Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Novinar Vanja Bulić

Vanja Bulić o uticaju novinarstva na srpsko mnjenje u vreme Slobe i danas

ODUVEK SE ZNA KO JE UBIO DADU

Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji “Novosti”, maja 2005
Intervju je vođen u društvu urednika Milomira Marića

Kroz dugogodišnji rad u “Dugi” i sa serijalom “Biseri”, novinar Vanja Bulić napravio hronologiju svih zabluda srpske istorije. Od kriminalaca koje je izrodila država, do gurua koji su uticali na vrh Slobinog i Mirinog režima.

* Kod nas svi misle da novinarstvo menja državu ali na žalost, u Srbiji režim menja novinarstvo.

* Kriminalci SFRJ postajali su nacionalni ratni heroji i stvarali mafiju “Bratstvo-jedinstvo”.

* Pevači Muslimani u vreme Slobinog režima mogli su da nastupe samo na Pinku.

* Na RTS postojao je tajni spisak ko je sa estrade podoban a ko ne za “mali ekran”

* Jara Ribnikar se nudila da leči sektaše transcedentalnom meditacijom

* Bokser-mangup Žorž Stanković, samozvani Kralj Novog Beograda “iznedrio” je i oštra pera Aleksandra Tijanića, Dragana Jovanovića i Vanje Bulića.

Vanja Bulić

Vanja Bulić

Danas, kad je Srbija po ko zna koji put u svojoj istoriji na raskrsnici, sve je više onih koji tvrde da, pored političara, na odluke javnosti još jače utiču mediji, koji su takođe ogrezli u sopstvenim predizbornim kampanjama. Vanja Bulić, novinar koji već 35 godina razobličava društvene pojave, od kriminla do estrade, ne misli tako. Naprotiv, rekao je u intervju za Reviju 92, mediji u Srbiji poslednjih deceniju i po, samo su igračke raznih lično sitno-interesnih, što stranačkih, što ekonomskih klanova.
* Vaše bivše kolege kažu da će Vanja Bulić u istoriju srpskog novinarstva ući kao ekskluzivac, zahvaljujući sreći što je rođen na Novom, mangupskom, Beogradu. Šta to znači?

– Ima tu delića istine. Ja sam rođen i odrastao na Novom Beogradu u vreme kada on jeste važio za mangupski kraj iz kojeg su potekli mnogi momci sumnjivih životnih priča. Mi klinci, posmatrali smo ih dok su odrastali, čak smo se i družili sa njima. Danas neki pomalo sarkastično kažu da je jedan od tih mangupa, bokser Žorž Stanković, samozvani “predsenik opštine Novi Beograd”, ili njegov Kralj, u stvari “iznedrio” oštra pera srpskog novinarstva, Aleksandra Tijanića, Dragana Jovanovića i Vanju Bulića.
– Interesantnija činjenica vezana za to okruženje, ipak je to, što su Novi Beograd, u vreme moje mladosti, naseljavale jedino porodice policajaca i vojnika. A mnoga njihova deca vrbovana su kasnije za UDBU a onda i za Državnu bezbednost. Tamo su stvorenio mangupi poput Pere Kantara, Žorža Stankovića, Ljube Zemunca, Ćente, Juse… Na Novom Beogradu su se međutim kalili i “junaci” iz drugih krajeva grada, jer su tamo, na igralištima i igrankama, bile zakazivane tuče. Žorž je na njima voleo da viče: Ja sam kralj Novog Beograda, uzimao je mikrofon od pevača i zabranjivao pušenje u sali. Neko ga ne bi poslušao i on bi, u tim strašnim gužvama, započinjao opštu tuču. Ali već sutradan, svi koji su se potukli, zajedno su išli na zezanje i pili sok kod Fontane. U to vreme su zajedno već organizovali i džeparenje i sitni kriminal. Ali nikada nisu prisiljavali i nas klince da radimo ta njih. Sem ukoliko neko nije bio baš talentovan.

* Ko je tada otkriven kao mafijaški talenat?

– Bio je jedan Šica, nedavno je umro kao narkoman. Za njega se 60-ih tvrdilo da ima najlakšu ruku za džeparenje. Žorž ga je želeo u svom “Preduzeću”, ovaj je odbio, ali se predomislio kad je dobio batine.

