Ревија 92 у потрази за најмоћнијим вампирима и духовима Србије
ПРИЗИВАЊЕ ДУХОВА ПРИВЛАЧНИЈЕ ОД ХАВАЈА
Пише Јасна Јојиć објављено у Компанији „Новости“, маја 2005
Одмор, чије је планирање ноћне мора Срба, може постати права авантура ако се проведе по забитима наше земље које крију вековне тајне о мистериозним бићима и чудотворним, природним и људским грађевинама, од праисторије до данас.
* Банаћани и данас практикују сољење руку да се наследници повампиреног врача Милоша не размноже
*Писац Владимир Коларић тврди: „Када год би у Србији устао народ, устао би и (вампир) Сава Савановић”
*Иако је Трајан сматран глупим јер је покушао да прикрије „козје уши”, у Ђердапској клисури овај цар је оставио невероватне споменике, а на Дијани се могу додирнути кипови богова Аполона, Нерона и Јупитера.
*Духови из Рајкове пећине код Мајданпека и Рајске пећине код Неготина, испуњавају сваку жељу, али неисцрпну енергију дају само виле из Лепенског Вира
*Вода у Ђавољој Вароши, иако је славину одврнуо Ђаво, постала је лек од како је Бог уградио свој филтер.
Нема Србина који се ових врелих летњих дана не зноји проклињајући живот из којег не може да се телепортује до Бахама, Хаваје, или макар Туниса… где сунце исто пече али уз ветрић с мора. И где би, што је још важније, могао да побегне од свакодневице, било пословне, фамилијарне или љубавне, дакле по правилу проблематичне, или оне још горе, досадне, пуне депресије, нервозе или туге. Такви, на жалост, немају права на жалопојке. Дестинације на којима могу да се освеже, а можда чак и промене живот, постоје и до њих нису потребне ни редове зависе, ни кредити уз о-хо-хо камата, ни историја због вишесатних кашњења авиона. Летње шеме које предлаже Ревија 92, нису дакле крцате туристичке дестинације, већ једноставни, камперски или сеоски туризам, са домаћом храном, на местима уз чисте речице и језерца. На њима баш сваки Србин може оставити нешто пара својим сиромашним суграђанима, а да заузврат добије невиђену авантуру. Ону која се најређе и најтеже добија у животу – спиритуалну.
То су места, расута по целој Србији, на којима се јављају духови и вампири, где се осећају магијски утицаји свемира ис којима се човек враћа са другачијим, ведријим погледом на живот, или му се у нашим природним Кућама страха, подигне ниво адреналина, па. постане знатно храбрији и активнији.
Најсвежија од дестинације из тог миља, налази се надомак границе са Румунијом. У једном од најстаријих банатских села, Радојеву, где, међу житељима туриста може научити древни обичај, који се тамо памти 300 и кусур година. Они у кући где је боравио покојник држе посуде са водом и слаником. И пуних 40 дана после смрти, живи који улази у бившу кућу покојника у тој посуди перу руке, а онда соле дланове, не би ли се заштитили од вибрација духова и вампира.
Радојевчани то раде јер постоји велики ризик да сваку мртву душу опседне чувени Радојевачки вампир о коме се записи, (тек су недавно откривени) чувају у Историјском архиву у Бечу. Списи су документ о мистичној смрти 11 места Радојевца у јулу 1732. године, после чега је главни санитет Јожеф Фареди Тамарски, по наређењу кнеза од Виртемберга, истраживао, открио и званично забележио: „да је врач Милош из Петарде (Радојева) вампир и да га треба откопати иако је од његове смрти прошлих 15 месеци”. То је и учињено па је утврђено да је његово тело заиста потпуно нетакнуто, а из уста му се сливао танак млаз крви. Кад су откопали и оних 11 мистериозно преминулих, сви су умирали у року од шест до десет дана копнећи,(са страшним ноћним кошмарима, а неколико њих имало је плавкасте белеге на врату), испоставило се да је још троје имало исте симптоме, што је аутоматски значило да их је враћао Милош повукао са собом. А како се вампири размножавају као и када су живе, Радојевчани и данас три века касније, практикују сољење руку да се наследници повампиреног врача Милоша не размноже. Без обзира што су бечки експерти Милоша још тад, после ешумације, уредно, проболи коцем. Неки мисле да је штета јер је он, опет по записима из Беча, за живот био моћан врач – имао је птицу коју је научио да говори и припитомљеног Вука, чиме је потврђивао своје магичне моћи.
