Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Letovanje i prizivanje duhova

Revija 92 u potrazi za najmoćnijim vampirima i duhovima Srbije

PRIZIVANJE DUHOVA PRIVLAČNIJE OD HAVAJA

Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji “Novosti”, maja 2005

Odmor, čije je planiranje noćna mora Srba, može postati prava avantura ako se provede po zabitima naše zemlje koje kriju vekovne tajne o misterioznim bićima i čudotvornim, prirodnim i ljudskim građevinama, od praistorije do danas

* Banaćani i danas praktikuju soljenje ruku da se naslednici povampirenog vrača Miloša ne razmnože

*Pisac Vladimir Kolarić tvrdi: ”Kada god bi u Srbiji ustao narod, ustao bi i (vampir) Sava Savanović”

*Iako je Trajan smatran glupim jer je pokušao da prikrije “kozje uši”, u Đerdapskoj klisuri ovaj car je ostavio neverovatne spomenike, a na Dijani se mogu dodirnuti kipovi bogova Apolona, Nerona i Jupitera

*Duhovi iz Rajkove pećine kod Majdanpeka i Rajske pećine kod Negotina, ispunjavaju svaku želju, ali neiscrpnu energiju daju samo vile iz Lepenskog Vira

*Voda u Đavoljoj Varoši, iako je slavinu odvrnuo Đavo, postala je lekovita od kako je Bog ugradio svoj filter

