Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Profesor dr Dragoljub Mićunović

Profesor filosofije dr Dragoljub Mićunović o teškom putu modernizacije Srbije i sopstvenoj golgoti

STVARANJE DEPOS-A USPORILO EVROPSKI PUT

Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji »Novosti«, januara 2009.

Dragoljub Mićunović

Dragoljub Mićunović

Čovečanstvo naše epohe ustalilo je osnovna načela ljudskih prava i sloboda, političkog pluaralizma i liberalizacije tržišta, pa su sve priče o Trećem svetskom ratu i globalnim sukobima apsurdne. Zato Srbija mora zauzeti svoje mesto u Evropskoj Uniji gde geopolitički i pripada, a svi paranoici i skeptici moraju postati optimisti.
* Mnogi u Srbiji trebaju da prevaziđu razmišljanja u relacijama Zapad – Istok i emotivna opredeljivanja, u kojima se, uvek iznova, razočaravaju u jedne i okreću drugima.

* Šešelj je bio pesnica kojom je Milošević napadao opoziciju ali je najveću prepreku ujedinjenju cele opozicije predstavljalo stvaranje DEPOS-a

* EULEKS će, bar tako očekujem, na Kosovu, umesto kriminala, šverca drogom, i belim robljem, uvesti institucije, vladavinu prava, zaštitiće manjine i kulturne spomenike, i doneće ekonomski prosperitet

* Tok istorije bio bi drugačiji da je Savezni parlament SFRJ dobio legitimitet putem neposrednih izbora ali ni Tuđman ni Milošević to nisu želeli da ne bi umanjli svoju vlast.

*Priča da Srbija može biti ruska gubernija je recidiv Miloševićeve ideje o Savezu Rusije, Srbije i Belorusije, koji bi ga zaštitio od Zapada.

* Srbi moraju da nauče prvu lekcije iz filosofije morala – da demokratija nikada ne može ići pod ruku sa nacionalizmom.

* Milošević je u DS ubacio svoje ljude i nudio Stranci milion dolara, samo da ja odem iz nje

* Teško je reći šta se dešavalo sa talentovanim pravnikom Kostom Čavoškim,a sada u crkvi pali sveće u znak žalosti jer su partizani 20. oktobra 1944. okupirali(!) Beograd

* Koštunica je još početkom devedesetih voleo da posećuje skupove SPO na kojima je Vuk Drašković pozivao na oslobađanje »srpskih zemalja«.

* Milan Panić nje bio disident koji je došao da pomogne otadžbini, u Srbiju je poslat u misiji Stejt Departmenta da omogući odlazak Miloševića

* Dejtonski sporazum sklopljen je sa učesnicima koje sam u ime Demokratske stranke odneo Butros Butros Galiju, generalnom sekretaru UN poznat kao predlog »Pet plus Pet« 1996.godine.

* Lavrov me je početkom devedesetih pitao da li u Srbiji zaista ima političare koji misle da je Rusija spremna da započne Treći svetski rat zbog nekih bosanskih livada?

* Gradski komitet SKS na čelu sa Sašom Gligorijevićem obio je magacin štamparije “Filip Višnjić”, odneli bez naloga tužioca ili suda ceo tiraž časopisa “Filosofija” i spalili ga u ložionici za ugalj Gradskog komiteta na Sudentskom trgu.
Da je od rane mladosti, znao veliku filosofsku misao, kako je mišljenje najopasnija delatnost za čoveka, Dragoljub Mićunović verovatno ne bi preživeo golgote u skoro svakom periou svog života. Na sreću, muke u prokupačkoj samici, teror na Golom otoku, proterivanje s mesta profesora Beogradskog univerziteta i žigosanje da je “izdajnik” i “plaćenik”, njega su samo čeličili. Tako je uspevao da, više od pola svog, bezmalo osam decenija dugog života, posveti borbi za toleranciju, za ljudska prava i slobode. I, kako je rekao u ekskluzivnoj ispovesti za “Reviju 92”, doživeo je da njegovo čedo, moderna Demokratska stranka, čije je formiranje inicirao pre 20 godina, danas napokon pridobija simpatije većine srpske javnosti.
*Građani Srbije su se napokon u većini odlučili da krenu onom stazom koju ste im, simbolično rečeno, vi utrli krajem osamdesetih godina prošlog veka. Ipak još su uvek jake snage koje tvrde da Srbiji u Evropskoj uniji (EU), i u demokratskom uređenju, neće biti dobro. Šta vi o tome mislite?

– Srbija oduvek ima mnogo problema, a svaki čovek pojedinačno razmišlja kako mu je danas teško, zaboravljajući pri tom da mu je u prošlosti bilo još teže i da je to uspeo da prebrodi. Žalosno je kad čujemo ljude koji poručuju kako nam nikada nije bilo gore. Ja dugo pamtim, i znam da to nije istina. Dovoljno ja da pomenemo samo ratove, hiperinflaciju i posleratne situacije, pa da u Novoj, 2009. svi budemo optimisti da nam neće biti kao što nam je nekd bilo. Posebno što je u ovom trenutku Srbija pred kandidaturom za članstvo u EU, potpisala je Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju, a primenom tog sporazuma, aktivnije će učestvovati u korišćenju investiocionih fondova i drugih pogodnosti koje članstvo u EU aktivira.
– Jedini korak koji nas od toga deli je problem hapšenja najtraženijeg optuženika s liste Haškog tribunala, Ratka Mladića, koji se »junački« krije evo već petnaest godina, a Holandija, čije mirovne trupe nisu uspele da spreče masakre u Srebrenici, ne može da umiri svoju savest i javnost dok on ne bude u zatvoru. I, time, valjda to svi znamo, uslovljava ulazak Srbije u EU.

* Ipak, još uvek je mnogo eminentnih, pre svega istoričara, poput Jelene Guskove ili Srđe Trifkovića, koji uporno izjavljuju da za Srbiju u EU nema mesta i da su sva obećanja o članstvu čista prevara?

– Kako ja razumem stvari, posao istoričara je da pošteno i realno opisuju ono što se dogodilo, a ne da navijački proriču. Posebno ne verujem u sposobnost političke prognoze nijednog od ovo dvoje naučnika koje inače lično poznajem pa ne znam na osnovu kojih realnih činjenica izvode zaključak da EU neće primiti Srbiju. Takva pretpostavka počiva na jednoj paranoidnoj slici da Srbija ima samo neprijatelje i da drugi narodi, takođe deluju samo po emocijama, da nas mrze, da nas ne vole, da nas neće… Ja mislim da Evropa ima dovoljno razloga, i političkih, i ekonomskih, i strateških, da Srbiju primi u svoje redove.
* Ima i onih koji tvrde da će Srbiju na putu ka EU zakočiti problem Kosova, jer mi, niti možemo da priznamo tu nerzavisnu državu, niti da sa njom ostvarimo dobrosusedske odnose na kojima EU insistira?

