Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Istoričar dr Radmila Radić

Dr Radmila Radić o istoriji Srpske pravoslavne crkve i represijama koje je nad njom sprovodila UDB-a

PATRIJARH U SLUŽBI KRALJA, TITA I BOGA

Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji “Novosti”, 2008.

* Srpska pravoslavna crkva, i pored velikih poseda i raznih aktivnosti, u svojoj istoriji nikada nije uspevala da podmiruje sopstvene troškove. Država je uvek bila njen donator kao i danas, ali se ranije režim mnogo više uplitao u crkvene poslove i bitno uticao na izbor patrijarha.

Početkom 20. veka od tri kandidata za patrijarha, odluku je donosio kralj, početkom 21. žrebom »iz šešira«, od trojice, bira Bog.

Prvi prislušni uređaji koji su 1948. stigli u Titovu Jugoslaviju bili su instalirani u Patrijaršiji SPC

U Crnoj Gori tokom 19. veka, hrišćanske liturgije i obredi počinjali su pucnjem iz puške

German je izabran za patrijarha SPC a gotovo da niko iz Srbije nije glasao za njega

Po prvoj Uredbu o izboru Patrijarha, iz 1920. izborni Sabor je sazivao ministar a članovi su bili čak i nepravoslavci

UDB-a je 1948. kad se još nije preciziralo ni ustrojstvo Partije, formirala Udruženje sveštenika koje je u SPC izglasavalo patrijarha. Katolici su ovoj zamci odoleli.

Ostala je misterija da li je patrijarh Vikentije otrovan zato što je pristao na ustupke oko odvajanja makedonske od Srpske pravoslavne crkve

Država se umešala u izbor patrijarha i 1990. kad je umesto veštog Save Vukovića izabran, isključivo veri posvećen, patrijarh Pavle

Između dva svetska rata niko nije hteo u monahe pa su manastiri, i ženski i muški, opusteli

Srpski narod se nikada nije striktno i suštinski vezao za hrišćanstvo i eksperti kažu da se teško može govoriti o njegovoj religioznosti, uopšte

SPC nikada nije imala dovoljno sveštenstva – početkom 20
20. veka na jednog sveštenika dolazilo je više od hiljadu vernika

Nikolaj Velimirović je planirao da u Americi osnuje zagraničnu Crkvu poput one koji su tamo osnovali Rusi

Dr Radmila Radić

Dr Radmila Radić

Rasprava između German i Pavla oko raščinjenje Dionizija koji je u Americi živeo raskalašno, rascepala i SPC i porodice vernike. Posle toga emigracija se nikada nije oporavala.
Srpska pravoslavna crkva (SPC), od početka svog postojanja, u raznim sukobima i koalicijama s režimom, bila je u centru pažnje javnosti. Interesovanje je posebno izazivala svaka smena na njenom vrhu, pa je afera o izboru patrijarha SPC, poput ove koja sada intrigira javnost, bilo oduvek. O tome najbolje svedoči istraživanje istoričara dr Radmile Radić koja je u intervjuu za »Reviju 92« pojasnila odnos režima prema SPC ali i načine na koje su se monasi i sveštenstvo, što dobrovoljno što pod prinudom, prilagođavali politici I društvu.
* U vašoj doktorskoj disertaciji i istraživanju koje je objavljeno u dva toma knjige »Država i verske zajednice od 1945. do 1970.«, na više od 1000 strana ste sistematizovali i obelodanili mnoštvo zapanjujućih činjenica iz državnih i crkvenih Arhiva. Šta ste izvukli kao osnovni zaključak o odnosu SPC i režima koji su pratili istoriju Srbije?

 

– Problemi koji se danas javljaju u izboru Patrijarha i sve intrige koje se oko toga pletu, samo su posledice onoga što se u prethodnom veku dešavalo sa Crkvom. Dakle, još od pre posle Prvog svetskog rata, kad je inače doneta prva Uredba o izboru patrijarha. To se desilo 1920. godine i već je tada bilo jasno da će se u proces izbora državni organi mešati preko mere. U Uredbu je čak unet i član po kojem je tadašnji ministar vere sazivao izborni Sabor, pa su u izboru crkvenog poglavara učestvovala i svetovna lica pa i oni koji nisu bili pravoslavne vere.
– Ta Uredba je ostala na snazi do izbora Dimitrija, a kada je on 1930. godine umro, došlo je do velikog spora koji je završen fizičkim obračunom. Tadašnji zamenik patrijarha, mitropolit Gavrilo Dožić je sa delegacijom otišao u vladu i nasrnuo na predsednika vlade Petra Živkovića pošto Crkva više nije želela da o izboru patrijarha odlučuju svetovna lica, građani ili političari.

* Da li je posle tog skandala između političara i sveštenstva, SPC izvojevala bar neku pobedu?

– Suštinski ne. Ali, aprila 1930. godine, Uredba je ipak pretvorena u ranije planirani Zakon u kojem su ostale mnoge stavke iz ranijeg akta. Tako je Crkva ipak izdejstvovala da u izboru patrijarha više ne mogu učestvovati ministri iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji nisu bili pravoslavne vere. Stav, da u Saboru koji je brojao više od 70 članova, pored staratelja manastira, arhijereja, episkopa, budu i svetovna lica, je ipak ostao nepromenjen.

* Zašto je Crkvi smatalo da u Saboru za izbor patrijarha ostanu svetovna lica pravoslavci, kad su oni, po logici stvari, bili vernici?

– Smatrali su da država i ministri uopšte ne bi trebali da se mešaju u njihovo unutrašnje uređenje. Posebno što je u tom Zakonu iz 1930. godine postojao član po kojem Sabor, posle zasedanja i glasanja, za mesto čelnog čoveka, predlaže tri osobe. Taj predlog potpisivao je ministar pravde i za patrijarha predlagao jednog od njih. A krajnju potvrdu tog predloga,, preciznije odluku o tome ko će među tom trojicom dobiti najvišu crkvenu titulu, donosio je kralj. Tako je izabran Varnava Rosić, a Zakon je bio na snazi i 1938. godine, kada je bio biran Gavrilo Dožić. Tada je istorija zabeležila još jedan veliki skanda zapamćen kao konkordatska borba.