Nema Srbina koji se ovih vrelih letnjih dana ne znoji proklinjući život iz kojeg ne može da se teleportuje do Bahama, Havaja, ili makar Tunisa… gde sunce isto peče ali uz vetrić s mora. I gde bi, što je još važnije, mogao da pobegne od svakodnevice, bilo poslovne, familijarne ili ljubavne, dakle po pravilu problematične, ili one još gore, dosadne, pune depresije, nervoze ili tuge. Takvi, na žalost, nemaju prava na žalopojke. Destinacije na kojima mogu da se osveže, a možda čak i promene život, postoje i do njih im nisu potrebni ni redovi za vize, ni krediti uz o-ho-ho kamatu, ni histerija zbog višesatnih kašnjenja aviona. Letnje šeme koje predlaže Revija 92, nisu dakle krcate turističke destinacije, već jednostavni, kamperski ili seoski turizam, sa domaćom hranom, na mestima uz čiste rečice i jezerca. Na njima baš svaki Srbin može ostaviti nešto para svojim siromašnim sugrađanima, a da za uzvrat dobije neviđenu avanturu. Onu koja se najređe i najteže dobija u životu – spiritualnu.
To su mesta, rasuta po celoj Srbiji, na kojima se javljaju duhovi i vampiri, gde se osećaju magijski uticaji svemira i s kojih se čovek vraća sa drugačijim, vedrijim pogledom na život, ili mu se u našim prirodnim Kućama straha, podigne nivo adrenalina, pa postane znatno hrabriji i aktivniji.
Najsvežija od destinacije iz tog miljea, nalazi se nadomak granice sa Rumunijom. U jednom od najstarijih banatskih sela, Radojevu, gde, među žiteljima turista može naučiti drevni običaj, koji se tamo pamti 300 i kusur godina. Oni u kući gde je boravio pokojnik drže posude sa vodom i slanik. I punih 40 dana posle smrti, živi koji ulaze u bivšu kuću pokojnika u toj posudi peru ruke, a onda sole dlanove, ne bi li se zaštitili od vibracija duhova i vampira.
Radojevčani to rade jer postoji veliki rizik da svaku mrtvu dušu opsedne čuveni Radojevački vampir o kome se zapisi, (tek su nedavno otkriveni) čuvaju u Istorijskom arhivu u Beču. Spisi su dokument o mističnoj smrti 11 meštana Radojevca u julu 1732. godine, posle čega je major saniteta Jožef Faredi Tamarski, po naređenju princa od Virtemberga, istraživao, otkrio i zvanično zabeležio: “da je vrač Miloš iz Petarde (Radojeva) vampir i da ga treba otkopati iako je od njegove smrti prošlo 15 meseci”. To je i učinjeno pa je utvrđeno da je njegovo telo zaista potpuno netaknuto, a iz usta mu se slivao tanak mlaz krvi. Kad su otkopali i onih 11 misteriozno preminulih, svi su umirali u roku od šest do deset dana kopneći,(sa strašnim noćnim košmarima, a nekoliko njih imalo je plavkaste belege na vratu), ispostavilo se da je još troje imalo iste simptome, što je automatski značilo da ih je vrač Miloš povukao sa sobom. A kako se vampiri razmnožavaju kao i kada su živi, Radojevčani i danas tri veka kasnije, praktikuju soljenje ruku da se naslednici povampirenog vrača Miloša ne razmnože. Bez obzira što su bečki eksperti Miloša još tad, posle eshumacije, uredno, proboli kocem. Neki misle da je šteta jer je on, opet po zapisima iz Beča, za života bio moćan vrač – imao je pticu koju je naučio da govori i pripitomljenog vuka, čime je potvrđivao svoje magične moći.
Vibracije mrtvih, koje su ih naučile da na život ne treba gledati tako tragično, osetili su žitelji i mnogih drugih mesta po Srbiji. Da je naša zemlja omiljeno mesto za stecište viših sila, pokazuje i tvrdnja lingvista da je reč vampir srpska. A to dokazuje još jedan spis iz knjiga bečkih učenjaka, u kojima se ističe da su “u Banatu, početkom 18. veka, postojali običaji da se svaki pokojnik nakon sahranjivanja ponovo otkopa i vrati u zemlju kako bi se sprečilo da se povampiri”.
