Новинар Борко Гвозденовић о спрегама политичара и мафијаша Русије и Србије ио њиховом утицају на домаће медије
МИРА МАРКОВИЋ ФАШИСТИ ДОЗВОЛИЛА МИТИНГ У БЕОГРАДУ
Слободан Милошевић у историји не би требало да уђе као главни јунак српског романа, јер је он био тек реп погубног процеса који је још од шездесетих година појео многе либерално-демократске оријентације Србе попут Латинке Перовић и 17.000 смењених директора успешних фирми.
* Ко је покушао да у Србију, кроз хуманитарну помоћ, прошверцује 42. баснословно вредне иконе?
* Жириновски је јавно говорио да је Србија 90-их право тло за буђење неофашизма у Европи
* Ни после 20 година не зна се ко је написао а ко дозволио да се у „Политици” објави прљава хумореска Војко и Савко.
* Разлике у текстовима у словеначким и српским дневним новинама били су први показатељи неминовног расчепа Титове Југославије
* Иван Стамболић сумња да је хумореска Војка и Савле, написана по идеји генерала Николе Љубичића, и да је „врцнула” у кабинету Милошевића
* Душан Чукић је у Москви водио екипе РТС-а и снимао бабушке, које су платили наши тајни агенти, да за београдске гледаоце изговарају „Јељчин је свиња”
* Академик Михајло Марковић Је испред СПС слао честитку Горбачову што је победио Јељчина не знајући да су они на истој страни и желе распад СССР.
Нова историја Србије неће се тако скоро обрађивати у уџбеницима јер је маса чињеница, које је заиста могу расветлити, остала закључана у главама многих наших савременика. Већина њих, вођена страхом, сматра да је још рано да се проговори и боји се да каже шта су све видели или чули. Али, има и оних, који су решили да проговоре. Међу њима је и Борко Гвозденовић, који је 42 године био новинар листа Политика и дописник те медијске куће из Кине и Москве. У исповести за Ревију 92, он се присетио како су и колико, медији утицали на распад СФР Југославије, на сатанизацију Србије и чињеницу да се данас налазимо на истој прекретници где смо били пре четврт века.
* Кроз десетак хиљада текстова и шест објављених књига сведочили сте о многим периодима у историји Србије. Шта је из миљеа сазнања која сте добијали, на вас је оставио највећи утисак. Чиме можете да илуструјете све недаће, трагедије и хаос у Србији током претходних деценија и њен садашњи положај?
– Чињеница је много али су најважније које илуструју менталитет нас Срба, кочница у нашем понашању, васпитању, жељама да бирамо вође који нама доминирају и због којих се тако тешко приближава Европској Унији и бољем животу. Таква искуства сам највише прикупио у Москви, док сам био дописник „Политике” од августа 1991. до септембра 1994. За те три године писао сам текстове из којих се и данас хронолошки може препознати како је, погубни режим Слободана Милошевића створио јаку мафију, уништио. све контакте Србије са светом, психички и морално осакатио многе Србе, и систематски уништавао све своје противнике, међу њима и мене.
*А, уколико би неко тражио да издвојите „најјачи утисак”?
– Био би то свакако догађај из 1992. године, пошто је почео рат у Босни. Сви ми Срби у Русији, одмах смо се организовали да прикупимо хуманитарну помоћ. Учествовали су и наше колеге из других земаља па смо брзо напунили цео вагон са 13 кушета купеа и договорили да га до Београда, због преласка четири границе и више од 30 сати пута, прати мајка једне наше дактилографкиње која се враћала кући. Тај вагон никада није стигао до Београда нити је помоћ дошла до босанских Срба јер су Мађари, детаљно га прегледавши, у њему пронашли 42. иконе старе, ранохришћанске иконе. Узурпирали су цео вагон и све пријавили Интерполу. Претпостављало се да је неко намеравао да их, по основнословним ценама продаје на аукцијама у западној Европи и паре гурне у нечији џеп.
* Чини се да су контрапродуктивни контакти Русије и Србије, попут овог који сте навели, ау који је можда био потпуно десно крило Руске православне цркве, врло битни и за прослу али и за нашу савремену историју?
– Србија се заиста и данас ослања на Русију као братску земљу. Проблем је што од ње не тражи помоћ у развојним, перспективним сферама већ само у оним погубним, ратнохушкачким. Данас нам Руси наводно требају због отцепљеног Косова за које се националистички тврди да је колевка српства, жила куцавица…
* Имате утисак да су нас Руси изманипулисали, посебно током владавине Војислава Коштунице? Да нису бранили Косово због Србије већ да створе простор како би убрзо испунили свој циљ о независности две грузијске републике?
– Русија је стара, озбиљна држава, која увек ради у свом интересу. Било би добро када би и наши државници тако поступали, али да при том, попут Руса, реално сагледају своје снаге. Русија је отцепљење Косова искористила да оправда и помогне отцепљење Абхазија и Јужне Осетије, где живи велики проценат њихових људи, од Грузије.
* Како онда, као човек који не само да познаје, већ и воли Русију, и још увек прави многе везе између ње и Србије, тумачи приче о словенству и православљу?
– То су највећи митови, а братство као мотив за политичко деловање је само у главама наивних. Најбољи пример за то време режима Слободана Милошевића, када Русија само није могла, већ није желела да помаже Србији која иде у пропаст.
* Да ли је Милошевић, који је започео као комуниста, што сте и ви били, по вашем мишљењу заиста, од самог почетка био је тако деструктивна личност?
– Мој лични утисак је да су погубну политику водили око њега и његова супруга Мира Марковић, а он им се просто предавао.
Упознао сам га док сам био уредник београдске хронике „Политике”, седамдесетих година. Позвао ме једно јутро телефоном да ми се представи као „нови човек у Одељењу за информисање Скупштине града” и дао ми везу са тадашњим градоначелником Бранком Пешићем. Тамо се кратко задржао, али сам га касније сретао на разним скуповима. И током његовог ангажовања у Иносу у Раковици, иу Градском партијском комитету где га је довео Иван Стамболић. Поздрављали смо се и разговарали нормално. Био сам више него изнанеђен кад је његово име актуелизовано током чувене Осме седнице, на којој је Милошевић сменио Стамболића. У то нисам време био у Србији. Од 1985 па све до 1990. био сам дописник „Политике” из Кине. Па сам из те перспективе опредељења већине тадашњих функционера Комунистичке партије за Милошевића, видео као жељу да Србију врате у опанке. Реакције овдашње јавности на Осмуседницу пратио сам из новина које су ми авионом у Пекинг стизале само два пута недељно. И поред тога, одлучио сам да престанем да плаћам чланарину за Савез комуниста.