* Šta je bila suština tog, javnosti ne baš poznatog, srpskog protivljenja Konkordatu?

– Konkordat je ugovor kojim je Vatikan u Kraljevini, kao i u mnogim drugim evropskim državama, hteo da obezbedi realacije između crkvene i svetovne vlasti. Jedna grupa episkopa SPC smatrala je međšutim da Konkordat, koji na neki način daje preiumućstvo rimokatolicima, nikako ne treba prihvatiti. U međuvremenu je došlo do naprasne smrti patrijarha Varnave za koga se i danas iz kuloara tvrdi da je bio otrovan. Tada su pojedini episkopi, među kojima i Nikolaj Velimirović, bili protiv toga da srpska Crkva usaglašava svoje stavove sa državnom vlašću, sa vladom kojom je tada predsedavao Milan Stojadinović, koji je kao premijer bio na ivici da prihvati zahteve Vatikana. Gavrilo Dožić je međutim smatrao da se ipak treba približiti vladi i Stojadinoviću, pa je nastao sukob u samoj SPC. Afera je okončana tako što se Nikolaj, iako je i sam bio predložen za jednog od patrijarha, nije ni pojavio na Saboru za izbor tri kandidata za patrijarha, pa je 1938. izabran Gavrilo.

* Da li je SPC u to vreme tražila od režima, kako to danas čini, da ima prioritet nad ostalim verskim zajednicima u Srbiji? .

– Prema tadašnjem Ustavu, verske zajednice su bile formalno ravnopravne. U Kraljevini SHS Jugoslaviji, crkva nije bila odvojena od države ali nije postojao ni sistem državne crkve, mada je SPC bila u izvesnom smislu privilegovanija od ostalih verskih zajednica.

* Zašto se država pre Drugog svetskog rata toliko duboko mešala u izbor patrijarha. Da li je uticaj Crkve na društvo bio zaista tako velik pa je država morala da ga kontroliše, ili je Crkva na neki način zavisila od države?

– Srpska crkva je zaista u velikoj meri finansijski zavisila od države. U tom smislu ona nikada, pa ni danas, nije bila, niti je mogla biti samostalna. Ne može da funkcioniše bez pomoći države ni zbog ustrojstva Crkve ni zbog toga što nema nikakve izvore prihoda sa strane.

* Zar u tom periodu SPC nije prihodovala od svojih velikih imanja, manastira i raznih delatnosti, poput poljoprivrednih ili vinarskih?

– Sva imovina koju je Crkva u to vreme posedovala, zaista je bila u njenoj nadležnosti. Država im nije ništa uzimala ali oni nisu bili organizovani tako da mogu da se samofinansiraju. Poseban problem je bio kadrovski. Između dva svetska rata niko nije odlazio u monahe i mnogi su manatiri, i ženski pa i muški, opusteli. Tridesetih godina je počeo razvoj ženskog monaštva, ali ni u tada prihod iz njih nije bio dovoljan ni da izdržavaju sebe a kamoli da ostvare neki višak koji bi kao pomoć poslali episkopiji. Dotacija države im je dakle, bila neophodna, s’ tim što je do pred Drugi svetski rat i ona bila nedovoljna da Crkva opstane. Srpska pravoslavna crkva se posebno teško izdržavala u Bosni i Hercegovini gde su građani, vernici kojima su trebale usluge sveštenstva, bili vrlo siromašni. U nekim je područjima bilo čak dramatično. Narod nije mogao da podmiri ni osnovne egzistencijalne potrebe svojih sveštenika. Posebno ugrožena bila je crnogorska mitropolija pa su ostala dokumenta iz kojih se vidi da se patrijarh Gavrilo žalio kako je država taj deo Crkve potpuno zapustila i tražio je stalnu pomoć.

* Zašto između dva svetska rata niko nije hteo da se zamonaši a manastiri su opustošili? Da li se tada nešto posebno dešavalo sa srpskim nacionalnim identitetom ili je možda prodor komunističkih ideja još tada zasmetao religiji?

– Srpski narod je još tokom 19. veka bio sekularizovan, svoj verski identitet je podredio građanskom. Taj je proces tekao gotovo neomatano sve do 1945. To najbolje pokazuje statistika. Kad se uporedi broj monaha i sveštenika sa brojem stanovnika u Kraljevini Srbiji tokom 19. veka, vidi se, kako je to i profesor dr Milorad Ekmečić istakao u knjizi(svom istraživanju) »Stvaranje Jugoslavije« , da je sveštenstva bilo sve manje. Tako je početkom 20. veka jedan sveštenik opsluživao duhovne potrebe čak više od hiljadu vernika, i ta se pojava konstantno širila.

* Srbi se znači za hrišćanstvo nisu vezali suštinski. Mislite li da je zbog toga i danas u narodu, do te mere prisutno sujeverje, paganski rituali i vera u magiju i demone koju Crkva inače anatemiše?

– Teško da se tokom 19. veka moglo govoriti o ozbiljnoj religioznosti Srba i o njihovoj posvećenosti hrišćanstvu i pravoslavnoj veri. Čedomir Mijatović, ministar i diplomata, svojevremeno je u jednoj knjizi objavljenoj s početka 20. veka, rekao da »Srbi ne poštuju Crkvu ali ako bi je neko sa strane napao oni bi je strasveno branili«. Znači doživljavali su je kao nešto svoje, što niko ne sme da ugrožava ali nikada nisu bili posebno opsednuti hrišćanstvom. Sećam se i jednog predavanja Pribislava Simića koji je rekao da Srbi nikada nisu hristijanizovani do kraja. Iako su dva puta primali hrišćanstvo, tu veru nisu upoznali potpuno niti su joj se bezuslovno predali. I kasnije se u Kraljevini malo brinulo o školovanju sveštenstva. Mitropolit Mihajlo je nekolicinu sveštenika poslao u Rusiju na školovanje, ali istraživanja s Kijevske duhovne akademije pokazuju da su se Srbi i drugi pravoslavci koji su došli sa strane, dosta loše snalazili. Ili nisu znali jezik, ili su dolazili sa sela u kojima inače nisu uspevali da dobiju određeno predznanje i obrazovanje neophodno za univerzitetsko školovanje. Samo nekoliko njih se izdvajalo pa su kasnije, vrativši se u Srbiju postali episkopi.
– Naravno, za stagnaciju SPC u narodu postoje i druge okolnosti. Grčki episkopi, tokom perioda Otomanske vladavine, uopšte nisu radili na razvoju religioznog života, da školuju sveštenstvo, pridobija ljude za monahe… Religiju su širili poluobrazovani, polupismeni sveštenici koji nisu mogli da prenesu znanje, često nisu imali ni osnovni molitvenik. U Crnoj Gori su tokom 19. veka, hrišćanske liturgije i druge obrede, počinjali pucnjem iz puške.

