Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Ekonomista dr Miodrag Zec

Ekonomista dr Miodrag Zec: kad će Srbiji biti bolje

BEZ PAPE NAM NEMA SPASA

Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji “Novosti”, maja 2008.
Intervju je vođen u društvu urednika Milomira Marića i Srđana Škora

Srpska privreda nikada nije imala vremena za razvoj. Uvek je bila tranziciona međuratna, ili predratna, ili, posleratna. Dodatni peh je što je Srbija uvek tražila neki treći put ili se identifikovala sa Rusijom. A to je teška zabluda jer za to nema resurse i nepresušno nacionalno bogatstvo.

*Srbija, koja nikada nije ni bila građansko društvo, pa ne zna gde da se vrati, i živi u strahovitoj zabludi o samoj sebi kao važnoj za svetska kretanja i odnose.

* Ne postoji narod koji je do te mere opev’o svoje poraze kao što je to srpski narod.

* Srbija danas je, moglo bi se reći, poslednji marš izvršnih komunističkih sekretara koji su od nje napravili karikaturu – antikomunistički komunizam.

* U vreme Tita, najpoverljiviji ljudi tajne policije kontrolisali su poslovanje u državi, a poverljiviji od poverljivih, poslovanje s inostranstvom.

* Od 2000. mi samo znamo šta nećemo. Ne znamo jedino šta hoćemo. A još manje šta možemo.

* U srednjoj Evropi, komunizam nije ušao u stanje svesti. Došao je i nestao kao Ruska okupacija. Imali su jaku porodicu i crkvu pa su samo skinuli šapke, vratili šešire i nastavili stari put razvoja, pošto su i pre Drugog svetskog rata bile ozbiljne i razvijene države.
– Vlada će nova biti ista k’o i stara, nemojmo se zamajaviti. – ovako je dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filosofskom fakultetu u Beogradu, za Reviju 92 započeo izlaganje svog ekspertskog pogleda na tranziciju Srbije i mogućnosti njenog ulaska u Evropsku uniju.
* Znači li to da ste pesimista po pitanju budućnosti Srbije?

– Mislim da je generalno Srbija ušla u jedan period koji se zove antikomunistički komunizam.

dr Miodrag Zec

dr Miodrag Zec

Taj sindrom postoji još samo u Rusiji i kod nas. Srpsko i rusko društvo su specifični, nisu kao društva ostalih država u tranziciji jer su obe države imale autentični komunizam. Komunizam kao religiju. On je posebno bio specifična tvorevina u Srbiji koja pre toga nikada nije bila u stanju građanskog društva i sada ne zna gde da se vrati. Zato je naša tranzicija daleko teža od onih koje imaju srednjoevropske države sa komunističkom prošlošću. Bivšu Čehoslovačku, Poljsku ili Mađarsku, Rusi su okupirali i “uvezli” im komunizam.

* Ideološki okupator nije mogao da sruši građanske sisteme vrednosti u Srednjoj Evropi?

– Matrice, psihološka, filosofska, vrednosna i etička, našeg i ruskog društva je suštinski različita od srednjoevropske. Oni su posle pada komunizma, praktično, samo skinuli šinjel i preko noći se vratili u prethodno stanje, sa svim normama građanskog društva.
– U srednjoj Evropi, komunizam nije ušao u stanje svesti, jaka je porodica, jaka je crkva, skinuli su šapke, iz starog romana vratili šešire i nastavili put razvoja. Građansko društvo, kakvo su oni imali, podrazumeva tržišnu privredu i već stečene institucije. Oni su samo zamenili simbole ali se sistem vrednosti, koji ima uporište u očuvanju tradicije i morala, nije uopšte menjao. Između ostalog i zahvaljujući katoličkoj crkvi koja je i pod komunizmom uspela da očuva njihova etička načela. Retki su bili građani koji su se zadojili politikom – javno su ćutali a privatno održavali svoju tradiciju.

* Znači li to da tradicija u Srbiji nije bila tako jaka?