– Status Kosova uvek lebdi nad ovim prostorima ali i Kipar ima sličan problem pa je ipak postao ravnopravni član EU. Srbija će uskoro shvatiti, da bez obzira na našu odluku da Kosovo ne damo, postoji nešto što se zove realnost. Dakle, na prostoru te južne srpske pokrajne funkcioniše vojna uprava Ujedinjenih nacija (UN). Ona se ovih meseci modifikuje kako bi se vojna, zamenila demokratskom upravom. Jer, život na Kosovu je očajan, ne samo zbog političkog položaja manjina i njihove nesigurnosti, pre svega Srba, već zbog enormne nezaposlenosti i činjenice da se mlada populacija okreće kriminalu nemajući druge izvore za preživljavanje. Tamo je definitivno neizbežno da se uspostave državne institucije, a da se pri tom nađe rešenje za dvojno tumačanje međunarodnog prava.
– Na Kosovu se naime sukobljavaju pravo na samoopredeljenje, koje je već primenjivano , tokom borbe protiv kolonizacije i koje je ušlo i u Povelju UN, i stav o nepromenjivosti granica koji postoji da bi se izbegli ratovi i sukobi.
– Ta dva principa na kojima trenutno počiva međunarodno pravo, nisu, kako nažalost misle poneki naši političari, kodifikovana liturgija od koje nema odstupanja. Međunarodno pravo, mnogo je puta pokazala istorija, nastaje u određenim uslovima i reguliše se ugovorima koji opstaju samo dok se okolnosti ne promene. Najčešća svrha tih ugovora je bezbednost, ili ravnoteža snaga ili straha posle koje dolazi do stabilizacije. Čim se, iz bilo kojih razloga, pojavi konkretni problem, oni koji imaju najjači uticaj na međunarodnom polju, potežu za pragmatičnim rešenjem, koje je najlakše realizovati.

* Želite da kažete da su važni svetski faktori aminovali želju za samoodcepljenjem većinskog albanskog stanovništva na Kosovu, da bi izbegli novi rat i krvoproliće?

– Pa takav je proces već viđen tokom raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Ta je država bila federacija i nije se mogla tek tako raspasti. Ali kad su separatističke težnje uzele maha, i kad su počeli oružani sukobi, međunarodni arbitri su rekli: “U redu, to treba nekako završati – ko hoće, neka ide”. Na taj način oni su i tada odstupili od principa međunarodnog prava, ali su zadržali onaj drugi pomenuti princip o nepromenjivosti granica – u slučaju SFRJ, insistirali su da se zadrže granice AVNOJ-a. Na isti je način rešen i spor između Čeha i Slovaka u Čehoslovačkoj, pa između naroda ujedinjenih u Sovjetski Savez, kad se on raspao.
– Dakle, mnogi su se narodi poslednjih decenija, pozvali na princip samoopredeljenja a onda su Helsinškim dokumentima zapečatili proces stavom da granice moraju biti poštovane.

* Zašto se onda na prostorima bivše SFRJ ratovalo bezmalo deset godina?

– Pa, ratovalo se potpuno nepotrebno. Na kraju su rešenja bila ista ona koja su mogla biti donešena diplomatskim i mirnim putem. Za sve republike bivše SFRJ važio je princip teritorijalnog integriteta ali sad, kad je u pitanju Kosovo, koje je imalo status pokrajne, ponovo se aktivira princip međunarodnog samoopredeljenja, po kome bilo koja etnička skupina koja ima veliku većinu, ima pravo na njega. Srbija se zato poziva na Rezoluciju 1244 UN, na Helsinška dokumenta i poštovanje međunarodnog prava. Neke evropske države i Sjedinjene Američke Države (SAD), rekli su, da je stvaranje nezavisne države Kosovo gotova stvar. Većina drugih u svetu ne misli tako, jer postoji realna opasnost da to može postati presedan za sve slične situacije u svetu, poput problema koji Turci imaju s Kurdima, ili separatističkih pokreta u Španiji, a videli smo kako se u sukobu Gruzije I Osetije poziva na slučaj Kosova kao presedan.

* Da li i vi lično, sa dugogodišnjim iskustvom predstavnika Srbije u OEBSU, mislite da je nezavisnost Kosova zaista opasan presedan, ili se od toga ipak stvara mit?

– Opasnost je realna jer danas u svetu postoji više stotina etniteta, koji pretenduju da imaju svoju državu. To zaista vodi haosu jer na Planeti već ima više od 200 država i taj veliki broj dodatno komplikuje međunarodnu situaciju.
* Srbija je rešenje za svoj problem potražila u Međunarodnom sudu pravde. Mislite da postoji šansa da pred njim dobijemo spor ili je to samo očajnički politički korak da se aktuelni političari oslobode odgovornosti za neminovnu nezavisnost Kosova?
– To smiruje našu situaciju i daje šansu političarima da ukore naše susede, poput Makedonije i Crne Gore, koji su olako priznale nezavisno Kosovo. Ali takvi odnosi nisu dobri za Srbiju jer je jedan od uslova za ulazak u EU dobar međususedski odnos. Niko neće zavađene supružnike da zove u goste.

* Da li globalna recesija preti Srbiji i remeti njene planove da uđe u EU?

– Finansijska kriza u svetu neće nas mnogo pogoditi jer smo manje zavisni od svetskih monetarnih fondova koji su bankrotirali. Ipak, iako zaštićena od finansijske, Srbija ne može ostati imuna na ekonomsku krizu u svetu. Na recesiju. I kod nas mora doći do smanjenja proizvodnje, jer će opasti platežna moć kupaca, a kad niko neće da proizvodi posledica je armija nezaposlenih,… Tako kriza pogađa milionske mase. Utešno je samo što će naš pad biti manje bolan od onog koji će osetiti građani razvijenih evropskih država, jer mi se nismo popeli visoko.
– Ali građani će osetiti smanjenje investicija, i onih iz međunarodnih fondova, i direktno privrednih, I od naše dijaspore koja odvaja novac za svoju rodbinu ovde. Smanjiće se i mogućnost izvoza koji je inače vezan za CEFTU, međunarodni ugovor o trgovini. I to baš u trenutku kad je Srbija postigla suficit na tržištima BiH, Crne Gore, Makedonije i Kosova, gde smo izvozili veliki deo prehrambenih proizvoda.

* Postoje političke snage u Srbiji koje očekuju prevazilaženje svih kriza, pa i ove ekonomske, preko saradnje s Rusijom. Šta vi mislite o tome?

– Nisam siguran da su oni u pravu. Ekonomski pad već osećaju i Kina i Rusija, gde je cena nafte već trostruko pala. Sada se videlo i da je taj veliki “ruski bum” bio izgrađen na enormno visokim cenama nafte. U te dve zemlje mnogi su bankrotirali i izgubili stotine milijardi dolara zbog kupovine akcija i poslujući s Amerikancima preko hartija od vrednosti. Zato ne mislim da Srbija od njih može da očekuje povećane investicije, niti će tamo povećati izvoz.

* Šta je sa doskorašnjim pričama, posebno onima iz redova radikala i ekonomista prethodne vlade Vojislava Koštunice, da je bezuslovna saradnja s Rusijom, za Srbiju kec u rukavu kojim će pobediti navodne ucene iz EU i Amerike. Nije li to priča neverovatno jakog ruskog lobija u Srbiji u kojem ima i demokrata?

– U Srbiji postoji “ruski lobi” i on je dosta vidljiv. Ali će se sada verovatno povući jer je Rusija u startu finansijskih potresa izgubila trista milijardi dolara i pitanje je da li će njene državne rezerve da izdrže taj udar. Oni se kolebaju. Ako ne šire svoju gasnu mrežu kroz Evropu doći će do kolapsa, a ako previše odvajaju, reskiraju. Rusi su dakle uključeni u svetske ekonomske tokove, i to, kao velika energetska sila, pa ih itekako pogađa trenutna sitiacija. Međutim, mnogi u Srbiji vraćaju se slikama hladnog rata, još uvek razmišljaju u relacijama Zapad – Istok, i emotivno se opredeljuju, razočaravaju se u jedne pa se okreću prema drugima, tražeći uvek iznova novog ljubavnika.

