Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Novinar Borko Gvozdenović

Novinar Borko Gvozdenović o spregama političara i mafijaša Rusije i Srbije i o njihovom uticaju na domaće medije

MIRA MARKOVIĆ FAŠISTI DOZVOLILA MITING U BEOGRADU

Slobodan Milošević u istoriju ne bi trebalo da uđe kao glavni junak crnog srpskog romana, jer je on bio tek rep pogubnog procesa koji je još od šezdesetih godina pojeo mnoge liberalno-demokratski orijentisane Srbe poput Latinke Perović i 17.000 smenjenih direktora uspešnih firmi.

* Ko je pokuša da u Srbiju, kroz humanitarnu pomoć, prošvercuje 42. basnoslovno vredne ikone?

* Žirinovski je javno govorio da je Srbija 90-ih pravo tlo za buđenje neofašizma u Evropi

* Ni posle 20 godina ne zna se ko je napisao a ko dozvolio da se u “Politici” objavi prljava humoreska Vojko i Savko.

* Razlike u tekstovima u slovenačkim i srpskim dnevnim novinama bili su prvi pokazatelji neminovnog rascepa Titove Jugoslavije

* Ivan Stambolić je sumnjao da je humoreska Vojko i Savle, napisan po ideji generala Nikole Ljubičića, i da je “vrcnula” u kabinetu Miloševića

* Dušan Čukić je u Moskvu vodio ekipe RTS i snimao babuške, koje su platili naši tajni agenti, da za beogradske gledaoce izgovaraju “Jeljcin je svinja”

* Akademik Mihajlo Marković Je ispred SPS slao čestitku Gorbačovu što je pobedio Jeljcina ne znajući da su oni na istoj strani i žele raspad SSSR.

Novija istorija Srbije neće se tako skoro obrađivati u udžbenicima jer je masa činjenica, koje je zaista mogu rasvetliti, ostala zaključana u glavama mnogih naših savremenika. Većina njih, vođena strahom, smatra da je još rano da se progovori i boji se da kaže šta su sve videli ili čuli. Ali, ima i onih, koji su rešili da progovore. Među njima je i Borko Gvozdenović, koji je 42 godine bio novinar lista Politika i dopisnik te medijske kuće iz Kine i Moskve. U ispovesti za Reviju 92, on se prisetio kako su i koliko, mediji uticali na raspad SFR Jugoslavije, na satanizaciju Srbije i činjenicu da se danas nalazimo na istoj prekretnici gde smo bili pre četvrt veka.
* Kroz desetak hiljada tekstova i šest objavljenih knjiga svedočili ste o mnogim periodima u istoriji Srbije. Šta je iz miljea saznanja koja ste dobijali, na vas ostavilo najjači utisak. Čime možete da ilustrujete sve nedaće, tragedije i haos u Srbiji tokom prethodnih decenija i njen sadašnji položaj?

– Činjenica je mnogo ali su najvažnije one koje ilustruju mentalitet nas Srba, kočnica u našem ponašanjui, vaspitanju, željom da biramo vođe koji nama dominiraju i zbog kojih smo se se tako teško približili Evropskoj Uniji i boljem životu. Takva iskustva sam najviše prikupio u Moskvi, dok sam bio dopisnik “Politike” od avgusta 1991. do septembra 1994. Za te tri godine pisao sam tekstove iz kojih se i danas hronološki može prepoznati kako je, pogubni režim Slobodana Miloševića stvorio jaku mafiju, uništio sve kontakte Srbije sa svetom, psihički i moralno osakatio mnoge Srbe, i sistematski uništavao sve svoje oponente, među njima i mene.

*A, ukoliko bi neko tražio da izdvojite “najjači utisak”?

– Bio bi to svakako događaj iz 1992. godine, pošto je počeo rat u Bosni. Svi mi Srbi u Rusiji, odmah smo se organizovali da prikupimo humanitarnu pomoć. Učestvovali su i naše kolege iz drugih zemalja pa smo brzo napunili ceo vagon sa 13 kušet kupea i dogovorili da ga do Beograda, zbog prelaska četiri granice i više od 30 sati puta, prati majka jedne naše daktilografkinje koja se vraćala kući. Taj vagon nikada nije stigao do Beograda niti je pomoć došla do bosanskih Srba jer su Mađari, detaljno ga pregledavši, u njemu pronašli 42. ikone stare, ranohrišćanske ikone. Uzurpirali su ceo vagon i sve prijavili Interpolu. Pretpostavljalo se da je neko nameravao da ih, po basnoslovnim cenama proda na aukcijama u zapadnoj Evropi i pare gurne u nečiji džep.

* Čini se da su kontraproduktivni kontakti Rusije i Srbije, poput ovog koji ste naveli, a u koji je možda bilo upleteno desno krilo Ruske pravoslavcne crkve, vrlo bitni i za prošlu ali i za našu savremenu istoriju?

– Srbija se zaista i danas oslanja na Rusiju kao bratsku zemlju. Problem je što od nje ne traži pomoć u razvojnim, perspektivnim sferama već samo u onim pogubnim, ratnohuškačkim. Danas nam Rusi navodno trebaju zbog otcepljenog Kosova za koje se nacionalistički tvrdi da je kolevka srpstva, žila kucavica…

* Imate utisak da su nas Rusi izmanipulisali, posebno tokom vladavine Vojislava Koštunice? Da nisu branili Kosovo zbog Srbije već da stvore prostor kako bi ubrzo ispunili svoj cilj o nezavisnost dve Gruzijske republike?

– Rusija je stara, ozbiljna država, koja uvek radi u svom interesu. Bilo bi dobro kada bi i naši državnici tako postupali, ali da pri tom, poput Rusa, realno sagledaju svoje snage. Rusija je otcepljenje Kosova iskoristila da opravda i pomogne otcepljenje Abhazije i Južne Osetije, gde živi veliki procenat njihovih ljudi, od Gruzije.

* Kako onda, kao čovek koji ne samo da poznaje, već i voli Rusiju, i još uvek pravi mnoge veze između nje i Srbije, tumači priče o slovenstvu i pravoslavlju?