– Mi smo bili u kvazi stanju, ne znamo ni gde smo bili, ni gde smo sada. Zato stalno imamo mešavinu, starih i novih simbola. Isti ljudi su i komunisti i antikomunisti. U procesu mišljenja ovdašnjih ljudi ne važi ono pravilo da “ne biti socijalista u mladosti znači nemati dušu a biti socijalista u starosti znači nemati razum”.

* Sa kojim bi modelom onda Srbija mogla da gradi demokratiju?

– Srpski državni model je mešavina manjih i većih grešaka. Srbija je mali, evropski prostor, bez resursa. Ali sa krivom predstavom o samom sebi. Srpska zabluda da su nešto posebno, traje večito. Ne postoji narod koji je do te mere opev’o svoje poraze kao što je to naš.

* Slavljenje poraza ima jako uporište u srpskoj istoriji?

– Pa, ne postoji vojska koja primera radi, ide na Kosovo da pogine, kako to čini Lazar predvodeći, konjicu i viče “Ajmo braćo da poginemo”. On ne kaže “Idemo da pobedimo” kao vođe drugih naroda koje su kroz istoriju vojsku vodile u pohode da nešto osvoje, da opljačkaju… I kasnije je bilo tako, sve do danas. Da francuski brodovi nisu stigli, niko od srpskih vojnika ne bi stigao na Krf. Oni su se vratili u Srbiju kao heroji ali sa francuskom armijom. I protiv NATO bombardera smo se borili sa idejom “da poginemo”. Stali smo pred brzi voz da nas pregazi, i da Amerika nije zaustavila akcije, Srbija nikada ne bi pobedila. Ali, na žalost, to ovde niko neće da prizna.
– Mi dakle stalno tražimo da dobijemo batine i batine ćemo zato stalno i dobijati. To je jedan apsolutini mazohizam koji počiva na mitu da smo mi večiti pobednici u ratu i gubitnici u miru.

* U čemu je suština tog srpskog mazohizma i zabluda?

– Mi smo narod koji uvek želi vođe, ali ih uvek pogrešno bira. I politika je važnija od ekonomije, od standarda života.
Dedovi, očevi i sinovi u stanju su da se pokolju oko bilo čega. I po tome se vidi da je to, nazovi komunističko stanje svesti, u Srbiji puklo samo kao forma a ne kao suština. Društveni život nam je politička isključivost uz uništene moralne vrednosti. Ne možemo da se vratimo u građansko društvo kad nikada nismo ni bili u njemu, niti umemo da ga stvorimo.

* Da li je to potcenjivanje ekonomskih faktora u istoriji i tradiciji Srbije?

– Moglo bi se reći. Još od kada je Miloš Obrenović oslobodio Srbiju feudalnih stega. Činjenica je da, kada je Vuk Karadžić tražio da dobije spahaluk, s obrazloženjem “oterali smo Turke ajde sad da mi zajašemo na njihove posede”, Miloš, trgovac je tražio za sebe veliko tržište i zbog svog trgovačkog interesa rešio je da seljacima podeli tu zemlju. Oni su je obrađivali a on je zadržao pravo na trgovinu njihovim proizvodima. Dakle prvi kapital stečen u Srbiji je isključivo trgovački. Svi koji su učestvovali u njenom razvoju bili su trgovci od Kapetana Miše Anastasijevića do današnjih najvećih biznismena. Svi su trgovci. Udruženje industrijalaca je samo forma, mi nemamo ni industrijsku tradiciju, ni industrijsku klasu.

* Šta je onda bio srpski kapitalizam?

– Srpski kapitalizam je uvek bio preraspodela ratnog plena. Samo što je to bilo davno pa se sada naivno misli da su tadašnji bogataši bili časni. Primera radi, dedinjske vile, građene su između 1921. i 1935. godine. Mnogi od njihovih tadašnjih vlasnika obogatili su se na ratnim špekulacijama. Trgovalo se i onda akciznim robama, a ko je imao monopol u celom regionu, postajao je još bogatiji.

* Kako su se obogatili savremeni srpski tajkuni?

– Cela nam istorija govori da se bogatstvo može zaraditi na tri načina. Ili ratnim osvajanjem i pljačkom, kolonizacijom, ili revolucionarnim tehničkim osvajanjima, poput aktuelnih velikih kompanija, Majkrsoft, Kseroks. Neko nešto smisli i pradaje taj tehnički pronalazak kao vrhunski proizvod. Ali, bogatstvo se stiče i preraspodelom, ratovima i tranzicijom.
Današnji srpski biznismeni obogatili su se preraspodelom.

