Dr Dušan Janjić o dilemi da li će u regionalizaciji Evrope nestati Srbija
SRBI U UNIJI TEK 2020. GODINE!
Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji “Novosti”, decembra 2008.
Evropska unija i Amerika već dve decenije prema Srbiji vode politiku štapa i šargarepe, ali u Srbiji nije bilo nijednog mudrog političara da izbegne batinu i bar malo ugrabi od obećane “šargarepe”. Najveći propust je Petooktobarski, kada se DOS umesto za partnerstvo Srbije sa EU, opredelio za Stabilizaciju i pridruživanje, odnosno za Studiju izvodljivosti
* Gorbačov je javno izbegavao da se vidi sa Slobom, ali je Milošević sakrio tu činjenicu u Beogradu
* Političari u Srbiji se drže suvereniteta, odbijaju savete, i za svaki poraz poturaju “Program odlaganja”.
* SANU je Memorandumom legitimisao Miloševića jer su u njemu prepoznali naslednika Aleksandra Rankovića, a istovremeno su bili ljuti jer im je Stambolić ukinuo karte za besplatni prevoz
dr Dušan Janjić
Kada je u maju 2000. godine, “Revija 92” objavila intervju sa dr Dušanom Janjićem o neminovnoj podeli SR Jugoslavije i odvajanju Kosova od Srbije, pod pritiskom tadašnjih političara urednik našeg nedeljnika je smenjen, a novinar koji je tekst pisao, suspendovan. Danas, osam godina kasnije, ne samo što je ova tema ponovo aktuelna, nego se i jasno vidi koliko je dr Janjić bio dalekovid. I, još nešto. U okolnostima u kojima se nalazimo ovih dana, nije teško posumnjati da je naš ugledni sociolog i politikolog, možda u pravu kada sve ovo vreme prognozira da će Srbija u Evropsku Uniju ući tek 2020. godine!
*Kakva je to mapa zbog koje je režim Slobodana Miloševića pao u paranoju, a na koju, čini se, nisu imune ni današnje stranke?
– To je dokument koji je meni kao državnom funkcioneru tadašnje SFR Jugoslavije dat 1989. godine, a u svetskoj javnosti je obelodanjen 1990. u Fajnenšl Tajmsu, kao slika Evrope u 2020. godini. Na njoj je prikazana federalizovana Evropska Unija, sa Turskom u svom sastavu. Na toj karti ne postoji, u to vreme regularna država, Titova Jugoslavija. Hrvatska i Slovenija su u takozvanoj Srednjoevropskoj federaciji, a Bosna, Srbija, Rumunija, Bugarska, Kosovo, Makedonija, Albanija i Grčka, u takozvanoj Balkanskoj federaciji. To je, dakle, ista ona mapa, koju je posle objavljivao Njujork Tajms, prognozirajući raspad SFRJ, pred početak rata na ovim prostorima.
* Zašto je baš vama prosleđena ta mapa?
– Dobio sam je, što se kaže, na radnom stolu jer je Jugoslavija 1989. godine imala status kandidata za ulazak u Evropsku zajednicu, a ja sam bio zadužen za projekte o međuetničkim odnosima. Kampanju o toj regionalizaciji Evrope, radio je Komitet Santa-Fe, još od kraja sedamdesetih godina prošlog veka. U vladi SFRJ i njenim institucijama, ta su dokumenta aktuelizovana kada se raspravljalo o drugom Stend-baj aranžmanu sa Svetskom bankom. Taj veliki novac koji je trebalo da dobije Jugoslavija bio je vrlo važan za razvoj infrastrukture. Da smo prihvatili i primenili taj aranžman, odavno bi već bili gotovi svi autoputevi, brze pruge i drugi veliki projekti o kojima se danas još raspravlja kao o dalekosežnim ciljevima. I sa njim je SFRJ, u suštini, dobila status kandidata za uniju koja se tada nazivala Evropska zajednica.
Imali smo, dakle, tada status kandidata, o kome sada sanjamo, deo fondova, a crveni pasoš SFRJ, ne samo što je bio na beloj listi, već smo u Italiju mogli i sa ličnom kartom. Trebala nam je samo viza za istočnu Nemačku, do njihovog ujedinjenja sa Zapadnom, i policijska iskaznica za ulaz u Rusiju, koja nam uostalom i danas treba.
* Da li je Svetska banka imala i neke političke uslove, pre nego što je SFRJ kandidovala za Evropsku zajednicu?
– Tražili su samo da se održe federalni izbori. Nije im bilo bitno čak ni ko će da pobedi. Hteli su samo da dobiju potvrdu da država postoji i pored sukoba među političarima različitih republika, nastalih posle smrti Tita. Ali, na žalost, te federalne izbore nisu želeli ni Slovenci, ni Slobodan Milošević u Srbiji, ni Franjo Tuđman koji je već imao podršku Hrvata.
* Ako je sve bilo tako, može li se zaključiti da je Srbija tada bila bliža Evropskoj zajednici nego što je danas Evropskoj Uniji?