– To su najveći mitovi, a bratstvo kao motiv za političko delovanje je samo u glavama naivnih. Najbolji primer za to je vreme režima Slobodana Miloševića, kada Rusija ne samo nije mogla, već nije ni želela da pomaže Srbiju koja ide u propast.

* Da li je Milošević, koju je karijeru započeo kao komunista, što ste i vi bili, po vašem mišljenju zaista, od samog početka bio tako destruktivna ličnost?

– Moj lični utisak je da su pogubniju politiku vodili oni oko njega i njegova supruga Mira Marković, a on im se prosto predavao.

Mira Marković

Mira Marković

Upoznao sam ga dok sam bio urednik beogradske hronike “Politike”, sedamdesetih godina. Pozvao me jedno jutro telefonom da mi se predstavi kao “novi čovek u Odeljenju za informisanje Skupštine grada” i dao mi vezu s tadašnjim gradonačelnikom Brankom Pešićem. Tamo se kratko zadržao, ali sam ga kasnije sretao na raznim skupovima. I tokom njegovog angažovanja u Inosu u Rakovici, i u Gradskom partijskom komitetu gde ga je doveo Ivan Stambolić. Pozdravljali smo se i razgovarali normalno. Bio sam više nego iznaneđen kad je njegovo ime aktuelizovano tokom čuvene Osme sednice, na kojoj je Milošević smenio Stambolića. U to vreme nisam bio u Srbiji. Od 1985 pa sve do 1990. bio sam dopisnik “Politike” iz Kine. Pa sam iz te perspektive to opredeljenje većine tadašnjih funkcionera Komunističke partije za Miloševića, video kao želju da Srbiju vrate u opanke. Reakcije ovdašnje javnosti na Osmu sednicu pratio sam iz novina koje su mi avionom u Peking stizale samo dva puta nedeljno. I pored toga, odlučio sam da prestanem da plaćam članarinu za Savez komunista.

* Šta vas je kao novinara čiji je cilj iznošenje društvene kritike, najviše potreslo tih godina kad se Srbija umesto u savremen svet prestrojila na put izolacije?

– Bila je to gomila ludosti, ali ipak samo nastavak onoga što se kuvalo još od sredine sedamdesetih godina. Za nas novinare koji smo profesionalno morali da sagledavamo uzroke i posledice, bio je to očito teško zaustavljiv proces. Primera radi, posle suzbijanja takozvane liberalne, demokratski orijentisane opcije na političkoj sceni, koja je kulminiraka smenom Latinke Perović i Marka Nikezića, posmenjivano je oko 18.000 ljudi sa direktorskih funkcija. Smenjen je Čeda Jelenić s mesta direktora Robnih kuća Beograda, najvećeg trgovinskog lanca u jugoističnoj Evropi, pa Mile Jovanović, legendarni direktor supermarketa Vračar, prvog na Balkanu,… da bi na kraju pao i Draža Marković, političar koji se suprotstavljao Ivanu Stamboliću i ljudima kojima se on okružio, poput Miloševića.

* Da li je tih 18.000 čelnmika smenjeno s nekim obrazloženjem, da li im je suđeno zbog nekih zloupotreba, da li su bili nesposobni za svoje funkcije, ili su bili prosto “krivi”?

– Bilo je to vreme ideološke čistke. Dovoljno je bilo da samo neko uperi prst u njih i kaže kako se protivi novoj viziji Srbije koja je narod, naravno nešto kasnije, odvela u strašnu propast. Kao u najgore vreme progona ljudi po Srbiji, koje su počele smenom Aleksandra Rankovića, UDBA je i pre smene Latinke Perović, svuda imala svoje špijune. Angažovala ih je da prodaju dobre a jeftine knjige po restoranima, kako bi prisluškivali ko šta govori. Sećam se kako sam sa svojim kolegama, Darkom Ribnikarom i drugima, posmatrao sve to. Čak i u kafanama u kojima se znalo da su rezervisane za novinare i boeme, kakve su bile one u takozvanom Bermudskom trouglu, Grmeč, Šumatovac i Pod Lipom, mogli su se videti nazovi agenti. Od tog vremena, posle tog Brionskog plenuma, pa sve do demokratskih promena oktobra 2000. godine, svako ko je iole rekao nešto što nije odgovaralo ideji o, od Jugoslavije otcepljenoj, velikoj Srbiji, bio je kažnjen. Svako ko je poput Latinke Perović, imao viziju o Jugoslaviji kao modernoj državi koja i dalje ima visok rejting u svetu, postajao je neprijatelj Srbije.
– U kontinuitetu se “snimao film” u kojem su privremeni špijuni, UDBA-ši ili DEBE-ovci, svejedno, odnosili ko zna kakve izveštaje u Službu, pa su sposobni ljudi, koji su uspešno vodili društvene firme, radili dobro svoj posao prosto smenjivanji, a intelektualci koji su imali svoje ideje i mišljenja, izopštavani i šikanirani.

* Na isti način, uz DEBE- ovce je dokrajčena i Komunistička partija Jugoslavije?

– Miloševićevska nazovi ideologija, jeste dokrajčila i moju Komunističku partiju. Političku opciju koju sam voleo i kojoj sam se kleo, zbog koje sam se sukobio sa svojim ocem jer se on protivio mojoj odluci da se učlanim u Partiju. A saznao je za nju jer sam molbu za prijem pisao partijskoj organizaciji mog rodnog sela Sirče kod Kraljeva, kad sam bio student na Beogradskom univerzitetu, gde sam diplomirao jugoslovensku i svetsku književnost. Milošević je zbog svega toga, za mene samo još jedan lik u nizu onih koji su negovali taj pogubni trend, i doprineo je da on kulminira u ratu, sankcijama, bombardovanju. Događajima tragičnim za srpski narod. Zato mislim da ga istorija ne treba pamtiti čak ni kao negativnog junaka.