Labrador
Porno zvezda postrojila generale

* Koje vam je najdraže otkriće iz “Bisera”

– U “Biserima” sam istraživao i špijunske afere “opera” i “labrador” u SR Jugoslaviji, iz 1992. godine. Bivši agenti i vojne kontraobavještajne službe, navodno su se infiltrirali u hrvatsku policiju, pa su provaljeni i pohapšeni. Onda se nakon razmene, u Beogradu uveliko sumnjalo za koga su oni u stvari radili. Pravio sam intervju s devojkom koja je bila zaposlena u “operi”, a pre toga je inače snimila i jedan porno film. Angažovali su je navodno kao daktilografa a onda je Vojska snimila kako šeta gola a generali je proveravaju pred zadatak. Kasnije su je pustili da zavede jednog Hrvata, navodno Franju Tuđmana, da ga odvede u neki stan a oni će kroz rupu da snimaju i izblamiraju ga.
– Ta devojka dakle, bila je gost “Bisera” i ispričala mi da se sve graničilo s komedijom. Najsmešnije je bilo kad su ušli u svlačionicu, ona u kupaćem, bez gornjeg dela, a vojaci oko nje, svi u maskirnim uniformama. Tražili su da im nešto otpeva, kako bi proverili da li će uspeti da zavede Tuđmana, a ona se kaže tako prepala, i jedino se setila “Hej Sloveni”. Čim su čuli himnu svi generali stali su mirno.

* Žorž je bio junak mnogih vaših tekstova i TV emisija. Šta vam je ostalo kao lepa uspomena na njega?

– Postoji anegdotica kako se razočaravao u ljubav. Pao je dok je bio ozbiljno zaljubljen u neku Ljubicu. Kad je zatvoru čuo da je ona našla novog frajera, tražio je slobodan vikend, došao kod Ljubice, i, kad su svi očekivali da smrvi i nju i njenog novog frajera, on joj je prišao i rekao: “Sećaš se Skarlet O’Hare i Reta Batlera? E, to smo bili ti i ja a sad je kraj filma”. Onda je naravno otišao da isproverava kako mu posluje “firma” i da nekog odžepari.

* Ti prvi kriminalci Titove Jugoslavije tek su kasnije zaokupile pažnju medija?

-Tokom tih šezdesetih i sedamdesetih godina, u novinama ih je bilo samo na crnim hronikama, kad bi ih uhvatili u nekoj sitnoj pljački. Oni su nam kasnije pričali kako ih je hapsio neki policajac koji im nije bio ni do struka. Kad ih odvede u stanicu policije, pita ih kojim pendrecima žele da dobiju batine. Oni izaberu najkraći, al’ se ispostavi da je baš u njemu metalna šipka. Mi klinci, često smo se kačili na prozore te stanice, ali su policajci spuštali roletne pre nego što počnu da ih tuku. Tek kasnije, od početka devedesetih, o njima se govorilo kao o žestokim momcima. Mi smo se čudilo kad su o Ljubi Zemuncu, koji je otišao u inostranstvo, govorili kao o caru podzemlja.

* Prvi intervjui s tim žestokim momcima pojavljivali su se u “Dugi” dok ste vi u njoj pisali?

– Nešto ranije slične tekstove imao je i “Zum”. Ali ti prvi intervjui uglavnom su bili kopanje po površini. Ozbiljnije bavljenje ličnostima i delima kriminalaca krenulo je od intervjua s Arkanom, koji sam napisao 1991. godine. Posle toga objavljivao sam tekstove o ubistvu beogradskog SUP-ovca, Miroslava Bižića, kod kojeg su našli falsifikovane pasoše i mnogo para. Sa njim sam radio i intervju. Tada mi je rekao da je više od 90 odsto poznatih srpskih kriminalaca radilo za policiju, da su ih vrbovali smanjenjem zatvorske kazne, povlasticama i parama. Država ih je pripremala da idu u inostranstvo i izazivaju nerede.
– Neki su to radili čak i besplatno. Samo im iz DB kažu, primera radi: “Treba razbiti demonstracije Šiptara u Minhenu”. Daju im dve gasne bombe koji oni vežu za butine ispod farmerki da bi ih uneli u Nemačku i oni razbiju proteste, ne hajući da li će pobiti ženu, decu…
– Pisali smo u “Dugi” o svemu tome i otkrili jedan potpuno novi, javnosti nepoznat svet, spregu policije i tadašnjih kriminalaca, još iz vremena Tita. O tome u štampi pedesetih godina, nikada ništa nije bilo pisano i mi smo kroz tekstove osvetlili mnoga ubistva emigranata po nalogu UDBE. Obelodanili smo da je postojala knjiga Petra Ulmana kojeg su komunisti proterali iz SFR Jugoslavije kao špijuna, a on je kasnije u Hamburgu izdavao časopis “Ist-Vest” (Istok – Zapad) gde je pisao o strahotama nad političkim emigrantima koje su naši zvali četnicima.