* To je odlika nacionalizma i činjenice da je Srbija još pre 15 godina mogla u Evropu da se tokom modernizacije nije, uvek iznova, saplitala o isti problem – većina lidera od Vuka Draškovića do Vojislava Koštunice, a ponekad i Boris Tadić, pokušavali su da pokažu da demokratija i nacionalizam mogu da idu “pod ruku”. Šta vi kao uvaženi doktor filosofije mislite o tome?

– Mislim da ta dva stava ne mogu zajedno. Ako se nacionalizam definiše kao uskogrudo pravo jedne nacije a demokratija kao pravo svakog čoveka bez obzira na etničku pripadnost, onda, po logici stvari, te dve kvalifikacije jedna drugu isključuju.

* Kada je i kako demokratizacija, kao prirodan proces razvoja ljudske svesti, doživela debakl u Srbiji?

– U Srbiji se taj kuršlus u procesu demokratizacije dogodio 1989. godine. I to dosta brzo i neočekivano. Bilo je jasno da jedan rigidni socijalizam više ne može opstati nigde. U Sovjetskom Savezu, tadašnji predsednik Mihail Gorbačov krenuo je sa idejama “glasnosti” i “prestrojke”, prestali su politički progoni i suzbijene su sve pojave koje su ukazivale na deficit demokratije u socijalizmu.
– Sećam se te 1989. pošto sam prvi put dobio priliku da dam intervju, u “NIN”-u, u kojem sam prognozirao da će za desetak godina sve socijalističke zemlje biti višepartijske. U to vreme, ovde su se vodile debate, da li da se Socijalistički savez pretvori u frakcije a da komunistička partija ipak ostane jedinstvena. Neki su tvrdili da su partije prevaziđene kao buržoaska tekovina… Ipak, bilo je nas nekoliko koji smo tvrdili da se monopol jedne partije može suzbiti isključivo stvaranjem druge, i da ekonomski pluaralizam, liberalizacija svetskog tržišta, koja je tada najavljivana kao oblik planetarnog ekonomskog života, zahteva svoje pandame u političkom smislu. A to su samo partije.

* Vi ste i praktično otac modernog višestranačja kod nas. Kako se u modernoj Srbiji rađao višeartijski sistem? Ima li istine u tvrdnjama da je njega isfinansirao režim Slobodana Milošević i da je Služba državne bezbednosti (SDB), bukvalno birala lidere, registrovala stranke i finansirala ih?

– To nije tačno,to su gluposti. Prve rasprave o višestranačju u Srbiji vodile su se krajem osamdesetih u Institutu za filosofiju, u kojem sam ja sedam godina bio direktor, a zamenik mi je bio Vojislav Koštunica. Dogovorili smo se da napravimo novu partiju i dvoumili smo se između njenog imena. Bilo je ideja da se zove socijaldemokratska, kao obeležje postepenog razvoja demokratije, ali većina je mislila da već sam taj prefiks “socijalno” u Srbiji ima negativnu asocijaciju. Tako smo odlučili da novu partiju nazovemo Demokratska stranka.

* Ko je činio jezgro te prve Demokratske stranke u modernoj Srbiji?

– Iz samog Instituta bili smo Ljuba Tadić, otac predsednika Borisa Tadića, Sveta Stojanović, Vojislav Koštunica i ja. Onda smo doveli i Zorana Đinđića, Vesnu Pešić i Kostu Čavoškog a ubrzo smo okupljali i ljude s drugih fakulteta koji su bili za režim“nepodobni”. Znali smo, naravno, da ta stranka može da se formira samo iz disidentskog pokreta, od ljudi koji su bili protiv režima, ali konkretne planove još nismo pravili.
– U jesen te 1989. sam otišao u Nemačku,na jedan semestar i na moje iznenađenje, nije prošlo ni pet meseci pao je Berlinski zid. Taj događaj nas je bukvalno pokrenuo da pravimo višepaartijsko društveno uređenje što pre, jer je za to stvoren međunarodni okvir.
– Vratio sam se u decembru u Beograd, na sastanak koji je u to vreme imao i Forum za zaštitu ljudskih prava, telo koje je svaka članica UN morala da ima. Predsednik je bio dr Vojin Dimitrijević.Bio sam član tog Foruma, delegiran od Filozofskog i Sociološkog društva. Branili smo političke prognanike, od Azema vlasija do Vojislava Šešelja.
Ostao sam u Beogradu, bio sam razočaran da još nismo organizovali stranku, dok su drugi, Poljaci, Česi, Mađari to već učinili.
U decembru 1989. počeli smo se sastali u prostorijama Književnih novina čiji je tadašnji urednik bio moj prijatelj, pokojni Miodrag Perišićšić. Ključeve je imao sekretar Redakcije, pesnik Dušan Vukajlović, pa smo i njega priključili osnivačima. Sećam se, primetio sam:”E, pa nemamo nijednog novinara”, a Vukajlović je dodao da ima kuma iz te branše i pozvao ga.Bio je to Marko Janković, disk džokej i rokerski izveštač. Ali,to nije bilo važno. Počeli su da dolaze razni ljudi željni promena, s Pravnog fakulteta došao je Rade Stojanović, sa dugih fakulteta Slobodan Inić, Vlado Gligorov, sin Kire Gligorova, književnici Borislav Pekić i Milovan Danojlić. Pesnik Gojko Đogo, pisac “Vunenih vremena” Društvo je postajalo šareno…
Zvali smo i Vidu Ognjenović ali ona kao ni Ljuba Tadić i Sveta Stojanović nisu bili u zemlji i nisu učestvovali u tom prvom sastanku formiranja Demokratske stranke. Rekao sam da treba da sazovemo konferenciju za štampu i to obelodanimo, a Kosta Čavoški me upozorio da se za stvaranje bilo kog udruženja mimo tadašnjeg Socijalističkog Saveza po zakonu dobija deset godina robije, da to ima u vidu onaj ko bude čitao najavu stranke.

* Pristali ste da obelodanite informaciju o stvaranju Demokratske stranke (DS) i reskirate da dobijete deset godina robije?

– Šta sam mogao. Dok smo se dogovarali ko će, iz te male skupine ljudi novinarima da pročita saopštenje, neko je rekao: “Pa nek’ to bude Mićun, pošto je već bio u zatvoru biće mu lakše”. Sutradan nam je Gojko Đogo, koji je takođe bio među potpisnicima tog Pisma o namerama da formiramo Stranku, ustupio svoju kancelariju u beogradskom Domu Omladine, gde je vodio neku tribinu.. Ljudi su se tiskali, održali smo konferenciju za novinare na kojoj sam rekao da mi svesno kršimo i Ustav i Krivični zakon, i, da pozivamo policiju da nas uhapsi. Ali da ne odustajemo od namere da stvorimo političku stranku koja će se boriti za vlast u ovoj zemlji. Dodao sam da ćemo se braniti Poveljom UN i Paktovima o ljudskim slobodima I pravima koje je SFRJ ratifikovala.

* U to vreme niujednoj republici SFR Jugoslavije nije se dešavalo ništa slično. Vi ste prvi koji su demokratiju na velika vrata uveli na ovaj balkanski prostor?

– Tako je. Ta dešavanja su krenula iz Beograda, svakodnevno nam se pridruživalo sve više ljudi a vlasti u Beogradu su se kolebali. Nisu mogli da nas uhapse jer su shvatili da je to talas koji se širi u svim državama pod komunističkim i socijalističkim režimima. Uslovi da sazovemo Skupštinu stekli su se 3. februara 1990. U Sali Doma Omladine objavili smo osnivanje Demokratske stranke. Pre toga smo u tom užem, inicijativnom odboru, vađenjem cedulja iz šešira, izabrali rukovodstvo. Predsednik se potom birao glasanjem i mene su jednoglasno izabrali za predsednika, a za podpredsednika Borislav Pekića.