* Da li ste to izdajstvo svojih partijskih drugova na Osmoj sednici osetili još u nekim njihovim odlukama, čije posledice narod u Srbiji i danas trpe. Poput odnosa prema Kosovu?

– Današnje sukobljavanje Srbije sa celim svetom oko Kosova, takođe je posledica iste te sulude ideje o Velikoj, jakoj Srbiji, i pokušaja da se ona realizuje nasilno, ratom, a ne mudrom politikom i dobrim susedskim odnosima. O tome sam bio prinuđen da razmišljam još od 1981. godine, od kada su počeli sa organizovanjem velikih demonstracija. Svako ko je tada hteo da bude realan mogao je da vidi da se mnogi Srbi, zaista sele zbog pritisaka Albanaca ali da je veliki broj i onih koji s Kosova odlaze zbog profita. Za beznačajno imanje na Kosovu dobijali su bogatstvo s kojim su u centralnoj Srbiji mogli da kupe ili izgrade po nekoliko nekretnina.
– Sećam se kako su srpski političari izgubili projugoslovenski orijentisanog Azema Vlasija, odličnog funkcionera. Uhapsili su ga jer je ušao u okono u kom su rudari, naravno Šiptari, demonstrirali. Tako su mu pokazali gde treba da “ode”.

* Mogli ste i kasnije iz Kine, u razgovoru sa novinarima i diplomatama iz celog sveta, da predosetite pogubnu politika Srbije u odnosu na Kosovo i na, tada još uvek postojeću, Titovu Jugoslaviju?

– U to vreme me je najviše šokirala činjenica da je “Politika”, koja je doduše oduvek bila glasilo srpske vlasti, počela da objavljuje podmetnute tekstove iz secesionističkih struktura, tada još uvek, Komunističke partije.

Ivan Stambolić

Ivan Stambolić

I danas se stidim činjenice da je novina u kojoj sam radio od punoletstva do penzije, 1988. objavila humoresku pisanu u tadašnjem Gradskom partijskom komitetu. Stariji je se sećaju po naslovu “Vojko i Savle”. A sramno je to što ni danas, dvadeset godina kasnije, niko nije otkrio ko je napisao, ko je doneo u “Politiku” i ko je dozvolio da se ona objavi pod pseudonimom Šarenac. Humoreska je bila namenjena protivnicima miloševićevskog režima i ismejavala one koji su mu se suprotstavljali i tražili povratak smenjenih liberalnih snaga. O lekaru Gojku Nikolišu, generalu i bivšem ambasadoru Jugoslavije u Indiji, koji je političku karijeru zamenio strukom jer se tamo zaljubio u ženu švedskog ambasadora, i kasnije se njome oženio. I o dr Pavlu Saviću kojeg su hteli da satanizuju i skinu s čela Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je to sraman i ružan tekst. I samo je jednom prilikom, Ivan Stambolić rekao da je verovatno napisan po ideji generala Nikole Ljubičića, Slobinog ljubimca, i da je “vrcnula” u kabinetu Miloševića.
– Meni je ipak bilo najstrašnije saznanje da u Srbiji postoje ljudi koji su zli, koji se svim sredstvima suprotstavljaju onima koji su za progres, a da je u toj borbi njihovo najbolje oružje postao list Politika.

* Ko je bio urednik “Politike” u ta sramna vremena kad je jedan ugledan list spao na nivo da postane poligon za pljuvanje po uglednim i časnim ljudima?

– Urednik nedeljne Politike, u kojoj je humoreska objavljena bio je Aleksandar Prlja. Kasnije je, u vreme režima Miloševića postao prvi ministar inostranih poslova Srbije. Ali on je bio tek jedan od mnogih Politikinih pera koji su se utrkivali da se dodvore Miloševiću.

* Uticaj porodice Milošević niujednom drugom mediju nije bio tako jak. Zašto su oni za instrument svoje moći odabrali baš Politiku, kada ona nije bila ni najtiražnija ni najomiljenija među običnim narodom?

– Niz decenija, i u vreme Tita i kasnije, uvek je najvažnije bilo znati, “šta piše Politika”. Nju su čitali oni kojima je Sloba želeo da pošalje poruke kako i šta da misle, ali i oni kojima je želeo da zapreti, da im kaže kako ne smeju da misle. Kad god sam u to vreme dobijao ”Politiku” u Pekingu, bilo me je stid što moja novina ima takve tekstove. Politički uticaj u njima bio je toliko prepoznatljiv i neprikriven, da sam se mnogo puta pitao ko njih zaista piše.

* Šta je Miloševiću i njegovoj klapi bio prioritet u tom agitovanju preko “Politike”?

– Jedini cilj je bio da kaže da je Srbija u pravu a da su ostale jugoslovenske republike, navodno protiv nas jer pre svega žele da nam oduzmu Kosovo. Prljavo su izveštavali o Albancima, kao o narodu koji je loš i destruktivan u celini. Što naravno niti je bilo, niti može biti tačno. Moja iskustva s kosovskim Albancima naučila su me da su oni odan i zahvalan narod. Da je to neko od srpskih funkcionera znao da iskoristi, mnogo ružnih stvari se ne bi dogodilo.

* Mislite li da bi drugačije izveštavanje srpskih medija i “Politike” o Albancima, sprečilo sve one strašne krvave sukobe koje smo preživeli, obostrane žrtve, i na kraju, potpunu nezavisnost Kosova?

– Nezavisnost Kosova je proces koji se pripremao vekovima i teško je reći da bi bilo šta moglo da spreči takav ishod. Ali politika Srbije prema tom pitanju sve to vreme bila je pogrešna. Posebno ona posle raspada SFR Jugoslavije. Sećam se početka šezdesetih godina, kad su preko cele naslovne strane i “Borba” i “Politika” pisale kako je jedna albanska porodica od 250 članova, dakle, jedno malo selo, zajedno sa svojim svinjama i kravama, prebegla na Kosovo gonjena, pisalo je, bičem Envera Hodže, albanskog predsednika. Razmišljao sam tada, iako su se Titovi i Hodžini odnosi pokvarili od vremena Informbiroa, kad je Jugoslavija uspela da izmakne iz kandži Sovjetskog Saveza, kako smo mi ipak već tih šezdesetih godina morali da negujemo dobrosusedske odnose. Pre svega sa Albanijom, jer su tu vekovna žarišta. Pa ni država, baš kao ni čovek, ne može živeti sam. Ali, eto, prošlo je 40 godina a svedok sam kako i sada, u 21. veku, u Srbiji postoje ljudi, koji propagiraju svoje pogubne, nazadne ideje pitanjima: “Šta će nama Evropska unija?”.