* Ubrzo pošto je “Duga” počela sa serijalom intervjua s kriminalcima, počele su pretnje i vama novinarima?

– Pritisci su dolazili pre svega od radnika DB-a i korumpiranih policajaca, pa tek onda od kriminalaca koji su sarađivali sa vlastima. Bilo je čak i pretnji da će nam baciti bombu u redakciju Duge, kad je Goran Vuković, koji je u Frankfurtu ubio Ljubu Zemunca, pušten posle sedam godina iz zatvora. Dao nam je intervju “Zašto sam ubio Ljubu Zemunca”, i odmah po izlasku lista, došli su nam “u goste” braća Šoškić i drugi koji su želeli da osvete Ljubu Zemunca, da nam dižu zgradu u vazduh.
– Poseban pritisak je bio u proleće 1993. godine. Tadašnjeg urednika Duge Milomira Marića su udarili, Dada Vujasinović je stradala, a mene su jurili kolima. Sve u roku od mesec dana.

* I pored toga vi ste skupili hrabrost da iste ljude i slične teme “promovišete” putem još masovnijeg medija, kroz serijal “Biseri”

– Moja ideja je bila da napravim serijal u kome ću, poput istoimenog filma Jula Grizelja, pokazati da nijedna pojava nije baš onakva kako izgleda. Prve emisije su emitovane na Trećem kanalu RTS, i gosti su bili poznati a neshvaćeni. Prelevićem, Tapi, Džej, Nele Karajlić… Pričali su o stranama svog života koju javnost ne poznaje. Prvi gost iz reda kriminalaca bio je Žorž a od anonimnih, Dejan Jeftić legionar sa Zlatibora, borac na ratištima. Dobio sam šut kartu sa RTS-a 1992. posle intervjua sa Mićkom Ljubičićem. Urednici su me upozorili da on ne sme da imitira Slobodana Miloševića jer emisija ide uživo. Ja sam ga pitao da li je imitirao Tita i on je odmah počeo da ga skida, a na moje pitanje o Slobi, počeo je i njega da imitira. Pitao sam ga ko je “teži” od njih dvojica, a Mićko je odgovorio: “Sloba. On priča tako teško da me posle sat vremena zaboli grlo”. Ja nisam odoleo. U živoj emisiji sam zaključio da se Sloba verovatno zato tako retko obraća narodu. Tako je završen prvi ciklus “Bisera”

* Pored otkaza, dobili ste i razne repove u javnosti?

– Najviše problema predstavile su mi glasine i laži po štampi koje je inicirala “kolegnica” Mila Štula. Govorili su da sam Hrvat i Musliman. U novosadskom “Dnevniku” je posle 5. oktobra 2000. pisalo da sam ja u stvari Vahidin Bulić, zvani Vanja, i da sam pobio više srpske dece nego Artuković u Jasenovcu. Tužio sam zbog te klevete a taj novinar se vadio kako je navodno mislio na moje emisije. Proces do danas nije okončan…

* I pored kleveta “Bisere” su htele mnoge TV stanice?

– Zahvaljujući tome dobio sam priliku da nastavim priču o posleratnoj istoriji Srbije. Najilustrativnija bila je ona o trinaestogodišnjem klincu koji je posle akcije “oluja” prevezao svoju porodicu u Srbiju. Pričao je kako je bio uplašen jer je Tuđman izjavljivao da će za Novu, 1996. godinu popiti kafu u Zemunu, a onda je dodao: “Sada se više ne plašim jer svi mi Srbi sada napokon živimo u istoj državi”. Strašna ironija. Posle te emisije pitali su me ljudi da li sam ga nagovorio. Nisam naravno. Profesor Dragoljub Mićunović kojeg sam sutradan sreo u redakciji Duge, rekao mi je: “Sinoć sam u tvojoj emisiji slušao najpametnijeg Srbina. On je objasnio sva ova suluda događanja i izvukao pravi zaključak”

* Kasnije ste menjali klijentelu serijala?