Вибрације мртвих, које су их научиле да на живот не треба гледати тако трагично, осетили су житељи и многа друга места по Србији. Да је наша земља омиљено место за стечиште виших сила, показује и тврдња лингвиста да је реч вампир српски. А то доказује још један спис из књига бечких учењака, у којима се истиче да су „у Банату, почетком 18. века, постојали обичаји да се сваки покојник након сахрањивања поново откопа и врати у земљу како би се спречило да се повампири”.
Аустријски Архив чува и записе о Петру Благојевићу, српском сељаку који је живео крајем 17. века, и умро око 1725. у селу Кисилова, данашње Кисиљево код Пожаревца који је од 1718. до 1739. био у Северној централној Србији, део Царске Аустрије.
И у том крају људи су почели после кратке болести да умиру, па су сви посумњали да је Петар вампир, јер им се његов лик указивао пред саму смрт. Сумњу је подгрејало и бекство његове жене која је после његове смрти причала да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. После свега, решено је да се његов гроб отвори и по записима, „тело му уопште није трулило, а на уснама је имала свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело”, написао је одговорни службеник аустријске управе.
Овај извештај међу првима је у којем се помиње вампиризам у Европи новог доба. Преведен је на више језика, цитиран у берлинским новинама „Волкише цајтунг”, у тексту објављеном 23. августа 1725. под насловом „Вампир вон Кисилево”, а Милован Глишић узео га је за фабулу своје хорор приповетке „Лептирица”, тврди се данас. Перу, а не Саву, како се мислило до открића у Архиву у Бечу.
Пера је, дакле, отео славу Сави Савановићу на чије се оноземаљске активности можемо подсетити ако током лета обиђемо воденицу из филма „Лептирица” у селу Зарозије у општини Бајина Башта 500 метара низводно. Туристички водич до ње је извесни Ђорђе из Косјерића. И он, као и писац Владимир Коларић, обожава Саву и тврди: „Када год би устао народ, устао би и Сава Савановић”. А у „Антологији прича о вампирима”, писац Милован Глишић је вампир-Саву узео за јунака приповетке „После деведесет година” , о љубави Страхиње и Радојке.Глишић га је представио као опаког човека с краја 18. века, који је сахрањен у некој јарузи.Тада су ван гробља сахрањивали само убице и самоубице.
Сава је, тврди, легенда био трговац стоком из Западне Србије, доле ка Дрини, имућан и поштован. Неко је време хајдуковао по Србији и Босни, па се тек у временско доба загледао у ћерку неког трговца из околине Ваљева. Обигравао је око ње али отац није давао, па се Сава променио и окаменио. Одлучио је да убије вољену жену. Нашао је на пољу изнад Ваљева како чува очево стадо и када је и тада одбила да побегне с њим, пуцао је у њу. Савин брат Станко, који се узнемирио видевши како Сава са писмом излази из куће, па га је пратио, навалио тад свом снагом на њега. Док се тукли, бука је привукла чобане који помислише да је брат Савин разбојник, па Станка појурише. Убише га, а кад су видели мртву девојку и Саву крвавих руку, с пиштољем, како вапи за братом, схватише шта се стварно десило. Батинама су и њега убили. Бацили су га у јаругу,
„Крштарење” по вампирским, српским дестинацијама, може се завршити у источној Србији, у разуђеном селу Малајница, код Неготина. Тамо живи деда Јован Николић који још памти како су се пред његовим, и очима чланова његове породице, чаше померале саме од себе и како су престрашене краве у сред зиме бежале у шуме пред невидљивим повампиреном врачаром. Ту се може видети још много тога, па није лоше у повратку направити крузинг који се може назвати „У потрази за најмоћнијим духовима Србије”.
