Професор филозофије др Драгољуб Мићуновић о тешком путу модернизације Србије и сопственој голготи
СТВАРАЊЕ ДЕПОС-А УСПОРИЛО ЕВРОПСКИ ПУТ
Пише Јасна Јојић
објављено у Компанији »Новости«, јануара 2009.
Драгољуб Мићуновић
Човечанство наше епохе устало је основно начело људских права и слобода, политичког плуарализма и либерализације тржишта, па су све приче о Трећем светском рату и глобалним сукобима апсурдне. Зато Србија мора заузети своје место у Европској Унији где геополитички и припада, а сви параноици и скептици морају постати оптимисти.
* Многи у Србији требају да превазиђу размишљања у односима Запад – Исток и емотивна опредељивања, у којима се, увек изнова, разочаравају у једној и окрећу другима.
* Шешељ је био песница којом је Милошевић нападао опозицију али је највећу препреку уједињењу целе опозиције представљало стварање ДЕПОС-а
* ЕУЛЕКС ће, бар тако очекујем, на Косову, уместо криминала, шверца дрогом, и белим робљем, увести институције, владавину права, заштите мањине и културних споменика, и донеће економски просперитет
* Ток историје био би другачији да је Савезни парламент СФРЈ добио легитимитет путем непосредних избора али ни Туђман ни Милошевић није желео да умањи своју власт.
*Прича да Србија може бити руска губернија је рецидив Милошевићеве идеје о Савезу Русије, Србије и Белорусије, који би га заштитио од Запада.
* Срби морају да науче прву лекције из филозофије морала – да демократија никада не може да иде под руку са национализмом.
* Милошевић је у ДС убацио своје људе и нудио Странци милион долара, само да ја одем из ње
* Тешко је рећи шта се дешавало са талентованим правником Костом Чавошким,а сада у цркви пали свеће у знак жалости јер су партизани 20. октобра 1944. окупирали(!) Београд
* Коштуница је још почетком деведесетих волео да посећује скупове СПО на којима је Вук Драшковић позивао на ослобађање »српских земаља«.
* Милан Панић ње био дисидент који је дошао да помогне отаџбини, у Србију је послат у мисије Стејт Департмента да омогући одлазак Милошевића
* Дејтонски споразум склопљен је са учесницима које сам у име Демократске странке однео Бутрос Бутрос Галију, генералном секретару УН познат као предлог »Пет плус Пет« 1996.године.
* Лавров ме је почетком деведесетих питао да ли у Србији заиста има политичаре који мисле да је Русија спремна да започне Трећи светски рат због неких босанских ливада?
* Градски комитет СКС на челу са Сашом Глигоријевићем обио је магацин штампарије „Филип Вишњић”, однели без налога тужиоца или суда цео тираж часописа „Философија” и спалили га у ложионици за угаљ Градског комитета на Судентском тргу.
Да је од ране младости, знао велику филозофску мисао, како је мишљење најопаснија делатност за човека, Драгољуб Мићуновић вероватно не би преживео голготе у скоро сваком периоду свог живота. На срећу, муке у прокупачкој самици, терор на Голом отоку, протеривање с места професора Београдског универзитета и жигосање да је „издајник” и „плаћеник”, њега су само челичили. Тако је успео да, више од пола свог, безмало осам деценија дугог живота, посвети борби за толеранцију, за људска права и слободу. И, како је рекао у ексклузивној исповести за „Ревију 92”, доживео је да његово чедо, модерна Демократска странка, чије је формирање иницирало пре 20 година, данас коначно придобија симпатије већине српске јавности.
*Грађани Србије су се коначно у већини одлучили да крену оном стазом коју сте им, симболично речено, ви утрли крајем осамдесетих година прошлог века. Ипак још су увек јаке снаге које тврде да Србији у Европској унији (ЕУ), иу демократском уређењу, неће бити добро. Шта ви о томе мислите?
– Србија одувек има много проблема, а сваки човек појединачно размишља како му је данас тешко, заборављајући притом да му је у прошлости било још теже и да је то успео да преброди. Жалосно је кад чујемо људе који поручују како нам никада није било горе. Ја дуго памтим, знам да то није истина. Довољно ја да поменемо само ратове, хиперинфлацију и послератне ситуације, па да у Новој, 2009. сви будемо оптимисти да нам неће бити као што нам је некд било. Посебно што је у овом тренутку Србија пред кандидатом за чланство у ЕУ, потписала је Уговор о стабилизацији и придруживању, премијерном том споразуму, активно ће учествовати у коришћењу инвестиционих фондова и другим погодностима које чланство у ЕУ активира.
– Једини корак који нас од тога дели је проблем хапшења најтраженијег оптуженика са листе Хашког трибунала, Ратка Младића, који се »јуначки« крије ево већ петнаест година, а Холандија, чије мировне трупе нису успеле да спрече масакре у Сребреници, не може да умири своју савест и јавност док он не буде у затвору. Ја, време, ваљда то сви знамо, условљава улазак Србије у ЕУ.
* Ипак, још увек је много еминентних, пре свега историчара, попут Јелене Гускове или Срђа Трифковића, који упорно изјављују да за Србију у ЕУ нема места и да су сва обећања о чланству чиста превара?
– Како ја разумем ствари, посао историчара је да поштено и реално описују оно што се догодило, а не да навијачки проричу. Посебно не верујем у способност политичке прогнозе ниједног од ово двоје научника које иначе лично познајем па не знам на основу којих реалних чињеница изводе закључак да ЕУ неће примити Србију. Таква претпоставка почива на једној параноидној слици да Србија има само непријатеље и да други народи, такође делују само по емоцијама, данас мрзе, данас не воле, да нас неће… Мислим да Европа има довољно разлога, и политичких, и економских, и стратешких, да Србију прими у своје редове.
* Има и оних који тврде да ће Србију на путу ка ЕУ закочити проблем Косова, јер ми, нити можемо да признамо ту нерзависну државу, нити да са њом остваримо добросуседске односе на којима ЕУ инсистира?
– Статус Косова увек лебди над овим просторима али и Кипар има сличан проблем па је ипак постао равноправни члан ЕУ. Србија ће ускоро схватити, да без обзира на нашу одлуку да Косово не дамо, постоји нешто што се зове реалност. Дакле, на простору те јужне српске покрајне функционише војна управа Уједињених нација (УН). Она се ових месеци модификује како би се војна, заменила демократском управом. Јер, живот на Косову је очајан, не само због политичког положаја мањина и њихове несигурности, пре свега Срба, већ због енормне незапослености и чињенице да се млада популација окреће криминалу немајући друге изворе за преживљавање. Тамо је дефинитивно неизбежно да се успоставе државне институције, а да се при том нађе решење за двојно тумачење међународног права.