– Pozivao sam uglavnom ljude koji su do tada bili kriminalci a onda su, posle početka rata u Bosni, promovisani u narodne heroje. Ispostavilo se da su svi kriminalci koji su radili za službe državne bezbednosti po bivšim republikama SFRJ, postajali legende rata. Tada se činilo da se bore jedni protiv drugih. Ali mi danas shvatamo da su sve vreme, uz to navodno ratovanje, međusobno trgovali i stvarali jednu mafiju “Bratstvo i jedinstvo”. U Srbiji Arkan i bratija, u Hrvatskoj Zlatko Bagarić, u Bosni Ramiz Delalić Ćelo, koji je ubio srpskog svata na Baš Čaršiji, posle čega je počeo građanski rat u BiH… Svi dakle koji su radili za UDBU i policiju u zajedničkoj Titovoj državi, tokom rata su stvarali klanove, krali, pljačkali, švercovali.

* Mnogi kažu da su vaše emisije bile hronologija svih društvenih pošasti koje su harale Srbijom?

– Uvek sam se trudio da pratim te drastične pojave. Tako sam, ubrzo pošto su se kriminalci infiltrirali u biznismene i pokušali da spuste medijsku prašinu, u emisije pozivao narkomane, pa potom vrbovane u sektama, i na kraju izbeglice, nesrećnike proterane iz bivših republika.

* Kroz “Bisere” se dakle jasno videlo moralno posrnuće Srbije, pa ste bili prinuđeni da opet menjate televiziju?

– Pa, da. Mnogim urednicima smetali su moji gosti. Sećam se jedne dame, prostitutke koja je došla s nekim šeširićem gledala u vrh svoje cigarete i govorila o svojoj klijenteli, potom, dama koje su radile u poslovnoj pratnji neke nove klase, pa onda svingerskog para iz Pazove zbog kojih su me napali mnogi.
– Novinari su često u svojim listovima prepričavali “Bisere” pa me onda kritikovali, navodno, ja koristim tuđe nesreće, iživljavam se nad paćenicima, ili popularišem te strašne pojave koje kao kvare omladinu… Onda su ti isti novinari, posle nekoliko nedelja, jurili moje goste i pravili intervjue sa njima.

* Kad se danas osvrnete, mislite li da ste i negativno uticali na široke mase popularišući ljude s granice morala?

– Naprotiv, mislim da sam uvek pomagao da se sve obelodani, da ljudi, gledajući te ispovesti, shvate drugu stranu medalje. U mojoj emisiji primera radi bili su sledbenici Hare Krišne, Transcedentalne meditacije, … U “Biserima” smo, posle nekoliko epizoda zaključili da nijedan od tih pokreta u Srbiji nije autentičan. Ti navodni gurui nisu dolazili iz Indije, s Tibeta, iz Kine, već iz Mađarske, Holandije, Poljske…

* Da li su neki od tih verskih pokreta bili preteča pojedinih nevladinih organizacija?

– Moj je utisak bio da se radilo o jednom specijalnom ratu, ubacivanju sekti u Srbiju. Imali smo priliku da kao misionara Mormonske crkve vidimo Džejmsa Lajona, iako je navodno u Srbiju došao da bi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti pisao doktorat u korist Srba. Družio se sa našim akademicima i sa Dobricom Ćosićem a kasnije postaje poznat kao šef Međunarodne krizne grupe za Srbiju. Džon Nejbok, agent CIA koji je u špijunskoj aferi uhapšen sa generalom Perišićem, osnivao je tokom svojih prvih poseta Srbiji, sredinom devedesetih, Pentakostalnu crkvu. Uoči građanskog rata jednu je otvorio u Osijeku a drugu u Novom Sadu. Pri medicinskom fakultetu bila je osnovana neka Asocijacija a njen sekretar je bio glavni čovek Munove sekte na Balkanu. Unifikaciona crkva je inače vezana za farmaciju i njeno tržište u svetu.

* Imali ste neprijatnosti zbog tih otkrića?

– Zbog sekti sam imao daleko više problema nego zbog kriminalaca. Prve jake reakcije bile su posle intervju sa Slavenkom Andrejević čije je dete zavrbovala sekta, pa sam za sagovornika pozvao ljude iz ministarstva vera. Oni su između ostalog pomenuli stvaranje grupe koja u Srbiji promoviše transceditalnu meditaciju, TM. Već sutradan urednike BK televizije i mene, zvala je Mira Marković, i tražila da se to više ne radi. Pokrovitelj pokreta TM bila je Jara Ribnikar. Mnogi poznati ljudi bili su opčinjeni tim metodom, i na tim osnovama nastala je i Stranka prirodnog prava, kao njihov politički izraz. Ti nazovi gurui, su kasnije u Crnoj Gori, imali više glasača nego JUL.
– Jara Ribnikar me je jednom prilikom pitala, zašto uopšte pravim te emisije, i rekla: “ Pošaljite tu zavrbovanu decu kod nas da ih mi izlečimo”.