* Шта вас је као новинара чији је циљ изношење друштвене критике, највише потресло тих година кад се Србија уместо у савремени свет престројила на пут изолације?
– Била је то гомила лудости, али ипак само наставак онога што се кувало још од средине седамдесетих година. За нас новинаре који смо професионално морали да сагледавамо узроке и последице, био је то очигледно тешко заустављив процес. Примера ради, после сузбијања такозване либералне, демократски оријентисане опције на политичкој сцени, која је кулминирака сменом Латинке Перовића и Марка Никезића, посмењивано је око 18.000 људи са директорским функцијама. Смењен је Чеда Јеленић с места директора Робних кућа Београда, највећег трговинског ланца у југоисточној Европи, па Миле Јовановић, легендарни директор супермаркета Врачар, првог на Балкану,… да би на крају пао и Дража Марковић, политичар који се супротстављао Ивану Стамболићу и људима се он окружио, попут Милошевића.
* Да ли је тих 18.000 челнмика смењено с неким образложењем, да ли им је суђено због неких злоупотреба, да ли су били неспособни за своје функције, или су били просто „криви”?
– Било је то време идеолошке чистке. Довољно је било да само неко упери прст у њих и каже како се противи новој визији Србије која је народ, наравно нешто касније, одвела у страшну пропаст. Као у најгоре време прогона људи по Србији, које су почеле сменом Александра Ранковића, УДБА је и пре смене Латинке Перовић, свуда имала своје шпијуне. Ангажовала их је да продам добре а јефтине књиге ресторанима, како би прислушкивали ко шта говори. Сећам се како сам са својим колегама, Дарком Рибникаром и другима, посматрао све то. Чак иу кафанама у којима се знало да су резервисане за новинаре и боеме, какве су биле оне у такозваном Бермудском троуглу, Грмечу, Шуматовцу и Под Липом, могли су се видети назови агенти. Од тог времена, после тог Брионског пленума, па све до демократских промена октобра 2000. године, свако ко је иоле рекао нешто што није одговарало идеји, од Југославије отцепљеној, великој Србији, био је кажњен. Свако ко је попут Латинке Перовић, имао визију о Југославији као модерној држави која и даље има висок рејтинг у свету, постао је непријатељ Србије.
– У континуитету се „снимао филм” у којем су привремени шпијуни, УДБА-ши или ДЕБЕ-овци, свеједно, односили се ко зна какве извештаје у Служби, па су способни људи, који су успешно водили друштвене фирме, радили добро свој посао просто смењивања , а интелектуалци који су имали своје идеје и мишљења, изопштавани и шиканирани.
* На исти начин, уз ДЕБЕ-овце је докрајчена и Комунистичка партија Југославије?
– Милошевићевска назови идеологија, јесте докрајчила и моју Комунистичку партију. Политичку опцију коју сам волео и којој сам се клео, због које сам се сукобио са својим оцем јер се он противио мојој одлуци да се учланим у Партију. А сазнао је за њу јер сам молбу за пријем писао партијску организацију мог родног села Сирче код Краљева, кад сам био студент на Београдском универзитету, где сам дипломирао југословенску и светску књижевност. Милошевић је због свега тога, за мене само још један лик у низу оних који су договарали тај погубни тренд, и допринео је да он кулминира у рату, санкцијама, бомбардовању. Догађајима трагичним за српски народ. Зато мислим да га историја не треба памтити чак ни као негативног јунака.
* Да ли сте то издање својих партијских другова на Осмој седници осетили још у неким њиховим одлукама, чије последице народ у Србији и данас трпе. Попут односа према Косову?
– Данашње сукобљавање Србије са целим светом око Косова, такође је последица исте те сулуде идеје о Великој, јакој Србији, и покушаја да се она реализује насилно, ратом, а не мудром политиком и добрим суседским односима. О томе сам био принуђен да размишљам још од 1981. године, од када су почели са организовањем великих демонстрација. Свако ко је тада хтео да буде реалан могао је да види да се многи Срби, заиста селе због притиска Албанаца али да је велики број и оних који с Косова одлазе због профита. За безначајно имање на Косову добијали су богатство с којим су у централној Србији могли да купе или изграде по неколико некретнина.
– Сећам се како су српски политичари изгубили пројугословенски оријентисаног Азема Власија, одличног функционера. Ухапсили су га јер је ушао у око у ком су рудари, наравно Шиптари, демонстрирали. Тако су му показали где треба да „оде”.
* Могли сте и касније из Кине, у разговору са новинарима и дипломатама из целог света, да предосете погубну политику Србије у односу на Косово и на, тада још увек постоји, Титову Југославију?
– У то време је највише шокирала чињеница да је „Политика”, која је додуше одувек била гласило српске власти, почела да објављује подметнуте текстове из сецесионистичких структура, тада још увек, Комунистичке партије.
И данас се стидим чињеницама да је новина у којој сам радио од пунолетства до пензије, 1988. објавила хумореску писану у тадашњем Градском партијском комитету. Стари се сећају по наслову „Војко и Савле”. А срамно је то што ни данас, двадесет година касније, нико није открио ко је написао, ко је донео у „Политику” и ко је дозволио да се она објави под псеудонимом Шаренца. Хумореска је била намењена противницима милошевићевског режима и исмејавала оне који су му се супротстављали и тражили повратак смењених либералних снага. О лекару Гојку Николишу, генералу и бившем амбасадору Југославије у Индији, који је политичку каријеру заменио струком јер се тамо заљубио у жену шведског амбасадора, а касније се њоме оженио. И о др Павлу Савићу којег су хтели да сатанизују и скину с чела Српске академије наука и уметности. Био је то сраман и ружан текст. И само је једном приликом, Иван Стамболић рекао да је вероватно написан по идеји генерала Николе Љубичића, Слобиног љубимца, и да је „врцнула” у кабинету Милошевића.