* Ponešto od tih svojih stavova uspevali ste i u Miloševićevo vreme da progurate u “Politiku”, dok ste, od 1991. do 1993. bili dopisnik iz Sovjetskog Saveza, odnosno kasnije, posle raspada SSSR, iz Ruske Federacije?

– Pokušavao sam, posebno što sam za dopisnika iz Moskve poslat u vreme kad se tamo štošta lomilo: zemlja se raspadala i granice su se, kao uostalom i svuda u svetu, uglavnom crtale po etničkim osnovama. Iskustva tadašnjeg SSSR mogla su nam biti recept po kome je, nešto kasnije svoje probleme trebalo da pospremi i Srbija. Pokušavao sam da javno iznesem stav da Srbija sama treba da insistira na podeli teritorije Kosova na osnovu etničkih principa.

* Da li ste kritikovani zbog takvih stavova? Navukli ste mržnju porodice Milošević i klike zbog te “jeresi”?

– Ti su stavovi bili tek predigra za moj progon, ali nisu bili direktan uzrok. Tekstovi koje sam pisao, i saznanja koja sam imao kao dopisnik iz zemlje u koju su se u ta kolebljiva vremena, sjatilia mnoga mudra novinarska pera iz celog sveta, naljutili su režim nešto malo kasnije.Kad su rusko-srpski odnosi bili hladni.

* Otvoreno ste pisali da se Milošević odrekao Rusa i njohove pomoći, odnosno, da ga je Jeljcin izopštio?

– Prvi izveštaj iz Moskve poslao sam 21. avgusta 1991. Ceo je svet već znao da su se, tada tri ključna čoveka za raspad Sovjetskog Saveza, Leonid Kravčuk, predsednik Ukrajne, Stanislav Šuškevič predsednik Belorusije, i Boris Jeljcin, predsednik Rusije, dogovorili o neminovnom raspadu Staljinove tvorevine. A krajem decembra 1991. Mihail Gorbačov je to i objavio preko centralne televizije. Srpski režim je međutim, sve te jasne činjenice odbacivao i dalje je želeo da sarađuje sa Sovjetskim Savezom.
– Bilo je niz grešaka u tom srpskom inatu. Tokom takozvanog puča, krajem avgusta i septambra 1991. godine, kad se ruska Armija podelila na one koji su podržavali stari komunistički režim i celoviti Sovjetski Savez, i druge koji su bili uz, tada zatočenog Gorbačova, i Jeljcina, koji su zajedno sa skoro svim ruskim intelektualcima hteli, neminovno potrebnu, samostalnu Rusku federaciju, iz Srbije su stizale razne poruke. Te depeša u kojoj akademik Mihajlo Marković, na nekom sastanku Miloševićeve Socijalističke partije Srbije u Zemunu, šalje čestitku Gorbačovu, misleći da je on protiv Jeljcina.
– U Moskvu je tada često dolazio i Dušan Čukić i pred nama novinarima lobirao protiv Jeljcina, govorio kako će on biti svrgnut za nekoliko dana. Televizijska ekipa RTS snimala je priloge na Zubovskom bulevaru, ispred Ministarstva inostranih poslova. Iscenirali su tamo kako grupica demonstrira s transparentima na kojima je pisalo “dole Jeljcin”, ili “živeli Srbi i braća Rusi”, a potom su anketirali neke babuške, plaćene od naših raznih službi, da pred kamerama izgovaraju kako je Jeljcin svinja, Juda i izdajnik i da treba podržati komunističku partiju Genadija Zjuganova.

* Postoje informacije da je Milošević poslao 20 miliona maraka da pomogne svrgavanje Jeljcina. Šta je, po vašem mišljenju, bio motiv srpskog režima da se meša u unutrašnje poslove Rusije. Da li je to možda taj famozni šverc oružja o kome se i danas tajno priča a koji je, tvrdi se, organizovao Miloševićev brat Bora, kasnije ambasador u Moskvi?

– Motivi su bili mnogi ali je finansijski sigurno bio najjači. Između ostalog, znalo se to još tada, najunosniji poslovi bili su vezani za šverc oružja. Ali taj je posao nastavljen i tokom vladavine Jeljcina. Avioni koji su prevozili oružje iz Rusije u Afriku, leteli su stalno. Jedan je čak i pao, sredinom devedesetih, kod samog Surčina. Do danas niko nije objasnio šta je taj transportni avion, prevozio iako su u njemu poguinuli jedanaestorica Rusa i Ukrajinaca, i jedan Srbin. Miloševićevska vlast je objavljivala gluposti da je on prevozio stare gume a svetske novine da je s njim švercovano oružje.
– Sa tim zlim ljudima, imao sam inače i bliži susret. Još na početku svog angažovanja u Moskvi, u našoj Ambasadi, upoznao sam jednog Srbina za kojeg su mi rekli da živi u Parizu i da jedan od najvećih stručnjaka za prodaju oružja. On se tada žalio, kako su ewto gotovi i Čečenija i Jugoslavija i kako se moraju tražiti nova tržišta za biznis. Bio sam zaprepašćen saznanjem da upoznajem čoveka koji traži smrt.

* Srbi su u raznoraznim poslovima i mafijama s Rusima, Ukrajincima, Gruzijancima i drugima, odavno. Kad je i kao počela ta sprega u legalnim a kasnije i kriminalnim poslovima?