* Gurui srpskih sekti su imali jak uticaj u vrh režima Slobodana Miloševića?

– Poznato je da je Mira Marković bila njihov verni podržavalac. Zna se i da je prilikom posete Indiji, četiri dana bila nestala.

* “Biseri” su uvek bili vrlo originalni. Kako ste nalazili sagovornike?

– Ideje sam uglavnom sakupljao iz malih dnevnih vesti. Tražio sam te anonimne junake i izvlačio iz njih drugu, paralelnu priču, pored one koja izbija iz kratke informacije. Imao sam sreću jer je televizija takav medij da je od sto postavljenih pitanja važniji izraz lica, podignuta obrva, smešak…

* Mnogi vas ipak pamte i po vašem angažovanju u estradi?

– Na estradu sam, kao na izlet, otišao 1991. godine, dok je Raka Đokić pravio “Zam”. Kad sam u “Dugi” počeo da se osvrćem na estradu fenomenološki, i kroz intervjue, ponudili su mi da budem voditelj emisije. Čak sam i putovao po inastronstvu s njima.

* Ubrzo ste zakoračili i u literaturu?

– Tada je izašla moja priča po kojoj sam kasnije kao koscenarista radio film “Lepa sela lepo gore”. Ubrzo sam napisao još nekoliko romana. Ali mnogi nisu prestajali da me pljuju zbog mojih angažovanja na estradi. Iako sam ja primera radi, uvek na početku “Evropinka” koristio priliku da najavim FEST, Sajam knjiga ili sličnu kulturnu manifestaciju, znajući upravo da te zabavne emisije na Pinku imaju najveću gledanost, neviđenu za Srbiju. Svestan sam da sam, samo zbog tih emisija a ne zbog “Bisera”, proglašavan za voditelja godine.

* Kakavi su ljudi sa srpske estrade?

– Daleko bolji od, primera radi, političara, biznismena, intelektualaca. Posebno narodnjaci. Oni znaju da posao koji rade ne smeju da izgube jer uglavniom nisu školovani i na znaju gde bi dalje. Zato su pravi profesionalci. Između sebe ponekad mogu da varniče, ali to su nebitni detalji.

* Imate neku jaku uspomenu na taj deo karijere?

– Sećam se odlaska u Sarajevo, 1996. godine, sa Suzanom Mančić. Tamo smo bili vrlo popularni jer pevači Muslimani u to vreme nisu mogli da nastupe ni najednoj drugoj televiziju u Srbiji, sem u “Zamu”. Na RTS postojao je tajni spisak ko ne sme da se pojavi na malom ekranu. Dakle, u toj atmosferi, u Sarajevu mi prilazi jedan čovek i kaže: “Gospodine Buliću svaka vam čast za ono što radite iako ste iz Beograda”.

* Kako ste uopšte ušli u novinarske vode?

– Pisao sam za Omladinske novine dok sam bio u vojsci. Kad sam se vratio počeo sam da radim kao zavodnik pošte u Zavodu za socijalno osiguranje. Zvali su me zavodnik. Onda me je na ulici sreo Milomir Kragović, tada glavni urednik Omladinskih novina, i pozvao me da nastavim da pišem.

Kosmet
Hrvati su nam docrtali kečiće

* Vaša karijera ne odaje utisak da ste nacionalista, a nedavno su vas za to optužili.

– Ja sam naravno naklonjen demokratskoj opciji ali ne mogu da ne poštujem i tradiciju. Kad god me neko pita za mišljenje, i kaže: “Pa šta su to ovi novi uradili?”, ja im odgovorim: “Seti se čoveče kakvu su državu nasledili. Nešto se ipak dobro razvija a najlekša pozicija je kritika”.
– Mislim da je Evropa budućnost Srbije iako su me nedavno u zagrebačkom Globusu predstavili sa kečićem. Prihvatio sam da se slikam za plakat “Kosovo je Srbija”, sa još 24 istaknutih kulturnih radnika, jer sam pozvan. I, ni sada se ne kajem. Možda bi jedino promenio slogan na tom plakatu, u “Kosovo je u Srbiji”.
– Ali, želim da naglasim da znam da je Kosovo, tragedija dva naroda, i Srpskog i Albanskog. I ne mislim da su svi oni loši jer statistika kaže da je na poslednjim izborima na Kosmetu izašlo tek 46 odsto ljudi. Znači nisu svi Albanci tamo separatisti, 54 odsto ljudi je nezadovoljno.