– Мени је ипак било најстрашније сазнање да у Србији постоје људи који су зли, који се свим средствима супротстављају онима који су за прогрес, а да је у тој борби њихово најбоље оружје постао лист Политика.
* Ко је био уредник „Политике” у та срамна времена кад је један угледан лист спао на ниво да постане полигон за пљување по угледним и часним људима?
– Уредник недељне Политике, у којој је хумореска објављена био је Александар Прља. Касније је, у време режима Милошевића, постао први министар иностраних послова Србије. Али он је био тек један од многих Политичких пера који су се утркивали да се додворе Милошевићу.
* Утицај породице Милошевић ниуједном другом медију није био тако јак. Зашто су они за инструмент своје моћи одабрали баш Политику, када она није била ни најтиражнија ни најомиљенија међу обичним народом?
– Низ деценија, у време Тита и касније, увек је најважније било знати, „шта пише Политика”. Њу су читали они којима је Слоба желео да пошаље поруке како и шта да мисле, али и они којима је желео да запрети, да им каже како не смеју да мисле. Кад год сам у то време добио ”Политику” у Пекингу, било ме је стид што моја новина има такве текстове. Политички утицај у њима био је толико препознатљив и неприкривен, да сам се много пута питао ко њих заиста пише.
* Шта је Милошевићу и његовој клапи био приоритет у том агитовању преко „Политике”?
– Једини циљ је био да каже да је Србија у праву а да су остале југословенске републике, наводно против нас јер пре свега желе да нам одузме Косово. Прљаво су извештавали о Албанцима, као о народу који је лош и деструктиван у целини. Што наравно нити је било, нити може бити тачно. Моја искуства с косовским Албанцима научила су ме да су они одан и захвалан народ. Да је то неко од српских функционера знао да искористи, много ружних ствари се не би догодило.
* Мислите да би другачије извештавање српских медија и „Политике” о Албанцима спречило све једне страшне крваве сукобе које смо преживели, обостране жртве, и на крају, потпуну независност Косова?
– Независност Косова је процес који се припремао вековима и тешко је рећи да би било шта могло да спречи такав исход. Али политика Србије према том питању све то време била је погрешна. Посебно она после распада СФР Југославије. Сећам се почетка шездесетих година, кад су преко целе насловне стране и „Борба” и „Политика” писали како је једна албанска породица од 250 чланова, дакле, једно мало село, заједно са својим свињама и кравама, пребегла на Косово гоњена, писао је. , бичем Енвера Хоџе, албанског председника. Размишљао сам тада, иако су се Титови и Хоџини односи покварили од времена Информбироа, кад је Југославија успела да измакне из канџи Совјетског Савеза, како смо ми ипак већ тих шездесетих година морали да негујемо добросуседске односе. Пре свега са Албанијом, јер су ту вековна жаришта. Па ни држава, баш као ни човек, не може живети сам. Али, ето, прошло је 40 година сведок сам како и сада, у 21. веку, у Србији постоје људи, који пропагирају своје погубне, назадне идеје питања: „Шта ће нама Европска унија?”.
* Понешто од тих својих ставова успевали сте иу Милошевићево време да прогурате у „Политику”, док сте, од 1991. до 1993. били дописник из Совјетског Савеза, односно касније, после распада СССР, из Руске Федерације?
– Покушавао сам, посебно што сам за дописника из Москве послат у време кад се тамо штошта ломило: земља се распадала и границе су се, као уосталом и свуда у свету, углавном цртале по етничким основама. Искуства тадашњег СССР-а могло би нам бити рецепт коме је, нешто касније своје проблеме требало да поспреми и Србија. Покушавао сам да јавно изнесем став да Србија сама треба да инсистира на подели територије Косова на основу етничких принципа.
* Да ли сте критиковани због таквих ставова? Навукли сте мржњу породице Милошевић и клике због те „јереси”?
– Ти су ставови били тек предигра за мој прогон, али нису били директан узрок. Текстови које сам писао, и сазнања која је имала као дописник из земље у којој су се у та колебљива времена, сјатила много мудра новинарска пера из целог света, наљутили су режим нешто мало касније.Кад су руско-српски односи били хладни.
* Отворено сте писали да се Милошевић одрекао Руса и његове помоћи, односно да га је Јељчин изопштио?
– Први извештај из Москве послао сам 21. августа 1991. Цео је свет већ знао да су се, тада три кључна човека за распад Совјетског Савеза, договорили Леонид Кравчук, председник Украјине, Станислав Шушкевич председник Белорусије, и Борис Јељчин, председник Русије. неминовном распаду Стаљинове творевине. Крајем децембра 1991. Михаил Горбачов је то и објавио преко централне телевизије. Српски режим је међутим, све те јасне чињенице одбацивао и даље је желео да сарађује са Совјетским Савезом.
– Било је низ грешака у том српском инату. Током такозваног пуча, крајем августа и септембра 1991. године, када се руска Армија поделила на оне који су подржавали стари комунистички режим и целовити Совјетски Савез, и друге који су били уз, тада заточеног Горбачова, и Јељчина, који су заједно скоро свим руским интелектуалцима хтели, неминовно потребну, самосталну Руску федерацију, из Србије су стизале разне поруке. Те депеша у којој академик Михајло Марковић, на неком састанку Милошевићеве Социјалистичке партије Србије у Земуну, шаље честитку Горбачову, мислећи да је он против Јељчина.
– У Москву је тада често долазио и Душан Чукић и пред нама новинарима лобирао против Јељчина, говорио како ће он бити свргнут за неколико дана. Телевизијска екипа РТС-а снимала је прилог на Зубовском булевару, испред Министарства иностраних послова. Исценирали су тамо како групица демонстрира с транспарентима на којима је писао „доле Јељчин”, или „живели Срби и браћа Руси”, а потом су анкетирали неке бабушке, плаћене од наших разних служби, да пред камерама изговарају како је Јељчин свиња, Јуда и издајник и да треба подржати комунистичку партију Генадије Зјуганова.
