Sa književnicom Gordanom Ćirjanić, dobitnicom NIN-ove nagrade
ZDRAVLJE ČUVA DUHOM I BILJKAMA
Odbila je lekove i holesterol sebi regulisala korenom od
lincure
Piše Jasna Jojić
objavljeno u “M.B.”, 2011
Gordana Ćirjanić
Poslednjih dana januara desile su se dve velike stvari za žene u Srbiji. Prva je briselska opomena našoj vladi da u Evropsku Uniju ne mogu sa manjkom žena u delegaciji, a druga je ugledna književna nagrada u rukama, ne samo lepšeg, već definitivno i finijeg pola. Taj trofej je kući odnela Gordana Ćirjanić (54), koja je poslednje dve decenije napisala, i sa španskog i engleskog prevela sijaset sjajnih knjiga, a u javnost poslala poruku da misao žena može biti daleko dublja nego što bi to muškarci ikada mogli razumeti. Isti taj stav definitivno izbija i iz stila života koji je sjajna književnica izabrala.
* Na koji način brinete o svom zdravlju, da li idete kod lekara čim osetite neke promene, ili se sami fokusirate na svoje telo, mislite da biološko zdravlje zavisi od naših psihičkih stanja, pa verujete intuiciji?
-Oslanjam se na svoju biološku inteligenciju. Iako sam u svojoj poslednjoj knjizi priča, Kaprici i druge priče, napisala rečenicu da više volim da se umerim u preterivanju nego da preterujem u umerenosti, kada je reč o zdravlju, dajem prednost umerenosti. U svakom slučaju, nisam fokusirana na svoje telo ni u kom smislu, štaviše smatram da živimo u kulturi u kojoj je sklad između duha i tela narušen; preterano smo okrenuti telesnom. Smatram da obrazovanje ima jako mnogo veze sa zdravljem, i da mnogo toga proističe iz glave. Kada sam bila mlađa, sa ironijom sam obrađivala probleme tela i telesnosti, o čemu govore i naslovi nekih mojih ranih pripovedaka: „U zdravom telu“, „Telesni sokovi“… Moji stavovi se suštinski nisu menjali, ali svoju ironijsku municiju više ne ispaljujem u tom pravcu. Junak mog veoma čitanog romana Poljubac je težek invalid, čovek koji pedeset godina živi u stolici, nepokretan. Na jednom mestu on kaže: Mnogo više sam živeo glavom, nego telom. Metaforički, i moji čitaoci su takvi ljudi.
* Da li se pre opredeljujete za medikamente ili koristite prirodne preparate, takozvane dijetetske suplemente?
– Medikamente izbegavam što je više moguće. To zna i moja lekarka. Kada mi je pre dve-tri godine otkriven povišeni holesterol, dogovorile smo se da ne idemo odmah na medikamente, nego da isprobam sve moguće „babske lekove“, pa tek ako ništa ne pomogne, da razmišljamo o hemiji. Posle godinu dana isprobavanja ovog i onog, od artičoke do grejpfruta, napokon mi je pomogao koren od lincure, i to sada redovno uzimam. Kolege pisci se, naravno, smeškaju kad im to kažem, jer pomisle da redovno ujutru potežem rakiju od lincure. Ne, to je samo koren odstajao u vodi, koja postaje izuzetno gorka.
* Možemo čitaocima „Magičnog bilja“ otkriti i kako štitite zdravlje porodice, brinete li o ishrani i šta je na Vašoj trpezi obavezna stavka?
– Budući da sam dugo živela u Andaluziji, prihvatila sam mediteranski način ishrane još pre nego što su svetski lekari istakli da je to i najzdravije. Moja porodica je mala, broji dva člana: moja ćerka koja je student, i ja. Ćerke dosta toga preuzimaju od svojih majki, pogotovo u suštinskim stvarima. Mislim da bi sve ovo o čemu govorim potpisala i ona, koliko god se mi pri tom i razlikovale.
– Na trpezi nam je uvek, naravno, maslinovo ulje. Mnogo više smo u ishrani orijentisane na ribu i pečurke; meso gotovo da i ne kupujemo. No, jedemo ga u gostima; nismo protivnice mesa. Naši prijatelji iz Španije, kad nas posete, obavezno donose iberijsku šunku – znaju koliko to cenimo.