* U zimu 1990. dok se po celoj Srbiji i Jugoslaviji širila priča o vašem govoru zašto je demokratija dobra i zašto se protivite vladavini jednog čoveka, u tek osnovanoj DS-i bilo je mnogo incidenata. Šta se dešavalo?

– Na osnivačku Skupštinu pozvao sam mnoge iz Udruženja književnika, filosofa i drugih društvenih esnafa, preživele članove predratne Demokratske stranke Ljube Davidovića i Milana Grola, ali i Milovana Đilasa, Dobricu Ćosića i druge koji su od ranije nosili epitet disidenata i kritičara Titovog režima. Hteo sam time da pokažem da borba za demokratiju nije počela od tog dana i da su mnogi ljudi prošli golgotu da bi taj 3. februar napokon osvanuo. To je nekima zasmetalo,uvek neko ne trpi nekoga.Bilo je pojedinaca koji su hteli da napuste skup a pravdali su se kako se na njemu ne govori dovoljno o Kosovu i Metohiji koje je već počelo da postaje tema i razlog podelapravi raskol među političarima i u medijima SFRJ.

* Ko je poimenice napravio prvi “incident” na osnivačkoj Skupštini DS?

– Mića Popović, Borislav Mihajlović Mihiz, Matija Bećković i drugi razočarani što na skupu nije izražen @nacionalni program@.Mislim da nisu shvatili da stranku pravimo mi, a ne oni.

*Bilo je tu i ličnih sujeta? Priča se da je pojedinima smetao i izbor rukovodećeg tima?

– U samom startu se pokazalo da su intelektualci, posebno u Srbiji, vrlo narcisoidni. Iako su me izabrali jednoglasno za predsednika DS, ubrzo su se neki zapitali, a što to ne bi bili oni.
U međuvremenu su nam se, po povratku iz inostranstva, priključili i oni na koje smo računali od početka: Vida Ognjenović i Ljubomir Tadić, prišli su i drugi,Slobodan Vučković,Vladan Vasilijević, Vladeta Janković, Aleksandar Ilić,Saša Petrović,mnogi istaknuti profesori, lekari, advokati, studenti… Kosta Čavoški je jednog dana doveo i Nikolu Miloševića. Odmah po završetku Osnivačke skupštine Njih dvojica su ubrzo zatražili da se održi nova Skupština, jer ova nije dovočjno legitimna jer su organi izabrani javnim glasanjem. Sugerisao sam da je još rano i da treb da oformimo još neke odbore u Novom Sadu, Nišu, po unutrašnjosti Srbije. Ali oni su bili uporni,lobirajući pritom za sebe. Naročito su se bili okomili na Đinđića,tražeći njegovo uklanjanje iz rukovodstva.Znali su da je on moj student i da smo prijatelji.Ciljali su indirektno na mene.Bio je to težak perid za Stranku, mnogo neslaganja, intrigarenja i podmetanja, koterijskog okupljanja i verovatno policijskog rovarenja i ubacivanja. Pred kraj juna 1990. organizovali smo u Beogradu miting koji je policija ugušila batinanjem demonstranata. Tada sam predložio da u septembru napravimo veliku Izbornu Skupštinu u Sava Centru. Tad sam ponudio da prodam kola ako ne nađemo sponzore da plate salu, smatrajući da ako nismo u stanju da napunimo Sava Centar, ne treba ni da pravimo stranku.

Zoran Đinđić

Zoran Đinđić

Sava Centar je, na sreću bio prepun, skupljeni su dobrovoljni prilozi i DS je od toga živela još pola godine.Želim da ovde pomenem doktora Jovićevića koji je najzaslužniji za odličnu organizaciju te Skupštine.
– U međuvremenu je krenulo lobiranje za mesto predsefnika. Nikola Milošević koji je želeo da bude predsednik stranke, ali se nije usudio da se kandiduje, gurnuo je Kostu Čavoškog i, zajedno sa Sašom Petrovićem i Vladetom Jankovićem vodio za njega kampanju po opštinskim odborima. Mene je kandidovao Glavni odbor Stranke, a Kostu grupa od 15 “uglednih intelektualaca”. Na Skupštini smo i Čavoški i ja održali govore i čekali glasanje. Dobio sam četiri puta više glasova, ali sam zatražio da on ostane predsednik Izvršnog odbora, a za potpredsednike predložio Vojislava Koštunicu i Desimira Tošića, koji se tek vratio iz emigracije trebalo je da simbolizuje kontinuitet sa prethodnom Demokratskom strankom. Čavoški je međutim, odbio funkciju pa sam na njegovo mesto predložio Zorana Đinđića.

* U to iste vreme formira se još stranaka, među njima i Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića koji je tada zastupao nacionalizam na kom su institirali delovi srpske intelektualne elite. I pored toga, članstvo DS je te 1991. posle prvih sukoba u SFRJ, dobijalo pismo u kome ih demokrate pozivaju u rat, u garde… Da li ste vi znali za ta pisma? Ko ih je slao i pokušavao da od DS napravi ratnohuškačku stranku?

– Nisam video to “pismo”nikada,moguće je da je to bila takođe policijska provokacija. Stranka nikada nije pomišlala da podržava rat. Na protiv, trpeli smo mnoge napade zbog antiratnog raspoloženja I napora da se rat zaustavi.

* To znam. Našla sam u vašoj knjizi „Moja politika“ dokumente o vašim pokušajima da se rat zaustavi, ali bilo je pritisaka na vaše članstvo?

– Postojala je u DS tog vremena grupa od dvanaestoro ljudi nezadovoljna angžovanjem i programom partije. Oni su bili okupljeni oko Čavoškog i Nikole Miloševića i počeli su da deluju protiv Stranke. Potom su sa Vukom Drađškovićem, koji je već formirao SPO, organizovali zajedničku konferenciju za štampu na kojoj su rekli da su demokrate pogrešile što su me izabrale za predsednika, da sam ja eksponent Slobodana Miloševića koji mi je obećao 70 mandata u Skupštini Srbije samo da izađem na izbore koji su se pripremali. Dodavali su i da mi je Milošević poklonio kuću u kojoj je bilo sedište Stranke što je naravno bila notorna laž jer je to bio tavan Učiteljskog fakulteta i stranka je iznajmila, za dobre pare samo jednu prostoriju tog tavana. Izmislili su i da sam u Parizu dao intervju Frans Internacionalu u kome sam hvalio Miloševića, da sam predsednika Narodne radikalne stranke Veljka Guberinu zvao da izađe na izbore, da Miloševiću damo legitimitet…Te su informacije bile po svim medijima, ali su ih demantovali i Guberina, i Stanko Cerović urednik pariskog lista, i dekan Učiteljskog fakulteta… Jedino se d Milošević nije oglašavao da li mi je nudio 70 mandata, jam u se nisam obraćao, jer do tada s njim nisam imao nikakve kontakte. Posle rasprave, Glavni odbor DS tražio je da se oni, kao klevetnici isključe iz Stranke, ali ja sam smatrao da je moralna bruka bila dovoljna kazna za njih, i rekao sam da ću u slučaju njihovog isključenja podneti ostavku.Jedan od njih se branio rečima:”naše je da klevećemo, a vaše je da se branite”.Tada nisam ni slutio kako duboka i istrajna mržnja i zavist mogu biti u politici.Nedavno je Čavoški, Karadžićev senator sa Pala, objavio knjigu:Čemu Demokratska stranka, u trenutku kad Demokratska stranka vodi zemlju, kao najveća I najuticajnija stranka!
* Mislite li danas da ste pogrešili što ste zaštitili Kostu Čavoškog i Nikolu Miloševića?