* Постоје информације да је Милошевић послао 20 милиона марака да помогне свргавању Јељчина. Шта је, по вашем мишљењу, био мотив српског режима да се меша у унутрашње послове Русије. Да ли је то можда тај фамозни шверц оружјем о коме се и данас тајно прича а који је, тврди се, организовао Милошевићев брат Бора, касније амбасадор у Москви?
– Мотиви су били многи али је финансијски сигурно био најјачи. Између осталог, знало се то још тада, најуноснији послови били су везани за шверц оружја. Али тај је посао настављен и током владавине Јељчина. Авиони који су превозили оружје из Русије у Африку, летели су стално. Један је чак и пао, средином деведесетих, код самог Сурчина. До данас нико није објаснио шта је тај транспортни авион, превозио иако су у њему погуинули једанаесторица Руса и Украјинаца, и један Србин. Милошевићевска власт је објављивала глупости да је он превозио старе гуме а светске новине да је с њим шверцовано оружје.
– Са тим злим људима, имао сам иначе и ближи сусрет. Још на почетку свог ангажовања у Москви, у нашој Амбасади, упознао сам једног Србина за који су ми рекли да живи у Паризу и да је један од највећих стручњака за продају оружја. Он се тада жалио, како су евто готови и Чеченија и Југославија и како се морају тражити нова тржишта за бизнис. Био сам запрепашћен сазнањем да упознајем човека који тражи смрт.
* Срби су у разноразним пословима и мафијама с Русима, Украјинцима, Грузијанцима и другима, одавно. Кад је и као почела та спрега у легалним а касније и криминалним пословима?
– У бившој Југославији многа су предузећа одлично пословала у Совјетском Савезу, чиме је стао хладни рат између Америке и СССР. Средином осамдесетих већину грађевинских радова, огромне пројекте радили су наши. „Конграп” је градио велелепни хотел за Олимпијаду у Москви, трговина је цветала преко „Генекса”, „Инекса”, „Прогреса”… Наши су направили стотине огромних фабрика, примера ради фабрику чији је капацитет био милион фриџидера годишње. Привредна србофилија је била до те мере развијена да су сви велики комбинати направљени у СССР били копије београдског Пољопривредног комбината (ПКБ). Руси су се хвалили како у кући имају намештај „Симпа”, одела из „Бека” и „Клуза”, „Обућа Београд”… Чак су и пољопривредне производе пре увозили из Србије него из Бугарске која је тражила да буде 16 совјетска република. Зато су Срби и данас најприсутнији тамо а неколико наших привреднуика су изузетно познати трговци услугама, грађевинари, многи заступници бивших великих предузећа која су овде пропала. Они су тамо основали своје, приватне фирме, и неке изузетно успешно послују, попут „Фармана” на чијем је челу Бранко Грујић, најближи пријатељ Сергеја Иванова, раније, министра војске Руске федерације, човека дакле, који је требало да буде председник уместо актуелног Дмитрија. Медведева. Или предузеће “Мивел” Боже Вељановића, који је у Москви и широм СССР-а изградио десетине ексклузивних квартова. Руска власт у њега има толико поверења да је он добио на конкурсу послове за рестаурацију здања која су проглашена културно-историјским споменицима. многи заступници бивших великих предузећа која су овде пропала. Они су тамо основали своје, приватне фирме, и неке изузетно успешно послују, попут „Фармана” на чијем је челу Бранко Грујић, најближи пријатељ Сергеја Иванова, раније, министра војске Руске федерације, човека дакле, који је требало да буде председник уместо актуелног Дмитрија. Медведева. Или предузеће “Мивел” Боже Вељановића, који је у Москви и широм СССР-а изградио десетине ексклузивних квартова. Руска власт у њега има толико поверења да је он добио на конкурсу послове за рестаурацију здања која су проглашена културно-историјским споменицима. многи заступници бивших великих предузећа која су овде пропала. Они су тамо основали своје, приватне фирме, и неке изузетно успешно послују, попут „Фармана” на чијем је челу Бранко Грујић, најближи пријатељ Сергеја Иванова, раније, министра војске Руске федерације, човека дакле, који је требало да буде председник уместо актуелног Дмитрија. Медведева. Или предузеће “Мивел” Боже Вељановића, који је у Москви и широм СССР-а изградио десетине ексклузивних квартова. Руска власт у њега има толико поверења да је он добио на конкурсу послове за рестаурацију здања која су проглашена културно-историјским споменицима. који је требало да буде председник уместо актуелног Дмитрија Медведева. Или предузеће “Мивел” Боже Вељановића, који је у Москви и широм СССР-а изградио десетине ексклузивних квартова. Руска власт у њега има толико поверења да је он добио на конкурсу послове за рестаурацију здања која су проглашена културно-историјским споменицима. који је требало да буде председник уместо актуелног Дмитрија Медведева. Или предузеће “Мивел” Боже Вељановића, који је у Москви и широм СССР-а изградио десетине ексклузивних квартова. Руска власт у њега има толико поверења да је он добио на конкурсу послове за рестаурацију здања која су проглашена културно-историјским споменицима.
* У свим тим контактима, прича се, умешана је и такозвана руско-српско-црногорска мафија. Имате ли ви нека сазнања о томе?
– Та спрега заиста дуго постоји. Сазнао сам то одмах пошто сам први пут допутовао у Москву, 1. августа 1991. Дописништво „Политике” требало је да се обнови тако да сам месец дана становао у једном од два хотела која се зову „Београд”. Сустанари су ми били само Чечени и Срби ау другом хотелу са истим именом, живели су Црногорци, највише Никшићани, који су држали црно девизно тржиште, диловали разну робу. Чини ми се да су се у том периоду Руси запитали што то и они не би могли, па је после Горбачова настала експанзија разбојништва а онда и организованог криминала.
– Један у низу инцидента те врсте био је препад на воз за Монголију који из Москве путује по шест дана. У Сибиру, где су регистроване 265 мафије, разбојници у пустињи зауставе теретни воз, покупи све, попут једне америчке хајдучије из 19. века, илустроване у вестернима. Писао сам ио једном трагичном догађају, кад су сељаци из неког сибирског села „окупирали” заустављене цистерне на прузи и истакли из њих уверени да се ради о алкохолу. Испоставило се да је то била нека хемикалија и више од тридесетак људи се отровало. Таква разбојништва су сузбијена после доласка Владимира Путина на власт а Јуриј Лушков градоначелник Москве успео је да сузбије мафију чије су жртве били и наши грађевинари, остајавши кратких рукава кад су завршили уговорене послове. Било је чак и отмица наших привреднуика.