– На Косову се, наиме, сукобљавају право на самоопредељење, које је већ примењивано , током борбе против колонизације и које је ушло иу Повељу УН, и став о непроменљивости граница које постоје да би се избегли ратови и сукоби.
– Та два принципа на којима тренутно почива међународно право, нису, нажалост, понеки наши политичари, кодификована литургија од које нема одступања. Међународно право, много је пута показала историју, настаје у одређеним условима и регулише се уговорима који се опстају само док се околности не промене. Најчешћа сврха тих уговора је безбедност, или равнотежа снага или страха после које долази до стабилизације. Чим се, из било којих разлога, појави конкретни проблем, они који имају највећи утицај на међународном пољу, потежу за прагматично решење, које је најлакше реализовати.
* Желите да кажете да су важни светски фактори аминовали жељу за самоодцепљењем већинског албанског становништва на Косову, да би избегли нови рат и крвопролиће?
– Па такав је процес већ виђен током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Та је држава била федерација и није се могла тек тако распасти. Али кад су сепаратистичке тежње узеле маха, и кад су почели оружани сукоби, међународни арбитри су рекли: „У реду, то треба некако завршити – ко хоће, нека иде”. На тај начин они су и тада одступили од принципа међународног права, али су задржали онај други поменути принцип о непромењивости граница – у случају СФРЈ, инсистирали су да се задрже границе АВНОЈ-а. На исти је начин решен и спор између Чеха и Словака у Чехословачкој, па између народа уједињених у Совјетски Савез, кад се на распао.
– Дакле, многи су се народи последњих деценија, позвали на принцип самоопредељења а онда су Хелсиншким документима запечатили процес ставом да границе морају бити поштоване.
* Зашто се онда на просторима бивше СФРЈ ратовало безмало десет година?
– Па, ратовало се потпуно непотребно. На крају су решења била иста она која би могла бити донешена дипломатским и мирним путем. За све републике бивше СФРЈ важио је принцип територијалног интегритета али сад, када је у питању Косово, које је имало статус покрајне, поново се активира принцип међународног самоопредељења, коме је била етничка група која има већину, има право на њега. Србија се зато позива на Резолуцију 1244 УН, на Хелсиншка документа и поштовање међународног права. Неке европске државе и Сједињене Државе (САД), рекли су да је стварање независне државе Косово готова ствар. Већина других у свету не мисли тако, јер постоји реална опасност да може постати преседан за све сличне ситуације у свету, попут проблема који Турци имају с Курдима, или сепаратистичких покрета у Шпанији,
* Да ли и ви лично, са дугогодишњим искуством представника Србије у ОЕБСУ, мислите да је независност Косова заиста опасан преседан, или се од тога ипак ствара мит?
– Опасност је реална јер данас у свету постоји више стотина етнита, који претендују да имају своју државу. Да заиста води хаосу јер на Планети већ има више од 200 држава и тај велики број додатно компликује међународну ситуацију.
* Србија је решење за свој проблем потражила у Међународном суду правде. Мислите да постоји шанса да пред њим добијемо спор или је то само очајнички политички корак да се актуелни политичари ослободе одговорности за неминовну независност Косова?
– Да смирује нашу ситуацију и даје шансу политичарима да укоре наше суседе, попут Македоније и Црне Горе, који су олако признали независно Косово. Али такви односи нису добри за Србију јер је један од услова за улазак у ЕУ добар међусуседски однос. Нико неће завађене Супружнике да зове у госте.
* Да ли глобална рецесија прети Србији и ремети њене планове да уђе у ЕУ?
– Финансијска криза у свету неће нас много погодити јер смо мање зависни од светских монетарних фондова који су банкротирали. Ипак, иако заштићена од финансија, Србија не може остати имун на економску кризу у свету. На рецесију. И код нас мора доћи до смањења производње, јер ће опасти платежна моћ купаца, а кад нико неће да произведе последица је армија незапослених,… Тако криза погађа милионске масе. Утешно је само што ће наш пад бити мање болан од онога који ће осетити грађани развијених европских држава, јер ми се нисмо попели високо.
– Али грађани ће осетити смањење инвестиција, и оних из међународних фондова, и директно привредних, и од наше дијаспоре која одваја новац за своју родбину овде. Смањиће се и могућност извоза који је иначе везан за ЦЕФТУ, међународни уговор о трговини. И то баш у тренутку када је Србија постигла суфицит на тржиштима БиХ, Црне Горе, Македоније и Косова, где смо извозили велики део прехрамбених производа.
* Постоје политичке снаге у Србији које очекују превазилажење свих криза, па и ове економске, преко сарадње са Русијом. Шта ви мислите о томе?
– Нисам сигуран да су они у праву. Економски пад већ осећају и Кину и Русију, где је цена нафте већ троструко пала. Сада се видело и да је тај велики „руски бум” био изграђен на огромно високим ценама нафте. У те две земље многи су банкротирали и изгубили стотине милијарди долара због куповине акција и послујући с Американцима преко хартије од вредности. Зато не мислим да Србија од њих може да очекује повећане инвестиције, нити ће тамо повећати извоз.
* Шта је са доскорашњим причама, посебно онима из редова радикала и економиста претходне владе Војислава Коштунице, да је безусловна сарадња са Русијом, за Србију кец у рукаву којим ће победити наводне ученице из ЕУ и Америке. Није ли то прича невероватно јаког руског лобија у Србији у којем има и демократа?
– У Србији постоји „руски лоби” и он је доста видљив. Али ће се сада вероватно повући јер је Русија у старту финансијских потреса изгубила триста милијарди долара и питање је да ли ће њене државне резерве да издрже тај удар. Они се колебају. Ако не шири своју гасну мрежу кроз Европу, доћи ће до колапса, а ако превише одвајају, рескирају. Руси су дакле укључени у светске економске токове, и то, као велика енергетска сила, па их итекако погађа тренутна ситуација. Међутим, многи у Србији враћају се сликама хладног рата, још увек размишљају у односима Запад – Исток, и емотивно се опредељују, разочаравају се у једној па се окрећу према другима, тражећи увек изнова новог љубавника.