* Zadovoljni ste karijerom s’ obzirom da ste jedan od retkih novinara u Srbiji kome je uspevalo da razbija društvene tabue?

– Danas, posle tri decenije rada, ne mislim da sam uspevao da osvestim društvo. Možda sam ljude samo terao da razmišljaju. Pre svega emisijama na televiziji gde sam kao voditelj uspevao da otvorim ljude, da gledaoci mogu da vide kako, primera radi, jedan Zoran Šijan, pušta suzu.

* Kada je novinarima bilo teže, pre Petog oktobra ili danas?

– Iskreno rečeno, do 2001. godine, pisali smo bolje. Ja lično, od Petog oktobra nisam napisao nijedan politički tekst. Dogodilo se nešto što je većina nas želela pa smo se, čini mi se, svi mi novinari opustili i negde se pogubili. S padom Slobinog režima, većina medija je dobila takozvane krizne štabove, i kada se pojavila potreba za kritikom, tekstovi nisu imali gde da izađu. Upravo je to doprinrelo rađanju tolikih tabloida koji objavljuju insinuacije kao činjenice, međusobno se satiru lažnim informacijama pozivajući se na navodne izvore iz DB-a, i policije. Kod njih, svaka struja iz DB može da da “gledište”, a to totalno sluđuje narod. Pa čitaoci komentarišu: “vidi ovaj mamu mu, vidi onaj..”. Ne znaju se ni vlasnici medija, pa i oni koji nisu ničiji, postaju nečiji.

* Kako vi vidite srpsko novinarstvo ?

– Kod nas svi misle da novinarstvo menja državu. Ne, država menja novinarstvo. Te dve sfere prate jedna drugu. Sećam se da su funkcioneri mahali našim novinama kad je “Duga” imala mali tiraž, hvalili se da i Srbija ima jednu novinu za “prst u oko”. Ali kad je inflacija zaustavljena, a “Dugi” tiraž skočio na 140.000, to nikome nije odgovaralo. Mira Marković je odmah smenila dotadašnjeg urednika Marića.
– Novinari su dakle ovde uvek iskorišćeni, zato više ne pišem političke tekstove.

Pretnje Dadi
Generalštab i Arkan u istoj misiji?

* Upravo danas, dok razgovaramo, obeležava se 15 godina od smrti vaše kolegnice Dade Vujasinović. Iz tužilaštva napokon stiže vest da postoje indicije da je ona ubijena. Šta mislite o toj tragediji?

– Dan posle te tragedije otišli smo kod nje kući. Njeni roditelji su još tada tvrdili da nedostaju četiri trake koje je ona donela iz Novog Pazara. Pre toga i sama nam je Dada pričala kako je snimila izjave nekih srpskih policajaca koji su joj ispričali da srpski generali prodaju oružje muslimanskim paravojnim formacijama. Jedan je tekst izašao o tome, a ona je imala materjale za nastavke.
– Ali mi u “Dugi” smo znali i da je ona svojim pisanjem presudno uticala na načelnika Generalštaba tadašnje krnje Jugoslovenske Narodne Armije. U roku od deset dana objavila je dva intervjua. Jedan sa Mikom Stavanovićem, tadašnjim “šefom” vazduhoplovstva JNA, koji je već bio viđen kao načelnik. On je malte ne, već slavio taj položaj, dok je davao izjave Dadi, popili su, pa je Stevanović u intervjuu ispričao svašta: čak i kako su bombardovali po Slavoniji, kako će da ukine “SNB” sivo-maslinastu boju, pa će sve biti plavo, “gore plavo – dole plavo, gore avijacija – dole policija”. Četnikovao je po tom intervju, a kružile su i ozbiljne glasine da je inače bio pod uticajem Vojislava Šešelja. Neko ko je ostao trezan, to je shvatio i prekinuo intervju. Dada je iz susedne kancelarije zvala Milomira Marića, našeg urednika, i rekla kako joj prete da će joj oteti trake. Bila je uplašena. Marić im se odmah priključio, obećao da će tekst dati na autorizaciju iako to nije bio običaj, i tako ih smirio. Dada je međutim svoju integralnu verziju ipak objavila u novosadskom “Svetu”. Posle tog intervjua, i njoj, i svima nama iz “Duge”, bio je zabranjen ulaz u zgradu vazduhoplovstva.
– U isto to vreme čuli smo i da je drugi kandidat za načelnika generalštaba bio general Momčilo Perišić koji je tada bio komandant Druge armije u Nišu. Dada je i sa njim napravila intervju. U redakciji su nas obavestili da je ubrzo, na sastanku na kome je Slobodan Milošević trebalo da postavi Stevanovića, prekinuta rasprava. Sloba je naložio da mu se donesu dva Dadina intervju iz “Duge” i taj integralni iz “Sveta”. Odmah je pročitao oba i odlučio se da imenuje Perišića.
– Dada je dakle, istraživala mnoge teme, bilo je u njenim tekstovima mnogo opasnih igrača, i ništa od toga nije bilo jednostavno.