Јер одмах у комшилуку, на 30-ак километара од Малајнице налазе се стене и врлети око манастира Вратне, које је природа исклесала тако чудотворно да се чини да их је клесало милион највештијих вајара, вековима. Одмах иза њих налази се кањон реке Вратне из којег поглед пуца на нешто заиста мистериозно – Вратњанске капије, висине шетоспратнице, испод којих протиче бистра вода речице Земне. А ту, испред њих, је пећина у којој вековима почива Рајски дух. Добар дух који решава и најтежи проблем и сваког кога замоли за помоћ, омогући да нероткиње зачну дете, да деца оздраве, и да ловци за скривеним благом, који је у источној Србији, на граници с Румунијом и Бугарском много, редовно имају успех. Потребно је само из предворја Рајске пећине ући у свечану дворану коју зову Прераст,
Поједини историчари тврде да су Рајску пећину посећивали бегови пред освајачким турским четама, па да су се овде крили и они које су јуриле многе војске за последњих 100 година. Дух, за који Неготинци верују да постоји, тада их је штитио. Полицијски анали немају спис о томе да је било ко тамо страдао, нити је у пећини икада проливена кап крви. А у близини је постављена и чудотворна икона Богородице. Манастир је, иначе, изграђен у 14. веку, посвећен је Вазнесењу Господњем, а којег је основао Свети Никодим Тисмански, румунски калуђер, који се повукао у усамљеништво, недалеко одатле, у једној келији издубљеној у вратњанским стенама. Касније му се придружило још неколико монаха, па је манастир дозидан 1415. године. Иако је више пута разаран до темеља, током похода освајача, увек је наново ницао. Последњи пут је био спаљен 1813. али га већ 1817. обнавља неготински обор – кнез Станко Карапанџа. Данас је тамо активан женски Манастир, а монахиње су такође милостиве и упутиће сваког радозналога, како да се помоле пред иконом Христове мајке за коју се тврди да лечи болесне.
Са амајлијом среће из Рајске пећине и светом водицом из манатира, сваки ће турист отићи двадесетак километара у брда, да чује причу о императору Даји.
На огромном археолошком локалитету Шаркамен који се простире на око 25 хектара, Даје је за одмор од римских похода по свим континентима, сазидао велику палату са две монументалне улазне капије. Нешто даље археолози су пронашли и Црквиште, и мост над реком Врело. Био је то поуздан знак да је Шаркамен планиран као центар једне древне културе и да је Дају, вероватно смрт спречила да доврши свој велики пројекат. И поред тога и причи о проклетству које је Даја наручио да би сачувао то благо, у Музеју на локалитету може се видети невероватни археолошки налаз са Шаркамена. Ископан је на само 300 метара од утврђена, у Маузолеју, у чијој се крипти скоро 17 векова, под земљом скривао сет златног женског накита. Екипа предвођена др Миодрагом Томовићем, пронашла је три огрлице, 35 прелепих прстена, наруквица и наушница, који су припадали Царици мајци,
Авантуристи с мало пара и пуно духа, неће пропустити ни да, (пошто се са Шаркамена спусте на другу страну, и изађу на Ђердапску магистралу), уместо ка Београду, крену ка Румунији. Јер на само двадесетак километара даље чека их дух Цара Тројана. Иако легенда сумња у коефицијент интелигенције овог римског императора, јер је, не знајући да ниједна истина не може да се сакрије, тајну да има козје уши поверио рупи у земљи,(а њу је открила пастирова фрула, направљена од травке израсле на том месту) , дела која је он направио, још увек трају.
У самом центру Кладова је Музеј, већ одавно крцат изузетно вредним налазима са археолошког локалитета Дијана који сликовито приказује живот Римљана на овом простору од првог до шестог века наше ере. Јер ово налазиште сем што је након изградње Хидроелектране Ђердап, остало једино непотопљено утврђење којим су Римљани бранили своје цело царство, представља и право складиште, изузетно очуваних античких уметничких дела из тог периода и указује на тадашњу врхунску архитектуру.
Све ово слутило се још средином нашег века али се тада Диана везивала само за имератора Трајана који је почетком другог века на Дунаву показао сву моћ свог визионарства подигавши чувени мост којим је спојио две обале ове реке, дуг пут и Сипски канал. Убрзо се, међутим, испоставило да је чак читав век пре него што је Трајан оставио и своје четврто чудо, још неки римски цар био убеђен да је баш ово место гвоздена капија на Дунаву која цивилизовани део Европе раздваја од варварских племена. Ископавањима су нађени остаци дрвено-земљаног четвороугаоног логора са четири капије, а даља истраживања показала су да су и после расула у старом римском царству исти каструм користили и житељи рановизантијске културе.
Они су, међутим, у Дијани живели и свој богати грађански живот. Зато су поред реновирања бедема вршили велике интервенције и на “ентерију”. У централном делу града откривена је грађевина са апсидом, а под њом делови бетонских цеви којима се обезбеђивао комфор са топлом водом за купатила и грејање. Почетком шестог века овде су живели и поданици цара Јустинијана који су дограђивали и шетне стазе, саградили нове монументалне куле и Дијану претворили у град и један од већих трговачких центара.