* То је одлика национализма и чињенице да је Србија још пре 15 година могла у Европу да се током модернизације није, увек изнова, саплитала о исти проблем – већина лидера Вука Драшковића до Војислава Коштунице, а понекад и Борис Тадић, покушавали су да покажу да демократија и национализам могу да иду „под руку”. Шта ви као уважени доктор филозофије мислите о томе?
– Мислим да та два става не могу заједно. Ако се национализам дефинише као ускогрудо право једне нације а демократија као право сваког човека без обзира на етничку припадност, онда, по логици ствари, те две квалификације једну другу искључују.
* Када је и како демократизација, као природан процес развоја људске свести, доживела дебакл у Србији?
– У Србији се тај куршлус у процесу демократизације догодио 1989. године. И то доста брзо и неочекивано. Било је јасно да један ригидни социјализам више не може опстати нигде. У Совјетском Савезу, тадашњи председник Михаил Горбачов кренуо је са идејама „гласности” и „престројке”, престали су политички прогони и сузбијене су све појаве које су указивале на дефицит демократије у социјализму.
– Сећам се 1989. пошто сам први пут добио прилику да дам интервју, у “НИН”-у, у којем сам прогнозирао да ће за десетак година све социјалистичке земље бити вишепартијске. У то време, овде су се водиле дебате, да ли да се Социјалистички савез претвори у фракције а да комунистичка партија ипак остане јединствена. Неки су тврдили да су партије превазиђене као буржоаска тековина… Ипак, било је нас неколико који смо тврдили да се монопол једне партије може сузбити искључиво стварањем друге, и да економски плуарализам, либерализација светског тржишта, која је тада најављивана као облик планетарног економског живота, захтева своје пандаме у политичком смислу. А то су само партије.
* Ви сте и практично отац модерног вишестраначја код нас. Како се у модерној Србији радио вишеартијски систем? Има ли истине у тврдњама да је њега исфинансирао режим Слободана Милошевића и да је Служба државне безбедности (СДБ), буквално бирала лидере, регистровала странке и финансирала их?
– То није тачно,то су глупости. Прве расправе о вишестраначју у Србији водиле су се крајем осамдесетих у Институту за филозофију, у којем сам ја седам година био директор, заменик ми је био Војислав Коштуница. Договорили смо се да направимо нову партију и двоумили смо се између њеног имена. Било је идеја да се зове социјалдемократска, као обележје постепеног развоја демократије, али већина је мислила да већ сам тај префикс „социјално” у Србији има негативну асоцијацију. Тако смо одлучили да нову партију називамо Демократском странком.
* Ко је чинио језгро те прве Демократске странке у модерној Србији?
– Из самог Института били смо Љуба Тадић, отац председника Бориса Тадића, Света Стојановић, Војислав Коштуница и ја. Онда смо довели и Зорана Ђинђића, Весну Пешића и Косту Чавошког а убрзо смо се окупили и људи са других факултета који су били за режим „неподобни”. Знали смо, наравно, да та странка може да се формира само из дисидентског покрета, од људи који су били против режима, али конкретне планове још нисмо правили.
– У јесен те 1989. сам отишао у Немачку,на један семестар и на моје изненађење, није прошло ни пет месеци пао је Берлински зид. Тај догађај нас је буквално покренуо да правимо вишепартијско друштвено уређење што пре, јер је за то створен међународни оквир.
– Вратио се сам у децембру у Београду, на састанку који је у то време имао и Форум за заштиту људских права, тело које је свака чланица УН морала да има. Председник је био др Војин Димитријевић. Био сам члан тог Форума, делегиран од Филозофског и Социолошког друштва. Бранили смо политичке прогнанике, од Азема власти до Војислава Шешеља.
Остао сам у Београду, био сам разочаран да још нисмо организовали странку, док су други, Пољаци, Чеси, Мађари то већ учинили.
У децембру 1989. смо се састали у просторијама Књижевних новина чији је тадашњи уредник био мој пријатељ, покојни Миодраг Перишићшић. Кључеве је имао секретар Редакције, песник Душан Вукајловић, па смо и њега прикључили оснивачима. Сећам се, приметио сам:”Е, па немамо ниједног новинара”, а Вукајловић је додао да има кума из те бранше и позвао га. Био је то Марко Јанковић, диск џокеј и рокерски извештач. Али,то није било важно. Почели су да долазе разни људи жељни промена, с Правног факултета дошао је Раде Стојановић, са дугих факултета Слободан Инић, Владо Глигоров, син Кире Глигорова, књижевници Борислав Пекић и Милован Данојлић. Песник Гојко Ђого, писац „Вунених времена” Друштво је постало шарено…
Звали смо и Виду Огњеновић али она као ни Љуба Тадић и Света Стојановић нису били у земљи и нису учествовали у том првом састанку формирања Демократске странке. Рекао сам да треба да сазовемо конференцију за штампу и то обелоданимо, а Коста Чавошки ме је упозорио да се за стварање било ког удружења нашег тадашњег Социјалистичког савеза по закону добија десет година робије, да то има у виду онај ко буде читао најаву странке.
* Пристали сте да обелоданите информацију о стварању Демократске странке (ДС) и рескирате да добијете десет година робије?
– Шта сам могао. Док смо се договарали ко ће, из те мале групе људи новинарима да прочита саопштење, неко је рекао: „Па нек’ то буде Мићун, пошто је већ био у затвору биће му лакше”. Сутрадан нам је Гојко Ђого, који је такође био међу потписницима тог Писма о намерама да формирамо Странку, уступио своју канцеларију у београдском Дому омладине, где је водио неку трибину.. Људи су се тискали, одржавали смо конференцију за новинаре на којој сам рекао да ми свесно кршимо и Устав и Кривични закон, и, да позивамо политику да нас ухапси. Али да не одустајемо од намере да створимо политичку странку која ће се борити за власт у овој земљи. Додао сам да ћемо се бранити Повељом УН и Пактовима о људским слободама и правима која је СФРЈ ратификовала.
* У то време ниуједној републици СФР Југославије није се дешавало ништа слично. Ви сте први који су демократију на велика врата увели на овај балкански простор?
– Тако је. Та дешавања су кренула из Београда, свакодневно нам се придруживало све више људи а власти у Београду су се колебали. Нису могли да нас ухапсе јер су схватили да је то талас који се шири у свим државама под комунистичким и социјалистичким режимима. Услови да сазовемо Скупштину стекли су се 3. фебруара 1990. У Сали Дома Омладине објавили смо оснивање Демократске странке. Пре тога смо у том ужему, иницијативном одбору, вађењу цедуља из шешира, изабрали руководство. Председник се потом бирао гласањем и мене су једногласно изабрали за председника, а за подпредседника Борислава Пекића.