* Zbog tako sporog omasovljenja hrišćanstva, SPC je pristala na kompromis pa je svoje obrede i kalendar praznika, poklopila sa paganskim i staroslovenskim običajima?

– Pre bih rekla da ih je prosto prilagodila tradiciji naroda.

* Da li se zato tvrdi da je srpsko pravoslavlje drugačije od osnovne struje iz dve matice pravoslavlja, Rusije i Grčke?

– Zaista postoje tvrdnje teologa koje potiču još iz knjiga štampanih osamdesetih godina 19. veka, po kojima je pravoslavlje u Srbiji različito od onog u Rusiji i Grčkoj. Već tada, ne samo kasnije tokom komunizma, Srbija nije imala ljude koji bi se bavili osnovama teologije. Episkopi su se uglavnom bavili eparhijama i svakodnevnim verskim obredima. U tom su se smislu izdvajali samo vladika Nikolaj Velimirović i Justin Popović ???.

* Ko je onda formirao i zacrtao osnovne temelje Beogradskog teološkog fakulteta?

– To su bili ruski teolozi koji su u Srbiju došli kao izbeglice posle Oktobarske revolucije, bežeći pred Staljinom i njegovim komunističkim čistkama.

* Da li je bar tada pomoć koju je država davali Crkvi bila veća, propisana nekim aktom ili određena procentom od budžeta?

– Postojale su redovne godišnje subvencije države prema Crkvi a tada, posle Prvog svetskog rata, Crkva je trebalo da dobije I svoj deo odštete od posledica iz Prvog svetskog rata. Ta bi nadoknada zaista bila velika, ali je propisana zakonom iz 1939. godine a pošto je ubrzo počeo Drugi svetski rat ni nju nije dobila u potpunosti.

* Da li se posle Drugog svetskog rata status SPC u državi izmenio?

Crkva je odvojena od države i škola od crkve a donet je i niz zakona koji su dodatno promenili status crkve u državi.Novi odnos države prema Crkvi posle 1945. Ogledao se i u Zakonu o izboru patrijarha. Crkva donosi novi Ustav SPC 1947. ali te promene neće bitnije uticati na proces izbora patrijarha. Promene nastaju 1950. kad je umro patrijarh Gavrilo Dodžić. Njegov naslednik postao je Vikentije Prodanov izabran po sistemu koji je dotad bio neviđen u istoriji Srpske pravoslavne crkve. Komunisti su rešili da ključnu ulogu u verskim zajednicama, pa i u izboru patrijarha treba da ima novoosnovano telo Udruženje sveštenika koje je formirano 1948.

* Da li se zna ko je u Titovoj Jugoslaviji, 1948. godine, u jeku komunističkih parola, inicirao osnivanje Udruženja sveštenika?

– Formirala ga je verovatno Uprava državne bezbednosti (UDB-a). Ona je ustrojila i Komitet tog udruženja. Te godine, prvi krug za izbor novog patrijarha nije uspeo pa je organizovan drugi posle nekoliko dana. U tom međuvremenu aparatura UDB-e je krenula u akciju, čak su i lokalni partijski funkcioneri agitovali sa lokalnim sveštenicima i upraviteljima manastira, ne bi li im sugerisali ko je podoban a ko nepodoban za mesto poglavara. Jedan od ključnih ljudi koji je bio predložen od sveštenstva ali ga je UDB-a odmah eliminisala bio je Josif Cvijović. Nepodobni su bili i veliki protivnici komunizma, Nikolaj Velimirović koji je posle rata ostao u dijaspori i Dionizije tadašnji kanadsko-američki episkop.

* Partijski funkcioneri sveštenstvu su sugerisali i ko može proći komunističku cenzuru za izbor patrijarha?

– Njihov najozbiljniji kandidat bio je Vikentije Prodanov tada episkop Strumički. Pritisak na sveštenstvo da glasaju za njega bio je vrlo raznolik. Od obećanja da će poslušnima uvesti telefon do pretnji neposlušnima. Za opomenu znali su da sveštenicima izbuše gume, otkažu let avionom u podlednji čas, ili ih drže na višečasovnim informativnim razgovorima, kako ne bi stigli na glasanje. Partijski rukovodioci bili su toliko infiltrirani u Crkvi da su tačno znali ko šta misli i ko šta radi u Patrijaršiji.

* Isti model ubeđivanja komunisti su primenili i 1958. kad je umro Vikentije?

– Da. U tome ih nisu sprečile ni glasine da je Vikentije otrovan pošto je navodno popio kafu sa nenajavljenim posetiocem. Njegovu misterioznu smrt mnogi povezuju sa činjenicom da je on neposredno pre toga držao govor pred Titom. Vikentije se diplomatski pripremio da tokom govora izbegne priču koju su mu komunisti zacrtali a po kojoj je Srpska pravoslavna crkva trebalo da inicira odvajanje Makedonske pravoslavne crkve. Vikentiju je, po glasinama, neko zamenio pripremljen govor pa je on pročitao papir na kojem je pisalo da se Srpska crkva obavezuje da prizna Makedonsku.

* Postoje li dokazi da je Vikentiju taj govor o priznanju Makedonske crkve podmetnut?