– Ne. Danas smo bliži, ali sami ponovo pravimo probleme i usporavamo proces. Vidi se to na primeru drugih država. Hrvatska se 12 godina sprema u EU kroz proces pridruživanja, a Slovačka, Češka i Mađarska su išle mnogo brzo. I to ne zbog straha EU, zbog ponovnog stvaranja saveza sa Rusijom, kako su to neki protumačili, već zato što su političari tih država bili daleko pametniji. Kad su videli da se to odugovlači, tražili su listu zahteva, šta treba da promene i kada, onda su formirali trojku, grupu, i napravili su partnerstvo sa Evropskom zajednicom. Partnerstvo znači – ti si već tu, a stabilizacija i pridruživanje jednog dana, odnosno Studija izvodljivosti je mukotrpan put da postaneš kandidat. Mi nismo dobili partnerstvo jer to, pretpostavljam, DOS koji je inače mogao da dobije šta god je hteo, jer je srušio Miloševića, nije ni znao da traži od EU. Inače, često mislim da su mnoge greške DOS-a pravljene iz pukog neznanja, iz neupućenosti šta im se nudi, a šta mogu da dobiju. Recimo UNMIK pasoš daje mogućnosti putovanja bez viznog režima. Njega je, dakle, trebalo tražiti ne samo za Srbe na Kosovu već i za celu Vojvodinu. Mogli smo da napravimo bar ugovor sa Mađarima, takozvani regionalni domicil, da ljudi mogu slobodno da rade u Mađarskoj.
* Šta smo izgubili prihvatanjem Studije izvodljivosti umesto partnerstva sa EU?
– Studija izvodljivosti je utvrdila nekoliko problema koji su u međuvremenu otpali. Zajednice sa Crnom Gorom nema više, kao ni SRJ, Kosovo je otpalo kao pokrajina. Tako tek sada, posle izgubljenih osam godina, znamo šta treba da uređujemo. To je uludo izgubljeno vreme.
* Zato ste vi vrlo brzo posle Petog oktobra napisali “Sve je isto samo njega nema” na osnovu koje je kasnije nastala pesma Tijane Dapčević?
– Pa u Saveznoj skupštini je umesto jednog, sedelo deset Sloba. Doduše daleko manjih. I u svojoj knjizi Srbija u riziku rekao sam da je DOS još u julu 2002. godine potrošio sve potencijale. I tada je Đinđić, u samoodbrani, počeo priču sa Kosovom.
* Kažete da je premijer Zoran Đinđić otvorio pitanje Kosova jer nije znao kako dalje da reformiše Srbiju?
– Da. Đinđić je fenomen. Njegov tekst “Srbija kao normalna država” koji je objavljen u listu Stav je jedan od tekstova u vrhu naše filosofsko-političke misli. Đinđićev problem je što nije bio fokusiran. On je mogao da bude i Džordž Soroš, da je povezao pamet i novac, a da je povezao samo pamet i politiku, mogao je da bude i naš Čerčil. Ali, kad imaš varijantu kakav je bio DOS, pa opterećenje puča, naroda kojem si obećao nagradu, a on misli da je dobio kaznu, nastaju nerešivi problemi. Đinđić je imao previša obaveza. Propustio je da na vreme donose novi Ustav, dozvolio pasoše sa SRJ, a slovo “S” je značilo još uvek socijalistička… I, niko nije smogao snage da kaže: “obaveze i dugove Slobodana Miloševića mi ne priznajemo”. Pa SR Jugoslavija je pisala molbu da uđemo u Ujedinjene Nacije, a tamo stoji prazna stolica. Zašto smo mi pisali molbu Goran Svilanović, tada ministar spoljnih poslova, mi to nikada nije objasnio. Tako je DOS, neuko i trapavo, radio i sa Kosovom. Posle 15 dana “razmatranja” problema, završio je priču s idejom Dobrice Ćosića o podeli teritorije. Čist nacionalizam.
* Zašto su demokrate godinama odbijale da kažu da je Milošević 1999. godine izgubio Kosovo?
– Pitanje Kosova se sve vreme zloupotrebljava. Tokom pregovara sa Martijem Ahtisarijem zloupotrebljeno za unutrašnju moć, a ne za multietničko rešenje. Ono je, dakle, vojno politički i strateški, izgubljeno tokom NATO bombardovanja ali demokrate to, zarad čuvanja dostojanstva generala koji su ih podržali Petog oktobra, nikada javno nisu priznale. Baš kao što javno nisu rekli ni da je Srbija izgubila rat od NATO. Kasnijih godina, nijednog trenutka, demokratska vlast nije pokušala da napravi neki novi model, da Kosovo bude u konfederaciji republika, ili zajednici nezavisnih država, bilo šta. Ali oni su govorili samo o autonomiji, kao i Sloba. A, što se tiče Evropske Unije mi strašno kasnimo. Zemlja je izgubila 70 milijardi i silnu infrastrukturu tokom hiperinflacije, a narod je propatio četiri rata. I sada još pati, a tek će patiti.
* Petog oktobra je obećano mnogo toga. Zašto se tako malo toga promenilo?
– Situacija je sve vreme bila veoma slična onoj pred raspad SFRJ. Vlast sve vreme zaboravlja činjenicu da za bilo koju reformu mora da pripremi fondove, kojima će unapred smiriti socijalne nemire. Oni su posebno bili bitni pred i tokom perioda tranzicije. Nema privatizacije bez otpuštanja i povećanja broja nezaposlenih i to se otvoreno moralo, ili se bar sada mora reći ljudima. Bojim se da će Boris Tadić napraviti grešku ako to ne razjasni građanima Srbije koji još misle da se med i mleko dobijaju, a ne da se teško zarađuju.