* Da li je njoj ili svima vama u “Dugi” neko otvoreno pretio?

– Jednom prilikom imao sam probleme sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, posle teksta iz 1991. godine. “Duga” je stvarno pisala prilično oštro o ljudima koji su ratovali, mada smo i mi, moram priznati, prilično maliciozno komentarisali sve to. Imao sam utisak da su ih pogađale neke duhovitosti koje smo ispoljavali u naslovima i potpisima za fotografije. Namerno smo ih slikali kao Tita i, primera radi, sliku Arkana sa psom, potpisali smo sa: “Drug Arkan i njegov verni Tigar”. Ili, on okružen decom, a mi napišemo “Drug Arkan među pionirima”. – Arkana je posebno pogodilo kad je “Duga” iz nemačkog “Plejboja” prenela izmišljeni intervju s njim, a na naslovnoj smo ga najavili “Arkan go do gole kože”. Kasnije kad sam ga slučajno sreo na nekom stadionu, odbio je da se rukuje sa mnom i rekao mi: “Imaš sreću što si porodični čovek”. Kasnije sam čuo da je govorio “Marića i Dadu ćemo zveknuti jer nemaju ni kučeta ni mačeta a Vanju ćemo poštedeti jer ima tri sina, tri Srbina”.

Radikali i demokrate
Vučić mi je priznao da su mi spremali premlaćivanje

* U novinarskom radu pretili su vam i političari?

– Nedavno mi je Aleksandar Vućić, funkcioner Srpske radikalne stranke, pred svedocima rekao da meni i Mariću treba javno da se izvine zbog svega što su nam radili poslednjih sedam godina. “Sada smo videli da smo o vama dobili lažne podatke koje nam je dao Neđa Bošković, šef kontraobaveštajne službe”, dodao je. Ispostavilo se da im je on rekao kako smo mi tajni špijuni KOS-a. Šešelj je to izjavio i na konferenciji za štampu, Marić i ja smo ga tužili ali spor nikada nije pokrenut. Mi smo ipak pokazali kako smo časni novinari kada smo odbili da se pojavimo kao svedoci kad se sudilo Šešelju dok je bio u zatvoru, pre nego što ga je Sloba opet pustio da malo “vlada”.

* Radikali su vam objasnili kako su vas to zlostavljali?

– Da, rekli su da je tri puta bilo planirano da me polome. Prvi put im je propalo jer me sin nije napuštao, drugi jer sam bio sa blizancima, a treći put su me jurili kolima a ja sam uspeo da pobegnem u policijsku stanicu. Posle 5. oktobra izvesni Panić, koji je bio osuđen na 12 godina robije zbog trostrukog ubistva, dao je intervju “Nedeljnom telegrafu” i o tome šta je sve radio za državu. Tada je priznao i kako je njegovo dobro delo, napad na Marića u Mažestiku. Kasnije je meni lično rekao, kako sam pogrešio kad sam rekao da su me jurili u audiju. Dodao je: “Jurili smo te belim golfom. Trojica nas je bilo. Ali samo smo trebali da te prestrašimo”.
– Da li ste imali problema sa demokratama?
– Ne. Ali sam imao jako neprijatno iskustvo s Otporašima koji su me opkolili pred Filosofskim fakultetom i pljuvali me da sam estradaš, pinkovac i propagator šunda.
– Tako je moja žena studentima nosila kiflice, moji blizanci su lupali u šerpe, moj sin je u pola osam uveče, svirao gitaru da omete komšije koje su se trovali drugim Dnevnikom, a ja nisam smeo da izađem, da mi ne bi vikali “j… te Pink” i “Pi… crvena”. I da me ne bi obrukali pred decom. Probao sam da im objasnim, ali ja znam psihologiju mase. I danas mi se čini da postoji neki tihi otpor prema nama koji smo radili na Pinku u vreme Slobe, ili na BK…