– U bivšoj Jugoslaviji mnoga su preduzeća odlično poslovala u Sovjetskom Savezu, čim je stao hladni rat između Amerike i SSSR. Sredinom osamdesetih većinu građevinskih radova, ogromne projekte radili su naši. “Kongrap” je gradio velelepni hotel za Olimpijadu u Moskvi, trgovina je cvetala preko “Geneksa”, “Ineksa”, “Progresa”… Naši su napravili stotine ogromnih fabrika, primera radi fabriku čiji je kapacitet bio milion fridžidera godišnje. Privredna srbofilija je bila do te mere razvijena da su svi veliki kombinati napravljeni u SSSR bili kopije beogradskog Poljoprivrednog kombinata (PKB). Rusi su se hvalili kako u kući imaju nameštaj “Simpa”, odela iz “Beka” i “Kluza”, “Obuća Beograd”… Čak su i poljoprivredne proizvode pre uvozili iz Srbije nego iz Bugarske koja je tražila da bude 16 sovjetska republika. Zato su Srbi i danas najprisutniji tamo a nekoliko naših privrednuika su izuzetno poznati trgovci uslugama, građevinari, mnogi zastupnici bivših velikih preduzeća koja su ovde propala. Oni su tamo osnovali svoje, privatne firme, i neke izuzetno uspešno posluju, poput “Farmana” na čijem je čelu Branko Grujić, najbliži prijatelj Sergeja Ivanova, ranije, ministra vojske Ruske federacije, čoveka dakle, koji je trebalo da bude predsednik umesto aktuelnog Dmitrija Medvedeva. Ili preduzeće “Mivel” Bože Veljanovića, koji je u Moskvi i širom SSSR-a izgradio desetine ekskluzivnih kvartova. Ruska vlast u njega ima toliko poverenja da je on dobijao na konkursu poslove za restauraciju zdanja koja su proglašena kulturno-istorijskim spomenicima.

* U svim tim kontaktima, priča se, umešana je i takozvana rusko-srpska-crnogorska mafija. Imate li vi neka saznanja o tome?

– Ta sprega zaista dugo postoji. Saznao sam to odmah pošto sam sam prvi put doputovao u Moskvu, 1. avgusta 1991. Dopisništvo “Politike” trebalo je renovirati tako da sam mesec dana stanovao u jednom od dva hotela koja se zovu “Beograd”. Sustanari su mi bili samo Čečeni i Srbi a u drugom hotelu s istim imenom, živeli su Crnogorci, najviše Nikšićani, koji su držali crno devizno tržište, dilovali raznu robu. Čini mi se da su se u tom periodu Rusi zapitali što to i oni ne bi mogli, pa je posle Gorbačova nastala ekspanzija razbojništva a onda i organizovanog kriminala.
– Jedan u nizu incidenata te vrste bio je prepad na voz za Mongoliju koji iz Moskve putuje po šest dana. U Sibiru, gde su registrovane 265 mafije, razbojnici u pustoši zaustave teretni voz, pokupi sve, poput one američke hajdučije iz 19. veka, ilustrovane u vesternima. Pisao sam i o jednom tragičnom događaju, kad su seljaci iz nekog sibirskog sela “okupirali” zaustavljene cisterne na pruzi i istakali iz njih uvereni da se radi o alkoholu. Ispostavilo se da je to bila neka hemikalija i više od tridesetak ljudi se otrovalo. Takva razbojništva su suzbijena posle dolaska Vladimira Putina na vlast a Jurij Luškov gradonačelnik Moskve uspeo je da suzbije mafiju čije su žrtve bili i naši građevinari, ostajavši kratkih rukava kad su završili ugovorene poslove. Bilo je čak i otmica naših privrednuika.

* Tokom vladavine Jeljcina, tvrdi se, rađana je visoka privredna mafija, tajkunizacija? Kako je uopšte tekla tranzicija u Rusiji?

– Svi današnji ruski ili ukrajinski tajkuni, poput Abramoviča, bili su privrednici i sposobni da rašire biznis. Osnovni kapital su verovatrno stekli veštim manipulacijama pre privatizacije krupnih preduzeća a onda su ih kupili po niskim cenama u vreme kad je Ruska federacija bila u sličnim teškoćama kao i Srbija. Te bilijarde dolara koliko danas ima tridesetak Rusa, među najbogatijim u svetu, zarađivane su od ranih devedesetih kad je mnogo Moskovljana preživljavalo inflaciju. Nije bilo ni para ni robe. Prodavnice su bile potpuno prazne. Jednom prilikom ušao sam u jednu ogromnu robnu kuću obuće a unutra dve mačke, osam prodavačica, jedne valjanke čizme i osam pari patofne. Za hranu su ljudi čekali u dugim redovima i to za svaki artikal, u drugom. Snalazili su se tako što bi, primera radi, stali u jedan red za kobasicu i pitali čoveka ispred koji je broj. Onda zapišu na primer 327 na dlan, pa odu do drugog reda, vide šta se prodaje i tu zapišu koji su po redu za taj artikal, i tako sve dok ne pokupuju šta im treba. Jegor Gardajr premijer u to vreme, izdejstvovao je pomoć iz zapadne Evrope, ali to štro je stizalo uglavnom je bilo beskorisno. Delile su se, na primer, supe za mršavljanje. Da bi preživeli i kupovali hranu koju su im prodavali Ukrajinski seljaci, Moskovljani su se snalazili kako su znali. Svi su taksirali skupljajući pešake i vozeći ih za “kolko daš”. Meni se jednom prilikom dogodilo da me je vozio jedan general, a drugi put mi je stalo vozilo Hitne pomoći, ali je vozač saniteta odustao jer mu naša Ambasada u koju sam ja kretao, nije uz put. Rekao mi je, ako toliko obilazi umreće mu pacijent!

*Tranzicija Rusa o kojoj pričate deluje tragičnije i anarhičnije od onoga što su građani Srbije preživljali tokom Miloševića?