* Šta je bila prva greška demokrata?
– Sećam se poslednjeg skupa Miloševićeve opozicije u proleće 2000. godine, u Atini. U Grčkoj su bili svi osim Vojislava Koštunice. Došao je čak i Aleksandar Karađorđević, i nekoliko vladika Srpske pravoslavne crkve. Jedan monah je u tamošnjoj crkvi, kako je rekao, čak krunisao demokratiju. Znao se ceo scenarijo pada Miloševićevog režima, tokom puta, u avionu su se i funkcije delile. Moj Forum je za tu priliku izneo dva dokumenta koji smo pravili, Ustav Srbije i Zakon o manjinama. Znali smo da Peti oktobar ne može da obezbedi prelazak iz Miloševuićevog režima u demokratiju bez radikalne promene Ustava. Ali kad je vlast preuzeta oni su čekali sedam godina da donesu novi Ustav i taj je Ustav možda gori nego Slobin. Jedino što je u njemu bolje su odredbe koje se tiču prodora kapitala, u njemu nema više društvene svojine, a to interesuje Evropu.
* Da li ste već tada znali da vaš predlog Ustava neće biti usvojen posle Petog oktobra?
– Naravno. Čim sam u prvom redu u Atini video vladike, Biljanu Plavšić, rojaliste, pa demokrate i na kraju Nenada Čanka. A moje teme bile su nacionalni odnosi, Ustav i Kosovo. Profesor Dušan Siđanski pomogao mi je da utišam one koji su me mrzeli jer me je cenio kao osnivača Evropskog pokreta. Ali, u Srbiji niko ne zna da je njegov asistent u Ženevi bio Žoze Manuel Barozo, koji sada predsedava Evropskom Unijom. Dve trećine sale me je mrzelo zbog toga, iako smo se tobože okupili da pravimo evropsko društvo. I iako su taj skup finansirali Evropski pokret i fondacija la CIS.
* Peti oktobar je, dakle, bio više puč nego revolucija?
– To je samo polukorak. Na inaguraciji Koštunice za predsednika, pokazali su mi na generala Nebojšu Pavkovića i rekli mi: “Da nije bilo njega bilo bi krvi do kolena”. Nisam poverovao jer sam Pavkovića dobro poznavao. Bio mi je komandir u školi rezervnih oficira u Bileći, i znao sam da on nije sposoban da organizuje bilo šta gde ima krvi. Zato sam rekao: “U redu. Onda ćemo tu, cenu plaćati slobodom”. I, plaćamo je. Inače, od Petog oktobra smo se simbolično rastali na onom mitingu 21. februara, povodom proglašenja nezavisnog Kosova.
* Da li onda glavni junak Petog oktobra bio general Pavković?
– Posle Petog oktobra nagrade za demokratiju dobili su Dušan Mihajlović, Nebojša Čović i Dragoljub Mićunović. Ali po nekim demokratama, bio je to, pre svih Pavković. Njegova neposlušnost ili nesposobnost da izvrši Slobino naređenje. Ja bih na listu dodao i Slobinog brata Boru Miloševića, koji je možda “zakasnio” sa nekom informacijom, jer, kako kažu Srbi, ne može brat da padne, dok mu kum ne pomogne.
* Petom oktobru i Atini prethodila je i Bratislavska konferencija čiji ste vi bili inicijator?
Tokom bombardovanja 1999. godine, bio sam valjda jedini čovek koji je preko Rumunije održavao veze sa spoljnim svetom u ime Jugoslovenske asocijacije nevladanih organizacija i sindikata Nezavisnost. Svi ostali veliki magovi demokratije u tom su periodi našli sklonište u hotelima Džordža Soroša u Mađarskoj, a neki borci za ljudska prava su zbrisali u Švedsku i pisali nam ljutita pisma. Kongres u Bratislavi je organizovao Ist-Vest institut. Prvog dana smo izneli da se demokratija u Srbiji i na Balkanu može uvesti samo kroz model pritisaka svih institucija koje zastupaju određene segmente društva. I da ako nema rezultata, preko pobede na izborima, vlast treba da se prenese na Okrugli sto. Da se tako izvrši delegitimizacija režima. Svima se ideja dopala već prvog dana. Ali, drugog dana su mnogi govorili da im za rušenje Miloševića treba neki nacionalista za koga će Srbi da glasaju. Momčilo Trajković je zato predložio Vojislava Koštunicu, rekavši da je on nacionalista koji će moći da osvoji i Slobine glasače.
* U pismu Vilija Vimera Gerhardu Šrederu koje je sada publikovano piše da su još u Bratislavi donete pogubne odluke, poput one da Srbija nikada neće ući u Evropu?
– U Bratislavi je definitivno započeo jedan proces koji se polako odmicao od inicijalnog nezadovoljstva građana. On je trebalo da spreči nastanak novog liderstva u Srbiji, da se ne desi kao danas da nesposobni političari iz Miloševićeve opozicije opstaju i do iznemoglosti se bore za vlast. Sloba je, inače, bio zreo za pad još 1996. godine. Sećam se kad je Zoran Đinđić organizovao onaj famozni bojkot krajem 1996. Bilo mi je jasno da će rušenje totalitarnog režima biti kombinacija nezadovoljstva naroda i obaveštajnog rada. Neka vrsta pučizma u kojem su glavni pučisti bogati ljudi koji su stekli novac na relaciji Srbija-Rusija i Evropa-Rusija. Tada se već otvaraju razne televizije, pravi se opštenarodni pokret. Ali, nastaje Otpor!