* Kakva je domaća privreda bila uoči ovog poslednjeg građanskog rata?

– Naša privreda nikada nije beležila neke velike rezultate. Nikada nije bilo dovoljno vremena ni da se ocene napori uloženi za njen razvoj. Srpska privreda je uvek bila međuratna, ili predratna ili posleratna. Filosofski posmatrano naša dosadašnja tranzicija odvijala se u dve, tri etape. Miloševićeva ideja bila je da komunizam učini funkcionalnim, da privredu učini mešovitom, da realizuje takozvanu radničku privatizaciju.

* Kako je ta prva tranzicija u Srbiji izvedena u vreme Miloševićevog režima?

– Milošević je jedna kontroverzna ličnost, ne zbog svoje politike već i iz ekonomskog razloga. Ali nije on jedini. Svako ko dođe na vlast u Srbiji trudi se da dribla u istom kaznenom prostoru u kome je to i Tito činio. Kazneni prostor je međutim danas drugačije definisan, i postoji rizik ne samo da se da autogol već se mogu dobiti i velike batine. Tito je, primera radi, izbegao bombardovanje 1948. godine ali Miloševiću to nije uspelo pred početak 21. veka. I u ekonomiji on je pokušavao, da kao i Tito, pronađe za Srbiju neki novi model za privatizaciju i tranziciju, i istovremeno sačuva sopstvenu ekonomsku i političku moć. Ali, to očigledno nije bilo moguće na takav način..

* Srbija je izgleda uvek tražila neki svoj, čini se imaginarni put?

– Da, a svaki treći put po pravilu vodi u Treći svet. Još od šezdesetih godina prošlog veka, od fenomena samoupravljanja. Tada je taj sistem izazivao veliko interesovanje Zapada kao ideja, idealna ali na žalost nesprovodljiva do kraja. Ona je bila toliko zavodljiva da su razvaljivane velike instutice kako bi njima navodno rukovodili zaposleni. Radnici su dobili pravo da sami sebe odrede radno vreme, plate, kazne i nagrade… Bilo je to, kao da se deci da mogućnost da sama sebe ocenjuju u školama.
– Takvo stanje je uvećalo postojeći ekonomski problem, razilaženje proizvodnje i potrošnje. Srbija je u tom stanju od 1945. godine pa do danas. Još od tada smo društvo koje troši više nego što proizvede. A to se posle sanira raznim mahinacijama, počevši od nacionalizacije pa do privatizacije. Prvo otmemo kuću jednom čoveku da rešimo stambeno pitanje za desetoro, a posle 50 godina prodajemo tu istu zgradu, privatizujemo je da platimo dugovanja…
– I danas se slede isti, propali, recepti. Imamo berzu na kojoj nema nijednog novoosnovanog preduzeća, samo se preprodaju stara. Nema nijednog od velikih preduzeća, koja su inače svuda u svetu na berzi, ni Telekoma, ni EPS-a, ni NIS-a… Na berzi su dakle samo zemljoradničke zadruge, a, Komisija za hartije od vrednosti se junači na tim bezveznim firmama. Firme iz Donje Sugubine ili Donje Gušterice, koje imaju deset nezadovoljnih radnika i četiri neispravna kamiona, se kotiraju na berzi! Ali, što da ne. Kod nas je toliko posrednika da se 15 odsto sredstava isisiva u plate, penzije!
– Isto je i sa svim ostalim institucijama. Država ima sva regulativna tela ali nema nikakve regulacije. Svi se opet bave jedino državom. Najvažnije je ili da se dobro zaposliš “kod države” ili da uđeš u neki biznis sa državom. I svi naši tajkuni su, i postali, i opstali isključivo na državnom biznisu. Neko preprodaje državno pravo, neko nekretnine, … ali svi rade po istom principu – smanjujući konkurenciju povećavaju profit.

* Tajkuni su uglavnom i glavni faktor aktuelne privatizacije?