Дијана је после тога по досадашњим сазнањима остала пуста али су под њом читавих 1400 година преживљавале непроцењиве драгоцености, које у животу сваког туриста морају унети једну нову димензију разумевања. Дах снаге који се упија са оригинално исклесаних портрета римског цара Албина, кипа Нептуна са делфином, статуе Јупитера, Минерве и других римских богова који су сада конзервирани и изложени у Музеју у Кладову.
Са тим осећајем, колико су нам проблеми данашњице небитни у односу на миленијумску културу којој припадамо, са Ђердапске магистрале, туристи могу да уживају у савршеном погледу на чувену Клисуру. Ту је Дунав најужи у свом, безмало, две хиљаде километара дугом току. Из вртола реке и са сунчаних падина клисуре, све време исијавају духови, многи тврде, Тројанских јунака. Још поузданије, Јасона који је управо на тим врлетима пронашао Златно руно.
И таман кад се прође поред малог музеја које је наш чувени вајар Раша Тркуља „оставио” поред пута, да се ту одморе стари Тројанци, бежећи од људи који их и данас траже по пола света, нова чуда красе дивљу природу. Високо у стрмој стени, уклесано вајарско дело румунског уметника а доле, поред пута јаје високо шест, а широко четири метра. Енигма коју је тешко разрешити. Како је аутор те скулптуре Илија Филиповић, уопште успео да је исклеше у камену.
Он је у неколико интервјуа покушао да је разреши тврдећи да у њему, који је рођен код Мајданпека, живи дух са Лепенског Вира. Локалитета који ће путник видети, чиме се провоза још 40-ак километара према Београду. Сем, наравно уколико успут не скрене малчице, да обиђе најстарији рудокоп до сада пронађен на свету, Рудну Главу, иу комшилуку мистичну Рајкову пећину, и на стотинак влашких врачара које живе по сеоцима у околини.
Није искључено да су и оне од Илије направиле феномена, али Илија у свом раду негује очи, попут оних које посматрају са скулптуре које су пре 7000 година, током праисторије изводили Лепенци.
На Лепенском Виру, који је добио име по истоименом Виру на Дунаву, уз који је крајем 60-их година 20. века, професор Драгослав Срејовић, пронашао налазиште, поред седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) који су изграђени у прериоду од око 6500. до 5500. године пре наше ере, могу се видети гробови Лепенаца, смештани под огњиштем у њиховим трапезастим ниским кућама, остаци њихових скелета у просечној висини од око метра и по, и још важније, може се осетити њихов дух. Многи тврде да је то утицај Лепенских вила које и данас тамо играју по оближњим шумама.
АНТРФИЛЕ
Ђавоља Варош
Виле и вилењаци
Svaki avanturista koji drži do sebe, morao bi da poseti i Đavolju Varoš, na jugu Srbije, 90-ak kilometra jugozapadno od Niša. Ne samo zato što je prirodni fenomen, redak u svetu (reljef je poput izvijanih, visokih figura, uz koje su dva izvora jako kisele vode), ni zbog čudotvorne atmosfere koja ih okružuje. Već i zbog legendi vezanih za nju, uz ostatke tamošnjih naselja, stare crkve, groblja i nekoliko zanimljivih rudarskih jama.
Čudno izvajane, a još čudnije poređane zemljane figure, po jednoj su legendi, delo đavola kojem je smetala sloga ljudi koji su na tom prostoru živeli. On im je spremio “đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose, i pošto su vodu pili, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru. Đavolji plan je pokušala da spreči vila, koja prema legendi i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na venčanje. Ona se onda poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima.
Antrfile
Tumane
Pokajanje Miloša Obilića
U mističnoj i punoj zanimljivih legendi, istočnoj Srbiji, nalazi se i manastir Tumane, na Đerdapskoj magistrali, kod Golubca. Za njega se veruje da je čudotvoran jer je građen da se okaje greh. Legenda kaže kako je Miloš Obilić, loveći po obližnjim šumama, posle dugog gonjenja, ustrelio krupnu i jako lepu srnu. Čim je pala, srna se pretvorila u lepu devojku obučenu u zelenu dugu haljinu sa dugom sjajnom kosom. Tugaljivo ga je upitala “Šta to učini Miloše”. Očajan Miloš je uzeo u naručje prekoravajući je što mu ranije nije rekla čija duša obitava u telu životinje. Devojka mu je ispričala kako to nije ni mogla, ni smela, jer je bila ukleta, ali da je on sada oslobodio prokletstva. Pre nego što je izdahnula, uspela je da mu kaže i: “Tu me mani” (na lokalnom narečju, tu me ostavi)
Ubrzo je na tom mestu izgrađen manastir Tumane, a u njegovoj blizini i dalje je voda u kojoj se devojke – vile kupaju. Tu vodu žitelji nazivaju “njina”, izvor se smatra lekovitim i bolesnici u njega bacaju novčiće da im se ispuni želja.