– Samo na prvi pogled. Pre bih rekao da je bilo isto. Jelcin je na primer pokušavao da isplati građane i svako je za jedan vek tortute od 1918. do 1991. dobijao po 10.000 rubalja. Ljudi su te pare deponovali u banke pa su za devet meseci za njih mogli da kupe dve flaše piva. Profitirali su samo vešti bankari i Rusi koji pare nisu podigli dok valuta nije stabilizovana. U isto vreme, Srbi su upisivali akcije u firmama u kojima su radili. Tako smo i mi u “Politici”, dobijali bezvredne akcije a plate su nam isplaćivane iz hipotekarnih kredita uzetim od Komercijalne banke. Akcije danas ne vrede ništa, a zbog tih kredita, pre tri godine, ta zgrada koju smo mi zaposleni u Politici gradili od prodaje svojih novina, lično sam gledao i radovao se dok su je zidali, danas je otuđena. Novinari je sada koriste pod kiriju, a vešti ekonomista Ljubomir Mihajlović je Komercijalnoj banci sačuvao i rejting i hipotekarna zdanja. Samo još da neko položi račune, kako se to sa zgradom “Politike” desilo

* Kad je počelo to potpuno rasulo u “Politici” i da li ste vi u Rusiji, bili pošteđeni toga?

– Po okončanju sukoba Miloševića i Stambolića. Kad je reč o meni, sve je počelo 19. maja 1994. kad mi je tada vršilac dužnosti glavnog urednika, Boško Jakšić, kome sam ja inače bio prvi urednik kad je sedamdesetih došao da radi kao novinar pripravnik, javio da me očekuju u Beogradu, na radnom mestu komentatora za spoljnu politiku. Bio sam zapanjen jer je to bila tek treća godina mog rada u Moskvi a trebalo je da ostanem četiri do pet.

* Da li su vam objasnili zašto vas povlače iz Moskve?

– Niko mi to direktno nije rekao jer su u “Politici” novinari uvek imali samostalnost da pišu šta smatraju da treba, ali tadašnji direktor “Politike” Dragan Hadži Antić, rekao mi je da je to odluka Kolegijuma. Hadži Antić je, inače, dok sam bio urednik beogradske hronike bio kurir, pa me je kasnije pozvao za kuma i venčao sam ga sa Rajkom Radivojac, pesnikinjom, divnom ženom. Tri meseca mi ništa nisu dali da radim a onda mi je dobri čovek Petar Mićkoviću dozvolio da pišem svoja sećanja. Tako nisam ostao na belom hlebu.

* Verovatno ste se svojim tekstovima zamerili režimu. Pisali ste protiv Slobe i Mire Marković?

– Ne. Ja sam samo izveštavao. Ako su u Rusiji govorili da je Milošević loš ja sam to morao da prenesem jer je to čulo još najmanje sto novinara pa ne mogu da se brukam i ćutim. Ipak, mislim da je sve bilo zbog nekoliko događaja i tekstova. Prvo kad me je novinar najtiražnijeg turskog lista Hurijet, Nerdun Hadžioglu, prvi čovek koji mi je u Moskvi pomogao da se snađem, zamolio da mu krajem 1992. pomognem da dobije intervju od Miloševića. Smatrao sam i sam da je to bitno jer kome bi se Milošević ispovedio ako ne najjačoj islamskoj zemlji u Evropi, koja podržava albanski separatizam. Bilo je bitnije dati izjavu Hurijetu nego Tajmu. Na žalost, moji napori da pomognem preko tadašnjeg Dušana Vasića, šefa Miloševićevog kabineta kojem sam nekada bio urednik u “Politici”, bili su uzaludni. Rekao je da više od 170 novinara čeka intervju pa sam morao da telefoniram Miloševiću na kuću. Tad sam prvi put čuo Miru Marković, koju, digresije radi, nikada nisam video u životu. Samo sam pročitao nekoliko njenih tekstova iz kojih sam zaključuo da ona samo može da misli kako zna da misli. Mira mi je dakle dala vezu sa Miloševićem a je odmah prihvatio da Hurijetu da intervju. Vasić je odredio datum a onda su tursku ekipu koja je došla na zakazan termin, pustili da još tri dana u hotelu, čeka da bude pozvana. Morao sam još jednom da intervenišem, bilo je zaista strašna ta beskrupuloznost. Sve se završilo tako što je Hurijet, kako je i obećao, intervju preneo od reči do reči. Ali je dan posle toga Bulet Edževit, premijer Turske, demantovao Miloševića. Onda su me iz Beograda zvali i ljutili se, kao da sam ja kriv za sve.
– Značajnije zamerke dobio sam i pošto sam mnogo puta javljao “Politici” da Mira Marković nije tako cenjena u Rusiji kako se to predstavljalo, ali i posle izveštaja sa konferencije za štampu Vladimir Žirinovskog, glavnog oponenta Jeljcinu. Držao je konferenciju za štampu a gost mu je bio predsednik neofašističke stranke iz Nemačke koja je imala oko 13.000 članova.
– Žirinovski je na konferenciji rekao kako svi misle da je Staljin bio veliki zlikovac jer je poubijao 32 miliona komunista iz celog sveta, ali da je njegova najveća greška bila što se nije udružio s Hitlerom pa da danas ceo svet bude u rusko-nemačkim rukama. Žirinovski je nastaljajući istakao i kako je dobio poziv od Mire Marković da: “ode među našu napaćenu srpsku braću. U Beogradu mi je rečeno da će mitingu prisustvovati pet miliona ljudi. Ali je Mira Marković, zabranila pa onda dozvolila taj miting, tako da sam govorio pred jedva pet hiljada ljudi. Hoću da poručim predsedniku Miloševiću koga veoma cenim, da se seti kako su prošli političari koji su dozvolili da im se supruge mešaju u državničke poslove. Da se seti kako je prošao Gorbačov”, rekao je Žirinovski.

* Sve ste to napisali u izveštaju “Politici”?