– Sve masovne privatizacije se i inače završavaju tajkunizacijom. Tako je bilo i u Rusiji gde su pojedinci stekli kapital i od 30-40 milijardi dolara. Tako je i kod nas. Da je privatizacija bila tržišna niko se ne bi ni toliko obogatio, posebno ne tako brzo. Naši tajkuni su samo vešti trgovci rentom. To samo podupire tezu da je Srbija oduvek trgovačka. Trgovina sa državom je bila ključ biznisa i nekada, kao što je i sada. A bogatstva su stečena preraspodelom renti. Pravo trgovine sa državom je najpoželjniji cilj svakog biznismena, jer se tako najlakše dolazi do monopola.

* A kakve su investicije naših tajkuna?

– Njihove investicije nisu komercijalne, oni ne ulažu u proizvodnju, poljoprivredu, tehnološki razvitak. Već u nešto što teško propada. To je normalno jer su i sredstva koja investiraju, stekli olako, pogodbom sa državom i političarima. Tako je i u Rusiji i u Srbiji. Sve je to osmislila država.

* Kako?

– I Rusi i mi smo prošli kroz hiperinflaciju. Država je uništila sistem štednje i stvorila uslov da se stvori prvi ogromni novčani kapital. U prvoj inflatornoj fazi, zarada je hiljadu odsto, pa onda deset hiljada odsto, sto hiljada odsto. Dobiješ taj lažni državni papir i zameniš ga za pravi novac na tržištu. Druga faza je oživljavanje tog trgovačkog društva. Ulaziš u trgovinu, gde su zarade sto puta, hiljadu puta. Tako su dakle nastali naši kapitalisti. Oni su trgovci koji prodaju rentu, apstrakciju, trguju pravom na licencu, poput firmi koje se bave unosnosno telekomunikacijama, mobilnom telefonijom, i elektronskim dostignućima. Trguju pravom na bankarstvo, pravom na osiguranje, pravom nad trgovačkim kapitalom, trguju nekretninama ili zemljom. Niko ne kupuje obnovljive resurse, niti se razvija bilo kakva proizvodnja.
Isto je i u Rusiji. Nema drugog ruskog proizvoda koji je prešao njihovu granicu sem dijamanata, ćilibara, nafte, gasa. Oni, dakle, izvoze darove sa neba. I kada ih uporedimo sa Srbijom vidimo da imaju sličnu paradigmu samo što je njihov rezervuar preraspodele, ogroman, kao i tajkunski zarađeni novac. Zato je njihova ekonomija jako velikih brojeva.
– Ali Srbi bi rado da se ugledaju na Ruse iako ni izbliza nemaju toliko nacionalno bogatstvo?
– To je, naravno, loše. Srpski slučaj i jeste tragičan upravo zato što nema rezervi. Sem toga mi i ne znamo mnogo o ruskom društvu. Ovo što se dešava u Moskvi nije pravi pokazatelj. Moskva nikada nije bila Rusija. To je zemlja ogromnih dimenzija u kojoj ljudi udaljeni od prestonice žive u nekim sasvim drugim civilizacijama. Postoje istorijski podaci da ima mnogo onih koji, primera radi, nikada nisu znali ni da je bila Oktobarska revolucija. Pričalo se o radničkoj revoluciji, diktaturi proleterijata, a Rusija nije imala ni jedan odsto radnika. Bila je to država seljaka. Ljudi su u pojedinim oblastima Rusije tek 1925. ili 1930. godine saznavali da se car ne zove Nikolaj Drugi Romanov već Vladimir Ilič Lenjin, Staljin. Nisu ljudi imali pojma šta se u državi dešava.

* A kako je danas u Rusiji?

– I danas je slično. Zapad je u velikoj zabludi kada misli da Rusija može funkcionisati kao demokratija. Oni su azijski model. Narod tamo želi vođu. To pokazuje istorija. Celokupni razvoj Rusije je vezan za etape u kojima su modernizatori u suštini bili restauratori. Ivan Grozni, Petar Veliki, Katarina Velika, Staljin Veliki, Putin Veliki. Oni se dakle razvijaju skokovito, srazmerno sa moćima vođe, jer manjina upravlja ogromnom većinom. A to nije pogodno tlo za demokratiju.