* У зиму 1990. док се по целој Србији и Југославији ширила прича о вашем говору зашто је демократија добра и зашто се противите владавини једног човека, у тек основаној ДС-и било је много инцидената. Шта се дешавало?
– На оснивачку Скупштину позвао је сам многе из Удружења књижевника, филозофа и других друштвених еснафа, преживеле чланове предратне Демократске странке Љубе Давидовића и Милана Грола, али и Милована Ђиласа, Добрицу Ћосића и друге који су од раније носили епиитет диссидената и критичара Титовог режима. Хтео сам тиме да покажем да борба за демократију није почела од тог дана и да су многи људи прошли голготу да би тај 3. фебруара напокон освануо. То је неког засметало,увек неко не трпи некога.Било је појединаца који су желели да напусте скуп а правдали су се како се на њему не говори довољно о Косову и Метохији које је већ почело да постаје тема и разлог поделаправи раскол међу политичарима иу медијима СФРЈ.
* Ко је поименице направио први „инцидент” у оснивачкој Скупштини ДС?
– Мића Поповић, Борислав Михајловић Михиз, Матија Бећковић и други разочарани што на скупу није изражен @национални програм@. Мислим да нису схватили да странку правимо, а не они.
*Било је ту и личних сујета? Прича се да је појединим сметао и избор руководећег тима?
– У самом старту се показало да су интелектуалци, посебно у Србији, врло нарцисоидни. Иако су ме изабрали једногласно за председника ДС, убрзо су се неки запитали, а што то не би били они.
У међувремену су нам се, по повратку из иностранства, прикључили и они на које смо рачунари од почетка: Вида Огњеновић и Љубомир Тадић, пришли су и други, Слободан Вучковић, Владан Василијевић, Владета Јанковић, Александар Илић, Саша Петровић, многи истакнути професори. , лекари, адвокати, студенти… Коста Чавошки је једног дана довео и Николу Милошевића. Одмах по завршетку Оснивачке скупштине Њих двојица убрзо су затражили да се одржи нова Скупштина, јер ова није довољно легитимна јер су органи изабрани јавним гласањем. Сугерисао сам да је још рано и да треба да оформимо још неке одборе у Новом Саду, Нишу, по унутрашњости Србије. Али они су били упорни, лобирајући притом за себе. Нарочито су се били окомили на Ђинђића,тражећи његово уклањање из руководства.Знали су да је он мој студент и да смо пријатељи.Циљали су директно на мене. Био је то тежак период за Странку, много неслагања, интригарења и подметања, котеријског окупљања и вероватно полицијског роварења и убацивања. Пред крај јуна 1990. организовали смо у Београду митинг који је полиција угушила батинањем демонстраната. Тада сам предложио да у септембру направимо велику Изборну Скупштину у Сава Центру. Тад сам понудио да продам кола ако не нађемо спонзоре да плате салу, сматрајући да ако нисмо у стању да напунимо Сава Центар, не треба да правимо странку.Зоран Ђинђић
Сава Центар је, на срећу био препун, скупљени су добровољни прилози и ДС је од тога живела још пола године. Желим да овде поменем доктора Јовићевића који је најзаслужнији за одличну организацију Скупштине.
– У међувремену је кренуло лобирање за место предсефника. Никола Милошевић који је желео да буде председник странке, али се није усудио да се кандидује, гурнуо је Косту Чавошког и, заједно са Сашом Петровићем и Владетом Јанковићем водио је за њега кампању по општинским одборима. Мене је кандидовао Главни одбор Странке, а Косту група од 15 „угледних интелектуалаца”. На Скупштини смо и Чавошки и ја одржали говоре и чекали гласање. Добио сам четири пута више гласова, али сам затражио да он остане председник Извршног одбора, а потпредседнике предложио Војислава Коштуницу и Десимира Тошића, који се тек вратио из емиграције требало је да симболизује континуитет са претходном Демократском странком. Чавошки је међутим, одбио функцију па сам на његово место предложио Зорана Ђинђића.
* У то исто време формира се још странака, међу њима и Српски покрет обнове (СПО) Вука Драшковића који је тада заступао национализам на ком су институтирали делови српске интелектуалне елите. И поред тога, чланство ДС је те 1991. после првих сукоба у СФРЈ, добија писмо у коме их демократе позивају у рат, у гарде… Да ли сте ви знали за та писма? Ко их је слао и покушавао да од ДС направи ратнохушкачку странку?
– Нисам видео то „писмо”никада, могуће је да је то била и полицијска провокација. Странка никада није помишла да подржава рат. На против, трпели смо многе нападе због антиратног расположења и напора да се рат заустави.
* То знам. Нашла сам у вашој књизи „Моја политика“ документе о вашим покушајима да се рат заустави, али био је притисак на ваше чланство?
– Постојала је у ДС тог времена група од дванаесторо људи незадовољна ангжовањем и програмом партије. Они су били окупљени око Чавошког и Николе Милошевића и почели су да делују против Странке. Потом су са Вуком Драшковићем, који је већ формирао СПО, организовао заједничку конференцију за штампу на којој су рекли да су демократе погрешиле што су ме изабрале за председника, да сам ја експонент Слободана Милошевића који ми је обећао 70 мандата у Скупштини Србије само да изађем. на изборе који су се припремали. Додавали су и да ми је Милошевић поклонио кућу у којој је било седиште Странке што је наравно била ноторна лаж јер је то био таван Учитељског факултета и странка је изнајмила, за добре паре само једну просторију тог тавана. Измислили су и да сам у Паризу дао интервју Франс Интернационалу у коме сам хвалио Милошевића, да сам председник Народне радикалне странке Вељка Губерину звао да изађе на изборе, да Милошевићу дамо легитимитет…Те су информације биле по свим медијима, али су их демантовали и Губерина, и Станко Церовић уредник париског листа, и декан Учитељског факултета… Једино се д Милошевић није оглашавао да ли ми је нудио 70 мандата, јам у се нисам обраћао, јер до тада с њим нисам имао никакве контакте. После расправе, Главни одбор ДС тражио је да се они, као клеветници искључе из Странке, али ја сам сматрао да је морална брука била довољна казна за њих, и рекао сам да ћу у случају њиховог искључења поднети оставку.Један од њих се бранио речима. :”наше је да клевећемо, а ваше је да се браните”.Тада нисам ни слутио како дубока и истражна мржња и завист могу бити у политици.Недавно је Чавошки, Караџићев сенатор са Пала, објавио књигу:
* Мислите ли данас да сте погрешили што сте заштитили Косту Чавошког и Николу Милошевића?