* Pa koja je razlika između opštenarodnog pokreta nezadovoljnog naroda i Otpora?
– Otpor je organizacija koja je nastala posle saznanja inostranih diplomata da opozicija u Srbiji nije u stanju da sruši Miloševića, i da im treba dati opštenarodnu podršku. Formirali smo udruženja u Čačku i Leskovcu, ali se ubrzo ispostavilo da je Otpor spreman za inflitriranje. I danas se sećam trenutka kada je Dobrica Ćosić došao da podari svoj potpis i podršku Otporu. Tada mi je sve bilo jasno.
* Vi ste radili i na osnivanju Saveza reformskih snaga Jugoslavije? Šta je bio cilj tog projekta?
– Projekt koalicije političkih stranaka iz svih republika, nastalih posle smrti Tita, koje nisu želele raspad SFRJ. Reformisti su dakle bili opozicija nacionalistima koji su se pojavljivali i želeli raspad Federacije. Radeći na tom projektu uz dogovor sa Ante Markovićem, dobio sam podršku i nekoliko stranačkih lidera u Sloveniji, i Ivice Račana iz Hrvatske. Ali Ante nas je, ispostavilo se, sve slagao i u Hrvatskoj formirao republičku partiju reformista koju je i javno najavio, govorom na Grmeču.
Ideja je inače bila da cela vlada SFRJ, autoritetom i finansijski, podrži Savez reformskih snaga. To su prihvatili čak i Petar Gračanin i Veljko Kadijević. Savez smo planirali kao mrežu u koju će ući sve partije koje nisu za secesiju SFRJ, ali kada smo organizovali, nazovi, osnivačku skupštinu, sve je bilo jasno. U sali su iz Srbije, umesto vodećih političara sedeli Vesna Pešić, Ivan Đurić i Nebojša Popov, na konferencijskom stolu stajali su osnivački leci Saveza reformskih snaga BIH, na kojima je pisalo da je njihov lider Todor Dutina, moj rođak. Ja gledam i ne mogu da se načudim. Znam čoveka, nema veze s politikom i reformistima. Sve dakle ljudi koji se pojavljuju niotkuda. Nikoga iz savezne vlade. Vesna me pita šta ću tu, i ja postajem svestan da je sve što smo radili postalo besmisleno. Koliko god ja voleo njihovu ideologiju, znao sam da oni nemaju snagu da to realizuju. Kiro Gligorov i ja džabe smo radili projekt. Obojica smo odmah izašli i bilo nam je jasno da je Ante promašio politički kontinent. Bio je siguran da je već osvojio federalnu, i kandidovao se za republičku vlast u Hrvatskoj, a još se nije izborio ni da se održe federalni izbori. To je bila strašna greška. Posle toga mu je ostala još samo mala podrška iz Bosne i Srbije.
* Ko je onda Antu Markovića pustio niz vodu?
– Njegov veliki problem bio je sukob u Hrvatskoj,nije imao podršku ni Tuđmana, ni Račana. Potom se sukobio sa Slobom Miloševićem koji ga je tolerisao čak i posle Osme sednice, kad je uzeo vlast. Koordinisano su ga, dakle, tukli svi republički lideri, Sloba i Šuvar, Tuđman i Kučan, a ni drugi ga nisu podržavali.
* Da li je istina da je Evropska zajednica Miloševiću i Tuđmanu nudila četiri milijarde maraka da sačuvaju SFRJ?
– Istina je. To je taj novac koji je sa svojim drugim Stend-baj aražmanom nudila Svetska banka.
* Milošević i Tuđman našli su načina da zarade mnogo više para?
– Da. U to vreme pravili smo veliko istraživanje o republičkom prelivanju kapitala. Ekonometrijski deo je radio profesor dr Časlav Ocić 1983. i 84. godine, genije za statistiku, učenik čuvenog ekonomiste Branka Horvata. Već smo tada ustanovili da je sva finansijska moć bila u republikama, a ne u Federaciji. I ranije su se krediti delili republikama, a samo su notirani u Federaciji, ali vrlo brzo posle Titove smrti, neke republike pravile su samostalne ugovore o međunarodnim poslovima.
* Da li je Srbija imala neki ugovor mimo znanja Federacije?
– Srbija je 1983. godine, mimo znanja Federacije, napravila vojno-industrijske aranžmane sa Irakom i Libijom, preko Moskve. Za to se saznalo kada je Srbija u tom poslu upala u minus, pa je Stane Dolanc, u to vreme savezni sekretar unutrašnjih poslova SFRJ, u ime Federacije, odnosno Komiteta za ustavni poredak, poveo istragu. Tada se ispostavilo da Borislav Bora Milošević, rođeni brat Slobodana Miloševića, koji je tada bio ambasador u Alžiru, sam vrti lovu. Srbiji nije Moskva dugovala pare već je Bora organizovao da se pare od prodatog oružja prebace na njegov i još neke lične račune.
* Da li je ta opšta otimačana para na izvozno-uvoznim poslovima ranih osamdesetih, doprinela rascepu SFRJ?