– Svi su znali da je on veliki protivnik toga bio još od 1950. kad je izabran za patrijarha. Ali su ga komunisti ipak izabrali jer se činilo da će on bar po drugim pitanjima biti poslušniji od svog prethodnika Gavrila koji je često otezao sa izvšenjem većine partijskih naloga. Vikentije je međutim bio vrlo vešt i suštinski nije načinio nijedan ustupak državi sem što je priznao samostalno Udruženje pravoslavnih sveštenika Jugoslavije iako se znalo da su ga organizovali državni organi kako bi kontrolisali dešavanja u SPC. Uostalo, čak ni posle tog govora pred Titom, Vikentije nije priznao Makedonsku pravoslavnu crkvu. Partijske zahteve je zadovoljio tako što je dozvolio da se na tamošnjim crkvenim pečatima koristi makedonski jezik i da se formira nekoliko eparhija SPC u Makedoniji. Pristao je i da tamošnji episkopi budu rođeni Makedonci. Ali to je bilo teško sprovodljivo jer oni nisu mogli da se dogovore ko bi to mogao biti. Oko tih izbora nizalo se mnogo skandala. Da bi ostvarili te namere UDB-aši su inicirali da se nekoliko sveštenika razvede ne bi li kao neženje ispunili uslov za titulu vladike. Jedan od razvedenih je bio otac četvoro-petoro dece a oni su ga zamonašili. Tako se Makedonska arhiepiskopija formirala tek deset godina posle Vikentijeve smrti.

* Posle smrti Vikentija, 1958. došlo je do još nekih promena izbornog procesa za Patrijarha?

– Nije bilo većih promena sem onih koji su inicirani promenom Ustava iz 1957. godine. Uticaj države na izbor patrijarha je I dalje ostao na snazi a modeli pritisaka partijarskih funkcionera na sveštenike bili su sve maštovitiji. Partijski funkcioneri srezova »razgovarali su« sa episkopima a sekretari mesnih zajednica lobirali su seoske sveštenike. Ta vrsta sugeriranja je međutim, te 1958. godine trajala daleko kraće nego prethodni put. German Đorić je brzo isplivao kao glavni kandidat za patrijarha i izabran je i pored negodovanja episkopa. Njihovo negodovanje je efikasno suzbio Dobrivoje Radosavljević predsednik Savezne komisije za verske poslove. Lično je došao na sednicu Sabora SPC, satima vikao na Vasilija Kostića, dugogodišnjeg sekretara i jednog od kandidata za patrijarha, jer se ovaj usudio da mu protivureči. Radosavljević je svoju grubu tiradu završio u stilu: »Biće kako ja hoću ili nikako«. Tako je German izabran za patrijarha a gotovo da nijedan predtsavnik iz Srbije u Izbornom saboru nije glasao za njega.

* Kažu da je Germana podržavao i književnik Dobrica Ćosić?

– Lično sam razgovarala sa Ćosićem o tome i on mi je potvrdio da je imao dobro mišljenje jer su on i Germanov sin bili prijatelji a inače su bili i zemljaci.

* Šta se sve dešavalo tokom tog dugog »mandata« Germana?

– Najveći Germanov greh bio je što je još na samom početku poglavarstva napravio ustupak Saveznoj verskoj komisiji i dozvolio izbor makedonskof arhiepiskopa. Na to mesto je postavljen Dositej koji je samo poreklom bio Makedonac. On je na to pristao računajući da će kasnije postati patrijarh ali se toliko odao alkoholu, inicirao incidente, tukao se i tražio za sebe patrijarsku mitru, da je ubrzo psihički oboleo. Dositej se čak često predstavljao kao ravnopravan Germanu, što je bolo oči svim verskim licima. A da stvar bude gora, posle izbora Dositeja za arhiepiskopa, Germanova zvanična titula je glasila »patrijarha Srpske i makedonske crkve« što je svima jako teško padalo. U zvaničnim dokumentima se navodi da je German, kad god je mogao, izbegao taj prošireni »naziv« pa se u inostranstvu, gde su ga partijski funkcioneri često vodili, predstavljao kao patrijarh Srpske pravoslavne crkve.

* Kako je došlo do sukoba u episkopatu početkom 60-ih godina?

– Sukob između Germana i Pavla nastao je oko Dionizija kanadsko–američkog episkopa, koji je još pre rata bio deklarisani protivnik komunizma i pokušavao je da eparhiju u Americi vodi autonomno u odnosu na SPC. Komunisti u Titovoj Jugoslaviji ulagali su mnogo truda da ga se Srpska pravoslavna crkva odrekne ali im to nije uspevalo. Kad je German postao patrijarh, emigracija je već ozbiljno uzdrmavala jugoslovensku državu i UDB-a i druge obaveštajne službe tog vremena nisu birale sredstva da im se suprotstave. Razne metode su primenjivali i za katoličku i za pravoslavnu crkvu koje su smatrane maticom političke emigracije. Kad je bila u pitanju četnička emigracija, Službe su izabrale da jedan od načina razbijanja te matice bude kompromitacija episkopa Dionizija koji i inače nije bio osoba s visokim moralom. Imao je niz finansijskih afera, ljubavnu vezu s’ mnogim ženama, kupovao je imanja i skupe automobile… Da bi se uverili u takvu bahatost, u Ameriku je čak dva puta, pod nadzorom države naravno, slata delegacija Crkve. Poslednja je donela izveštaj koji potvrđuje mnoge Dionizijeve grehe pa je Sabor doneo odluku da ga raščini. Jedan od onih koji se usprotivio toj odluci bio je tadašnji episkop raško-prizrenski, kasnije patrijarh Pavle Stojčević. On je govorio da će posledice tog raščinjenja Dionizija uneti raskol u Crkvu i to se obistinilo. Odluka Sabora podelila je i SPC ali i narod. U Americi i Australiji raskol je dotakao čak i porodice, posvađali su se očevi I sinovi, braća, rođaci i neki se decenijama, zbog neusaglašenih mišljenja, nisu mirili. Neki su se čak i tukli međusobno. Emigracija se posle toga nikada nije oporavala, pa čak ni pomirenje iz 1992. nije izgladilo sve odnose.

* Raščinjenja episkopa Dionizija posvađala je i četnike?