– То можда јесте била грешка, али њихово искључивање било би у супротности с постулатом демократије о слободи говора И критике руководства. После десетак дана они су сами објавили медије да напуштају ДС и оснивају Српску либералну странку, којом колико ја знам никада није била значајнија од статистичких грешака.. Њени лидери, бивши комунистички партијски функционери Чавошки и Никола Милошевић политички се активирају тако што 20. октобра пале. свеће И дају парастос у цркви, у знак жалости на дан кад су партизани „окупирали” Београд! Таква ангожавања губе сваки смисао политичког деловања.
* Нешто касније у ДС је створена нова струја која је ДС и демократију у Србији све до данас, много скупље коштало. Шта се ту заиста дешавало?
– ДС је изашла на локалне изборе које су социјалисти „покрали” свуда по Србији сем у Београду где су били међународни поснматрачи. Лично сам се кандидовао у Старом Граду где ми је противкандидат био Милорад Унковић дотадашњи градоначелник, и мада су ме неки „пријатељи” саветовали да се кандидујем у Крушевцу где сам радио две године, рекао сам да ако председник странке не може да добије изборе у центру. Београда онда не треба да буде председник странке. Победили смо ау другом кругу се опозиција ујединила. Ушли смо у Парламент, Вук Драшковић се кандидовао на председничким изборима али није победио Миилошевића. Тако је СПО у Парламенту предводио Слободан Ракетић. Самим тим опозиција је добила и 2 мандата у Савезном парламенту тадашње СФРЈ. Био је то чудан парламент, у два Већа су били представници изабрани на два начина,
* Више пута сте изјављивали да сте управо у тој чињеници видели разлог распада СФР Југославије?
– Да. Мислим да се Југославија распала јер није имала савезни ауторитет, и да би ток историје био другачији да је Савезни парламент имао легитимитет с непосредним изборима?
У том тренутку Сједињене Америчке Државе (САД) и већина европских држава још нису биле за цепање СФРЈ. Посебно што је у том периоду Југославија била најближа уласку у тадашњој Европској заједници и НАТО, имали смо уговор као придружени чланови.
* Ипак је било савезних избора али за „скраћену” СР Југославију?
-Кад су дошли Савезни избори, направили смо грешку и на њих, због инсистирања, СПО нисми изашли.
*Ко је у ДС био заговорник да се следи пут Вука Драшковића по том питању?
– Војислав Коштуница. Он је тада говорио да „ми нисмо довољно српски оријентисани” и често се појављивао на зборовима СПО који је тада имао јаку националистичку ноту. Неколико пута сам му замерао да је то неумесно јер је мој потпредседник, али он је рекао да му је занимљиво да посматра масу, која се окупља на Вуковим митинзимима…
* Нисте могли да сугеришете Коштуници да просто промени странку уместо да мења демократски нагласак за националистички?
– Не то нисам хтео да радим. Он је сам подносио оставке али ја нисам хтео да их усвојим јер сам желео да сарађујем са њим. Лично сам га довео у Институт друштвених наука, годинама с њим сарађивао и желео сам га уз себе. Осећао сам тај национализам у њему, али сматрао сам да је то више традиционализам. Али, Скупштина ДС је са једним гласом већине, у поновљеном гласању, гласала да се не иде на Савезне изборе, мислим да је то гласање било нерегуларно, али зарад солидарности са СПО-ом И јединства у Странци попустило.
* Какве су биле последице те одлуке?
– У исто време на српској политичкој сцени појавио се Шешељ који је предводио српску радикалну странку који је искористио прилику, изашао на изборе и покупио све гласове Милошевићеве опозиције, што значи да бисмо узели ми из ДС и СПО.
* Да ли данас мислите да је упад Војислава Шешеља био један добро осмишљен сценарио на који су се населиле демократе а можда и СПО? Ја, да су неки, још увек актуелни политичари знали за ту ујдурму социјалиста?
– Убеђен сам да је све то било испланирано и да је Шешељ само имао подршку Милошевића већ и да му је тадашња власт створила странку. То се видело већ на првим изборима. Кад је умро књижевник Миодраг Булатовић. Онда смо у Раковици кандидовали Пекића а тамо је добио Шешеља јер су социјалисти кандидовали анонимног радника и подржали кампању Шешеља.
* Шта је био задатак Војислава Шешеља по том сценарију Слободана Милошевића?
– Шешељ је био песница којом се напада опозиција, требало је да ради оно што јесте, и тада и данас, да све нас демократе клевета и вређа.
* Да ли је то тренутак кад је Слободан Милошевић почео према целој опозицији, а посебно према вама, да се опходи као према „издајницима”?
– Да он је иу самој Демократској странци вршио притисак да ја одем са чела Странке. Било је на Главном одбору понуда једног бизнисмена да ће Демократској странци поклонити милион марака само да ја не будем председник.
* Ко су били тако богати бизнисмени који су могли да помогну ДС у то време?
– Мислим, Слободан Радуловић, Вук Хамовић, Миша Беко.Карић. Они су почели да финансирају Демократску странку. Али финансијама Странке се иначе бавио Зораном Ђинђићем.
* А, када сте се ви тако „скупо” замерили Милишевићу?
– Мислим да је то било у више наврата, али да га је највише погодио сусрет у Лондону у апартману Добрице Ћосића, за време конференције коју је организовао Лорд Карингтон. Са Милошевићем су тада ишли на конференцију и Добрица Ћосић као председник и Милан Панић, као премијер.
Добрица Ћосић
– Ћосић ме је звао да идем са њима, али сам ја одбио да се као опозиционар компромитујем и возим владиним авионом. Отишао сам у приватном аранжману,код Ђорђа Зечевића,нашег посланика, који је имао кућу у Лондону, и то због молбе Сајруса Венса који је желео да наставимо консултације око догађаја на простору бивше СФРЈ, започете претходно у Америци, када сам био у Савету безбедности .