* Током владавине Јељчина, тврди се, рађана је висока привредна мафија, тајкунизација? Како је уопште текла транзиција у Русији?
– Сви данашњи руски или украјински тајкуни, попут Абрамовића, били су привредници и способни да рашире бизнис. Основни капитал су вероватрно стекли вештим манипулацијама пре приватизације крупних предузећа а онда су их купили по ниским ценама у време када је Руска федерација била у сличним тешкоћама као и Србија. Те билијарде долара колико данас има тридесетак Руса, међу најбогатијим у свету, зарађивале су се од раних деведесетих кад је много Московљана преживљавала инфлацију. Није било ни пара ни хаљине. Продавнице су биле потпуно празне. Једном приликом ушао сам у једну огромну робну кућу обуће а унутра две мачке, осам продавачица, једне ваљанке чизме и осам пари патофне. За храну су људи чекали у дугим редовима и то за сваки артикал, у другом. Сналазили су се тако што би, примера ради, стали у један ред за кобасицу и питали човека испред који је број. Онда запишу на пример 327 на длан, па оду до другог реда, виде шта се продаје и ту запише који су по реду за тај артикал, и тако све док не покупују шта им треба. Јегор Гардајр премијер у то време, издејствовао је помоћ из западне Европе, али то је штро стизало углавном било брзо. Делиле су се, на пример, супе за мршављење. Да би преживели и куповали храну коју су им продавали Украјински сељаци, Московљани су се сналазили како су знали. Сви су таксирали скупљајући пешаке и возећи их за „колко даш”. Мени се једном приликом догодило да ме возио један генерал, а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент! Онда запишу на пример 327 на длан, па оду до другог реда, виде шта се продаје и ту запише који су по реду за тај артикал, и тако све док не покупују шта им треба. Јегор Гардајр премијер у то време, издејствовао је помоћ из западне Европе, али то је штро стизало углавном било брзо. Делиле су се, на пример, супе за мршављење. Да би преживели и куповали храну коју су им продавали Украјински сељаци, Московљани су се сналазили како су знали. Сви су таксирали скупљајући пешаке и возећи их за „колко даш”. Мени се једном приликом догодило да ме возио један генерал, а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент! Онда запишу на пример 327 на длан, па оду до другог реда, виде шта се продаје и ту запише који су по реду за тај артикал, и тако све док не покупују шта им треба. Јегор Гардајр премијер у то време, издејствовао је помоћ из западне Европе, али то је штро стизало углавном било брзо. Делиле су се, на пример, супе за мршављење. Да би преживели и куповали храну коју су им продавали Украјински сељаци, Московљани су се сналазили како су знали. Сви су таксирали скупљајући пешаке и возећи их за „колко даш”. Мени се једном приликом догодило да ме возио један генерал, а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент! виде шта се продаје и ту запишу који су по реду за тај артикал, и тако све док не покупују шта им треба. Јегор Гардајр премијер у то време, издејствовао је помоћ из западне Европе, али то је штро стизало углавном било брзо. Делиле су се, на пример, супе за мршављење. Да би преживели и куповали храну коју су им продавали Украјински сељаци, Московљани су се сналазили како су знали. Сви су таксирали скупљајући пешаке и возећи их за „колко даш”. Мени се једном приликом догодило да ме возио један генерал, а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент! виде шта се продаје и ту запишу који су по реду за тај артикал, и тако све док не покупују шта им треба. Јегор Гардајр премијер у то време, издејствовао је помоћ из западне Европе, али то је штро стизало углавном било брзо. Делиле су се, на пример, супе за мршављење. Да би преживели и куповали храну коју су им продавали Украјински сељаци, Московљани су се сналазили како су знали. Сви су таксирали скупљајући пешаке и возећи их за „колко даш”. Мени се једном приликом догодило да ме возио један генерал, а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент! али то штро је стизало углавном је било безбрижно. Делиле су се, на пример, супе за мршављење. Да би преживели и куповали храну коју су им продавали Украјински сељаци, Московљани су се сналазили како су знали. Сви су таксирали скупљајући пешаке и возећи их за „колко даш”. Мени се једном приликом догодило да ме возио један генерал, а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент! али то штро је стизало углавном је било безбрижно. Делиле су се, на пример, супе за мршављење. Да би преживели и куповали храну коју су им продавали Украјински сељаци, Московљани су се сналазили како су знали. Сви су таксирали скупљајући пешаке и возећи их за „колко даш”. Мени се једном приликом догодило да ме возио један генерал, а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент! а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент! а други пут ми је стало возило Хитне помоћи, али је возач санитета одустао јер му је наша Амбасада у којој сам ја кретао, није уз пут. Рекао ми је, ако толико обилази умреће му пацијент!
*Транзиција Руса о којој прича делује трагично и анархично од онога што су грађани Србије преживели током Милошевића?
– Само на први поглед. Пре бих рекао да је било исто. Јелчин је на пример покушавао да исплати грађане и свакако је за један век тортуте од 1918. до 1991. добијао по 10.000 рубаља. Људи су те паре депоновали у банке па су за девет месеци за њих могли да купе две флаше пива. Профитирали су само вешти банкари и Руси који паре нису подигли док валута није стабилизована. У исто време, Срби су уписивали акције у фирмама у којима су радили. Тако смо и ми у „Политици” добијали безвредне акције а плате су нам исплаћиване из хипотекарних кредита узетим од Комерцијалне банке. Акције данас не вреде ништа, а због тих кредита, пре три године, та зграда коју смо ми запослени у Политици градили од продаје својих новина, лично сам гледао и радовао се док су се зидали, данас је отуђена. Новинари је сада користе под кирију, а вешти економиста Љубомир Михајловић је Комерцијалној банци сачувао и рејтинг и хипотекарна здања. Само још да неко положи рачуне, како се то са зградом „Политике” десило
* Кад је почело да се потпуно расуло у „Политици” и да ли сте ви у Русији, били поштеђени тога?