– To možda jeste bila greška, ali njihovo isključivanje bilo bi u suprotnosti s postulatom demokratije o slobodi govora I kritike rukovodwstva. Posle desetak dana oni su sami objavili medijima da napuštaju DS i osnivaju Srpsku liberalnu stranku, kojam koliko ja znam nikada nije bila značajnija od statističke greške.. Njeni lideri, bivši komunistički partijski funkcioneri Čavoški i Nikola Milošević se politički aktiviraju tako što 20. oktobra pale sveće I daju parastos u crkvi, u znak žalosti na dan kad su partizani “okupirali” Beograd! Takva angožavanja gube svaki smisao političkog delovanja.

* Nešto kasnije u DS je stvorena nova struja koja je DS i demokratiju u Srbiji sve do danas, mnogo skuplje koštala. Šta se tu zaista dešavalo?

– DS je izašla na lokalne izbore koje su socijalisti “pokrali” svuda po Srbiji sem u Beogradu gde su bili međunarodni posnmatrači. Lično sam se kandidovao u Starom Gradu gde mi je protivkandidat bio Milorad Unković dotadašnji gradonačelnik, i mada su me neki “prijatelji” savetovali da se kandidujem u Kruševci gde sam radio dve godine, rekao sam da ako predsednik stranke ne može da dobije izbore u centru Beograda onda ne treba da bude predsednik stranke. Pobedili smo a u drugom krugu se opozicija ujedinila. Ušli smo i u Parlament, Vuk Drašković se kandidovao na predsedničkim izborima ali nije pobedio Miiloševića. Tako je SPO u Parlamentu predvodio Slobodan Raketić. Samim tim opozicija je dobila i 2 mandata u Saveznom parlamentu tadašnje SFRJ. Bio je to čudan parlament, u dva Veća su bili predstavnici izabrani na dva načina, po starom socijalističkom modelu i novim neposrednim izborima.
* Više puta ste izjavljivali da ste upravo u toj činjenici videli razlog raspada SFR Jugoslavije?

– Da. Mislim da se Jugoslavija raspala jer nije imala savezni autoritet, i da bi tok istorije bio drugačiji da je Savezni parlament imao legitimitet s nepostrednih izbora?
U tom trenutku Sjedinjene Američke Države (SAD) i većina evropskih država još nisu bile za cepanje SFRJ. Posebno što je u tom periodu Jugoslavija bila najbliža ulasku u tadašnju Evropsku zajednicu i NATO, imali smo ugovor kao pridruženi članovi.

* Ipak je bilo saveznih izbora ali za “skraćenu” SR Jugoslaviju?

-Kad su došli Savezni izbori, napravili smo grešku i na njih, zbog insistiranja, SPO nismi izašli.

*Ko je u DS bio zagovornik da se sledi put Vuka Draškovića po tom pitanju?

– Vojislav Koštunica. On je tada govorio da ”mi nismo dovoljno srpski orijentisani” i često se pojavljivao na zborovima SPO koji je tada imao jaku nacionalističku notu. Nekoliko puta sam mu zamerao da je to neumesno jer je moj potpredsednik, ali on je rekao da mu je zanimljivo da posmatra masu, koja se okuplja na Vukovim mitinzima…

* Niste mogli da sugerišete Koštunici da prosto promeni stranku umesto da menja demokratski naglasak za nacionalistički?

– Ne to nisam hteo da radim. On je sam podnosio ostavke ali ja nisam hteo da ih usvajam jer sam želeo da sarađujem sa njim. Lično sam ga doveo u Institut društvenih nauka, godinama s njim sarađivao i želeo sam ga uz sebe. Osećao sam taj nacionalizam u njemu,ali smatrao sam da je to više tradicionalizam. Ali, Skupština DS je sa jednim glasom većine, u ponovljenom glasanju, glasala da se ne ide na Savezne izbore, mislim da je to glasanje bilo neregularno,ali zarad solidarnosti sa SPO-om I jedinstva u Stranci popustilo.

* Kakve su bile posledice te odluke?

– U isto vreme na srpskoj političkoj sceni pojavio se Šešelj predvodeći Srpsku radikalnu stranku koji je iskoristio priliku, izašao na izbore i pokupio sve glasove Miloševićeve opozicije, one znači koje bismo uzeli mi iz DS i SPO.

* Da li danas mislite da je upad Vojislava Šešelja bio jedan dobro osmišljen scenario na koji su nasele demokrate a možda i SPO? I, da su neki, još uvek aktuelni političari znali za tu ujdurmu socijalista?

– Ubeđen sam da je sve to bilo isplanirano i da je Šešelj ne samo imao podršku Miloševića već i da mu je tadašnja vlast stvorila stranku. To se videlo već na prvim izborima. Kad je umro književnik Miodrag Bulatović. Onda smo u Rakovici kandidovali Pekića a tamo je dobio Šešelj jer su socijalisti kandidovali anonimnog radnika i podržali kampanju Šešelja.

* Šta je bio zadatak Vojislava Šešelja po tom scenariju Slobodana Miloševića?

– Šešelj je bio pesnica kojom se napadala opozicija, trebalo je da radi ono što jeste, i tada i danas, da sve nas demokrate kleveta i vređa.

* Da li je to trenutak kad je Slobodan Milošević počeo prema celoj opoziciji, a posebno prema vama, da se ophodi kao prema “izdajnicima”?

– Da on je i u samoj Demokratskoj stranci vršio pritisak da ja odem sa čela Stranke. Bilo je na Glavnom odboru ponuda jednog biznismena da će Demokratskoj stranci pokloniti milion maraka samo da ja ne budem predsednik.

* Ko su bili tako bogati biznismeni koji su mogli da pomognu DS u to vreme?

– Mislim, Slobodan Radulović, Vuk Hamović,Miša Beko.Karić. Oni su počeli da finansiraju Demokratsku stranku. Ali finansijama Stranke se inače bavio Zoran Đinđić.

* A, kada ste se vi tako “skupo” zamerili Miliševiću?

– Mislim da je to bilo u više navrata, ali da ga je najviše pogodio susret u Londonu u apartmanu Dobrice Ćosića , za vreme konferencije koju je organizovao Lord Karington. Sa Miloševićem su tada išli na konferenciju i Dobrica Ćosić kao predsednik i Milan Panić, kao premijer.