Austrijski Arhiv čuva i zapise o Petru Blagojeviću, srpskom seljaku koji je živeo krajem 17. veka, i umro oko 1725. u selu Kisilova, današnje Kisiljevo kod Požarevca koji je od 1718. do 1739. bilo u Severnoj centralnoj Srbiji, deo Carske Austrije.
I u tom kraju ljudi su počeli posle kratke bolesti da umiru, pa su svi posumnjali da je Petar vampir, jer im se njegov lik ukazivao pred samu smrt. Sumnju je podgrejavalo i bekstvo njegove žene koja je posle njegove smrti pričala da joj je u snu došao mrtav muž tražeći joj svoje opanke. Posle svega, rešeno je da se njegov grob otvori i po zapisima, “telo mu uopšte nije trulilo, a na usnama je imao svežu krv. Meštani njegovog kraja su probili kolac kroz njegovo mrtvo srce i spalili telo”, napisao je odgovorni službenik austrijske uprave.
Ovaj izveštaj među prvima je u kojem se pominje vampirizam u Evropi novijeg doba. Preveden je na više jezika, citiran u berlinskim novinama “Volkiše cajtung”, u tekstu objavljenom 23. avgusta 1725. pod naslovom “Vampir von Kisilevo”, a Milovan Glišić uzeo ga je za fabulu svoje horor pripovetke “Leptirica”, tvrdi se danas. Peru, a ne Savu, kako se mislilo do otkrića u Arhivu u Beču.
Pera je, dakle, oteo slavu Savi Savanoviću na čije se onozemaljske aktivnosti možemo podsetiti ako tokom leta obiđemo vodenicu iz filma “Leptirica” u selu Zarozije u opštini Bajina Bašta 500 metara nizvodno. Turistički vodič do nje je izvesni Đorđe iz Kosjerića. I on, kao i pisac Vladimir Kolarić, obožava Savu i tvrdi: ”Kada god bi ustao narod, ustao bi i Sava Savanović”. A u “Antologiji priča o vampirima”, pisac Milovan Glišić je vampir-Savu uzeo za junaka pripovetke “Posle devedeset godina”, o ljubavi Strahinje i Radojke. Glišić ga je predstavio kao opakog čoveka s kraja 18. veka, koji je sahranjen u nekoj jaruzi. Tada su van groblja sahranjivali samo ubice i samoubice.
Sava je, tvrdi, legenda bio trgovac stokom iz Zapadne Srbije, dole ka Drini, imućan i poštovan. Neko je vreme hajdukovao po Srbiji i Bosni, pa se tek u vremešno doba zagledao u ćerku nekog trgovca iz okoline Valjeva. Obigravao je oko nje ali otac je nije davao, pa se Sava promenio i okamenio. Odlučio je da ubije voljenu ženu. Našao je na polju iznad Valjeva kako čuva očevo stado i kada je i tada odbila da pobegne s njim, pucao je u nju. Savin brat Stanko, koji se uznemirio videvši kako Sava sa pištoljem izlazi iz kuće, pa ga je pratio, navali tad svom snagom na njega. Dok se se tukli, buka je privukla čobane koji pomisliše da je brat Savin razbojnik, pa Stanka pojuriše. Ubiše ga, a kad su videli mrtvu devojku i Savu krvavih ruku, s pištoljem, kako vapi za bratom, shvatiše šta se stvarno desilo. Batinama su i njega ubili. Bacili su ga u jarugu, a Sava se zbog bola za bratom i voljenom, povampirio.
“Krstarenje” po vampirskim, srpskim destinacijama, može se završiti u istočnoj Srbiji, u razuđenom selu Malajnica, kod Negotina. Tamo živi deda Jovan Nikolić koji još pamti kako su se pred njegovim, i očima članova njegove porodice, čaše pomerale same od sebe i kako su prestrašene krave u sred zime bežale u šume pred nevidljivom povampirenom vračarom. Tu se može videti još mnogo toga, pa nije loše u povratku napraviti kruzing koji se može zvati “U potrazi za najmoćnijim duhovima Srbije”.
Jer odmah u komšiluku, na 30-ak kilometara od Malajnice nalaze se stene i vrleti oko manastira Vratne, koje je priroda isklesala tako čudotvorno da se čini da ih je klesalo milion najveštijih vajara, vekovima. Odmah iza njih nalazi se kanjon reke Vratne iz kojeg pogled puca na nešto zaista misteriozno – Vratnjanske Kapije, visine šetospratnice, ispod kojih protiče bistra voda rečice Zemne. A tu, ispred njih, je pećina u kojoj vekovima počiva Rajski duh. Dobar duh koji rešava i najteži problem i svakog ko ga zamoli za pomoć, omogući da nerotkinje začnu dete, da deca ozdrave, i da lovci za skrivenim blagom, kojeg je u istočnoj Srbiji, na granici s Rumunijom i Bugarskom mnogo, redovno imaju uspeha. Potrebno je samo iz predvorja Rajske pećine ući u svečanu dvoranu koju zovu Prerast, pomisliti želju i s poda pokupiti neki kamenčić ili malo zemlje koji se ponesu kući, kao amajlija.