– По окончању сукоба Милошевића и Стамболића. Кад је реч о мени, све је почело 19. маја 1994. кад ми је тада вршилац дужности главног уредника, Бошко Јакшић, коме сам ја иначе био први уредник кад је седамдесетих дошао да ради као приправник, јавио да ме очекује у Београду, на радном месту коментатора за спољну политику. Био сам запањен јер је то била тек трећа година мог рада у Москви а требало је да останем четири до пет.
* Да ли су вам објаснили зашто вас повлаче из Москве?
– Нико мито директно није рекао јер су у „Политици” новинари увек имали самосталност да пишу шта сматрају да треба, али тадашњи директор „Политике” Драган Хаџи Антић, рекао је да је то одлука Колегијума. Хаџи Антић је, иначе, док сам био уредник београдске хронике био курир, па ме је касније позвао за кума и венчао сам га са Рајком Радивојцем, песникињом, дивном женом. Три месеца ми ништа нису дали да радим а онда ми је добар човек Петар Мићковић дозволио да пишем своја сећања. Тако нисам остао на белом хлебу.
* Вероватно сте се својим текстовима замерили режиму. Писали сте против Слобе и Мире Марковића?
– Не. Ја извештавам сам самоо. Ако су у Русији говорили да је Милошевић лош ја сам то морао да пренесем јер је то чуло још најмање новинара па не могу да се брукам и ћутим. Ипак, мислим да је све било због неколико догађаја и текстова. Прво кад ме је новинар најтиражнијег турског листа Хуријет, Нердун Хаџиоглу, први човек који ми је у Москви помогао да се снађем, замолио да му крајем 1992. помогне да добије интервју од Милошевића. Сматрао сам да је то битно јер коме би се Милошевић исповедио ако није најјачој исламској земљи у Европи, која подржава албански сепаратизам. Било је битније дати изјаву Хуријету него Тајму. На жалост, моји напори да помогнем преко тадашњег Душана Васића, шефа Милошевићевог кабинета којем сам некада био уредник у „Политици”, били су узалудни. Рекао је да више од 170 новинара чека интервју па сам морао да телефонирам Милошевићу на кућу. Тад сам први пут чуо Миру Марковић, коју, дигресије ради, никада нисам видео у животу. Само сам прочитао неколико њених текстова из којих сам закључио да она само може да мисли како зна да мисли. Мира ми је дакле дала везу са Милошевићем а је одмах прихватио да Хуријету да интервју. Васић је одредио датум а онда су турску екипу која је дошла на заказани термин, пустила да још три дана у хотелу, чека да буде позвана. Морао сам још једном да интервенишем, било је заиста страшна та бескрупулозност. Све се завршило тако што је Хуријет, како је и обећао, интервју пренео од речи до речи. Али је дан после тога Булет Еџевит, премијер Турске, демантовао Милошевића. Онда су ме из Београда звали и љутили се, као да сам ја крив за све. Тад сам први пут чуо Миру Марковић, коју, дигресије ради, никада нисам видео у животу. Само сам прочитао неколико њених текстова из којих сам закључио да она само може да мисли како зна да мисли. Мира ми је дакле дала везу са Милошевићем а је одмах прихватио да Хуријету да интервју. Васић је одредио датум а онда су турску екипу која је дошла на заказани термин, пустила да још три дана у хотелу, чека да буде позвана. Морао сам још једном да интервенишем, било је заиста страшна та бескрупулозност. Све се завршило тако што је Хуријет, како је и обећао, интервју пренео од речи до речи. Али је дан после тога Булет Еџевит, премијер Турске, демантовао Милошевића. Онда су ме из Београда звали и љутили се, као да сам ја крив за све. Тад сам први пут чуо Миру Марковић, коју, дигресије ради, никада нисам видео у животу. Само сам прочитао неколико њених текстова из којих сам закључио да она само може да мисли како зна да мисли. Мира ми је дакле дала везу са Милошевићем а је одмах прихватио да Хуријету да интервју. Васић је одредио датум а онда су турску екипу која је дошла на заказани термин, пустила да још три дана у хотелу, чека да буде позвана. Морао сам још једном да интервенишем, било је заиста страшна та бескрупулозност. Све се завршило тако што је Хуријет, како је и обећао, интервју пренео од речи до речи. Али је дан после тога Булет Еџевит, премијер Турске, демантовао Милошевића. Онда су ме из Београда звали и љутили се, као да сам ја крив за све. Само сам прочитао неколико њених текстова из којих сам закључио да она само може да мисли како зна да мисли. Мира ми је дакле дала везу са Милошевићем а је одмах прихватио да Хуријету да интервју. Васић је одредио датум а онда су турску екипу која је дошла на заказани термин, пустила да још три дана у хотелу, чека да буде позвана. Морао сам још једном да интервенишем, било је заиста страшна та бескрупулозност. Све се завршило тако што је Хуријет, како је и обећао, интервју пренео од речи до речи. Али је дан после тога Булет Еџевит, премијер Турске, демантовао Милошевића. Онда су ме из Београда звали и љутили се, као да сам ја крив за све. Само сам прочитао неколико њених текстова из којих сам закључио да она само може да мисли како зна да мисли. Мира ми је дакле дала везу са Милошевићем а је одмах прихватио да Хуријету да интервју. Васић је одредио датум а онда су турску екипу која је дошла на заказани термин, пустила да још три дана у хотелу, чека да буде позвана. Морао сам још једном да интервенишем, било је заиста страшна та бескрупулозност. Све се завршило тако што је Хуријет, како је и обећао, интервју пренео од речи до речи. Али је дан после тога Булет Еџевит, премијер Турске, демантовао Милошевића. Онда су ме из Београда звали и љутили се, као да сам ја крив за све. Васић је одредио датум а онда су турску екипу која је дошла на заказани термин, пустила да још три дана у хотелу, чека да буде позвана. Морао сам још једном да интервенишем, било је заиста страшна та бескрупулозност. Све се завршило тако што је Хуријет, како је и обећао, интервју пренео од речи до речи. Али је дан после тога Булет Еџевит, премијер Турске, демантовао Милошевића. Онда су ме из Београда звали и љутили се, као да сам ја крив за све. Васић је одредио датум а онда су турску екипу која је дошла на заказани термин, пустила да још три дана у хотелу, чека да буде позвана. Морао сам још једном да интервенишем, било је заиста страшна та бескрупулозност. Све се завршило тако што је Хуријет, како је и обећао, интервју пренео од речи до речи. Али је дан после тога Булет Еџевит, премијер Турске, демантовао Милошевића. Онда су ме из Београда звали и љутили се, као да сам ја крив за све.