– Da, mada se ta svađa više pripisuje uticaju UDB-e nego njihovim verskim stavovima. Naime, emigracija je i inače bila praćena do poslednjeg čoveka. I četnička i ustaška. U komunističkim obaveštajnim službama tačno se znalo kako nekoga mogu da ucene ili da privuku. Posebno se sve znalo o ljotićevskoj organiziciji. Postojali su precizni spiskovi njihovih pripadnika, ko šta, gde radi i pretpostavlja se da je UDB-a mnoge od njih, pomoću svojih ljudi u SPC vrbovala. Oni su se svi opredelili za Germana i Dionizija ostavili na cedilu. Posebno jer je German i pre Drugog svetskog rata imao veze sa ljotićevcima.

* Gledano iz današnje perspektive mislite li da je German ipak bio dobar izbor za patrijarha SPC u tadašnjem društveno – političkom trenutku?

– Jeste. Bio je vešt, znao je da napravi kompromis a njegova glavna zasluga bila je diplomatska misija u inostranstvu. Neprestano je putovao poput ministra inostranih poslova tadašnje Jugoslavije promovišući i jačajući ugled Srpske pravoslavne crkve, sve do 1990. godine kad se razboleo.
– U međuvremenu Zakon o izboru patrijarha menjan je još dva puta, sedamdesetih pa onda 1985. godine. Pošto se početkom osamdesetih, posle smrti Josipa Broza Tita, društvena situacija ozbiljno okrenula, i Crkva je dobila drugačiju ulogu. Njen rad je liberalizovan, 1984. godine dobila je dozvolu za nastavak radova na izgradnji hrama Svetog Save, za koji je German inače do tada, bezuspešno svake godine slao zahtev. Redovno je bio odbijan jer su komunisti smatrali da taj simbol oko najvećeg srpskog sveca ne treba jačati izgradnjom hrama na mestu gde je on spaljen.

* Koje su još Germanove zasluge?

– Bio je vrlo vešt pa je poznajući i političare i prilike, iako star, dobro osetio da dolaze promene koje će Crkvi ići u prilog. Izdejstvovao je da SPC od države dobija više para, dozvole da se pokrenu crkveni časopisi, sveštenici poput Atanasija po Beogradu su održavali slobodne tribine,… a privukao je I mlade da se posvete bogosloviji. Doveo je mnogo novih ljudi koji su danas već stariji episkopi.

* Da li vi taj prvi period oslobađanja SPC, pred Germanovu smrt, povezujete sa porastom nacionalizma u Srbiji? Nisu li političari koji su spremali teren za dolazak Slobodana Miloševića opet manipulisali Crkvom?

– Mislim da u to vreme od Crkve još ništa nije zavisilo, pa ni porast nacionalizma, ali je definitivno da se njena uloga u društvu menjala sa prilikama u zemlji. Mogla bih se složiti sa stavom da su političari manipulisali Crkvom sa ciljem da podignu nacionalnu svest. I da su tu manipulaciju izvodili vrlo vešto.
– Ipak, u toj situaciji u kojoj se Crkva našla, iako je pokušavala da i za sebe izvuče što više koristi, nije uspevala. Nisu se snašli jer su promene za njih bile suviše nagle.

* Ni patrijarh Pavle nije se najbolje snašao pa je mnogo puta izmanipulisan? Ipak on u istoriju ulazi kao prvi patrijarh izabran na način na koji je SPC to vekovima želela?

– Da. 1985. godine, menja se dosta odredbi Zakona o izboru patrijarha. Po prvi put u tome, umesto mnogo članova Sabora odlučuju samo episkopi. Uvodi se i pravilo da se između tri kandidata koji dobiju najviše glasova episkopa, patrijarh izabere žrebom.Cilj ovih promena je bio da se izbegne mešanje države u izbor patrijarha.Tako je Pavle izabran tek posle devet krugova, kad je napokon jedan kandidat dobio najveći broj glasova.

* Da li se, po vašem mišljenju, država i pored novog Zakona koji je isključuje, uplela u izbor patrijarha Pavla?

– Možda jer je glavni i najozbiljniji kandidat tada bio episkop šumadijski Sava Vuković, koji je možda više mogao da uradi za samu Crkvu kao instituciju s obzirom da je patrijarh Pavle oduvek bio pravo svetačko lice, posvećen pre svega veri. Episkom šumadijski je nasuprot njemu bio čovek koji je dugo sarađivao sa režimom u raznim oblastima, dobro je poznavao stukturu i bio veliki diplomata pa bi u tom političko-pregovaračkom smislu bio bolji patrijarh za vrene koje je usledilo. Uz sve to bio je intelektualac, u svom je arhivu imao više od 10.000 dokumenata o dešavanju u emigraciji i SPC, a poznavao je odlično i istoriju Crkve. Zbog tih činjenica mislim da je država bila upletena u nameri da istisne Savu Vukovića.

* Postoje li neki spisi o tom izboru patrijarha SPC iz 1990. godine?

– Mi istoričari ih za sada nemamo. Srbija je jedina državu u regionu koja nije otvorila Arhive do devedesetih godina. Ono što je nama istoričarima za sada na raspolaganju, su akti do 1978. godine

* Da li tu atmosferu oko poslednjeg izbora patrijarha možete da uporedite sa ovom koja se sada gradi?

– Skoro da je identična s tim što je danas, čini mi se, država još više po strani. Ne meša se ili to bar nije vidljivo?

* Imate li utisak da se zato sada pojedinci iz Crkve mešaju u političko-društveni život Srbije?

– Ja bih to protumačila sa stanovišta da Crkva sada samo koristi mogućnost koju je dobila, pa zato učestvuje u društveno-političkom životu, kao uostalom i svuda u svetu. Uvek od države zavisi do koje će granice dopustiti Crkvi da se uplete u svetovni život i da li će prihvatiti sugestije koje od nje dolaze. Crkva sada ima više prava, bolji status, dobija više para, veronauka se vratila u škole a ministri vera o njoj zaista vode računa. Pretpostavljam da nadalje neće biti političkih opcija koje će sa Crkvom ulaziti u sukob kao svi pređašnji režimi.