Dobrica Ćosić

Dobrica Ćosić

– Ćosić me je zvao da idem sa njima, ali sam ja odbio da se kao opozicionar kompromitujem i vozim vladinim avionom. Otišao sam u privatnom aranžmanu,kod Đorđa Zečevića,našeg poslanika , koji je imao kuću u Londonu, i to zbog molbe Sajrusa Vensa koji je želeo da nastavimo konsultacije oko događaja na prostoru bivše SFRJ, započete prethodno u Americi, kada sam bio u Savetu bezbednosti.
– U Londonu se odigralo nekoliko zanimljivih scena. Sećam se da predstavnike bosanskih Srba, Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika, nisu pustili na Konferenciju pa su oni za BBC davali izjave na ulici. U Sali je bilo još žešće. Lorens Inglberger, bivši državni sekretar SAD,napao je Miloševića ali je Panić obuzdavao Miloševića , istakavši kako je on šef delegacije. Ćosić me je onda pozvao telefonom i rekao mi: “Amerikanci ovde samo što nas ne biju”. Kad sam ja došao naleteo sam prvo na Mihalja Kertesa kojeg sam tada prvi put sreo, ali on me je spopao i rekao: “Profesore da li ste videli šta su mi uradili, Panić me ovde smenio s funkcije a tražio je i smenu Miološevića. Ćosić se tome usprotivio”.
– Kad sam ušao unutra video sam Vladislava Jovanovića, tada ministra inostranih poslova Srbije, i još mnogo našeg sveta. Razgovarao sam s Ćosićem kad je ušao Milošević i s čašom viskija, “zamerio” Ćosiću kako on ne može bez opozicije ni u Londonu. Nisam odoleo, pa sam mu rekao da za razliku od njega Ćosić zna da treba uvažavati opoziciju. To ga je malo trglo, pa me je “pohvalio”, oslovljavajući me kao i uvek sa gospodine profsore.”Vi ste orni za svađu, a ja uvek kažem, o dove naše loše opozicije, professor je najbolji”.

Vuk Drašković

Vuk Drašković

Ali ja ipak nisam odoleo i izgovorio sam sve što sam mislio. Podsetio sam ga da mi “krade” vic, jer sam ja u nedavnom TV duelu njegovom Bakočevićem rekao: “Možda vi u svojoj vrsti niste najgori, možda ste najbolji, ali vam vrsta ne valja”. Rekao sam mu i da je sada neveran Šešelju jer je doskora izjavljivao kako je Šešelj jedini patriota u opoziciji i jedini nije plaćenik i izdajnik. Milošević je odgovorio kako je to mislio na Draškovića.Naravno, pošto ovde nema Draškovića, a da je on ovde umesto mene onda se to ne bi odnosulo na njega nego na mene.”Ja došao da lepo razgovaramo, a vidim da ste Vi profesore orni za svađu”. Ali ja sam nastavio, pozivajući gad a vidimo ko je pod stranim uticajem.Danas je Panić izjavio da on nema tajni pred”svojim državnim sekretarom Iglbergerom”.Jesam li ja ili Vi doveo Panića za predsednika vlade?Bilo jet u desetak ljudi pored Ćosića,i ministra Jovanovića.
– To mi Milošević nije zaboravio i više me nikada nije pozivao na navodne konsultacije s opozicijom koje je ponekad organizovao. Kontaktirao me je ponovo tek krajem 1993. Tada je Šešelj tražio trećinu primarne misije a guverner NBS Borislav Atanacković mu je taj zahtev odbio I poslao ga Miloševiću. Šešelj je pokušao da ucenjuje obaranjem vladu sa svojih sto poslanika.Milošević mu je pokazao vrata, pa je onda zvao druge stranke za podršku. SPO je bio vrlo skup, pa se okrenuo Demokraskoj stranci, tražeći podršku u parlamentu nakon izbora.

Slobodan Milošević

Slobodan Milošević

Rekao mi je da treba da zaboravimo sukob u Londonu,I uz komplimente mom diplomatskom daru, predložio mi je da budem ambasador Srbije u Vašingtonu. Rekao sam mu da mi tamo nemamo ambasadu, onda je pomenuo ambasadorsko mesto u UN u Njujorku. Odgovorio sam da mi se čini da hoće da me otera iz zemlje, i rekao sam mu da, dok sam predsednik DS-a,i da imam pretenziju da sednem u tu njegovu stolicu.”e to ćete pričekati”odgovorio je. I tako se završio naš poslednji razgovor.

* Da li je neko te 1993. u Stranci smatrao da DS treba da zameni Vojislava Šešelja i učestvuje u vlasti sa Slobodanom Miloševićem?

– O Miloševićevom predlogu sam odmah dao intervju “Politici”, a imao sam i otvoren razgovor s Đinđićem. On je kao i drugi tražio da mi uđemo u vladu pa sam podneo ostavku na mesto predsednika DS.

* Kako ste vi videli misiju Milana Panića u Srbiji?

Milan Panić

Milan Panić

– Iako sam bio protiv toga da Panić, kao strani državljanin bude premijer, pristao sam da mu pomognem zbog Ćosića u nadi da će oslabiti Miloševića,i čak sam mu predložim neke ministre. Meni je nudio razne funkcije od potpredsednika do ministra spolnih poslova,jer nije shvatao da je on premijer ekspertske Miloševićeve vlade i da kada bih ja u nju ušao ona bu bila koaliciona i on bi bio nepotreban. Pored toga šta bih ja radio u vladi Slobodana Miloševića čiji je politički koncept dijametralno različit od demokratskog.
– Panić je kasnije ponudio američki plan da se Milošević povuče s mesta predsednika Srbije, a da se zauzvrat ukinu sankcije Srbiji. Panić je izabran da tu priču organizuje, pokazivao mi je i pismo gde je Milošević potpisao da on pristaje, ali tek pošto Amerikanci povuku prvi potez i ukinu sankcije. Panić je s tim pismom otišao u Helsinki, na sastanak OEBS-a, kojem je prisustvovao i američki državni sekretar Džejms Bejker. Bejker je smatrao da će ih Milošević prevariti, da redosled ipak mora biti po njihovom, da prevo Milošević podnese ostavku, pa je misija Panića izgubila na značaju i on je otišao, kako je I došao Miloševićevom odlukom. Tako je ta ideja propala a Srbija je Miloševića imala još sedam godina. sve do “plišane revolucije” 5. oktobra 2000.

DEPOS
Kako je Koštunica stvarao Kraljevinu

* Kad pogledate iz današnje perspektive šta je najviše usporilo rušenje režima Slobodana Miloševića i demokratizaciju?

– Najveći problem opozicije bio je nastanak DEPOS-a. Kad je Vojislav Koštunica zajedno sa Vukom Draškovićem i pojedinim akademicima i predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, organizovao DEPOS, u želji da od Srbije naprave monarhiju, dve trećine DS to nije podržalo.O tome smo posle debate glasali na Glavnom odboruDS. Tada su Koštunica i njegovi istomišljenici ustali sa sastanka i rekli da će formirati novu partiju, Demokratsku stranku Srbije. Potom su strašno oklevetali DS. Sećam se da su, dok je DEPOS imao Vidovdanski sabor, Nebojša Bakarec i ostali ispred našeg sedišta vikali “Ua”. Tvrdili su da sam ja pobegao u Ameriku a Đinđić na Kipar. Jas am tada bio u Americi na poziv Butros Butros Galija i nosio plan “pet plus pet”, za prekod rata u Bosni. A Đinđić je morao da se popne na njihovu govornicu i kaže: “Evo tu sam, ne klevećite”.

* Šta je u stvari bio plan i program DEPOS-a?