– Значајније замерке добио сам и пошто сам много пута јављао „Политици” да Мира Марковић није тако цењена у Русији како се то представљало, али и после извештаја са конференције за штампу Владимира Жириновског, главног противника Јељчина. Држао је конференцију за штампу а гост му је био председник неофашистичке странке из Немачке која је имала око 13.000 чланова.
– Жириновски је на конференцији рекао како сви мисле да је Стаљин био велики зликовац јер је поубијао 32 милиона комуниста из целог света, али да је његова највећа грешка била што се није удружио с Хитлером па да данас цео свет буде у руско-немачким рукама. Жириновски је настајући истакао и како је добио позив од Мире Марковић да: „оде међу нашу напаћену српску браћу. У Београду ми је речено да ће митингу присуствовати пет милиона људи. Али је Мира Марковић, забранила па онда дозволила тај митинг, тако да сам говорио пред једва пет хиљада људи. Хоћу да поручим председнику Милошевићу кога веома ценим, да се сети како су прошли политичари који су дозволили да им се супруге мешају у државне послове. Да се сети како је прошао Горбачов”, рекао је Жириновски.
* Све сте то написали у извештају „Политици”?
– Да, и био сам будан целе ноћи да видим да ли ће текст изаћи. Јавили су ми из деска да је извештај у првом издању цео, и да се испод поднаслова о Жириновском, на крају текста, налази цео пасус. Хранислав Николић из деска, који ми је то рекао, додао је да сам луд а сам му одговорио да не могу да фалсификујем конференцију за штампу. Кад сам звао касније да видим шта је са београдским издањем, рекли су ми да је текст и даље на трећој страни али је део са Жириновским неколицином издвојио и уоквиреног га, као антрфиле, са великим насловом, ставио насред стране. Ни данас не знам који је уредник то креирао, али сам му захвалан.
ПОДТЕКСТ 1
Срби никада нису знали да користи пријатељство Кине
Глоса: Док су се српске делегације по Кини братимиле са сиромашним провинцијама, Словенци су тамо потписивали и реализовали важне државне послове и зарађивали баснословне паре.
* Ви сте од 1985. до 1. јула 1990. били су дописник „Политике” из Кине. Каква су ваша искуства о односу Србије са том многољудном државом?
– У Кини сам се уверио да је дошао крај СФР Југославије, али и пропаст Србије. А то сам себи потврдио када сам 1989. године из Пекинга дошао на годишњи одмор, и кренуо у Краљево да посетим своје родитеље. Сви аутобуси, бар у том крају, а верујем да је тако било широм Србије, били су облепљени великим фотографијама са којих се смешкао Слоба, а које су стајале на шофершајбнама већ пуних шест месеци, после Газиместана. Тада сам знао да је Милошевићев социјализам погубан и да се примера ради, никако не може поредити са кинеским. У Кини су људи и религиозно и социолошки васпитани да се задовоље са буквално, шаком пиринча дневно, одећом и обућом. И да се жртвују зарад неких виших циљева, идеологије. Менталитет нашег народа потпуно је другачији.
– Денг Сјао Пинг је после револуције говорио да није важно да ли је мачка бела или црна већ како лови мишеве, па мало касније да мало капитализма не може да нанесе штету кинеском социјализму, а онда и: што више богатих Кинеза до богатија Кина. У исто време долазиле су наше делагације из Југославије. За пет година, колико сам ја био у Пекингу из Београда је чак три пута долазила делегација из Србије да се побрати са Хелио Ђанг покрајном којом смо могли да продамо буквално све. Дођу, једу, пију, и врате се. Функционери су ми тражили да им купујем тамошње древне лекове за потенцију. Насупрот томе, делегација која је дошла из Љубљане, сачињена од 21. директора највећих словеначких предузећа, побратимила се одмах са Сечуаном, највећим и најбогатијом кинеском провинцијом, са 110 милиона људи. ја, сваки је словеначки директор потписао конкретне уговоре са кинеским привредницима. Рецимо, човек који је заступао Искру из Љубљане, из Кине је одонео уговор по којем је Искра електрифицирала пругу од Пекинга до Хонг Конга и зарадио Словенији тим послом огромне паре.
– И сарадња Хрвата с Кином је била добра. Само Србе нису интересовали савети нас новинара да упознају слободне трговинске зоне Кине. Смејали су нам се и рекли: “А, неће код нас капитализам на мала врата”.
Антрфиле уз подтекст 1
Мира Марковић Промовисала
кинеске академике,
сама се учланила у руску Академију
* Да ли је Слободан Милошевић тражио неку подршку од Кинеза?
– Милошевић се окренуо Кини само када је драматично и српски медији извештавали једино о промоцији књиге Мире Марковић, у кинеској Академији наука. Ванг Даџоу, који је иначе био дописник њихове агенције Синхуа, а ја сам га упознао још 1957, када је дошао у Југославију да учи српски језик, био је преводилац њених књига. Касније је у Кини само радио у кинеској Академији као стручни сарадник у Одељењу за Америку. Али у нашим новинама именован је за академика. Мира му се за промоцију пред 120 кинеских интелектуалаца који су знали српски, сем лажним титулирањем, одужила и тако, што је, Ванга и његову супругу, частила седамодневним одмором на Залатибору.
* У то време се мислило, а ни данас није демантовано, да је Мира Марковић са својим књигама успела да постане и члан руске Академије наука. Имате ви нека сазнања о томе?
– Мира Марковић је била члан еснафског Социолошког друштва у Руској федерацији а председник тог друштва био је академик Генадиј Осипов. Више од две године упозоравао сам редакцију Мира Марковић није академик.
* Постоји ли још нешто занимљиво везано за Миру Марковића и Милошевића што вас је шокирало?