* Da li je onda rešenje da Srbi uvide kako je ekonomija važnija od politike? Zoran Đinđić je govorio da sprovodi nemoguću misiju, da natera Srbe da rade? Možda je zato i stradao?

– To i jeste nemoguća misija. Od Tita do danas svi idu s kasicom prasicom i samo mame narod. Izjavljuju u kampanjama, “ako meni date vlast vi ćete lepo da živite, ne morate da radite”. Iskren bi bio samo onaj ko bi reko “ljudi vi morate da radite tri puta više ali nije sigurno ni da ćete zaraditi platu”. Ali za tog niko ne bi glasao.

* Pa ko to u Srbiji i za koga glasa?

– Možda je odgovor na to skorašnji prilog na Dnevniku RTS, gde prikazuju kako baka od 96 godina potpisuje zahtev za besplatne akcije i kaže “Neću da umrem dok ovo ne naplatim i potrošim”. Bojim se da će ovo biti zemlja iz koje će poreski obveznici brzo otići, a ostaće samo poreski korisnici.
– Zaista mislim da smo mi u velikom problemu. Sve naše institucije su modelirane iz Zapadne Evrope, kompanije koje su došle u Srbiju su opet sa zapada. Nemamo ništa Rusko! Ali, Srbija ne zna šta hoće, još manje šta može.

* Pa zna li bar svet šta će sa nama?

– Teško je odgovoriti i na pitanje želi li neko Srbiju uopšte. Amerikancimo služimo da na nas upiru prstom, da plaše decu. Kod njih je sve dvopolno, anđeo i đavo. A mi smo odavno idelani za ulogu đavola. Sami smo se namestili!

Politika
Traže se izvršioci a ne preduzetnici

* Kažete da je Srbija u nevolji sve dok bira vođe koje su “reinkarnacije” Tita?

– Samo je u Titovoj Jugoslaviji standard rastao a ljudi gotovo nisu ništa radili. Tito je često profitirao na bipolarnosti sveta. I mi danas živimo u toj paradigmi, ali je nada da će se svet podeliti samo radi nas, bojim se, lažna i samoubilačka

* Ali mnogi se i dalje dive Titu, kome je navodno uspevalo da narod s’ tako malo rada veoma dobro živi?

– Titova Jugoslavija je 50-ih i 60-ih godina opstajala na političkim nagodbama – ako nismo s Rusima onda smo s Amerikancima. Zato je nastala prava kriza kada je Hruščov otišao i pružio ruku Amerikancima. U Jugoslaviji odjednom nije bilo para za plate i penzije. Ali Tito se onda dosetio drugog genijalnog plana. Znao je da država nema robu za izvoz, ali, ima besposleno stanovništvo: “Ja ću im dati pasoše, neka oni idu tamo da zarađuju a pare će slati meni, odnosno izdržavaće one koji su ovde”. I eto, neto devizni priliv je zaista rastao. Početkom sedamdesetih, kad su naši gastabajteri počeli da se kuće u razvijenim državama Evrope, da se žene Švabicama, i kad je Zapad ograničao migraciju, eto nove krize za Jugoslaviju. Svađa u porodici, nema para, Karađorđevo,… i Tito se okreće spoljnom zaduživanju. Taj model je primenjivao sve do smrti. Jugoslavija je uzela 16 – 17 milijardi i one i danas vise u vazduhu. Čim je umro glavni dužnik, nema ni žiranata, u republikama SFRJ se svi žale kako su opljačkani. Sprema se raspad i svaka republika traži spas za sebe.
– Novi, mali Titići u Srbiji se ponovo prisete gastabajtera. Preciznije, njihove štednje. Kažu našima “Dojče banka daje tri odsto kamate a naša Jugobanka četiri”. Tako se privreda pokrivala do 1985-86. Ali kada se ni to nije pokazalo dugoročnim rešenjim, jedini izlaz se video u inflaciji. Štampaju se pare a srpska bara je na žalost mala. U Rusiji i Americi može da se naštampa i da se ne vidi, veliko je tržište. Ali ovde se odmah sve vidi. Tako u devedesete ulazimo sa potpuno opljačkanom i potrošenom deviznom štednjom građana.