Pojedini istoričari tvrde da su Rajsku pećinu posećivali zbegovi pred osvajačkim turskim četama, pa da su se ovde krili i oni koje su jurile mnoge vojske za poslednjih 100 godina. Duh, za koji Negotinci veruju da postoji, tada ih je štitio. Policijski anali nemaju spis o tome da je bilo ko tamo stradao, niti je u pećini ikada prolivena kap krvi. A u blizini je postavljena i čudotvorna ikona Bogorodice. Manastir je, inače, izgrađen u 14. veku, posvećen je Vaznesenju Gospodnjem, a kojeg je osnovao Sveti Nikodim Tismanski, rumunski kaluđer, koji se povukao u usamljeništvo, nedaleko odatle, u jednoj keliji izdubljenoj u vratnjanskim stenama. Kasnije mu se pridružilo još nekoliko monaha, pa je manastir dozidan 1415. godine. Iako je više puta razaran do temelja, tokom pohoda osvajača, uvek je nanovo nicao. Poslednji put je bio spaljen 1813, ali ga već 1817. obnavlja negotinski obor – knez Stanko Karapandža. Danas je tamo aktivan ženski Manastir, a monahinje su takođe milostive i uputiće svakog radoznalog, kako da se pomole pred ikonom Hristove majke za koju se tvrdi da leči bolesne.
Sa amajlijom sreće iz Rajske pećine i svetom vodicom iz manatira, svaki će turist otići dvadesetak kilometara u brda, da čuje priču o imperatoru Daji.
Na ogromnom arheološkom lokalitetu Šarkamen koji se prostire na oko 25 hektara, Daja je za odmor od rimskih pohoda po svim kontinentima, sazidao veliku palatu sa dve monumentalne ulazne kapije. Nešto dalje arheolozi su pronašli i Crkvište, i most nad rekom Vrelo. Bio je to pouzdan znak da je Šarkamen planiran kao centar jedne drevne kulture i da je Daju, verovatno smrt sprečila da dovrši svoj veliki projekt. I pored toga i priči o prokletstvu koje je Daja naručio da bi sačuvao to blago, u Muzeju na lokalitetu može se videti neverovatni arheološki nalaz sa Šarkamena. Iskopan je na samo 300 metara od utvrđena, u Mauzoleju, u čijoj se kripti skoro 17 vekova, pod zemljom skrivao set zlatnog ženskog nakita. Ekipa predvođena dr Miodragom Tomovićem, pronašla je tri ogrlice, 35 prelepih prstena, narukvica i naušnica, koji su pripadali Carici majci, sestri cara Galerija, i za koji se tvrdi da je najznačajniji arheološki nalaz posle 1935. kad je izvađeno blago iz Tutankamonove grobnice u Egiptu.
Avanturisti s malo para i puno duha, neće propustiti ni da, (pošto se sa Šarkamena spuste na drugu stranu, i izađu na Đerdapsku magistralu), umesto ka Beogradu, krenu ka Rumuniji. Jer na samo dvadesetak kilometara dalje čeka ih duh Cara Trojana. Iako legenda sumnja u koeficijent inteligencije ovog rimskog imperatora, jer je, ne znajući da nijedna istina ne može da se sakrije, tajnu da ima kozje uši poverio rupi u zemlji,(a nju je otkrila pastirova frula, napravljena od travke izrasle na tom mestu), dela koja je on napravio, još uvek traju.
U samom centru Kladova je Muzej, već odavno krcat izuzetno vrednim nalazima sa arheološkog lokaliteta Dijana koji slikovito prikazuje život Rimljana na ovom prostoru od prvog do šestog veka naše ere. Jer ovo nalazište sem što je nakon izgradnje Hidroelektrane Đerdap, ostalo jedino nepotopljeno utvrđenje kojim su Rimljani branili svoje celo carstvo, predstavlja i pravo skladište, izuzetno očuvanih antičkih umetničkih dela iz tog perioda i ukazuje na tadašnju vrhunsku arhitekturu.