– Можда детаљ у који сам се игром случаја лично уверио. Сваки пут кад би Мира допутовала у Москву, одседала је у резиденцији наше амбасаде. Ујутру би је увек, Слободан будио телефоном, реченицом да је управо на сателитској телевизији гледао временску прогнозу и видео да је у Москви хладни. Тада би рекао: “Душо, кад излазиш обавезно поноси Џемперчић, да не назебеш”
ПОДТЕКСТ 2
Прве свађе републичких функционера СФРЈ врцале су преко
новине ГЛОСА: Милионски тираж „Политика” је имала само шездесетих година, оних дана када је објавио фељтон „Како је ухапшен Дража Михајловић”, Гојка Бановића и покојног Косте Степановића.
* Деценијама дуго искуство у новинарству даје вам право да објасните каква је то спрега између новинара и политичара у Србији данас и каква је била некада?
– У време кад сам почео озбиљну каријеру, и био шеф диписничке службе, „Политика” је у правом смислу речи била новинарска сила. Тада сам се и лично уверио да политичари покушавају да утичу на уређивачку политику новина. На рапорт смо код Саше Глигоријевића, тадашњег председника Конференције савеза комуниста Београда, позвани Жика Миновић и ја. Реаговао је што текст о комунистима није био на врху, већ на дну стране. Али ја сам бранио своје право да дам приоритет вести о школству у односу на извештај са неког партијског састанка.
* Какви су иначе били односи високих функционера и новинара у то време. Данас и председника државе скоро свако може да цимне на мобилни а раније?
– Није било лако доћи до познатих функционера. Пре свега до оних паметних, зато што они нису хтели да разговарају било с ким. Бирали су паметне новинаре. Било је наравно и оних лошијих функционера, којима су новинари требали ради публицитета и доказивања у каријери.
– Али и иначе, ми смо у то време јурили тираж другим темама а не причама функционера. Имали смо јаку конкуренцију иу листу „Борба” али још већу у „Вечерњим новостима” које су освајале врло широку читалачку публику. „Политика” је такве тираже, чак и преко милион продатих примера дневно, достигла само кад су шездесетих, Гојко Бановић и Коста Степановић објавили фељтон „Како је ухапшен Дража Михајловић”, на целој страни.
* Кад год се у Србији прича о новинарству тог времена помињу се само београдски дневници. Шта је са новинама из Хрватске, Словеније… Са Вјесником, Делом и другим новинама. Оне се нису ни читале ни продавале у Србији реципрочно, онако како су се наше новине продавале у другим републикама? Како тумачити?
– У Београду су се могле купити све новине али су се мало читале. То је била последица нашег, српског менталитета и околности да су се Срби у СФР Југославији увек осећали надмено. Сви Словенци учили су српско-хрватски од првог разреда основне школе ау Србији се нико није интересовао за језике других националности а још мање за њихову штампу, изјаве тамошњих јавних личности и функционера, за мишљење њихових новинара.
* Постојале су дакле и разлике у писању и извештавању ондашње српске и штампе из других република СФР Југославије. Претпостављам да коментари у Делу и Политици, примера ради, нису били увек исти.
– Углавном нису. Посебно кад су новинари извештавали о привредним аферама. Уз то, Словенци и Хрвати имали су врло јака дописништва у Београду која су наравно морала исцрпно да извештавају ио Партији и Титу, али су итекако пратили догађања у привреди Србије. Често су о њима писали реалније него београдски медији. Касније су новине почеле да се свађају републике преко лаких изјава функционера. Сећам се кад је председник ССРН-а Србије, Рада Анђелковић, чувена Рада Ламбада, тек што се вратила возом пријатељства из Марибора,(с прославе на којој је играла с председником словеначког ССРН-а), дала изјаву, објављену на првој страни „Политике ”, како српска предузећа више уопште не смеју да сарађују са словеначким. Иако је то било пред Титову смрт и већ су се видели сви расколи између република, да ипак није смело да се ради тако директно и јавно,
– Примера ради, кад је грађена Газела паре су добијене од државе а не од града. Тито је отворио мост, а сви су Србима завидели јер су од пара за аутопут успели да реше проблем везе између старог и Новог Београда. Тадашњи градоначелник Бранко Пешић је међутим био интелигентан и осмислио је не само тај пројекат већ је решио да преосталих осам милиона динара, у то време велики новац, који је Београд остао од изградње Газеле, утроши на град. Одлучио је да гради подземни пролаз испод саобраћајнице у центру, позвао је све главне уреднике новина и рекао им да направим кампању о пројекту где наводно само 40 највећих београдских предузећа даје новац за то. Они су стварно и одвајали нешто пара али се у ту масу сконцентрисао и онај остатак, па су послови били чисти и нико није могао да оптужи Београд како се гради парама из буџета државе.
Антрфиле у подтексту 2
Тито
Слушао сугестије новинара
– Кад је Тито отворио Газелу, сви новинари су добили строгу директиву да се не приближавају Председнику. Пошто је свечаност завршена колона с аутомобилима где су били сви високи функционери тадашње СФР Југославије, кренула је ка центру где је иначе новинарима обећано да ће добити Титову изјаву на конференцији за штампу у Скупштини града. Ја сам се, као извештач за Политику, некако нашао у трећим колима у тој колони, и кад смо прешли нови мост видим како први ауто у ком су се возили Тито и Бранко Пешић стају и њих двојица излазе из кола. Не обраћајући пажњу на инструкције које су дате медијима, излетео сам и ја, и дотрчао до њих. Чујем како Пешић и он причају а доле једно сто парњача, диме се страшно, не може да се дише. Нисам издржао, показао руком према парњачама и питам Тита није ли тај призор срамота за град, а он каже Пешићу: Нека се ово одмах склони. Сцену су забележиле и ТВ камере па су сви емитовали. У истом тренутку мене неко повуче за рукав, схватио сам да је из Титовог тајног обезбеђења ???… Шаренца. Кад смо стигли у Скупштину Шаренац ме је напао. Урлао је: „јесам ли ја рекао да нико не сме да приђе Титу”. Ја сам одговорио: „Јесте, и то сте урадили јер сте прави полицајац. Али питајте се какав бих ја био новинар да нисам истрчао и искористио прилику да га нешто питам”.