* Mali Titići ipak i danas postoje?

– Svi posle Tita liče na Tita. I zato je Srbija danas u antikomunističkom komunizmu, po formi, po lojalnosti, po nedostatku unutrašnje demokratije, po sistemu u kojem su političke stranke preduzeća, u kojima nema unutarpartijske demokratije, u kojima vlada oligarhija, ne sme niko da se suprotstavi vođi, čak ni da pisne. To je jednodimenzionalno stanje.
– I procedura je ista kao u komunizmu, isključivost, podmetanja, bezprizornost, amoralnost. Srbija danas, moglo bi se reći, jeste poslednji marš izvršnih sekretara. Srbija niti može niti sme da ima preduzetnike. Društvo je koncipirano tako da ne možeš da preduzmeš nešto već moraš da izvršiš. Dovoljno je da pogledamo oglase za posao. Piše traži se menadžer, broj izvršilaca jedan!

Region
Srbi kao kočnica razvoja

* Da li ste, kao ekspert, ikada mislili da će se region, recimo Rumunija i Bugarska razviti pre nego Srbija?

– Naravno. Rumunija je ozbiljna zemlja koju su stvorili rimski legionari. Taj je potez bio strateški važan za zapadnu civilizaciju, lokalno stanovništvo se prilagođavalo i polako romanizovalo. Danas je Rumunija postala ključna za okruženje, a Bukurešt je regionalni centar za NATO pakta. I Bugari su jedan ozbiljan narod. Potiču od Tatara, koji su pored Mongola i Turaka bili najvažnija plemena centralne Azije. Iz svakog poraza su izašli kao pobednici. Naiđu Rusi oni su s njima, dođu Nemci oni su s njima, i evo, sada su u Evropskoj uniji. Postoje zapisi Justinijana Drugog, iz polovine osmog veka, u kojem se sa velikim uvažavanjem govori o Bugarima kao o susedima kojima je velika Vizantija plaćala danak, dok se o Slovenima govori kao o rasutim plemenima gde nema nikakvih zakona, i koje zato zarobljavaju i proteruju u Siriju, da budu tampon zona. Pa i Karl Marks je u svom pismu Kugelmanu iz 1868. da se ideja komunizma, ako uopšte zaživi, sigurno ne sme primeniti na Slovene, naročito ne na jugoistočne, jer su ti narodi kočnice evropskog progresa. I zaista, jedini žandarmi koji su oduševljeno gušili prve radničke ustanke bili su Sloveni. Išli su iz Like da guše ustanke po Mađarskoj.

* Imamo pogrešnu i omalovažavajuću predstavu o našim susedima?

– Ponosno negujemo najveće apsurde u našoj istoriji. Srbija je i danas na granici Austrougarske. Naša je tragedija što mislimo da smo mnogo važni. Mi smo narod spektakularnih zabluda. Od 12. veka nećemo da pravilno shvatimo našu istoriju. Imamo Vuka Brankovića za kojeg se pouzdano zna da se najbolje borio protiv Turaka na Kosovu, ali ga mi smatramo izdajnikom. I, imamo Svetog despota Stefana koji je, kao vazal, ratovao za Turke, a mi ga zovemo Svetim.

* Ima li još zabluda o svetosavlju?

– Mnogi smatraju da je najveći domet Srbije u stavu Svetog Save, kako je Srbija Istok na Zapadu i Zapad na Istoku. I danas mi od Srbije pravimo opštinsku njivu na kojoj se bore bikovi. A na toj njivi trava više ne raste.
– Sanjamo da se velike sile uskoro sukobe preko naših leđa i od toga očekujemo nešto dobro za Srbiju, iako je savršeno jasno da će nas zgaziti i jedni i drugi.

Političko tržište
Srba sve manje a poslanika sve više

* Srbija očigledno nema politički mehanizam kojim se na izborima može dobiti dobar politički proizvod?