Sve ovo slutilo se još sredinom našeg veka ali se tada Diana vezivala samo za imeratora Trajana koji je početkom drugog veka na Dunavu pokazao svu moć svog vizionarstva podigavši čuveni most kojim je spojio dve obale ove reke, dug put i Sipski kanal. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da je čak čitav vek pre nego što je Trajan ostavio i svoje četvrto čudo, još neki rimski car bio ubeđen da je baš ovo mesto gvozdena kapija na Dunavu koja civilizovani deo Evrope razdvaja od varvarskih plemena. Iskopavanjima su nađeni ostaci drveno-zemljanog četvorougaonog logora sa četiri kapije, a dalja istraživanja pokazala su da su i posle rasula u starom rimskom carstvu isti kastrum koristili i žitelji ranovizantijske kulture.
Oni su, međutim, u Dijani živeli i svoj bogati građanski život. Zato su pored renoviranja bedema vršili velike intervencije i na “enterijeru”. U centralnom delu grada otkrivena je građevina sa apsidom, a pod njom delovi betonskih cevi kojima se obezbeđivao komfor sa toplom vodom za kupatila i grejanje. Početkom šestog veka ovde su živeli i podanici cara Justinijana koji su dograđivali i šetne staze, sagradili nove monumentalne kule i Dijanu pretvorili u grad i jedan od većih trgovačkih centara.
Dijana je posle toga po dosadašnjim saznanjima ostala pusta ali su pod njom čitavih 1400 godina preživljavale neprocenjive dragocenosti, koje u život svakog turiste moraju uneti jednu novu dimenziju razumevanja. Dah snage koji se upija sa originalo isklesanih portreta rimskog cara Albina, kipa Neptuna sa delfinom, statue Jupitera, Minerve i drugih rimskih bogova koji su sada konzervirani i izloženi u Muzeju u Kladovu.
Sa tim osećajem, koliko su nam problemi današnjice nebitni u odnosu na milenijumsku kulturu kojoj pripadamo, sa Đerdapske magistrale, turisti mogu da uživaju u savršenom pogledu na čuvenu Klisuru. Tu je Dunav najuži u svom, bezmalo, dve hiljade kilometra dugom toku. Iz vrtola reke i sa sunčanih padina klisure, sve vreme isijavaju duhovi, mnogi tvrde, Trojanskih junaka. I još pouzdanije, Jasona koji je upravo na tim vrletima pronašao Zlatno runo.
I taman kad se prođe pored malog muzeja koje je naš čuveni vajar Raša Trkulja “ostavio” pored puta, da se tu odmore stari Trojanci, bežeći od ljudi koji ih i danas traže po pola sveta, nova čuda krase divlju prirodu. Visoko u strmoj steni, uklesano vajarsko delo rumunskog umetnika a dole, pored puta jaje visoko šest, a široko četiri metra. Enigma koju je teško razrešiti. Kako je autor te skulpture Ilija Filipović, uopšte uspeo da je iskleše u kamenu.
On je u nekoliko intervjua pokušao da je razreši tvrdeći da u njemu, koji je rođen kod Majdanpeka, živi duh sa Lepenskog Vira. Lokaliteta koji će putnik videti, čim se provoza još 40-ak kilometara prema Beogradu. Sem, naravno ukoliko usput ne skrene malčice, da obiđe najstariji rudokop do sada pronađen na svetu, Rudnu Glavu, i u komšiluku mističnu Rajkovu pećinu, i na stotinak vlaških vračara koje žive po seocima u okolini.
Nije isključeno da su i one od Ilije napravile fenomena, ali Ilija u svom radu neguje oči, poput onih koje posmatraju sa skulptura koje su pre 7000 godina, tokom praistorije izvajali Lepenci.
Na Lepenskom Viru, koji je dobio ime po istoimenom Viru na Dunavu, uz koji je krajem 60-ih godina 20. veka, profesor Dragoslav Srejović, pronašao nalazište, pored sedam sukcesivnih naselja i 136 objekata (kako stambenih, tako i sakralnih) koji su izgrađeni u preriodu od oko 6500. do 5500. godine pre naše ere, mogu se videti grobovi Lepenaca, smeštani pod ognjište u njihovim trapezastim niskim kućama, ostaci njihovih skeleta u prosečnoj visini od oko metar i po, i još važnije, može se osetiti njihov duh. Mnogi tvrde da je to uticaj Lepenskih vila koje i danas tamo igraju po obližnjim šumama.

