Ljubiša Pantović o uticaju geografskog porekla biljaka na očuvanje zdravlja, lepote i intelektualnih sposobnosti
KOZI HRANA – ČOVEKU LEK!
Piše Jasna Jojić
objavljeno u “M.B.”, 2011.
Biljke mogu biti moćni lekovi samo ukoliko su ubrane na njihovom prirodnom staništu i klimi. Zato je bolje kupiti preparat nego sibirsku biljku ubrati u komšiluku.
Kultivisane biljke daleko su manje vredne od samoniklih već zbog toga što je sastav vode uz pomoć koje su rasle potpuno drugačiji.
Ljubiša Pantović
Ova sećanja iz detinjstva Ljubiši su se vratila pošto je tokom druženja sa svojim kolegama iz Norveške čuo priču o nekoliko moćnih planinskih biljaka koje rastu u snegu. O nekolicini njih kolale su vekovima duge legende da mogu da regenerišu čovekovo tkivo i podmlađuju. Ljubiša kaže da ga je to, obzirom da je već zalazio u petu deceniju, vrlo zaintrigiralo.
Nabavio je nekoliko dobrih knjiga a potom je sve slobodno vreme boravio u perirodi, hodao kroz šume, sakupljao listove koje je kasnije ređao uz fotografije. Napravio je svoj mali herbarijum po lekovitosti inače čuvenih snežnih biljaka i mnoge od njih je isprobavao na sebi.
* Kako ste bili sigurni da vam neka od biljaka neće naškoditi s obzirom da znamo da svaka u sebi ima i materije koje ne prijaju čoveku?
– Kad sam sok iz korena ili listova želeo da isprobam kao čaj, nosio sam u laboratoriju da mi potvrde da se neću otrovati. Nijednom nisam dobio upozorenje da bi mi nešto od toga moglo naškoditi. Ne samo zbog moje intuicije već zato što sam se setio dedinog saveta i svaki put pre nego što bi biljku koristio za bilo šta, nudio sam je kozi. Ako bi je ona izgrickala, znao sam da je mogu i ja koristiti.
– Koze u državama na severu Evrope su inače vešte planinske životinje. Sa čvrstim rožnatim papcima koje u sredini imaju meke jastučiće, one se, malte ne, lepe po stenju i tako se mogu popeti do najviših vrhova. Zato je, po mom mišljenju, ova životinja najbolji detektor moćnog bilja jer nema biljke do koje ona ne može da stigne.
– Uz pomoć ovih životinja otkrio sam i nekoliko biljaka iz čijeg sam zelenog lišća cedio crveni sok. Njima od 1983. godine podmlađujem svoju kožu i skoro sam siguran da su one eliksir večne mladosti. Danas, kad sam zakoračio u sedmu deceniju života, vrlo sam zadovoljan i stanjem svoje kože i zdravljem. Još uvek imam odličnu kondiciju – trčim za trolama po beogradkim ulicima i one mi pun kilometar ne izmaknu.
* Na početku razgovora rekli ste da ste svoje elekire od ovih biljaka i njihove mešavine nedavno dali na ekspertizu u Oslu. Dogovorili smo se da nećemo preporučivati pojedinačno bilje iako ste sa nekim od njih ulepšali i podmladili i mnoge Beograđanke. Ipak, šta inače najviše vredi od tih takozvanih snežnih biljnih vrsta?
– Mnoge su lekovite i Šveđani, Norvežani, Danci i Rusi su izgradili čitave kozmetičke i farmaceutske industrije na njima. Jedna od najpopularnijih je biljka koju su kasnije proneli po svetu i raste i na našem podneblju. Kod nas je zovu angelika ili anđeoski koren. Vrlo su lekovite i sibirska ruža a sve je popularnija i aronija ili takozvana sibirska borovnica.
– Ali, postoji jedno pravilo koje svi mi koji volimo biljke i želimo da otkrijemo kako će nam ono pomoći, treba da znamo. Činjenica je da je bilje najlekovitije ukoliko je ubrano na svom prirodnom staništu. Čim je kultivisano na nekom drugom zemljištu i pod drugim uslovima, ono gubi mnogo od svojih svojstava. Primera radi, biljka koja živi pod temperaturama i do minus 30 stepeni ima u sebi neki sastojak kojim se brani od te hladnoće i štiti svoje vegetativne sposobnosti. Ti sastojci koje ona stvara gube se kad više ne postoji potreba za njima, odnosno ako se biljka presadi u kontinentalnu, umereniju klimu. To je već sve laboratorijski utvrđeno i zna se da, primera radi, kod nas poznati rtanjski čaj nikada neće biti tako zdrav ukoliko je ubran na nadmorskoj visini manjoj od 300 metara.
* Da li gubljenje lekovitosti tokom kultivacije važi samo za planinsko bilje?