Za Tumani je vezane i priča po kojoj je Miloš Obilić odrastao u okolnim šumama i na livadima i obožavao divlju obalu Dunava. U lovu je slučajno ranio hodočasnika Zosima koji je kao pustinjak živeo u u pećini Kamenici. On je došao iz manastira Sinaitskih i bio je vrlo uvažen. Kada je podlegao ranama koje mu je slučajno naneo, Miloš je, svestan da je ubio pravednika Božjeg, dao da se Zosimu na mestu gde je pao, sagradi grobnica i da se sahrani po svim hrišćanskim običajima.
Nad grobom je odmah počeo da zida grobnicu, sa namerom da u okolini podigne i manastir kaluđerima, počeo je da krči i šumu. Iznenada mu stigne pismo knez Lazara: “Tu mani zadužbinu, no dođ oma u Kruševac da se što pre posavetujemo oćemo li na Kosovo protiv neprijatelja ići činiti zadudžbinu braneći carstvo i otečestvo od propasti”.
Miloš je napustio svoju i otišao da brani dedovsku zadužbinu. Podigao je manastir do krova sa namerom da je dovrši kada se sa Kosova vrati. Ali to nije dočekao. Poginuo je u boju protiv Turaka, a njegov narod, u želji da nastavi delo svog vojvode završio je zadužbinu i manastir kojem je i ostalo ime “Tu- mane”.
Antrfile
Koroglaš
Leteći grob Marka Kraljevića
Kada su arheolozi tokom iskopavanja u blizini sela Miloševo našli staro groblje sa oko 150 preminulih i ustanovili da je u 14. veku kod Miloševa izgrađen manastir Koroglaš, narod u istočnoj Srbiji, skovao je čvrst stav da u blizini mora biti i grob junaka Kraljevića Marka.
I danas se veruje da je grob u 14. veku, iz Bugarske preleteo u Srbiju pa se po negotinskom selu Miloševo i ovog leta mnogi šunjaju uporno tragajući za njim. Oni koji bi želeli da pođu u tu ekspediciju, trebalo bi da znaju i da drevna legenda kaže da se uz Markov grob krije i veliko zakopano blago koje mu je poklonila njegova milosnica, vila Raviojla, sa planine Miroč koja se nadvija nad taj predeo.
S kolena na koleno prenosi se i da postoji mapa koja do blaga vodi. Iscrtana na staroj goveđoj koži, sa simbolima vučje njuške kojom su bile obeležene šume u okolini Miloševa, pravougaonicima koji su znaci zdanja i kružićima koji predstavljaju grobove.
Oni dalje tvrde da je tako i pronađen grob u kome su arheolozi zaista pokazala da su ljudi tu sahranjivani od 11. do 15. veka. Iskopano je mnogo srebrnih naušnica i narukvica, izgravirane, pa potom pozlaćene dijademe datirane na 14. vek i očigledno luksuznije varijante što ukazuje da su njihovi vlasnici bili dobrostojeći u srpskoj srednjovekovnoj državi.
Od nalaza međutim, ništa ne ukazuje da u nekom od istraženih grobova počiva Kraljević Marko, niti da se u to vreme u ovim krajevima ratovalo. Pokojnici su, uglavnom, umirali prirodnom smrću. Samo je kod jednog u desnoj butini otkriven vrh strele.
I narod se evo punu deceniju nada da tu počiva Marko. Oni ni dalje nikako da poveruju pretpostavkama naših i rumunskih naučnika da je Marko Kraljević kao turski vazal učestvovao i poginuo 1395. godine u bici na Rovinama koju su vodili sultan Bajazit i vojvoda Mirča. I da se ratovalo sa druge strane Dunava kod reke Žiju. Kažu kako im je pouzdaniji izvor poznati putopisac i istoričar iz 19. veka, Feliks Kanic koji je ostavio zapis da je u njihovoj okolini video kameni zid na kojem je urezano “Zdi zamče Kralje Mark”, u prevodu ”Ovde je prestao da gleda u Sunce Kraljević Marko”. I da je Markov grob definitivno preleteo preko Dunava, iz Rumunije u Srbiju.
Зато, ко год летос оде под Мироч планину, може да заједно са групом тамошњих житеља, лута по околини Короглаша, призива познате влашке врачаре да им травом расковник помогне да открију Марков гроб.
