Sa pevačicom Zoricom Marković na proputovanju kroz njeno detinjstvo po gajevima Divčibara
U VREME KAD SU SE LEKOVI JELI
Poznata pevačica posle kritičnih kardioloških smetnji veruje još samo u sudbinu i biljnu trpezu po receptima mame i bake
Piše Jasna Jojić
objavljeno u “MB”, 2011
U okolini Kosjerića:
vitaminsko-imunološka bomba su maline,
ubica holesterola je trava debela koka
čistači krvnih sudova su bele i crne dudinke
nektar bogova su, u med potopljeni, cvetići maslačka
Zorica Marković
Na tu veliku promenu naterala je, pre svega, ozbiljna kardiovaskularna bolest. Zbog nje je morala na hiruške zahvate, prinuđena je da redovno pije lekove, odrekla se bilo kakvih jačih fizičkih aktivnosti, na rukomet i folklor koje je volela u mladosti skoro da je i zaboravila… Ipak, kad smo sa njom pravili ovaj intervju o zdravom životu, na veliko iznenađenje vašeg reportera, Zorica se nije folirala da je u potpunosti postala opsednuta makrobiotikom, vegetarijanstvom i da živi na vitaminima i preparatima odričući se svega što joj je nekada pričinjavalo zadovoljstvo. Rekla nam je da trendom zdravog življenja ne može biti paralisana jer danas na Planeti više baš ništa nije zdravo – zagađeni su i voda, i vazduh i zemljište, samim tim su otrovane i biljke i životinje, pa, u krajnjoj kariki tog lanca, i ljudi.
– Naporan i stresan život a posebno bolest koju sam doživela pre tri i po godine, kad se sve umalo nije završilo tragično, naučili su me samo da u životu malo prikočim. Ne dozvoljam drugima da me iznerviraju ali se isto tako ne odričem ni svojih zadovoljstava. Jedino što sada sve radim umerenije. Umesto stalnih putovanja i večernjih nastupa sad gledam kako se mnogobrojni poznati ljudi iz estradnog i javnog života Beograda zabavljaju u mom restoranu do zore. Uživam sa njima dok ne osetim umor a onda se povučem na spavanje.
* Uveli ste restrikciju i u radu, jer i pisanje pesama i snimanje ploča zahteva maksimalno fizičko angažovanje?
– Napisala sam i snimila nekoliko novih numera ali će se one naći na tri kompilacijska cd sa mojim starim hitovima. Od prodaje muzike se odavno više ne može živeti i svi pevači u Srbiji zarađuju uglavnom samo na koncertima. Udruženje koje treba da štiti naša izvođačka i autorska prava, sve je svelo samo na otimanje muzičkog dinara ugostiteljima. Teško da se taj novac od taksi deli autorima kako bi trebalo. O piratskim jeftinim izdanjima cd-ova i plasiranju muzike preko interneta uz besplatno skidanje, ne treba više ni govoriti. Zato i ne žalim za vremenom kad sam intenzivno snimala i radovala se promocijama novog materjala.
* Kako onda provodite vreme?
– Pored posla u restoranu nad kojim stalnom moram da bdim i druženja, sa mlađim sinom koji živi sa mnom i sa svojim vernim prijateljima, pokušavam da se odmaram. Umereno šetam, radim neke lagane vežbe tek da ne izgubim kondiciju, a pokušavam i da u Jajincima gde živim stvorim atmosferu sa Divčibara, odnosno iz okoline Kosjerića gde sam odrasla i gde sa, do pre neku godinu uživala u netaknutoj prirodi. Koristim i danas svaku priliku da tamo provedem poneki dan. Činimi se da je tamo i priroda ostala bar donekle čistija.
* Na Divčibarima ste očigledno našli biljni raj koji se, pričaju vaši gosti, i te kako oseća i na meniju vašeg restorana?
– Trudim se da odande u Beograd dovučem i meso i sir i kajmak kao i recepte po kojima tamošnji žitelji pripremaju tradiocionalna jela. Ipak najviše mi odande prijaju voće i čajevi koje sada koristim u velikim količinama. Imam utisak da se njime i lečim.
* Šta od voća najviše koristite kao lek?
– I danas, kao i kad sam bila mlada, najviše jedem bobičavo šumsko voće, poput kupine i borovnice. Ipak malina je moja vitaminska bomba. Moja je sestra na Divčibarima gaji i ja je na gajbe dovozim ovde. I svežu i smrznutu je pripremam na stotinu načina. Moj sin Ilija i ja najradije je jedemo kad je odmrznutu poređamo na podlogu napravljenu od mlevenog plazma keksa i nekoliko listića putera. Taj je kolač tako ukusan da se ne mora dodavati ni šlag. I najvažnije je da se njime u organizam unese daleko više vitamina C nego što bi to učinili sa nekoliko kilograma limuna.