* Da li osuđujete činjenicu da SPC taj daleko bolji tretman ne uzvraća I ne daje javnosti i vernicima mogućnost da utiču na modernizaciju i osavremenjivanje Crkve?

– Oni zaista ne dopuštaju mešanje mnjenja ali i u Crkvi ima raznih episkopa i struja. Jedni zagovaraju, drugi se protive liberalizaciji.

* Te dve struje upravo se bore i oko uticaja za izbor novog patrijarha?

– Meni lično, sve ovo što se dešava poslednjih meseci, čak godina, liči na političku predizbornu kampanju. U tim sukobima oni koriste javnost, medije a verovatno ima i velikih unutrašnjih sukoba o kojima mi van Crkve ne znamo ništa.

* Imate li, kao istoričar s neprocenjivim znanjem iz ove oblasti, neku svoju prognozu?

– U svim velikim hrišćanskim zajednicama može se primetiti da se poglavari menjaju ciklično – tako da se novi više posvećuje resorima koje je zapostavljao stari. Slikovitije, u Vatikanu je Papu Jovana Pavla Drugog, koji je bio usmeren ka vernicima i njihovoj potrebi da Rimokatolička crkva uhvati korak s modernizacijom društva i novim životnim standardima, nasledio Benedikt XVI, više okrenut čistoj teoriji vere i unutrašnjim problemima institucije. Po tom reciprocitetu, veri posvećenog patrijarha Pavla trebalo bi da nasledi neko čiji je duh reformatorski, koji će Crkvu urediti i formalno, unutar nje same.

* Da li se ikada desilo da za patrijarha bude izabran njegov dotadašnji zamenik?

– Ne. I mislim da se to neće dogoditi jer onaj ko je bio u toj ulozi uglavnom je izlagan raznim netrpeljivostima i mržnji. Tako je bilo i u prošlosti sa takozvanim vd patrijarsima. Dositej je bio zamenik kad je umro Varnava i njega episkopi očima nisu mogli da vide, kao ni Gavrila kad je umro Dimitrije.

* Deo javnost se pribojava da patrijarh ne postane neko od vladika koji je poslednjih decenija svoj duhovni i moralni život, bez imalo stida, podredio profanom, baveći se biznisom, istupajući ispred političkih stranaka ili vodeći bahat život, poput Filareta, Kačavenda a možda i Pahomija?

– Ne mislim da će novi patrijarh biti mlad. Uvek se gleda na taj faktor godina jer poglavarstvo traje do smrti patrijarha. Uz to mislim da na osnovu one pomenute teorije ciklusa, to mora biti neko ko je vičan upravljanju i ko će srediti stanje unutar Crkve koje je prethodnih godina očigledno bilo zanemareno.

* Koji su to problemi oko koje se spore sadašnje struje u SPC?

– Najveći raskol je pitanje ekumenizma, i to između patrijarha Pavla, koji je zagovarao otvaranje SPC prema drugim crkvama i episkopa raško-preizrenskog Artemija, koji je ljuti protivnik te ideje i svojevremeno je čak tražio da SPC izađe iz Svetskog saveza crkava. Ostali sukobi nisu bili ideološki. Uglavnom su bili svetovni, oko toga ko će biti na čelu informativne agencije SPC, kritike Filareta zbog političkih istupanja I sličnih, »zemaljskih« problema.

* Postoji li ikakva mogućnost da se novi patrijarh izabere na neki novi način?

– Mislim da će izborni sistem biti kao i u vreme kad je odabran Pavle. Ali ne smemo da zaboravimo da Sabor može promeniti Zakon, jer od smrti starog do izbora novog patrijarha, može proći tri meseca. Već se čuju neke inicijative da se umesto žrebom od trojice, patrijarh bira većinom glasove 45 episkopa, a ima i onih koji zagovaraju neki sasvim novi sistem.

* Krije li se tu i šansa da Sinod SPC dobije nešto veću moć nego što je to imao u dosadašnjoj istoriji?

– Sinod je samo izvršno telo koje funkcioniše od jednog do drugog Sabora. Svake druge godine se biraju se po dva nova člana Sinoda. U našoj srpskoj Crkvi, Sinod ne može da donosi važne odluke kako je to primera radi u nekim drugim crkvama, gde to telo može da smeni episkopa. Sinod SPC sva sporna pitanja ostavlja za Sabor koji čine sve vladike, odnosno episkopi, mitropolit, patrijarh i oni koji su na čelu eparhija u dijaspori.

Budućnost
Rascep po šavovima AVNOJ-a?

* Da li se na primeru makedonske a onda i crnogorske crkve može očekivati dalji rascep u SPC? Možda po AVNOJ-evskim šavovima?

– To zaista nije nemoguće. Treba se prisetiti da su u Hrvatskoj već pokušali da formiraju samostalnu pravoslavnu crkvu, i za vreme, i posle Drugog svetskog rata. Gde god postoji kritična masa episkopa do toga može doći. Jedini problem je što odluku o odrešenju mora dati »Majka crkva«. A SPC to do sada nije uradila ni po pitanju makedonske i crnogorske crkve. To se i inače kroz istoriju dešavalo samo u teškim situacijama, kakva je bila ona kad je SPC od Vaseljenske crkve otkupila neke episkopije, ili, pod jakim političkim uticajima. Danas se mislim ipak, priča još samo o nekom bosanskom, pravoslavnom lobiju. Ali mislim da je tu ulog preveliki I da za njega nema ko da se zauzme.

* Ipak, tu se pored SPC pitaju i Ruska, Grčka i Vaseljenska crkva? Šta ako neka od njih prizna od SPC otcepljenu crkvu?

– One zaista mogu priznati neku patrijaršiju i pored protivljenja »Majke crkve«, ali to je malo verovatno jer i one same imaju slične situacije u kojima bi moglo doći do reciprociteta. Zato ne verujem da će se bilo koja od njih suprotstaviti odlukama SPC. Čuvaju se međusobno.

Blago
Nemci sve ostavili komunisti sve odnosili

* U kom je periodu komunističke represije Srpskoj pravoslavnoj crkvi bilo najateže?