Detinjstvo
Franjo Tuđman odveo Bulića na Goli Otok

* Spremate novu knjigu o Golom Otoku, otkuda to?
– Bio sam na Golom Otoku kada sam imao devet godina. Tamo mi je bio otac kao Informbiroac a ja sam ga poseićivao, i još kao dete shvatio da se odande ne može pobeći, i da rane koje se tamo zadobiju nikad ne zarastu.
– Sećam se samo kamenja, i oca koji je na svako pitanje moje majke odgovarao: “Dobro je, dobro je, dobro je”. To je osnova moje nove knjige.
* Da li je vaš otac zaista podržavao Informbiro?
– Mislim da do smrti nije saznao zašto je osuđen kao izdajnik. Bio je načelnik jednog odeljenja na Vojno-istorijskom institutu, kao major na potpukovničkom mestu. Celog života nije shvatio ono što sam kasnije ja uvezao zahvaljujući emisiji “Biseri”, da su tada po ključu, na bitne položaje u vojsci morali da rasporede ljude iz ostalih republika, a samo su Srbi i Crnogorci sklonjeni. Neki na Goli Otok. Dovoljno je reći da je šef personalne uprave JNA tada bio Franjo Tuđman. I mada se govorkalo da je presuda Dušanu Buliću iz 1953. bila vezana za Đilasa, ja u to ne verujem.
– Sećam se kada su došli i pretresali kuću, tražili su neke dopiske sa Rusima,.. Ali, on je bio skojevac iz predratne gimnazije, komunista od 1942, student prava….
– Kada je moja majka nekako uspela da se probije do Rankovića i pita ga zašto su joj muža uhapsili, tvrdeći da on nije Informbiroac, on joj je rekao: “Mislim da ti drugovi nemaju razloga da lažu”.
– Ali, već je iza toga, 1956. godine, otac bio pušten. Čim se vratio, poveo me sa sobom na Institut i gledao sam kako sve knjige na ruskom cepa i baca u peć. Ostavio je samo Titove knjige koje ja i danas čuvam.
* Nosite traume iz tog perioda?
– Do u detalj se prisećam putovanja sa majkom i sestrom kad smo ga posećivali. Vozova preko Sarajeva, vožnju u potpalublju brodova, oluja i ogromnih talasa koje smo posmatrali kako kidišu na nas, i, koji su u mraku izgledali kao aždaje spremne da nas progutaju. To nisam shvatao kao odlazak na more gde moj tata živi, iako nam je majka tako govorila.
* Šta vas je posebno dotaklo?
– Jedna simbolika kada mi je iz ruku, dok sam stajao navaljen na ogradu barke, ispala knjiga Čarlsa Dikensa koju sam obožavao. Knjiga se zvala “Čarobna riblja kost”, i imala je nacrtan riblji skelet na korici, za koji su, nama deci, govorili da će se svakome ko je pogladi ispuniti želje. Dok je knjiga plovila od mene, užasno sam se bojao da će mi se desiti nešto loše, ali ubrzo se desilo nešto lepo. Otac se vratio “s’ mora”.
* Da li ste tražili njegovu rehabilitaciju, uzeli njegov dosije da napokon ustanovite ko ga je poslao na taj “službeni put”?.
– Ne, niti to planiram. Pre sedam godina dobio sam dopis da imam prava na to jer je moj otac bio “upućen na četiri i po godina društveno korisnog rada”. Ali nisu napisali gde. Isto je i sa sudskim spisima. Dovodili su mu plaćne svedoke, među kojima je jedan rekao kako je moj otac na jednoj večeri gde se jeo kačamak izgovorio da je došlo vreme “da možeš da kupiš šerpu a ne možeš da kupiš poklopac”.
– Znam samo dakle da sam odrastao sam na Novom Beogradu u naselju s 12 paviljona poput pustog ostrva usred livada, i ako bi nekoga odveli na Goli Otok, to su svi znali pa se s porodicom zatvorenika niko nije družio.
– Nama su dolazili samo iz dve porodice. Kasnije sam shvatio da su oni, možda, imali zadatak da se sa nama druže. Shvatio sam da je to bio sistem.
– Goli Otok nikada nije izašao iz mog života. Kad sam postao javna ličnost, jedna žena mi se obratila i pitala da li je moja majka Bosiljka Bulić. Kad sam potvrdio, objasnila mi je kako je jedan ceo partijski sastanak bio posvećen njoj jer je odbila sugestije “drugova” da ostavi i odrekne se muža izdajnika. Danas verujem da je to žigosanje sredine nateralo da, pošto su mog oca uhapsili, u šestom mesecu ode na abortus, i to na divlje. Doneli su je te jeseni 1953. u jednom ćebetu, jedva je preživela.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…