– У Лондону се одиграло неколико занимљивих сцена. Сећам се да представници босанских Срба, Радована Караџића и Момчила Крајишника, нису пустили на Конференцију па су они за ББЦ давали изјаве на улици. У Сали је било још жешће. Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД, напао је Милошевића али је Панић обуздавао Милошевића, истакавши како је он шеф делегације. Ћосић ме је онда позвао телефоном и рекао ми: “Американци овде само што нас не бију”. Кад сам ја дошао налетео сам прво на Михаља Кертеса којег сам тада први пут срео, али он ме је спопао и рекао: „Професоре да ли сте видели шта су ми урадили, Панић ме овде сменио с функцијама а тражио је и смену Миолошевића. Ћосић се томе успротивио”.
– Кад сам ушао унутра видео сам Владислава Јовановића, тада министра иностраних послова Србије, и још много нашег света. Разговарао сам с Ћосићем кад је Милошевић ушао у чашу вискија, „замерио” Ћосићу како он не може без опозиције ни у Лондону. Нисам одолео, па сам му рекао да за разлику од њега Ћосић зна да треба уважавати опозицију. То га је мало тргло, па ме је „похвалио“, ословљавајући ме као и увек са господине профсоре.“Ви сте орни за свађу, а ја увек кажем, о дове наше лоше опозиције, професор је најбољи“.Вук Драшковић
Али ја ипак нисам одолео и изговорио сам све што сам мислио. Подсетио сам га да ми „краде” вић, јер сам ја у недавном ТВ дуелу његовом Бакочевићем рекао: „Можда ви у својој врсти нисте најгори, можда сте најбољи, али вам врста не ваља”. Рекао сам му и да је сада неверан Шешељу јер је доскора изјављивао како је Шешељ једини патриота у опозицији и једини није плаћеник и издајник. Милошевић је одговорио како је то мислио на Драшковића.Наравно, пошто овде нема Драшковића, а да је он овде уместо мене онда се то не би односило на њега него на мене.” Ја дошао да лепо разговарамо, а видим да сте Ви професори орни за свађу”. Али ја сам наставио, позивајући гад а видимо ко је под страним утицајем.Данас је Панић изјавио да он нема тајни пред”својим државним секретаром Иглбергером”.
– То ми Милошевић није заборавио и више ме никада није позивао на наводне консултације са опозицијом које је понекад организовано. Контактирао ме је поново тек крајем 1993. Тада је Шешељ тражио трећину примарне мисије гувернера НБС Борислава Атанацковића му је тај захтев одбио и послао га Милошевићу. Шешељ је покушао да уцењује обарањем владу са својих сто посланика.Милошевић му је показао врата, па је онда звао друге странке за подршку. СПО је био врло скуп, па се окренуо демократској странци, тражећи подршку у парламенту након избора.Слободан Милошевић
Рекао ми је да треба да заборавимо сукоб у Лондону, уз похвале мом дипломатском дару, предложио ми је да будем амбасадор Србије у Вашингтону. Рекао сам да ми тамо немамо амбасаду, онда је поменуо амбасадорско место у УН у Њујорку. Одговорио сам да ми се чини да хоће да ме отера из земље, и рекао сам му да, док сам председник ДС-а,и да имам претензију да седнем у ту његову столицу.”е то ћете причекати”одговорио је. Тако сам завршио наш последњи разговор.
* Да ли је неко те 1993. у Странци сматрао да ДС треба да замени Војислава Шешеља и учествује у власти са Слободаном Милошевићем?
– О Милошевићевом предлогу сам одмах дао интервју „Политици”, а имао сам и отворен разговор са Ђинђићем. Он је као и други тражио да ми уђемо у владу па сам поднео оставку на место председника ДС.
* Како сте видели мисију Милана Панића у Србији?
– Иако сам био против тога да Панић, као држављанин буде премијер, пристао сам да му помогнем због Ћосића у нади да ће ослабити Милошевића, чак сам му предложио неко министарство. Мени је нудио разне функције од потпредседника до министра спољних послова,јер није схватао да је он премијер експертске Милошевићеве владе и да када бих ја у њу ушао она бу била коалициона и он би био непотребан. Поред тога шта бих ја радио у влади Слободана Милошевића чији је политички концепт дијаметрално различит од демократског.
– Панић је касније понудио амерички план да се Милошевић повуче с места председника Србије, а да узврати укину санкције Србији. Панић је изабран да ту причу организује, показивао ми је и писмо где је Милошевић потписао да он пристаје, али тек пошто Американци повуку први потез и укину санкције. Панић је с тим писмом отишао у Хелсинки, на састанак ОЕБС-а, на којем је присуствовао и амерички државни секретар Џејмс Бејкер. Бејкер је сматрао да ће их Милошевић преварити, да редослед ипак мора бити по њиховом, да прево Милошевић поднесе оставку, па је мисија Панића изгубила на значају и он је отишао, како је дошао Милошевићевом одлуком. Тако је та идеја пропала а Србија је Милошевића имала још седам година. све до „плишане револуције” 5. октобра 2000.
ДЕПОС
Како је Коштуница стварао Краљевину
* Кад погледате из данашње перспективе шта је највише успорило рушење режима Слободана Милошевића и демократизацију?
– Највећи проблем опозиције био је настанак ДЕПОС-а. Кад је Војислав Коштуница заједно са Вуком Драшковићем и појединим академицима и представницима Српске православне цркве, организовао ДЕПОС, у жељи да од Србије направе монархију, две трећине ДС то није подржало.О томе смо после дебате гласали на Главном одборуДС. Тада су Коштуница и његови истомишљеници устали са састанка и рекли да ће формирати нову партију, Демократску странку Србије. Потом су страшно оклеветали ДС. Сећам се да су, док је ДЕПОС имао Видовдански сабор, Небојша Бакарец и остали испред нашег седишта викали „Уа”. Тврдили су да сам ја побегао у Америку а Ђинђић на Кипару. Јас ам тада био у Америци на позив Бутрос Бутрос Галија и носио план “пет плус пет”, за прекод рата у Босни. А Ђинђић је морао да се попне на њихову говорницу и каже: „Ево ту сам, не клевећите”.
* Шта је у ствари био план и програм ДЕПОС-а?
– То је била организација националистичких снага, полумонархистичких, па клерикалних, рестаураторских идеја.