– Bio je to glavni ali ne i jedini razlog. Raspadu je doprinela i neadekvatna politika Ante Markovića. Među nizom grešaka, prva je bila njegova odluka da ne finansira vojsku i da u JNA, od koje je živelo više od tri miliona ljudi, smanji plate. Za razliku od njega, Slobodan Milošević je demagoški podržavao JNA i zato su mu se ljudi polako priklanjali.
Još lošija procena bilo je političko angažovanje Ante Markovića.
*Bilo je još nekih pokazatelja da Federacija umire?
– Videlo se to najbolje 1991. godine. Bio sam na konferenciji Helsinškog parlamenta građana u beogradskom hotelu Jugoslavija, na kojem su bili svi koji su držali do sebe, od Jorgosa Papandreua do Ferenca Misloveca. U isto vreme, u susednoj sali se održavao skup o istoriji Narodno-oslobodilačkog pokreta na kojem je bio glavni Dobrica Ćosić. Jednog trenutka, iz te sale dotrčava jedan oficir i kaže mi: “Čoveče znaš li da je Vojska krenula na Sloveniju. Padobranci sede na aerodromu u Nišu čekaju dozvolu da polet”. Ja zovem Antu koji je bio u svom kabinetu, pitam ga šta se dešava, a on kaže:“Nemam pojma”.Popodne je odleteo u Grac.
* Da li vas je iznenadio tok daljeg raspada SFRJ?
– Ne mnogo. Dok sam radio u kabinetu Ivice Račana, dobijali smo razna dokumenta. Među njima i knjigu Cimermana “Politička kultura u Jugoslaviji”, iz 1983. godine, koja je rađena za Tehnološki institut u Masačusetsu, koji je i analitički centar američke administracije. Cimerman knjigu počinje rečima kako sedi na Kalemegdanu, gleda desno gde je bila Austrougarska i levo, gde je bila Turska, i misli kako je to pravo tlo da se podigne nacionalizam koji će dovesti do tačke ključanja, i raspada SFRJ.
Cimerman je, dakle, osam godina ranije u toj knjizi napisao i da će raspad Jugoslavije početi na Vidovdan, baš kao što se i desilo na Gazimestanu. I da će se slična regionalizacija kasnije odvijati i na Kubi.
* Ali zar Amerika nije želela opstanak SFRJ? Kada je Bejker došao u Jugoslaviju, ukorio je Kučana, Tuđmana i Miloševića i navodno se zalagao za očuvanje Federacije?
– Mislim da je taj zaključak nametnut delu javnosti jer su naši političari i tada, kao i sada, interpretirali izjave stranih diplomata, kako im odgovara. Kao što nam danas i Toma Nikolić i Vojislav Koštunica i Boris Tadić tvrde da imaju podršku Rusije, tako je i Milošević svojevremeno govorio da mu je Bejker dao zeleno svetlo. Lično smatram da je Bejker tada došao da proceni situaciju jer Amerika još nije imala generalnu politiku šta da radi prema regionu i Jugoslaviji. Oni uvek imaju problem zbog reakcija njihove javnosti. U Americi politiku kreiraju tri faktora: prvo široka javnost i mediji, potom Kongres, i tek na kraju vlada, Stejt Department. Tu su naravno i uticaji vojske i finansijskih moćnika, koji dolazi na kraju. Svi ti faktori su Jugoslaviju doživljavali kao njihov projekt, kao uspešnu liberalno-komunističku federaciju, model multi-kulturalizma koji je trebalo da dovede do stvaranja Jugoslovena. Baš kao što su u Americi stvoreni Amerikanci.
* Do tada je Amerika zajedno sa Evropskom zajednicom pokušavala sve da ojača Federaciju?
– Da. Isposlovali su nam kredite Svetske banke, ulazak u NATO. Amerika je tada još bila uz Antu Markovića. Kad ništa nije uspelo Bejker je došao i, u Beogradu rekao da treba uraditi sve da se Jugoslavija sačuva, a u Ljubljani da raspad SFRJ ne sme da se dogodi uz nasilje. Kada je vojska krenula, bez znanja Ante Markovića, a na inicijativu Slobe Miloševića i generala Simovića, Amerikanci su ih podržali. Dali su čak i rok od tri dana da pogranične jedinice JNA i savezna policija, probaju da vrate državnu granicu.
* Da li bi onda ipak trebalo da poverujemo u neku teoriju zavere Amerikanaca protiv Srbije?
– Rekao bih da je Cimerman bio vešt vizionar koji je uspeo da uhvati trend, legendu, predvidi nacionalizam. Svi smo se mi analitičari bavili studijama, dilemom kome pripada suverenitet, republici ili naciji. Ako pripada naciji onda je jedan čovek jedan glas, a ako pripada republici onda svaka republika odlučuje za sebe. Dilema je dakle bila, da li su Jugoslaviju činili Srbi, Hrvati i Slovenci ili šest republika. Mi smo još tada imali Etnički forum i bilo je vrlo akltuelno pitanje hoće li Evropa biti savez regija ili država. Meni je mapa obelodanjena 1989. godine odgovarala, jer sam bio zagovornik te teze da se u Evropsku zajednicu ulazi preko nacija s obzirom da je definitivno još tada bilo predviđeno da se brišu granice. Već se tada govorilo i o zajedničkom tržištu od Jadrana do Niša.
* Ali deset godina kasnije Srbija je još imala državnost, a izgubila je čak i pokrajinu? Da li je za to kriv Miloševićev nacionalizam?