ANTRFILE
Đavolja Varoš
Vile i vilenjaci

Svaki avanturista koji drži do sebe, morao bi da poseti i Đavolju Varoš, na jugu Srbije, 90-ak kilometra jugozapadno od Niša. Ne samo zato što je prirodni fenomen, redak u svetu (reljef je poput izvijanih, visokih figura, uz koje su dva izvora jako kisele vode), ni zbog čudotvorne atmosfere koja ih okružuje. Već i zbog legendi vezanih za nju, uz ostatke tamošnjih naselja, stare crkve, groblja i nekoliko zanimljivih rudarskih jama.
Čudno izvajane, a još čudnije poređane zemljane figure, po jednoj su legendi, delo đavola kojem je smetala sloga ljudi koji su na tom prostoru živeli. On im je spremio “đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose, i pošto su vodu pili, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru. Đavolji plan je pokušala da spreči vila, koja prema legendi i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na venčanje. Ona se onda poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima.

Antrfile
Tumane
Pokajanje Miloša Obilića

U mističnoj i punoj zanimljivih legendi, istočnoj Srbiji, nalazi se i manastir Tumane, na Đerdapskoj magistrali, kod Golubca. Za njega se veruje da je čudotvoran jer je građen da se okaje greh. Legenda kaže kako je Miloš Obilić, loveći po obližnjim šumama, posle dugog gonjenja, ustrelio krupnu i jako lepu srnu. Čim je pala, srna se pretvorila u lepu devojku obučenu u zelenu dugu haljinu sa dugom sjajnom kosom. Tugaljivo ga je upitala “Šta to učini Miloše”. Očajan Miloš je uzeo u naručje prekoravajući je što mu ranije nije rekla čija duša obitava u telu životinje. Devojka mu je ispričala kako to nije ni mogla, ni smela, jer je bila ukleta, ali da je on sada oslobodio prokletstva. Pre nego što je izdahnula, uspela je da mu kaže i: “Tu me mani” (na lokalnom narečju, tu me ostavi)
Ubrzo je na tom mestu izgrađen manastir Tumane, a u njegovoj blizini i dalje je voda u kojoj se devojke – vile kupaju. Tu vodu žitelji nazivaju “njina”, izvor se smatra lekovitim i bolesnici u njega bacaju novčiće da im se ispuni želja.
Za Tumani je vezane i priča po kojoj je Miloš Obilić odrastao u okolnim šumama i na livadima i obožavao divlju obalu Dunava. U lovu je slučajno ranio hodočasnika Zosima koji je kao pustinjak živeo u u pećini Kamenici. On je došao iz manastira Sinaitskih i bio je vrlo uvažen. Kada je podlegao ranama koje mu je slučajno naneo, Miloš je, svestan da je ubio pravednika Božjeg, dao da se Zosimu na mestu gde je pao, sagradi grobnica i da se sahrani po svim hrišćanskim običajima.
Nad grobom je odmah počeo da zida grobnicu, sa namerom da u okolini podigne i manastir kaluđerima, počeo je da krči i šumu. Iznenada mu stigne pismo knez Lazara: “Tu mani zadužbinu, no dođ oma u Kruševac da se što pre posavetujemo oćemo li na Kosovo protiv neprijatelja ići činiti zadudžbinu braneći carstvo i otečestvo od propasti”.
Miloš je napustio svoju i otišao da brani dedovsku zadužbinu. Podigao je manastir do krova sa namerom da je dovrši kada se sa Kosova vrati. Ali to nije dočekao. Poginuo je u boju protiv Turaka, a njegov narod, u želji da nastavi delo svog vojvode završio je zadužbinu i manastir kojem je i ostalo ime “Tu- mane”.


Antrfile
Koroglaš
Leteći grob Marka Kraljevića

Kada su arheolozi tokom iskopavanja u blizini sela Miloševo našli staro groblje sa oko 150 preminulih i ustanovili da je u 14. veku kod Miloševa izgrađen manastir Koroglaš, narod u istočnoj Srbiji, skovao je čvrst stav da u blizini mora biti i grob junaka Kraljevića Marka.
I danas se veruje da je grob u 14. veku, iz Bugarske preleteo u Srbiju pa se po negotinskom selu Miloševo i ovog leta mnogi šunjaju uporno tragajući za njim. Oni koji bi želeli da pođu u tu ekspediciju, trebalo bi da znaju i da drevna legenda kaže da se uz Markov grob krije i veliko zakopano blago koje mu je poklonila njegova milosnica, vila Raviojla, sa planine Miroč koja se nadvija nad taj predeo.
S kolena na koleno prenosi se i da postoji mapa koja do blaga vodi. Iscrtana na staroj goveđoj koži, sa simbolima vučje njuške kojom su bile obeležene šume u okolini Miloševa, pravougaonicima koji su znaci zdanja i kružićima koji predstavljaju grobove.
Oni dalje tvrde da je tako i pronađen grob u kome su arheolozi zaista pokazala da su ljudi tu sahranjivani od 11. do 15. veka. Iskopano je mnogo srebrnih naušnica i narukvica, izgravirane, pa potom pozlaćene dijademe datirane na 14. vek i očigledno luksuznije varijante što ukazuje da su njihovi vlasnici bili dobrostojeći u srpskoj srednjovekovnoj državi.
Od nalaza međutim, ništa ne ukazuje da u nekom od istraženih grobova počiva Kraljević Marko, niti da se u to vreme u ovim krajevima ratovalo. Pokojnici su, uglavnom, umirali prirodnom smrću. Samo je kod jednog u desnoj butini otkriven vrh strele.
I narod se evo punu deceniju nada da tu počiva Marko. Oni ni dalje nikako da poveruju pretpostavkama naših i rumunskih naučnika da je Marko Kraljević kao turski vazal učestvovao i poginuo 1395. godine u bici na Rovinama koju su vodili sultan Bajazit i vojvoda Mirča. I da se ratovalo sa druge strane Dunava kod reke Žiju. Kažu kako im je pouzdaniji izvor poznati putopisac i istoričar iz 19. veka, Feliks Kanic koji je ostavio zapis da je u njihovoj okolini video kameni zid na kojem je urezano “Zdi zamče Kralje Mark”, u prevodu ”Ovde je prestao da gleda u Sunce Kraljević Marko”. I da je Markov grob definitivno preleteo preko Dunava, iz Rumunije u Srbiju.
Zato, ko god letos ode pod Miroč planinu, može da zajedno sa grupom tamošnjih žitelja, luta po okolini Koroglaša, priziva poznate vlaške vračare da im travom raskovnik pomognu da otkriju Markov grob.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…