Vojislav Koštunica

Vojislav Koštunica

– To je bila organizacija nacionalističkih snaga, polu monarhističkih, pa klerikalnih, restauratorska ideja.
DEPOS je nastao posle sednice Glavnog odbora DS u Velikoj Plani gde sam ja izneo ideju da DS oko sebe okupi razna udruženja, sindikate, da stvara široki front. Sazvali smo sastanak i na taj prvi sastanak u prostorijama DS su došli svi kasniji članovi DEPOS-a, Mihiz, Selenić, Bećković… Drašković je shvatio da to može biti dobra ideja,ali zašto da bude Dsova a ne njegova?Shvatio je da postoji opasnost da se SPO u njoj zagubiti ili izoluje. Potom su se u stanu slikara Sibinovića, tajno sastali Vojislav Koštunica, Vladeta Janković i Vuk Drašković, da bi razvili ideju okupljanja nacionalnih snaga. Ali su tome dodali posebni pečat koji ih je na kraju podelio. Otišli su sa vladikom Atanasijem Jeftićem i Bećkovićem u manastir Opovo da naprave statut Deposa i Izvršni odbor, da organizuju čuveni Vidovdanski sabor, dovedu prestolonaslednika Aleksandra. Aktivno je u tome učestvovao i vladika Artemije, planirali su da patrijarh kruniše Prestolonaslednika koji bi onda Vuku dao mandat za sastav vlade. Miloševića bi prosto najurili.Bilo je beskrajno naivno zamišljeno kako doći do vlasti.
– Ja sam taj “monarhističko-klerikalni-demokratski” projekt odbio jer su tražili da nekakav glavni Odbor DEPOS-a u ime Kralja i Crkve imenuje poslanike a ne da se oni biraju na izbornim listama. To se ni u Kraljevinama 18. veka nije radilo.

* DEPOS je u stvari isplanirao formiranje paralelne države i potpuno ukidanje tek formiranih partija?

– Da, sve je bilo smešno, nelogično i apsurdno ali narod je lako pridobiti uz parolu jedinstva koje je navodno istorijski problem Srbije. Da izvučem Demokratsku stranku iz toga sazvao sam Glavni odbor da glasa, ogromna većina je bila za opstanak naše stranke a 30 odsto je podržao DEPOS kao ideju.

Progoni
Tito se otimao za Nobelovu nagradu
* Tokom pet decenija autokratije u Srbiji, doživeli ste mnoge golgote, zbog anonimnog pisma ste bili i na Golom Otoku, proganjali su vas sve do kraja devedesetih. Šta ste to skrivili? Da li ste imali uvide u svoje političke dosijee u službama državne bezbednosti?

Tito

Tito

– Dušan Mihajlović mi je, kad je ispred DOS-a bio ministar policije, pokazao moj dosije iz UDB-e. To su tri ogromna toma, prisluškivali su me, pratili.. ima smejurija. Primera radi, klasičan porodični razgovor koji sam vodio sa mojom tetkom starom 80. godina u Americi, okarakterisali su kao “kontakt sa neidentifikovanom špijunkom američke obaveštajne službe i to šiframa koje je teško rastumačiti”. Da su iole bili ozbiljni, valjda bi se raspitali ko živi na tom telefonskom broju.
– Tako sam ja režimima bio i narodni neprijatelj, i anarholiberal, pa nemački i špijun CIA. Ali nigde nema zaista onih pravih podataka, jer smo mi sve vreme pisali tekstove i lobirali protiv ugrožavanja ljudskih prava i političkih represija.

* Kako ste uspevali da izdajete časopise sa demokratskim mislima poput “Praksisa”i “Filozofije”, da organizujete Korčulansku filosofsku školu koju su posećivala najveća svetska imena filozofijr i društvenih nauka?

– Vlasti upočetku ništa od toga nisu razumeli. Kad su počeli da razumevaju, sve su ukinuli, a “Praksis”ukinuli, “Filozofiju” spalili. Pa su i to uradili sa komičnim obrazloženjem “da nijedna štamparija više neće da “Praksis” štampa jer je radnicima taj časopis nezanimljiva”.

* Januara 1975. Skupština Srbije donela je odluku kojom ste, zajedno sa sedam kolega profesora, proglašeni politički nepodobnim za profesorski rad i, uprkos jednodušnom protestu kolega, otpušteni ste sa Univerziteta?

– Bila je to čisto pravno neustavno nasilje nad mnogima. Sećam se jednog susreta u Klubu književnika, kad me je Borislav Pekić pitao: Čuo sam da su Milovanu Đilasu i Vama uzeli pasoš, ali ne znam zašto su ga uzeli meni?” Odgovorio sam mu: “Pa gospodine Pekiću, zato da se ne bi znalo zašto su ga uzeli Đilasu i meni. Vama će ga verovatno vratiti”. Tako je i bilo. Njemu su vratili za mesec dana,Đilasu za godinu dana, a meni posle šest godina. Nisam imao ni pravo žalbe, sedam godina sam bio bez posla. Godine 1969. očekivali su neke nemire na Univerzitetu pa su me strpali u maricu i odveli u Centralni zatvor. Sutradan se to čulo,Veće fakulteta imalo je vanrednu sednicu, profesor Veljko Korać je tražio prijem kod predsednika Savezne vlade Mike Špiljka, studenti su na zboru u dvorištu Fakulteta odlučili da krenu prema zatvoru, pa je Miko Špiljak naložio da me puste, bojeći se reprize studenstskih procesa 1968. Kad su me pustili iz zatvora dali su mi rešenje da sam povredio zelenu površinu parkiranjem, a ja tada nisam imao ni kola.

* Da li ste ikada saznali zašto ste prognani s Univerziteta?

– Pred taj događaj mi smo već dugo izdavali časopis “Filosofija” a Tito je opet bio predložen za Nobelovu nagradu za mir koju je silno želeo.Pošto su u našu odbranu ustali ogromna politička imena kao Vili Brant i Ulof Palme on je shvatio da bi mu tu šansu pokvarila činjenica da progoni slobodu mišljenja na univerzitetu.Zato je želeo da to urade drugi, samoupravno, da se on ne vidi. Zato se obračun sa nama protegao nekoliko godina, uz donošenje novih zakona o univerzitetu. U isto vreme naše kolege filosofi iz Norveške, koja dodeljuje Nagradu želeli su da nam pomognu pa su predložili da Nobelovu nagradu za mir dobijemo nas osmoro napadanih profesora. Mi smo želeli da se za našu kandidaturu ne sazna jer bi nam to Tito jako zamerio,ali o tome su obavešteni i dekani fakulteta, došlo je do vrha države, I Tito je rekao:”Oni ili ja”. Skupština Srbije je ubrzo donela neustavnu Odluku o našem uklanjanju sa Univerziteta, ali nam nikada nisu dali rešenja, jer nisu mogli bez navođenja prava žalbe a na Skupštinske zakone se ne možete žaliti. Tako je ostalo da je dovočjno da smo to čuli na TV.
– Sam taj proces je inače trajao pet godina i pet puta su menjali zakon o školstvu zbog njega. Po jednom je trebalo ispitati podobnost, pa je čak 40 profesora iz cele SFRJ pisalo svoje mišljenje o nama! Odlučili smo potom da te radove štampamo u “Filozofiji”, ali je UDB-a to saznala, usred noći obila magacin štamparije “Filip Višnjić” i Gradski komitet saveza komunista, dok je njime rukovodio Saša Gligorijević, poslao je ukraden kombi po primerke. Nisu ih našli do jutra, pa su ih zatekli radnici štamparije koji su hteli da ih prebiju. Tad su udbaši ipak našli ceo tiraž, kombijem su ga oterali u zgradu Gradskog komiteta i sve primerke ubacili kroz prozorče za ugalj, u ložionicu, gde su spaljeni. Kad su kasnije hteli da obnove časopis, rekao sam: “Ne može, filosofija je kod Srba spaljena a vi nađite drugo ime za list”. Tako je nastala “Teorija”

Uvek nazahvalan Šešelj
* I pored silnih golgota i bez posla, nastavili ste da angažujete u odbrani ljudskih prava, pomogli mnogima a kasnije ste aktivno branili i Vojislava Šešelja?