– Nisam ja siguran da je Milošević uopšte bio nacionalista. On je pre bio “padri padrone” i razmišljao u mafijaškom stilu: “Možeš ti da radiš u susednoj ulici, ali ne ulazi u moju, nikako”. To je bilo i moje lično iskustvo – s njim nisam imao nikakav problem dok nisam sa Vukom Obradovićem osnovao Socijal-demokratsku partiju. Pre toga dozvoljavao mi je da mislim i radim kako hoću.
* Naši akademici godinama tvrde da je Nemačka rasturila SFRJ?
– Ne znam ali ne verujem u istinitost te tvrdnje. Oni su bili neupećeni baš kao i Sloba. Svi su oni još 1988. godine bili spremni za regionalizaciju Evrope. Te godine ja sam rešio da prođem kroz istočni blok, da vidim Mađarsku, Slovačku, Češku, Poljsku, Istočnu Nemačku i pređem u Zapadni Berlin. Uzeo sam renta kar od Buce, Dragiše Pavlovića, desne ruke Ivana Stambolića, najveće žrtve Slobe sa čuvene Osme sednice. Spremio sam sve vize iz Beograda, a kada sam stigao video sam da nema nikakve granice. Čak sam i u Zapadni Berlin ušao, a da to nisam ni znao. Tamo su mi svi govorili o ponovnom ujedinjevanju Nemačke uz punu saglasnost Moskve. Kad sam se vratio u Beograd, odmah sam objavio tekst: “Berlinski zid je pao, a to niko nije rekao Nemcima”. Otišao sam odmah i u Miloševićev kabinet rekao sam da sam išao da vidim budućnost Evrope, da je Berlinski zid već pao i da će se svet kretati preko Koridora 10, autoputem preko Subotice i Niša. Sugerisao sam mu da digne ruka od Slovenaca, a on mi je zamerio zbog srpskog separatizma. Uopšte nije verovao u skori pad Berlinskog zida.
*Vi ste 1988. godine i Miloševiću sugerisali otcepljenje Srbije?
– Više puta sam mu to sugerisao. Posetio sam ga i posle svog putovanja u Moskvu 1988. godine, s namerom da mu kažem da se više ne može oslanjati na SSSR. Jer ja sam i iz Moskve poneo utisak o definitovnom raspadu starih ideologija. U Rusiju sam otišao kao član delegacije, na čelu sa Ivicom Račanom. Išli smo na konsultacije oko etničkih problema na Kosovu. Želeli smo da upoznamo iskustva Rusije, koja je tada kuburila sa Gruzijom zbog međunacionalnih sukoba. Premijer Pavlov nas je dočekao vrlo srdačno i rekao da smo mi jedina delegacija iz SFRJ koja nije došla zbog klirinškog duga koji je SFRJ potraživala od SSSR. Rekao nam je da su u to vreme zbog para dolazile i delegacije Ante Markovića, Ivana Stambolića, Stipe Šuvara i Slobodana Miloševića. Sloba je zahtevao da se vidi Mihailom Gorbačovom. Ali Gorbačov je to izbegavao, i video se samo sa Šuvarom. U Beogradu je, međutim, Milošević krio činjenicu da on kontaktira samo sa starim sistemom, i to u vreme kada je Rusija već ušla u reforme i spremala za predsednika Borisa Jeljcina. Mi iz Račanove delegacije smo se sreli sa Jeljcinom. Njegova prva rečenica koju nam je uputio bila je: “Šta je sa onim Miloševićem što laže da mi je prijatelj?”.
* Milošević je, dakle, sve vreme lagao o podršci Rusije?
– Slobine veze u Rusiji su nestale sa padom starog, komunističkog kadra, koji je kasnije pokušao da napravi puč. Te su veze zasnivane na mahinacijama, novcu preko Jugoimport SDPR-a, Ineksa… Sloba je i tada bio izolovan, pa, kada sam mu pričao o budućnosti Evrope, on jednostavno nije ni pokušavao da čuje bilo šta.
* Prvi začetnik ideje o samostalnoj Srbiji u Evropskoj zajednici bili ste baš vi?
Ulaskom u Evropu bavio sam se još od ranih osamdesetih, a 1988. otvoreno sam sugerisao da se Srbija odvoji od SFRJ, ako nema s kim da očuva federaciju, i da uđe u projekte koje je tada nudila Evropska zajednica. Pre toga donet je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, ali akademici nisu znali ni da definišu državnost. To je papazjanija koja nema ni intelekta, ni političke hrabrosti. Tim Memorandumom oni su samo legitimisali Miloševića u kome su prepoznali naslednika Aleksandra Rankovića. Da ne govorim da su akademici bili ljuti na Ivana Stambolića jer im je uskratio individualne privilegije. Ukinuo im je karte za besplatni prevoz, ali im je Zakonom o Akademiji dao mnogo para iz budžeta da sami njime raspolažu. Oni ni to nisu prepoznali, i, većina je podržala Slobu.
* Da li je iko u to vreme očekivao toliki sunovrat Srbije?