– Godine 1954. država je potpuno ukinukla dotacije Crkvi, dva episkopa su u tom periodu proterana sa svojih eparhija, jedan od njih je čak i pretučen, navodno su to uradili seljani. Ljudi u Crkvi su tada uvideli da nema prostora za dilemu: ili će sarađivati s komunistima ili će Crkva propasti. Pritisci su stizali i sa drugih strana: država je preuzela krštenja, venčanja, sahrane i o svakom od tih događaja izdavala svoje potvrde. Opela i rituali dakle više nisu bili neophodni, škola je potpuno odvojena od Crkve ukidanjem veronauke, liturgije su bile sve slabije posećene pošto se mnogo ljudi bojalo da ide u Crkvu,… Patrijaršija je dakle, morala da otpusti veliki broj ljudi jer nije bilo para da ih plaća.
– Kasnije je došla dodatna represija, nacionalizacija crkvenih imanja, pa otimanje zemlje po osnovu agrarne reforma, pa oduzimanje zgrada, poput Igumanove palate, zdanja oko sadašnje Patrijaršije. Najslikovitiji primer je jedna vila na Dedinju koju su Nemci, pošto su je uzurpurali tokom rata, kad su se povlačili, napustili a da iz nje nisu ništa odneli. Ali, pošto je posle rata zauzeo jedan partijski funkcioner, kad se iz nje se iselio ni sijalicu nije ostavio.
– Kasnije se dešavalo još mnogo toga. U manastire su smeštali siromašnu decu isterujući monahinje, uloge monaha su preuzimali turistički vodiči, manastiri su pretvarani u magacine….Niko nije smeo da bude buntovan. Pokazali su im to vrlo drastično tokom suđenja Varnavi Nastiću 1948. On je ostatak života proveo u zatvoru, da bi na kraju, kako se sumnja, bio ubijen. Ništa više milosti nisu pokazali ni 1954 kad su šikanirali Arsenija Bradvarevića pošto su ga u Crnoj Gori, u njegovoj 72. godini života osudili na zatvor.

Monasi
UDB-aši u mantijama

* Rekli ste da je UDB-a bukvalno organizovala Udruženje sveštenika SPC. Znači li to i da je među sveštenstvom bilo špijuna?

– Bilo je, ali činjenica je i da su prvi prislušni uređaji koji su 1948. godine stiglu u Titovu Jugoslaviju, bili instalirani upravo u Patrijaršiji. Slučajno sam imala prilike da vidim zapisnik sa zasedanja Sabora SPC iz 1954. I iz njega se vidi da je UDB-a do poslednje reči skidala razgovore s prislušnih uređaja. Pretpostavljam da za svaku godinu zasedanja Sabora postoji takva knjiga i da se to još uvek negde čuva.

* Do kad je trajala ta strašna represija nad SPC?

– Do pada Aleksandra Rankovića. Koliko se god danas pričalo da je njegova funkcionerska karijera završena jer je bio velikosrbin, on je, bar iz ugla istorije SPC, bio najžešći u suzbijanju aktivnosti Crkve i represija nad njom. A Crkva nije imala snage da se suprotstavi jer su oduvek finansijski zavisili od države.

* KO je sve osim policije saslušavao sveštenstvo?

– Mnogo ih je. Dokumenti pokazuju da je general Mitar Bakića bio čovek koji je direktno pretio po patrijaršiji kad je Vikentije trebao biti izabran za patrijarha. Potom Ljubodrag Đurić koji je kao komandant grada, u mladalačkom samoljublju, dojahao u Beograda I 1944. prvi sastanak imao sa mitropolitom Josifom. Sam Đurić mi je sredinom osamdesetih pričao o tom susretu i o tome kako je mitropolit pred njim podigao košulju i pokazao mu ožiljke zadobijene tokom borbi u Prvom svetskom ratu. Time mu je nagovestio da partizani nisu jedini koji su krvarili za domovinu. Đurić je inače pedesetih vršio veliki pritisak da mitropolit Josif ne bude izabran za patrijarha.

* To je isti onaj Ljubodrag Đurić, koji je otvorio takozvanu seks aferu na Šestom kongresu KPJ pa ga je Tito prognao. Ko je uz njega iz UDB-e pratio rad patrijaršije?

– Mnogi, mada je većina radila pod šifrom. Ali u jednom se dokumentu pominje Ratko Jelić, sveštenik koji je bio i član partije i nije krio da je bio jedan od organizatora Udruženja sveštenika preko kojeg je UDB-a manipulisala sa SPC. Potom Milan Smiljanić. On je međutim bio važan i u Udruženju ali su ga cenili i u Crkvi jer je često znao da napravi most saradnje s državom i činio tako Crkvi usluge.

* Da li se i Slobodan Penezić Krcun bavio pritiscima na Crkvu?

– O tome nema podataka. U dokumentima se umesto UDB-e, republičkog ili saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, po pitanju Crkve, pojavljuje isključivo Savezna verska komisija. Mada je UDB-a toj Komisiji slala dokumenta i ukazivala gde treba reagovati.

Emigracija
Četnici se rasuli ustaše se zbili

* Represije nad SPC koje su ostale zapisane u arhivama zaista su bile strašne. Kako je to vreme prebrodila katolička crkva?

– Ona je imala podršku Vatikana, I izuzetno složu ustašku emigraciju koja je pomagala donacijama. Bilo je mnogo i šverca raznom robom traženom u to doba. Nekima je čak bilo i suđeno zbog toga.
– Finansijski autonomni, u odnosu na državne organe, bili su i zbog podrške Vatikana. Uz to ih je čuvala njihova neverovatna konzervativnost, zatvorenost. To su čak i na biskupskom svesvetskom saboru u Vatikanu zaključili. UDB-a tako nije mogla naći nikoga ko bi s njima sarađivao.. Nju dakle, napomenila sam, niko nije mogao da ucenjuje.

* Zašto četnička emigracija nije pomagala SPC kao što je ustaška pomagale katolike. Postoje čak tvrdnje da je Nikolaj Velimirović, koji se od komunista sklonio u dijasporu, u Americi hteo da osnuje Pravoslavnu crkvu odcepljenu od SPC. Imate li vi neka saznanja o tome?