– Postoje dve vrste tržišta. Ekonomsko i političko. Kao što tržište Kalenić pijace ima strogu proceduru kako da se kupi najbolji kajmak po najmanjoj ceni, tako političko tržište ima svoju proceduru kako da se izabere najbolji političar. Ali Srbija ima mehanizam koji uvek daje truo proizvod. Na izborima ljudi prosto ne mogu da kupe obećanje.
– Svi sistemi u razvijenim državama su dvopartijski, najviše tropartijski. Tako je u Americi, Engleskoj, Francuskoj… Tamo se političar zakune da će kad pobedi proizvesti to i to, i trudi se, jer zna da će ga posle četiri godine birači zapitati, “E, prijatelju je si ti to proizveo ili nisi?”.
– U Srbiji, birači nikada ne znaju šta su im to političari prodali – Obilaznicu, nema obilaznice. Ko je kriv? Pa, krivi koalicioni partneri! Takav je dijalog s narodom. Srbija treba prvo da se zapita, zašto ima 250 partija.

* Zaista, zašto Srbija ima toliko partija?

– Zato što je politika najbolji biznis. Evo, kad smo napravili novi Ustav, mi nismo hteli u njega da ugradimo mehanizme koji će i nama garantovati ispravan politički proizvod. Učiniti ga ozbiljnim, vidljivim. Srbija sve manja, a broj poslanika uvek isti. U srpskom parlamentu sedi 250 poslanika i rukovodi državom od osam miliona ljudi, a u američkom Kongresu sedi njih 400, i 110 senatora vlada državom od 300 miliona ljudi. U ruskoj Dumi ima 450 ljudi nad 150 miliona ljudi.
– I mi dakle konačno moramo da napravimo jeftin politički motor, koji će proizvoditi kvalitetnu političku robu, racionalan program, i čiji rad glasači neprestano mogu da kontrolišu.

Izlaz
Nema nam spasa dok ne priznamo Papu

* Mnogi su mišljenja da problemi Srba potiču od kada su odbili katoličanstvo?

– Papu, ili konteberijskog nadbiskupa, ili nekog nemačkog ili američkog evangelistu,… jer je još Maks Veber lucidno utvrdio da su najnapredniji i najrazvijeniji protestantski narodi kojima vera propoveda disciplinu i rad. Iza su katolici, pa mnogo iza njih pravoslavci i muslimani.
– U tom se pogledu, malo promenilo do danas. Radne navike i sposobnosti, ostale su stvar mentaliteta i sredine. Zato se Srbi svuda sjajno snalaze i postižu uspehe, ali ih atmosfera u Srbiji, uvek dezavuiše i pojede.

Poljoprivreda
Ni sebe ne možemo da nahranimo

* Da li ste se lično nadali nekim promenama posle Petog oktobra 2000. godine?

– Jesam ali je sve ostalo isto. Preraspodela kapitala je okončana, strana pomoć je pri kraju, privatizacija se završava, i više ni od toga nećemo imati para. A nove proizvodnje i novih investicija jednostavno nema. Te grinfild investicije su sve iste, samo ih svaki put nanovo otvaraju pred izbore. Kao što je Velja Ilić više puta otvarao radove na autu -putu, na istom mestu kao i Milošević. Nije otišao ni metar dalje. Teško je sagledati i do kada će opstati devizne rezerve koje imamo. Privatizacija po prirodi stvari uvek podrazumeva smanjenje broja radnih mesta. Naša glavna vest je kada prodamo plac, zgradu ili banku. A, od svega novog dobili smo fabriku konzervi.

* Koja bi bila prava glavna vest za Srbiju?

– To da “Mercedes” otvara fabriku automobila kao što inače čini u Rumuniji, da u Srbiju dođu ozbiljne kompanije, da imamo neku izvozno orijentisanu industriju.

* Može li izlaz biti u poljoprivredi?