– Naslućivalo se. Oni koji nisu želeli rat pravili su otklon i formirali sopstvene države. A Sloba se spremao za rat uveren da će ga dobiti i naslediti sve od SFRJ. Ali šta je nasledio? Stolicu u Ujedinjenim Nacijama i gomilu dugova. Evo primera. Dok je Sloba bio na vlasti u Srbiji, Slovačku je držao, Miroslav Mečijer, takođe okarakterisan kao mračnjak. Slovačka je, ipak, postala moderna evropska zemlja jer nije, kao ni ostale države iz Varšavskog pakta, bila zanesena idejom o nezavisnosti i suverenitetu. Suvererenitet je samo srpska zabluda. Osnovni mentalni problem Slobe bio je dakle – kako da prenese suverenitet. A Slovacima to nije bio problem: iz Varšavskog pakta prešli su u NATO. Super, bolja uniforma, veće plate ali isti sklop mišljenja. Iz SEV-a su pretrčali u EU. U čemu je tu razlika? Samo je bolja ekonomija, više novca. Slovaci su, navikli, da sa nekim usaglašavaju svoje mišljenje, da svoje resurse daju na korišćenje drugima.
* Zašto političari u Srbiji odbijaju da se posavetuju?
– Oni umesto saveta i tuđih iskustava uvek poture “Program odlaganja u nedogled”. Ali ne rade to samo zbog mentaliteta već otvaraju prostor uticajnim segmentima u društvu i biznisu da nastave svoje “projekte”. Koja god buduća vlada da se formira ratifikovaće sporazum sa Evropskom unijom. Sigurno. Ali ne odmah, već kada to njihovim finansijerima bude odgovaralo. Da kupe vreme, da bi svoj monopol u Srbiji proširili i po Evropi.
Antrfile
Promašaji
Ruski komunisti i DOS-ovi pasoši
* Vi ste posle Titove smrti radili na analizi ekonomskog poslovanja Sbije u SFRJ. Šta se videlo iz toga?
– Srbija je bila jedina od republika SFRJ koja je u to vreme imala razvojnu mogućnost. U više od 50 odsto bila je super produktivna. Iako se, primera radi, u vrlo razvijenom građevinarstvu Srbije tada pljačkalo, ono je ipak donosilo više para nego ceo turizam Hrvatske. Hrvatska je “ubijala” Srbiju jedino preko poslova s naftom, imala je INU. Ali na proizvodnji hrane, građevinarstvu, transportima, u vojnoj industriji, bila je daleko jača. Zato smo mi i predložili da Srbija odabere put samostalne države. Mogla je još 1986. godine, kad je bilo 200 godina njene državnosti, da proglasi nezavisnost i pozove one koji sa njom žele da ostanu u federaciji.
* I kad se zaratilo, Evropa i Amerika su prema Srbiji nastavili da gaje politiku štapa i šargarepe?
– Imali smo mnogo više šansi zbog vodeće uloge u državi koja se rasturala, i vrlo atraktivne privredne grane za investicije. Setimo se samo izvoza kragujevačkog “jugića”. Amerika je bila spremna da pomogne. Lorens Iglberger, američki ambasador u Srbiji bio je zainterosavan i za metalnu industriju, niška elektronska industrija je bila blizu modernizacije, Francuzi su želeli da ulažu u našu Železnicu. U Beogradu je bio centar bankarstva. Još se tada pregovaralo da dođe Siti benk, a nje eto, ni danas nema. Da ne govorimo o ozbiljnosti srpskog tržišta sa osam miliona stanovnika i još dvadesetak miliona ljudi u regionu. Pa o 800 kilometra toka Dunava, 800 kilometara autoputa Koridor 10. Sve su nam to nudili i Amerikanci i Evropa, ali mi to nismo uzeli.
Tada smo stvarno imali šansu da budemo lider Balkana. Sloba je promašio kada je hteo da pravi nekakav švedski kapitalizam umesto da je stabilnu Srbiju uveo u Evropu. I najgore, svoje partnere je tražio u Rusiji, i to u odlazećoj garnituri.
* Zašto danas imamo reprizu svega toga, uključujući i savez sa Rusijom?
– Pa zato što imamo energetski sporazum koji u suštini počiva na istim principima na kojima su braća Boro i Slobo Milošević gradili onaj vojno-industrijski. Energetski sporazum verovatno i nije tako loš za Srbiju, ali je onima koji odlučuju o njemu daleko bitnije da određeni uzmu veliku provizuju i kasnije profitiraju. Jer, ko će raditi gasifikacije gradova, ko konsalting, a ko će biti izvođači? Postoje moćni ljudi i njihovi interesi. To je ono što ne može da razume Boris Tadić. Svako mora da zna gde i s kim ide. Svako mora da ima mentora. Ali, ja danas ne vidim ko je naš sponzor za ulazak u Evropsku Uniju.
* Koje je šanse propustila Srbija posle Petog oktobra?
– Nova ustavna deklaracija kojom bi se odrekli prošlosti da ne preuzmemo odgovornost kao nacija za ono što je radila šačica ljudi. Tada bi saradnja s Hagom i gonjenje zločinaca bilo sprovedeno jer ti to nalaže novi Ustav. Lustracija je isto bilo nešto što je moralo da se uradi zbog tog političko-psihološkog efekta. Greška je i što nismo podržali nastavak jakog civilnog društva, ne samo nevladine organizacije i crkve, već i sindikate, profesionalna udruženja, nezavisne medije. Ono je faktor stabilnosti na javnoj sceni.