– Da, i bio sam budan cele noći da vidim da li će tekst izaći. Javili su mi iz deska da je izveštaj u prvom izdanju ceo, i da se ispod podnaslova o Žirinovskom, na kraju teksta, nalazi ceo pasus. Hranislav Nikolić iz deska, koji mi je to rekao, dodao je da sam lud a ja sam mu odgovorio da ne mogu da falsifikujem konfernciju za štampu. Kad sam zvao kasnije da vidim šta je sa beogradskim izdanjem, rekli su mi da je tekst i dalje na trećoj strani ali je deo sa Žirinovskim neko izdvojio i uokvirenog ga, kao antrfile, sa velikim naslovom, stavio nasred strane. Ni danas ne znam koji je urednik to kreirao, ali sam mu zahvalan.

PODTEKST 1
Srbi nikada nisu znali da iskoriste prijateljstvo Kine

Glosa: Dok su se srpske delegacije po Kini bratimile sa siromašnim provincijama, Slovenci su tamo potpisivali i realizovali važne državne poslove i zarađivali basnoslovne pare.

* Vi ste od 1985. do 1. jula 1990. bili dopisnik “Politike” iz Kine. Kakva su vaša iskustva o odnosu Srbije sa tom mnogoljudnom državom?

– U Kini sam se uverio da je došao kraj SFR Jugoslavije, ali i propast Srbije. A to sam sebi potvrdio kada sam 1989. godine iz Pekinga došao na godišnji odmor, i krenuo u Kraljevo da posetim svoje roditelje. Svi autobusi, bar u tom kraju, a verujem da je tako bilo širom Srbije, bili su oblepljeni velikim fotografijama sa kojih se smeškao Sloba, a koje su stajale na šoferšajbnama već punih šest meseci, posle Gazimestana. Tada sam znao da je Miloševićev socijalizam poguban i da se primera radi, nikako ne može porediti sa kineskim. U Kini su ljudi i religiozno i sociološki vaspitani da se zadovolje sa bukvalno, šakom pirinča dnevno, odećom i obućom. I da se žrtvuju zarad nekih viših ciljeva, ideologije. Mentalitet našeg naroda potpuno je drugačiji.
– Deng Sjao Ping je posle revolucije govorio da nije važno da li je mačka bela ili crna već kako lovi miševe, pa malo kasnije da malo kapitalizma ne može da nanese štetu kineskom socijalizmu, a onda i: što više bogatih Kineza to bogatija Kina. U isto to vreme dolazile su naše delagacije iz Jugoslavije. Za pet godina, koliko sam ja bio u Pekingu iz Beograda je čak tri puta dolazila delegacija iz Srbije da se pobratimi sa Helio Đang pokrajnom kojoj smo mogli da prodamo bukvalno sve. Dođu, jedu, piju, i vrate se. Funkcioneri su mi tražili da im kupujem tamošnje drevne lekove za potenciju. Nasuprot tome, delegacija koja je došla iz Ljubljane, sačinjena od 21. direktora najvećih slovenačkih preduzeća, pobratimila se odmah sa Sečuanom, najvećom i najbogatijom kineskom provincijom, sa 110 miliona ljudi. I, svaki je slovenački direktor potpisao konkretne ugovore sa kineskim privrednicima. Recimo, čovek koji je zastupao Iskru iz Ljubljane, iz Kine je odoneo ugovor po kojem je Iskra elektrificirala prugu od Pekinga do Hong Konga i zaradio Sloveniji tim poslom ogromne pare.
– I saradnja Hrvata s Kinom je bila dobra. Samo Srbe nisu interesovali saveti nas novinara da upoznaju slobodne trgovinske zone Kine. Smejali su nam se i rekli: “A, neće kod nas kapitalizam na mala vrata”.

Antrfile uz podtekst 1
Mira Marković
Promovisala kineske akademike,
sama se učlanila u rusku Akademiju
* Da li je Slobodan Milošević tražio neku podršku od Kineza?

– Milošević se okrenuo Kini samo kada je bilo dramatično a srpski mediji su izveštavali jedino o promociji knjige Mire Marković, u kineskoj Akademiji nauka. Vang Dadžou, koji je inače bio dopisnik njihove agencije Sinhua, a ja sam ga upoznao još 1957, kad je došao u Jugoslaviju da uči srpski jezik, bio je prevodilac njenih knjiga. Kasnije je u Kini samo radio u kineskoj Akademiji kao stručni saradnik u Odeljenju za Ameriku. Ali u našim novinama imenovan je za akademika. Mira mu se za promociju pred 120 kineskih intelektualaca koji su znali srpski, sem lažnim tituliranjem, odužila i tako, što je, Vanga i njegovu suprugu, častila sedamodnevnim odmorom na Zalatiboru.

* U to vreme se mislilo, a ni danas nije demantovano, da je Mira Marković sa svojim knjigama uspela da postane i član ruske Akademije nauka. Imate vi neka saznanja o tome?

– Mira Marković je bila član esnafskog Sociološkog društva u ruskoj federaciji a predsednik tog društva bio je akademik Genadij Osipov. Više od dve godine upozoravao sam redakcijuda Mira Marković nije akademik.

* Postoji još nešto zanimljivo vezano za Miru Marković i Miloševića što vas je šokiralo?

– Možda detalj u koji sam se igrom slučaja lično uvereio. Svaki put kad bi Mira doputovala u Moskvu, odsedala je u rezidenciji naše ambasade. Ujutru bi je uvek, Slobodan budio telefonom, rečenicom da je upravo na satelitskoj televiziji gledao vremensku prognozu i video da je u Moskvi hladni. Tada bi rekao: “Dušo, kad izlaziš obavezno ponosi džemperčić, da ne nazebeš”

PODTEKST 2
Prve svađe republičkih funkcionera SFRJ vrcale su preko novina
GLOSA: Milionski tiraž “Politika” je imala samo šezdesetih godina, onih dana kad je objavljivan feljton “Kako je uhapšen Draža Mihajlović”, Gojka Banovića i pokojnog Koste Stepanovića

* Decenijama dugo iskustvo u novinarstvu daje vam pravo da objasnite kakva je to sprega između žurnalista i političara u Srbiji danas i kakva je bila nekada?