– Nikolaj nije organizovao ni četničku organizaciju ni odcepljenje. Ali je pokušavao da tri episkopa koja su posle Dugog svetskog rata ostala u emigraciji, osnuje neku vrstu zagranične Crkve poput one koji su Rusi napravili u Americi. Da osnuje crkvu koja će delovati nezavisno od crkve u Srbiji. Za to mu je trebao još jedan episkop iz zemlje pa je nastojao da dovede Varnavu Nastića. Pojedini tvrde da je Varnava upravo zbog Nikolajevog plana završio u zatvoru.

* Nikolaj je imao probleme sa srpskom emigracijom u Americi? – Činjenica je da se ta emigracije desetak godina razvijala nezavisno od SPC. Da je od sopstvenih para gradila crkve i nije dozvoljavala da im neki došljak to dezorganizuje.
PODTEKST
Tito ravnodušan, Milošević manipulant, Đinđić ktitor, Koštunica vernik

* Šta mislite o javnim podrškama i kritikama lidera SPC upućenim političkim vođama na ovim prostorima. Da li im je Tito bio najljući protivnik?

– Tito nije imao nikakve sentimente, ne samo u odnosu na SPC već prema bilo kojoj crkvi. On jeste izjavio 1945. godine da je katolik, ali iz dokumenata koje sam ja videla, svi su oni njegovom ideološkom aparatu bili interesantni samo kad su mogli da posluže partijskim interesima. Državni organi su tokom titoizma imali identičan odnos prema katoličkoj i pravoslavnoj crkvi, iste mere su primenjivane na sve ali nisu imali isti efekat. Katolici su bili kompantniji, finansijski potkrepljeniji pa su samim tim mogli da se odupru uticajima. Primera radi, u selima u Vojvodini, gde su parohije imale obe crkve, pravoslavac bi se brzo povukao kad bi mu crkva na nedeljnim liturgijama ostajala prazna i ne bi imao dovoljno poziva za obrede, ili, kad bi mu neko pripretio. Jer taj je čovek bio oženjen i imao je porodicu koju je morao da izdržava. Ali katolik, koji je po crkvenim propisima neoženjen, ostao uporan – deci bi organizovao fudbalske utakmice, koncerte, kupovao bi im bonbone, pomogao bi ljudima, dok ih sve ne ubedi da im je crkva utočište. Zato valjda katolici nikada nisu priznali Udruženje sveštenika koje je UDB-a i njima nametala ali su se i oni u u Hrvatskoj, i u Sloveniji, do sedamdesetih godina teško nosili sa komunistima, posebno što su mnogi partijski funkcioneri tamo bili Srbi.
– Dakle mit je da je Tito bio popustljiv prema katolicima, baš kao što je mit da je Aleksandar Ranković voleo pravoslavce i Srbe.

* Osamdesetih godina priča se menja. Slobodan Milošević se u svojoj »misiji« često poziva na SPC i Crkva ga podržava?

– Zabluda je da je SPC sve vreme podržavala Miloševića. Oni su uz njega bili samo drugom polovinom osamdesetih godina prošlog veka, kad im je on obećavao vraćanje imovine i sve ono što je Crkva tek sada dobila. Kad su shvatili da ih je on izneverio, čak su se javno, devedesetih deklarisali da su uz opoziciju.

* Mislite da Crkva nije svesno dala podršku ratno-huškačkoj koaliciji radikala i socijalista?

– SPC je od posle Drugog svetskog rata do tada bila jedini opozicioni element. Normalno je da se tada eksponiraju i približavaju nekom obliku nacionalizma. Ne zaboravimo, Crkva je i do tada negovala odnos prema srpskoj tradiciji: istoriji, kulturi, jeziku, ćirilici, svemu onom što može poneti etiketu nacionalizma. Sve se to, decenijama taložilo i kad je izbilo na površinu, oko Crkve su se okupili i ljudi koji su Srbe voleli da nazovu čak i Nebeskim narodom. Naprasno je mnogo njih zavolelo Crkvu. Čak i oni koji do tada nisu imali veze sa SPC, nisu znali ni da se prekrste, postali su najveći bogomoljci

* Šta je po vašem mišljenju najvažnije za odnos ubijenog premijera Zorana Đinđića i SPC?

– Đinđić, filosof i vrlo obrazovan, znao je kako crkva funkcioniše na Zapadu i zato je mnogo toga učinio za SPC. Vratio je veronauku u škole za one koji to žele, crkvu postavio kao deo društva, pomogao da se hram Svetog Save sazida, i učinio za nju još mnogo toga što se inače činilo za crkve u svim zemljama koje su pobegle iz komunizma i stvarale nove duhovne simbole. Nažalost, ponekad mislim da ni svi u SPC nisu shvatili kako je on, oprezno i sitnim koracima, ali ipak značajno pridoneo rehabilitaciji crkvenog položaja u društvenom životu Srbije iako, po mom utisku, nije bio zagriženi pravoslavac.

* Vojislava Koštunicu koji je mnogo manje uradio za SPC, mnoge vladike su ipak oberučke prihvatili?

– Pa pretpostavljam da je tako jer su u SPC ubeđeni da je on iskren vernik. Imao je jako dobre veze sa Crkvom i pre Petooktobarskih promena, odlazio u Hilandar, viđan je na liturgijama. Smatrao je da SPC u srpskom društvu mora imati vrlo značajno mesto. Lično mislim da je Đinđić svojim praktičnim rešenjima postigao više po tom pitanju ali svako ima pravo na svoje zaključke.

* Da li je ijedna demokratska vlada u Srbiji bila teokratska?

– Po mom mišljenju nije. Možda je mogla biti ali se Crkva u ovim promenima nije snašla da zavrbuje političare.

* Da li je neka stranka zloupotrebila sve veću naklonost naroda crkvi u svojoj izbornoj kampanji?

– Da. Mislim da se svi pomalo otimaju o SPC znajući da najnovija sociološka istraživanja pokazuju da se narod sve više vraća u crkvu. To se uostalom dešava u celoj istočnoj Evropi.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…