* Postoji još neka hrana u vašem meniju koju tretirate kao lek i kojom jačate organizam?
– Od detinjstva sam vaspitavana da je sva hrana lek a najbolji među tim lekovima iz prirode su biljne vrste. Meso se u našoj kući jelo isključivo tokom svetkovina. Moja baka i majka su bukvalno svaki obrok pripremale kao lek. Još od marta kad se na trpezi često nalazila kopriva, (koju smo inače jeli cele godine, i suvu smo je dodavali svakom jelu), pa preko zelja, maslačka, do raznih vrsta žitarica. I danas mogu da osetim ukus crnog somuna, vlažnog hleba napravljenog od krupno mlevenog žita sa opnom, kojem je majka dodavala i beli luk. Takve se ukusne stvari, koje moraju da prijaju i želucu i crevima, više nigde nažalost ne prave.
– I sokovi su nam bili biljni a ne voćni. Skoro svako veče mama bi u onim plavim starim dubokim šerpama, (sećate se, mi smo čak i jednu nijansu zvali šerpa-plava), kuvala list i koren peršuna i onda bismo ga svi pili, nevezano da li je neko bolestan ili ne. Pio se često i čaj od kukuruzne svile kad postane onako braonkasta, ali i divlje bilje, poput nane. Tada smo na dva litra vode mogli da stavimo tri lista nane koja je rasla među detelinom na livadi pored našeg vrta a da čaj zamiriše kuću do jutra. Danas ni kad šaku nane spustite u vrelu vodu ona ne zamiriše onom aromom ljute mente…
* U vašem detinjstvu koristili ste još neke divlje biljke?
– Mnogo njih. Da tada nisam uz njihovu pomoć postigla dobar imunitet ko zna kako bih preživela sve ono što mi se kasnije tokom života dešavalo. Posebno strašne zdravstvene probleme srca. Uverena sam da mi je osnovu za izdržljivost dalo to što sam mesece provodila po divljim šumama i gajevima Divčibara i jela trnjine, drenjine, oskoruše, šipurak, i, izuzetno ukusne divlje kruške, jabuke i šljive dženerike. Sve to, i plodovi duda su prelepe uspomene iz mog detinjstva koje bih rado sada da oživim.
* Postoji li još neki recept za čuvanje zdravlja koji ste poneli od kuće a podelili biste ga sa čitaocima „Magičnog bilja“?
-Naučena sam, i danas u to duboko verujem, da je najvažnija za zdravlje, posebno od jeseni do proleća, vunena odeća. Čarape ispletene od vune koja je ostrižena na vreme i ručno ispredena, daju neverovatnu snagu. Ja ih i danas nosim i po kući mi zamenjuju papuče. Isto sam tako navikla da pored nogu, sačuvam i krsta prslukom koji se pravi od vune u mom kraju. Tamo se i danas veruje da vuna izvlači vlagu iz tela i tako leči sve bolesti mišića i zglobova. Protiv reume na bolno se mesto stavlja vuna u stanju kudelje i to dok je još na preslici…
– U to vreme, podučili su me majka i baka, otoci i iščašenja lečili su se listovima svežeg kupusa. Holesterol se prepoznavao po gromuljicima na podočnjacima i ubijao bi se efikasno uz listove biljke debela koka, dudinke su se jele da krvna slika bude jača… svaka travka bila nam je lek koji se jede.
SLATKO OD MASLAČKA
Nektar zdravlja za Zoricu Marković bilo je slatko koje je njena porodica pravila od cvetića maslačka: „Mama bi često te cvetiće umakala i u teglu sa medom i onda bi svi u kući to jeli ujutru, na prazan stomak, kao izuzetno lekovitu hranu“.
KOLAČIĆI OD LJUSKICA ŠLJIVE
Jedan od najvrednijih šećera pomoću kojeg mozak funkcioniše bolje, za Zoricu Marković je i poslastica koju je kao dete sa žudnjom iščekivala u jesen, kad se na šporetu na drva celog dana krčkao pekmez od šljiva: „Majka bi kuvala i slatko i pekmez od cele, neljuštene šljive. Kad bi se korice tokom kuvanja odvojile od mesa, posle hlađenja noću, podigle su se i želatinirale na vrhu. Ona bi ih varjačom pokupila, kratko prosušila na vazduhu i potom od njih formirala male pljosnate tortice. Sušila bi ih na platnu ili celofanu pored prozora, pod zracima zimskog sunca, punih 15 dana a mi smo iščekivali kad će reći da su suve i da ih možemo grickati. Kako ih nije bilo mnogo, kad bi nam ih razdelila, umeli smo dugo da uživamo, danima grickajući i sišući jedan komad.