ДЕПОС је настао после седнице Главног одбора ДС у Великој Плани где сам ја изнео идеју да ДС око себе окупи разна удружења, синдикате, да ствара широки фронт. Сазивали смо састанак и на тај први састанак у просторијама ДС-а дошли су сви каснији чланови ДЕПОС-а, Михиз, Селенић, Бећковић… Драшковић је схватио да то може бити добра идеја, али зашто да буде Дсова а не његова? Схватио је да постоји опасност да се СПО у њој губи или изолује. Потом су се у стању сликара Сибиновића, тајно састали Војислав Коштуница, Владета Јанковић и Вук Драшковић, да би развили идеју окупљања националних снага. Али су томе додали посебни печат који их је на крају поделио. Отишли су са владиком Атанасијем Јефтићем и Бећковићем у манастиру Опово да направе статут Депоса и Извршни одбор, да организују чувени Видовдански сабор, доведу престолонаследника Александра. Активно је у томе учествовао и владика Артемије, планирали су да патријарх крунише Престолонаследника који би онда Вуку дао мандат за састав владе. Милошевића би просто најурили.Било је бескрајно наивно замишљено како доћи до власти.
– Ја сам тај „монархистичко-клерикално-демократски” пројекат одбио јер су тражили да некакав главни Одбор ДЕПОС-а у име Краља и Цркве именује посланике а не да се они бирају на изборним листама. То се ни у Краљевинама 18. века није радило.
* ДЕПОС је у ствари испланирао формирање паралелне државе и потпуно укидање тек формираних партија?
– Да, све је било смешно, нелогично и апсурдно али народ је лако придобити уз паролу јединства које је наводно историјски проблем Србије. Да извучем Демократску странку из тога сазвао сам Главни одбор да гласа, огромна већина је била за опстанак наше странке а 30 одсто је подржао ДЕПОС као идеју.
Прогони
Тито се отимао за Нобелову награду
* Током пет деценија аутократије у Србији, доживели сте многе голготе, због анонимног писма сте били и на Голом Отоку, прогањали су вас све до краја деведесетих. Шта сте то скривили? Да ли сте имали увиде у своје политичке досије у службама државне безбедности?
Тито
– Душан Михајловић ми је, кад је испред ДОС-а био министар полиције, показао мој досије из УДБ-е. То су три огромна тома, прислушкивали су ме, пратили.. има смејурија. Примера ради, класичан породични разговор који сам водио са мојим тетком старом 80. година у Америци, окарактерисали су се као „контакт са неидентификованим шпијунком америчке обавештајне службе и шифрама које је тешко растумачити”. Да су иоле били озбиљни, ваљда би се распитали ко живи на том телефонском броју.
– Тако сам ја режимима био и народни непријатељ, и анархолиберал, па немачки и шпијун ЦИА. Али нигде нема заиста оних правих података, јер смо ми све време писали текстове и лобирали против угрожавања људских права и политичке репресије.
* Како сте успели да издајете часописе са демократским мислима попут „Праксиса” и „Филозофије”, да организујете Корчуланску филозофску школу коју су посећивала највећа светска имена филозофијр и друштвених наука?
– Власти упочетку ништа од тога нису разумели. Кад су почели да разумевају, све су укинули, а „Праксис”укинули, „Филозофију” спалили. Па су и то урадили са комичним образложењем „да ниједна штампарија више неће да „Праксис” штампа јер је радницима тај часопис незанимљива”.
* Јануар 1975. Скупштина Србије донела је одлуку којом сте, заједно са седам колега професора, проглашени политички неподобним за професорски рад и, упркос једнодушном протесту колега, отпуштени са Универзитета?
– Била је то чисто правно неуставно насиље над многима. Сећам се једног сусрета у Клубу књижевника, кад ме је Борислав Пекић питао: Чуо сам да су Миловану Ђиласу и Вама узели пасош, али не знам зашто су га узели мени?” Одговорио сам му: „Па господине Пекићу, зато да се не би знало зашто су га узели Ђиласу и мени. Вама ће га вероватно вратити”. Тако је и било. Њему су се вратили за месец дана, Ђиласу за годину дана, а мени после шест година. Нисам имао ни право жалбе, седам година сам био без посла. Године 1969. очекивали су неке немире на Универзитету па су ме стрпали у марицу и одвели у Централни затвор. Сутрадан се то чуло,Веће факултета имало је ванредну седницу, професор Вељко Кораћ је тражио пријем код председника Савезне владе Мике Шпиљка, студенти су на збору у дворишту Факултета одлучили да крену према затвору,
* Да ли сте икада сазнали зашто сте прогнани са Универзитета?
– Пред тај догађај ми смо већ дуго издавали часопис „Философија” а Тито је опет био предложен за Нобелову награду за мир коју је силно желео.Пошто су у нашу одбрану устали огромна политичка имена као Вили Брант и Улоф Палме он је схватио да би му ту шансу покварила чињеница да прогони слободу мишљења на универзитету.Зато је желео да то ураде други, самоуправно, да се он не види. Зато се обрачун са нама протегао неколико година, уз доношење нових закона о универзитету. У исто време наше колеге филозофи из Норвешке, која додељује Награду, желели су да нам помогну па су предложили да Нобелову награду за мир добијемо нас осморо нападаних професора. Ми смо желели да се за нашу кандидатуру не сазна јер би нам то Тито јако замерио, али о томе су обавештени и декани факултета, дошло је до врха државе, И Тито је рекао:”Они или ја”. Скупштина Србије је убрзо донела неуставну Одлуку о нашем уклањању са Универзитета, али нам никада нису дали решења, јер нису могли без навођења права жалбе а на Скупштинске законе се не можете жалити. Тако је остало да је довољно да смо то чули на ТВ.
– Сам тај процес је иначе трајао пет година и пет пута су мењали закон о школству због њега. По једном је требало испитати подобност, па је чак 40 професора из целе СФРЈ писао своје мишљење о нама! Одлучили смо потом да те радове штампамо у „Филозофији”, али је УДБ-а то сазнала, усред ноћи обила магацин штампарије „Филип Вишњић” и Градски комитет савеза комуниста, док је њиме руководио Саша Глигоријевић, послао је украден комби по примерке. Нису их нашли до јутра, па су их затекли радници штампарије који су хтели да их пребију. Тад су удбаши ипак нашли цео тираж, комбијем су га отерали у зграду Градског комитета и све примерке убацили кроз прозорче за угаљ, у ложионицу, где су спаљени. Кад су касније хтели да обнове часопис, рекао сам: „Не може, филозофија је код Срба спаљена а ви нађите друго име за лист”. Тако је настала “Теорија”
Увек назахвалан Шешељ
* И поред силних голгота и без посла, наставили сте да ангажујете у одбрани људских права, помогли многима а касније сте активно бранили и Војислава Шешеља?