– I to je jalova priča iz izbornih kampanja. Prvo se obećavalo da će Srbija da hrani svet, onda su se ograničili na Evropu, a sada se ispostavlja da ne možemo ni sebe da prehranimo. U Srbiji je najskuplji hleb, mleko, ulje… Niko se ne pita kako Srbija da dobije efikasnu poljoprivredu kad u ovom resoru postoje samo dva krajnja modela, tajkunski, latinoamerčki, u Vojvodini, i model usitnjenih poseda u centralnoj Srbiji. Pri tom Srbija ima više konjskih snaga u traktorima nego Amerika. Onda Dinkić ide i daje kredite za mehanizaciju, a naši seljaci već imaju po tri traktora s kojih vade delove da bi popravili četvrti. Imaju tri hektara zemlje i kombajn.
– Oba ta modela su pogubno loša za nas. Seljaci ne mogu da se sami dogovore, a država ih ne organizuje u jedan farmerski sistem da seljak ima od 400 do 700 hektara zemlje, pošto se jedino tako može biti rentabilan u proizvodnji jedne ili nekoliko kultura.

Mit o “Geneks”u
UDBA pisala ekonomske protokole

* Nedavno je prodat veliki deo imovine “”Geneks”a” i mnogi to komentarišu kao konačan pad najvećeg privrednog bastiona komunizma?

– “Geneks” zaista jeste izraz vremena u kome je trgovina bila u rukama jedne vladalačke političke elite. Privredom u komunizmu je diktirala UDBA i ona je funkcionisala kao i politika. Najpoverljiviji ljudi kontrolišu poslovanje u državi,a poverljiviji od poverljivih kontrolišu poslovanje s’ inostranstvom.
– Niko nije imao pravo da ode u inostranstvo, da ne bi video čega sve tamo ima, da ne bi imao komparative, da ne bi slučajno posumnjao da je kod nas najbolje. Firme nisu imale pravo da svoju robu prodaju bilo kome sem veletrgovcu. Isto je bilo i u Rusiji. Tamo je sve transakcije sa inostranstvom radila Spoljnotrgovinska banka a u Srbiji je za to bio zadužen “Geneks”. “Geneks” je dakle bila trgovačka firma koja je uzimala ogromne provizije i rekete na izvoz robe. Jedna firma pravi krevete, “Geneks” ih izvozi, drugi beru maline, “Geneks” ih izvozi…Ali, “Geneks” jedini i uvozi robu, pa i na tim transakcijama zarađuje po, primera radi, pet puta. Eto to je srpsko preduzetništvo. Zato su i smešne zamisli da bi veličina “Geneksa” mogla da se obnovi. To je želeo čak i Slobodan Milošević. Ali to je nemoguće uraditi jer danas svako može da putuje, sklapa kontakte i izvozi svoju robu. Svoje maline i krevete svako može prodati sam, i preko interneta. Tako je zaustavljena i pljačka koju su zaposleni u kasnijem periodu, tokom devedesetih, kada više nisu mogli da drže monopol u spoljnoj trgovini, zaposleni izvršili. U kakvom je stanju ostalo, dobro je i prodat ovaj beogradski deo odavno posrnulog preduzeća.


Univerziteti
Svetinje koje Srbi “ruše”

* Kako gledate na pokušaj Srbije da usvoji Bolonjsku deklaraciju?

– Da bi tako nešto zaživelo Srbija mora promeniti odnos prema univerzitetima. Kod nas ima toliko univerziteta da se vodi borba za otimanje studenata. Profesori trče da predaju po komšiliku. Fakulteti idu u Čačak, Rakovicu, Paraćin…, umesto da učenici dolaze kod njih. Svi sada govore o nekim reformama a obrazovanje nam je, vidi se i po kragujevačkoj aferi “indeks”, korumpirano.
– Bolonjska deklaracija je dobila naziv po najstarijem evropskom univerzitetu u Bolonji. Tada, u Srednjem veku, profesori su se selili u druge gradove ili države, kako bi osnivali nove univerzitete a njihovi studenti su išli za njim. Evropa je tada bila kompaktnija, predavači univerziteta su se poznavali međusobno, govorili su globalnim, latinskim jezikom, i bili su toliko poznati i cenjeni da su ih mecene plaćali u zlatu. Dobijali su onoliko kilograma zlata koliko su profesori bili teški. Na koji su način tretirani univerziteti na Zapadu, vidi se i po tome da su to prve kamene zgrade. Crkve su bile drvene građevine a Kembridž, Harvard, Sorbona, su kamena zdanja sa visokim tornjevima. Dok ne shvatimo tu razliku, nema nam napredka, ni s’ Bolonjskom deklaracijom, ni bez nje.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…