* Imate li neke navike vezane za negu kose, lica i tela i kakav je Vaš odnos prema tim spoljašnjim manifestacijama karaktera?
– To nije tema o kojoj pisac/spisateljica treba da govori u javnosti. U poslednje vreme me ima na TV ekranu, čak više nego što to želim, i svako je mogao primetiti da izgledam jednostavno i uredno. Otkad sam počela da objavljujem, pa neminovno i da se pojavljujem pred publikom, mnogo mi je bilo važnije šta ću reći, nego kako ću izgledati. Smatram da naš duhovni život najviše utiče na naš izgled.
* Smatrate li da neke namernice, napici ili preparati, dodatno utiču na Vašu psihičku snagu i čine Vas kreativnijom u poslu?
-Pisanje proze podrazumeva svakodnevni rad, i mnogo sedenja. Pisanje romana iziskuje i veliku fizičku kondiciju. Moji romani deluju autentično, a to znači da sam se u velikoj meri morala poistovećivati sa svojim junacima: glavni lik Poljupca bio je invalid, glavni lik romana Ono što oduvek želiš je u dubokoj depresiji. Za svaki od ovih tekstova bilo mi je potrebno po godinu dana rada, što znači da je i moj psihički život, u tim periodima, bio veoma težak, da ne kažem poremećen. I moja okolina to trpi. U svakom slučaju, za tako nešto rituali su neophodni. Pamet mi je najbistrija ujutru, i rano sedam za svoj radni sto. Budući da sam pušač i da mi je neophodna jaka kafa, obavezno doručkujem, da sve to ne bi išlo na prazan stomak. Pauzu pravim radi spremanja ručka, to mi je najdraži kućni posao, zapravo, jedini koji volim. U to vreme trčkaram između kuhinje i radne sobe, uvek ima nešto da se pribleleži, misao ne može da se zaustavi. Posle ručka volim da odem na Adu Ciganliju, šetanja mi prija, pri svakom vremenu. Ponesem svoje papire, pa kad stignem do svog kafića, mirnog mesta gde me gotovo uvek čeka moj sto, dopisujem, redigujem. U periodima dok pišem, možda najviše problema imam sa snom, jer ni tada ne mogu da zaustavim misao. Uvek imam svesku kraj uzglavlja, i noću katkad zapisujem. Dešavalo se da i u snu rešavam neke tekstualne probleme. Sve to ne znači da sam ikad u životu uzela pilulu za spavanje. Nisam, ni u najtežim životnim trenucima.
* U kojoj od Vaših knjiga čitaoci najviše mogu otkriti Vas lično? Gde ste koristili svoja direktna životna iskustva i događanja a gde svoja maštanja, nade i strahove?
– Sve je u književnosti autobiografija, iako nikad ne treba tražiti podudarnosti između činjenica iz stvarnosti i onih romanesknih. Činjenice iz života pisac podešava prema potrebi teksta, isto onako kako se uspomene podešavaju prema potrebi duše.
ISPRAVLJANJE NEPRAVDE
O piscima se u medijima Srbije malo govori, daleko su nam bliži pevači i glumci. Da tu nepravdu bar malo ispravimo, dobro je istaći da dobitnica NIN-ove nagrade živi u Beogradu, sa statusom slobodnog umetnika. Udovica je uglednog španskog pisca i novinara Hosea Antonija Novaisa. Od 1985. do 1996. živela je u Španiji, prvo u Madridu, a zatim u andaluzijskom primorskom gradiću Puerto de Santa Marija. Posle smrti muža, vratila se u Beograd sa ćerkom. Kaže da je Španija njena druga, izabrana domovina, gde se neprestano vraća jer ima za to i porodičnih razloga. Završila je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Odrasla je na Voždovcu, ima starijeg brata, roditelji su joj živi i zdravlje ih, srećom, dobor služi u devetoj deceniji.
Do sada je dobila više književnih nagrada od kojih su najznačajnije „Sedam sekretara SKOJ-a“ i „Đura Jakšić“ za poeziju, „Miloš Crnjanski“ za eseje i za romane, „Žensko pero“ dva puta, „Nagrada grada Beograda“ i ova NIN-ova za roman „Ono što oduvek želiš“, koji svakako treba pročitati.