– Ne. Lekovitost po mojim saznanjima, gubi svaka rasađena biljka. Ni kamilica koju pijemo sa plantaža nema onako jaka svojstva i eterična ulja kakva ima divlja, samonikla kamilica. Kod planinskih biljaka je to izraženije jer je tamo mehanizam preživljavanja vrlo istančan. Primera radi, u hladnim planinskim predelima koje se nazivaju i ledenim pustinjama, biljne vrste se hvataju za svaku kap vode pre nego što ona ispari, odnosno pre nego što se zaledi ili ispari pod uticajem jakog planinskog vetra. Tako upijena tečnost kojom biljka nahrani svoj list, stablo i koren, potpuno je drugačija od obilja vode koju uzima primera radi u Vojvodini, iz kiša ili iz sistema za navodnjavanje.
– Isto je i sa pustinjskim i tropskim biljkama. Posebno što kod bilja koje raste na tropskim planinama postoje takozvani izrasci druge vrste, epifiti, koji namaju koren na tlu već su slepljene uz korenastu biljku sasvim druge vrste. Epifiti nisu paraziti ali nemoguće je da se svojstva bar u nekoj fazi rasta ne pomešaju. Ako bi tu biljku domaćicu na kojoj epifit raste, kao lekovitu doneli u neku drugu klimu i uspeli da nju odgojimo, njena svojstva sigurno ne bi bila ista bez tih epifita koji su joj prirodom nametnuti. Onda, neko mistično lišće ili korenje o kojem kolaju legende još iz fitoterapije Indijanaca, neće imati zaista tako jake efekte kako ih oni opisuju.
– Zato svima koji žele da se upuste u avanturu sa biljkama sem saveta svog dede, da posle branja svaku biljku provere tako što će prvi list ponuditi kozi, preporučujem i da se dobro potkuju znanjem. Ukoliko čuju da im neka biljka može pomoći treba da se raspitaju o njenom prirodnom staništu i da u berbu odu tamo. Kad su u pitanju biljke iz dalekih krajeva, po mom mišljenju i iskustvu, daleko je bolje kupiti kvalitetan preparat od te biljke, koji je sigurno prošao neku kontrolu, nego brati biljku iz kultivisanog semena u komšiluku. Jer da istaknemo – na biljku i njen rast utiču i zemljište i klima ali i celokupno okruženje u kojem je ona. Samo pod tim uslovima ona je za ljude lekovita.
KOREN, CVET I LIST
* Po biologiji i zdravom razumu, kod biljke koja se smatra lekovitom svi bi delovi trebalo da budu takvi a najzdraviji bi trebao biti koren. Zašto većina fitoterapeuta koristi ili preporučuje uglavnom list ili cvet?
– U principu, čini se, ukoliko je jedna biljka lekovita, onda čovek ne može pogrešiti jer fotosinteza i način na koji se biljke hrane garantuje isti sastav jedinjenja i supstanci u svim delovima. Ipak treba voditi računa o proporciji potrebnih lekovitih materija iz jedne biljke i potrebe neke osobe za njima. Gornja stabljika i mladi list su najuravnoteženiji i ne bi trebalo nikome da škode. Zato, primera radi, kad se koristi za jelo, od koprive se beru vrlo mlada izdanci. Ali za ozbiljan tonik za kosu koristiće se koren i podzemni, ili tik nadzemni deo stabljike.
Koren je deo u koji biljka unosi sve što pod uticajem sunčeve svetlosti i vode stvori. U njemu mora biti toliko supstanci i tako jakog promera da se omogući dalji rast biljci. Zato amateri treba da budu još pažljiviji kad mešaju bilje. Tu se, ako se uopšte može preporučiti samouki napor, treba držati mladih listova.
LEK JE UVEK TU – PORED NAS
* Verujete u stav da u biljnom svetu za čoveka postoji lek apsolutno za svaku bolest, samo biljku treba pronaći?
– I naučnici tvrde da je ceo svemir jedna opšta ravnoteža. Zašto bi čovek čije su ćelije od istih osnovnih elemenata kao i biljka i životinje, bio drugačiji. On je kroz lekove samo kopirao jedinjenja koja već postoje u biljnom svetu. Dakle na biljke treba gledati kao na prave medikamente ali daleko skuplje od industrijskih jer ih nema u onoj količini koje bi zadovoljile ovako naraslu planetarnu populaciju.
* Sa tog stanovišta, sve što treba primera radi kontinentalnom čoveku da ostane dugovečan i zdrav, imaju biljke tik u njegovoj okolini?
– Da. Samo je stvar tradicije koliko koji narod zna da čuva iskustva svojih predaka i dalje ih širi novim eksperimentisanjima iz generacije u generaciju. Narodi na Severu Evrope, u Južnoj Americi očigledno znaju kako se to radi.