Vojislav Šešelj

Vojislav Šešelj

– Borio sam se protiv svih montiranih političkih optužbi i ugrožavanja slobode govora i mišljenja. Branili smo i Azema Vlasija, radili na skoro sedamdesetak procesa, među kojima je bila i zatvorska kazna od osam godina Vojislavu Šešelju zbog navodne neprijateljske propagande koju je on izrekao tokom jedne ankete a policija je taj odgovor na amketu zaplenila.

* Niste se pokajali što se branili Šešelja s obzirom na represije koje je donosila vlada Srbije sredinom devedesetih, u vreme kada je on bio potpredsednik te vlade?

– Ne, nisam se pokojao bez obzira što on kasnije taj naš napor ničim dobrim nije uzvratio. Ja sam tada branio princip ljudskih sloboda. Kad je uhapšen odmah sam organizovao tribinu na Institutu društvenih nauka i od njegove optužbe napravili veliki slučaj za koji je kasnije čula i Evropa. Našim smo mu aktivnostima skinuli kaznu pa je odslužio mnogo manje, misli 20 meseci.Prikupljali smo za njega materjalnu pomoć i omogućili mu da postane član Međunarodnog pravnog udruženja Skandinavije

* Da li vam se Vojislav Šešelj ikada zahvalio na toj pomoći ili ste i vi bili na spisku “izdajica” koje je vređao neverovatnim asortimanom ružnih reči

– Ne, on se nikada nije zahvalio, smatrao je da je bila naša dužnost da to radimo. Ne bih inače izricao vrednosne sudove o njemu niti bih se bavio motivima njegovog preobražaja od idealistički nastrojenog komuniste i borca za ljudska prava u ultranacionalistu.

SFR Jugoslavija
“Dejton” u Njujorku još 1992.

* U isto vreme kad se u Srbiji formira DEPOS i lome se koplja oko promene državnog uređenja od republika ka monarhiji, počinju najveći potresi u SFR Jugoslaviji. Da li ste učestvovali u njima?

– Mislio sam u to vreme da je bolje angažovati se u mirotvoračkoj misiji. Napisao sam pismo Butrosu Butrosu Galiju predlažući mu da se u UN napravi konferencija sa pet predstavnika Saveta bezbednosti i tri predstavnika bosanskih naroda uz predstavnike Srbije i Hrvatske koji tamo imaju većinski etnitet, i da se tako reši problem Bosne i Hercegovine. Dobio sam odgovor od Galija da dođem u UN. Tamo sam se sreo i sa Sajrusom Vensom, njegovim specijalnim izaslanikom za Balkan. Tada nisam ni znao da je po tom principu, uz učešće Saveta bezbednosti, u stvari omogućeno Amerikancima da se uključe u igru u kojoj je do tada učestvovala samo Evropa. Gali je u stvari dao Vensu mandat da stvara mir u Bosni. Na večeri mu je rekao da se spakuje i, ukoliko i u Bosni uspostavi mir kao u Hrvatskoj, da očekuje Nobelovu nagradu za mir. Shvatio sam tada da je motiv Saveta bezbednosti da se oslabi evropski a ojača uticaj Amerikanaca.

* Vi ste u stvari inicirali “Dejton” tri godina ranije. Moglo se izbeći veliko krvoproliće u Bosni i Hercegovini?

– Moglo je, ali čini se da nije postojala politička volja. Za Srbiju to znam pouzdano. Tih dana dok sam bio gost Butrosa Galija, pitali su me, misleći na Draškovića, da li se onaj bradonja još šeta po Beogradu, i pominjali su Milana Panića kao alternativu za opoziciju Miloševiću.

* Panić dakle u Srbiju nije došao kao disident već po nalogu Stejt Departmenta?

– Da, ali uz saglasnost Slobodana Miloševića.

* Ima li onda istine u pričama da je Slobodan Milošević bio američki čovek?

– On je imao mnogo kontakata sa Amerikancima. Lorens Iglberger mu je bio prijatelj. Zajedno su radili. Ne može se reći da je bio njihv čovek ali je Amerika svakako na njega računala. Skoro na isti način na koji su uticali na tadašnjeg predsednika Rusije Borisa Jelcina. Međutim, Miloševićev problem je bio u tome što je verovao da će ih nadigraditi.

Kosovo
EULEKS – jedina nada za sve

* Ukoliko je Srbija shvatila da je njeno geopolitičko mesto u Evropskoj uniji, a kažete da se sa tim slaže i Rusija, zašto se sada protivimo dolasku EULEKS-a na Kosovo, kad oni očigledno mogu da stanu na put svim onim pogubnim pojavama koje su tamo tolerisale mirovne snage UN, poput šverca narkoticima, trgovine belim robljem, bezakonjem i stvaranjem jakih, a međunarodno nekontrolisanih oružanih baza Amerikanaca?

– Mislim da je taj otpor prema EULEKSU samo izgovor za otpor prema Evropskoj uniji, iza kojeg stoje političke snage koje smatraju da Evropa Srbiji ne treba jer mi navodno treba da sačuvamo svoju samobitnost. Taj koncept plasiraju oni koji zaboravljaju da je Kosovo već deset godina pod protektoratom, da su tamo odavno strane trupe i da Srbi na Kosovu nemaju ni svoju vojsku ni policiju ni druge institucije. Oni su nam tolerisali neke povlastice na Severu Kosova, zatim škole na srpskom jeziku po programu iz Beogradskog ministarstva prosveta, i neke manje bitne institucije, ali ne zaboravimo da su one tek delić onih prava koje, primera radi, nacionalne manjine imaju u svim državama EU… To je simbolički a ne faktički suverenitet. Postoji jedna definicija suvereniteta: »suveren je onaj ko može da uvede vanredno stanje«. Srbija to ne može na Kosovu i to svi znaju, ali se mnogi političari ponašaju kao da se 1999. godine kad su snage UN ušle u Južnu srpsku pokrajinu, nije ništa dogodilo. Mnogi se ponašaju ko onaj Mujo iz vica koji je ušao u kafanu i ubio nekog Miloša a na sudu rekao: Ubio sam Miloša jer je on ubio našeg cara Murata”. Kad je sudija rekao da je to bilo pre 600 godina Mujo odgovorio: E bogami ja to juče čuo”.

Treći svetski rat
Ko plaši Srbe?

* Verujete li vi, poput nekih političkih snaga u Srbiji, da će u svetu doći do nekog novog hladnog rata ili Trećeg svcetskog rata?

– Ne verujem jer su takvi sukobi kroz istoriju uvek bili zasnovani na ideološkim principima. Za njih mora da postoji podela na slobodni i neslobodni svet, na vernike ili nevernike. A svet je posle devedesetih godina došao do mnogih koncenzusa oko osnovnih etičkih vrednosti, poput ljudskih prava i sloboda, političkog pluaralizma, liberalizacije tržišta. To su forme po kojima živi čovečanstvo u 21. veku, a nijanse u razlikama osnovnih načela nisu dovoljan motiv za bilo kakvu vrstu sukoba.

* Ko onda i u svetu i u Srbiji plasira te teorije zavera, loša proročanstva, strah od terorizma, islamizma…?

– Postoje u Srbiji grupacije ljudi koji su od podela i sukoba u svetu profitirali decenijama i pokušavaju to i dalje. Ne razumeju da nema više Staljina, ni koncentracuionih logora, i da je ono što žele Rusi u stvari isto što žele i Amerikanci i Evropljani: da mogu da trguju i uživaju u plodovima rada svojih građana. Povremeni konflikti pa makar i oružani nisu takvi da obeležavaju ovu novu epohu koju čovečanstvo sada preživljava.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…