Propustili smo i šansu da mi manipulišemo našim odnosom s Crnom Gorom. Taj je odnos u startu trebao da bude savez nezavisnih država, pa da onda tim putem rešimo i problem Kosova. Propust je i, što kod nas, na žalost, jedna piramida kontroliše dve trećine zemljišta. Stranci ne mogu da nađu plac da grade fabriku, zato ovde nema investicija. I, na kraju, naši diplomatski odnosi. Ko to kod nas dolazi u državničku posetu? Putin je sve zemlje u okruženju obišao sem Srbije. Taman smo skočili, bili smo najpoželjniji gost, ne znam “dvor” na kojem se nije slikao Vojislav Koštunica dok je bio u fotelji predsednika države…A sada?
Antrfile
Propušteno
Odbili Kosovo republiku dobili Kosovo državu
* Da li je Srbija mogla da zadrži Kosovo?
– Ne znam, ali činjenica je da to niko nije ni pokušao, uz neku razumnu politiku. Jer mi smo imali šansu da vodimo pregovore u kosovskoj priči. Na njima smo na žalost zagovarali samo bajke o visokoj autonomiji u okviru Srbije koje se nikada ne mogu realizovati. Sve ostale opcije su unapred odbačene. A mogli smo još pod UNMIK-om da decentralizujemo Kosovo ili da ga regionalizujemo kroz srpske opštine, da razvijemo srpsku zajednicu i sever Kosova, kao naš kontrolni punkt. Mogli smo kao veliku priliku da iskoristimo i naklonost Amerike prema Srbiji koja je postojala do drugog mandata Bušove administracije, šta god ko pričao. U startu su odbačene i druge opcije, od specijalnog statusa do Kosova kao republike. Tako smo sada dobili Kosovo državu.
* Može li se ta teritorija ikada povratiti?
– Nepriznavanje nezavisnog Kosova jeste taktika, ali ona se mora realizovati mudro. Moguća je samo ako Srbija napokon počne da razvija politiku uticaja na kosovsko društvo, preko Srba koji tamo žive i investicija. Deltu i slične domaće kompanije odmah je trebalo poslati da grade Delta siti u Gračanici i Čaglavici, da ih urbanizuje i zaposedne strateške delove uz budući autoput Merdare-Prizren. To je zemljište zemljoradničkih zadruga, i sada ga cepkaju i prodaju sitni srpski političari. Posle tog prvog vida uticaja kapitala na društvo na Kosovu, na albansko društvo, treba ići na pridobijanje Albanaca. Zašto, primera radi, vlada Srbije ne inicira Hisar, Svis Lion, koji je glavni snabdevač paradajzom u celoj regiji, da napravi magacin u nekoj srpskoj enklavi na Kosovu. Da zaposli i Srbe i sve ostale građane. Da ne govorimo da se moglo ići i dotle da Kinezi preko kineske zajednice kontrolišu privredu na Kosovu, a samim tim i društvo.
Antrfile
Incident
Milošević gađao čašom neistomišljenika
* Kada ste upoznali Slobodana Miloševića?
– Slobu sam upoznao na svom prvom radnom mestu, u kabinetu Branka Pešića, beogradskog gradonačelnika. Milošević je tada bio savetnik za ekonomsko-socijalna pitanja i pamtim ga po jednom incidentu, kad je iznerviran, jer su ga pitali za neke ugovore, gađao jednog našeg kolegu teškom kristalnom čašom. Po njegovoj reakciji, izrazu lica, shvatio sam da je on spreman i da ubije ako zatreba, ali, i da nije imun na finansijske malverzacije. Da, primera radi, u ono vreme ugovori biznis za svoju ženu, Miru Marković preko Instituta za spoljnotrgovinsku razmenu koga je tada vodio Milija Zečević.
Branko Pešić tada je uhvatio Slobu za rever, da ga smiri, a meni je rekao da s njim ni kafu ne treba da popijem. I slušao sam taj savet svih kasnijih godina. Ali, nisam mogao da izbegnem njegov gnev kada sam formirao stranku. Proganjao me je posle bombardovanja. Pozivalu su me na 28 informativnih razgovara! Znao sam doduše da u unutrašnjoj politici Sloba ima dobar rezon da ne seče glave protivnicima ukoliko ne mora, ali bojao sam se uticaja koji su na njega imali njegovi saradnici. Zato sam na kraju pobegao iz zemlje, 3. jula 2000.
* Kako se Milošević održao na vlasti toliko dugo?
– Milošević je znao kako sa narodom. Kad im se obraćao, svaki čovek je imao utisak da mu on uzima reč iz usta. Ali njegovo razumevanje političkih vetrova, okolnosti, bilo je katastrofalno. Sećam se pokušaja mog prijatelja Dušana Siđanskog da utiče na njega. Sinđanski je bio profesor Instituta za evropske studije u Ženevi, učitelj mnogih koji danas vladaju Evropom, bio je i u Federalnom veću Evropskog pokreta, organizator Konferencije za proevropski orijentisane političare iz cele SFRJ, 1990. godine u Ženevi, skupa na kom je bio i Aleksandar Karađorđević. Siđanski je, dakle, razgovarao sa Slobom o putu integracija. A Sloba mu je na kraju rekao: “Znam ja sve to. Pa evo, mi pravimo brze pruge”. On nikada, kao ni Milutin Mrkonjić sada, nije razumeo da Evropa nisu brze pruge i sklepani mostovi, da je to nešto mnogo dublje.