– Борио сам се против свих монтираних политичких оптужби и угрожавања слободе говора и мишљења. Бранили смо и Азема Власија, радили на скоро седамдесетак процеса, међу којима је била и затворска казна од осам година Војиславу Шешељу због наводне непријатељске пропаганде коју је он изрекао током једне анкете а полиција је тај одговор на амкету запленила.
* Нисте се показивали што се бранили Шешеља с обзиром на репресије које је доносила влада Србије средином деведесетих, у време када је он био потпредседник владе?
– Не, нисам се покојао без обзира што он касније тај наш напор ничим добрим није узвратио. Ја сам тада бранио принцип људских слобода. Кад је ухапшен одмах сам организовао трибину на Институту друштвених наука и од његове оптужбе направио је велики случај за који је касније чула и Европа. Нашим смо му активностима скинули казну па је одслужио много мање, мисли 20 месеци.Прикупљали смо за њега матерјалну помоћ и омогућили му да постане члан Међународног правног удружења Скандинавије
* Да ли вам се Војислав Шешељ икада захвалио на тој помоћи или сте и ви били на списку „издајаца” који је вређао невероватним асортиманом ружних речи.
– Не, он се никада није захвалио, сматрао је да је била наша дужност да радимо. Не бих иначе изрицао вредносне судове о њему нити бих се бавио мотивима његовог преображаја од идеалистичког настројеног комуниста и борца за људска права у ултранационалисти.
СФР Југославија
„Дејтон” у Њујорку још 1992.
* У исто време кад се у Србији формира ДЕПОС и ломе се копља око промене државног уређења од републике ка монархији, почињу највећи потреси у СФР Југославији. Да ли сте учествовали у њима?
– Мислио сам у то време да се боље ангажовати у миротворачкој мисији. Написао сам писмо Бутросу Бутросу Галију предлажући му да се у УН направи конференција са пет представника Савета безбедности и три представника босанских народа уз представнике Србије и Хрватске који тамо имају већи етнитет, и да се тако реши проблем Босне и Херцеговине. Добио сам одговор од Галије да дођем у УН. Тамо сам се срео и са Сајрусом Венсом, његовим специјалним изаслаником за Балкан. Тада нисам знао да је по том принципу, уз учешће Савета безбедности, у ствари омогућено Американцима да се укључи у игру у којој је до тада учествовала само Европа. Гали је у ствари дао Венсу мандат да ствара мир у Босни. На вечери му је рекао да се спакује и, уколико иу Босни успостави мир као у Хрватској, да очекује Нобелову награду за мир.
* Ви сте у ствари иницирали „Дејтон” три године раније. Могло се избећи велико крвопролиће у Босни и Херцеговини?
– Могло је, али чини се да није постојала политичка воља. За Србију то знам поуздано. Тих дана док сам био гост Бутроса Галија, питали су ме, мислећи на Драшковића, да ли се онај брадоња још шета по Београду, и помињали су Милана Панића као алтернативу за опозицију Милошевићу.
* Панић дакле у Србију није дошао као дисидент већ по налогу Стејт Департмента?
– Да, али уз сагласност Слободана Милошевића.
* Има ли онда истине у причама да је Слободан Милошевић био амерички човек?
– Он је имао много контаката са Американцима. Лоренс Иглбергер му је био пријатељ. Заједно су радили. Не може се рећи да је био њихов човек али је Америка свакако на њега рачунара. Скоро на исти начин на који су утицали на тадашњег председника Русије Бориса Јелчина. Међутим, Милошевићев проблем је био у томе што је веровао да ће их надиградити.
Косово
ЕУЛЕКС – једина нада за све
* Уколико је Србија схватила да је њено геополитичко место у Европској унији, каже да се са тим слаже и Русија, зашто се сада противимо доласку ЕУЛЕКС-а на Косову, кад они очигледно могу да се постану на пут свим оним погубним појавама које су тамо толерисале мировне снаге УН, попут шверца наркотицима, трговине белим робљем, безакоњем и стварањем јаких, а међународно неконтролисаних оружаних база Американаца?
– Мислим да је тај отпор према ЕУЛЕКСУ само изговор за отпор према Европској унији, иза којег стоје политичке снаге које сматрају да Европа Србији не треба јер ми наводно треба да сачувамо своју самобитност. Тај концепт пласирају они који заборављају да је Косово већ десет година под протекторатом, да су тамо одавно стране трупе и да Срби на Косову немају своју војску ни полицију ни друге институције. Они су нам толерисали неке повластице на Северу Косова, затим школе на српском језику по програму из Београдског министарства просвете, и неке мање битне институције, али не заборавимо да су оне тек делић оних права које, примера ради, националне мањине имају у свим државама ЕУ. … То је симболички а не фактички суверенитет. Постоји једна дефиниција суверенитета: »суверен је онај ко може да уведе ванредно стање«. Србија то не може на Косову и то сви знају, али се многи политичари понашају као да се 1999. године када су снаге УН ушле у Јужну српску покрајину, није се ништа догодило. Многи се понашају ко онај Мујо из вица који је ушао у кафану и убио неког Милоша а на суду рекао: Убио сам Милоша јер је он убио нашег цара Мурата”. Кад је судија рекао да је то било пре 600 година Мујо је одговорио: Е богами ја то јуче чуо”.
Трећи светски рат
Ко плаши Србе?
* Верујете ли ви, попут неких политичких снага у Србији, да ће у свету доћи до неког новог хладног рата или Трећег свцетског рата?
– Не верујем јер су такви сукоби кроз историју увек били засновани на идеолошким принципима. За њих мора да постоји подела на слободни и неслободни свет, на вернике или невернике. Свет је после деведесетих година дошао до многих концензуса око основних етичких вредности, попут људских права и слободе, политичког плуарализма, либерализације тржишта. То су форме по којима живи човечанство у 21. веку, а нијансе у разликама основних начела нису довољан мотив за било какву врсту сукоба.
* Ко онда иу свету иу Србији пласира те теорије завера, лоша пророчанства, страх од тероризма, исламизма…?
– Постоје у Србији групације људи који су од подела и сукоба у свету профитирали деценијама и покушавају то и даље. Не разумеју да нема више Стаљина, ни концентрисаних логора, и да је оно што желе Руси у ствари исто што желе и Американци и Европљани: да могу да тргују и уживају у плодовима рада својих грађана. Повремени конфликти па макар и оружани нису такви да обележавају ову нову епоху коју човечанство сада преживљава.