– U vreme kad sam počinjao ozbiljnu karijeru, i bio šef dipisničke službe, “Politika” je u pravom smislu reči bila novinarska sila. Tada sam se i lično uverio da političari pokušavaju da utiču na uređivačku politiku novine. Na raport smo kod Saše Gligorijevića, tadašnjeg predsednika Konferencije saveza komunista Beograda, pozvani Žika Minović i ja. Reagovao je što tekst o komunistima nije bio na vrhu, već na dnu strane. Ali ja sam branio svoje pravo da dam prioritet vesti o školstvu u odnosu na izveštaj sa nekog partijskog sastanka.

* Kakvi su inače bili odnosi visokih funkcionera i novinara u to vreme. Danas i predsednika države skoro svako može da cimne na mobilni a ranije?

– Nije bilo lako doći do poznatih funkcionera. Pre svega do onih pametnih, zato šrto oni nisu hteli da razgovaraju bilo s kim. Birali su pametne novinare. Bilo je naravno i onih lošijih funkcionera, kojima su novinari trebali radi publiciteta i dokazivanja u karijeri.
– Ali i inače, mi smo u to vreme jurili tiraž drugim temama a ne pričama funkcionera. Imali smo jaku konkurenciju i u listu “Borba” ali još veću u “Večernjim novostima” koje su osvajale vrlo široku čitalačku publiku. “Politika” je takve tiraže, čak i preko milion prodatih primeraka dnevno, dostizala samo kad su šezdesetih, Gojko Banović i Kosta Stepanović objavili feljton “Kako je uhapšen Draža Mihajlović”, na celoj strani.

* Kad god se u Srbiji priča o novinarstvu tog vremena pominju se samo beogradski dnevnici. Šta je sa novinama iz Hrvatske, Slovenije… Sa Vjesnikom, Delom i drugima novinama. One se nisu ni čitale ni prodavale u Srbiji recipročno, onako kako su se naše novine prodavale u drugim republikama? Kako to tumačite?

– U Beogradu su se mogle kupiti sve novine ali su se malo čitale. To je bila posledica našeg, srpskog mentaliteta i okolnosti da su se Srbi u SFR Jugoslaviji uvek osećali nadmeno. Svi Slovenci učili su srpsko-hrvatski od prvog razreda osnovne škole a u Srbiji se niko nije interesovao za jezike drugih nacionalnosti a još manje za njihovu štampu, izjave tamošnjih javnih ličnosti i funkcionera, za mišljenje njihovih novinara.

* Postojale su dakle i razlike u pisanju i izveštavanju ondašnje srpske i štampe iz drugih republika SFR Jugoslavije. Pretpostavljam da komentari u Delu i Politici, primera radi, nisu bili uvek isti.

– Uglavnom nisu. Posebno kad su novinari izveštavali o privrednim aferama. Uz to, Slovenci i Hrvati su imali vrlo jaka dopisništva u Beogradu koja su naravno morala iscrpno da izveštavaju i o Partiji i Titu, ali su itekako pratili događanja u privredi Srbije. I često su o njima pisali realnije nego beogradski mediji. Kasnije su novine počele da svađaju republike preko lakonskih izjava funkcionera. Sećam se kad je predsednica SSRN-a Srbije, Rada Anđelković, čuvena Rada Lambada, tek što se vratila vozom prijateljstva iz Maribora,(s proslave na kojoj je igrala s predsednikom slovenačkog SSRN-a), dala izjavu, objavljenu na prvoj strani “Politike”, kako srpska preduzeća više uopšte ne smeju da sarađuju sa slovenačkim. Iako je to bilo pred Titovu smrt i već su se videli svi raskoli između republika, to ipak nije smelo da se radi tako direktno i javno, mogla je to da odradi taktičnije.
– Primera radi, kad je građena Gazela pare su dobijene od države a ne od grada. Tito je otvorio most, a svi su Srbima zavideli jer su od para za autoput uspeli da reše problem veze između starog i Novog Beograda. Tadašnji gradonačelnik Branko Pešić je međutim bio inteligentan i osmislio je ne samo taj projekt već je rešio da preostalih osam miliona dinara, u to vreme veliki novac, koji je Beogradu ostao od izgradnje Gazele, utroši na grad. Odlučio je da gradi podzemne prolaze ispod saobraćajnica u centru, pozvao je sve glavne urednike novina i rekao im da naprave kampanju o projektu gde navodno samo 40 najvećih beogradskih preduzeća daju novac za to. Oni su stvarno i odvajali nešto para ali se u tu masu skoncentrisao i onaj ostatak, pa su poslovi bili čisti i niko nije mogao da optuži Beograd kako se gradi parama iz budžeta države.

Antrfile u podtekstu 2
Tito
Slušao sugestije novinara

– Kad je Tito otvarao Gazelu, svi novinari su dobili strogu direktivu da se ne približavaju Predsedniku. Pošto je svečanost završena kolona s automobilima gde su bili svi visoki funkcioneri tadašnje SFR Jugoslavije, krenula je ka centru gde je inače novinarima obećano da će dobiti Titovu izjavu na konferenciji za štampu u Skupštini grada. Ja sam se, kao izveštač za Politiku, nekako našao u trećim kolima u toj koloni, i kad smo prešli novi most vidim kako prvi auto u kom su se vozili Tito i Branko Pešić staju i njih dvojica izlaze iz kola. Ne obraćajaći pažnju na instrukcije koje su date medijima, izleteo sam i ja, i dotrčao do njih. Čujem kako Pešić i on pričaju a dole jedno sto parnjača, dime se strašno, ne može da se diše. Nisam izdržao, pokažem rukom prema parnjačama i pitam Tita nije li taj prizor sramota za grad, a on kaže Pešiću: Neka se ovo odmah skloni. Scenu su zabeležile i TV kamere pa su je svi emitovali. U istom trenutku mene neko povuče za rukav, shvatio sam da je iz Titovog tajnog obezbeđenja ???… Šarenca. Kad smo stigli u Skupštinu Šarenac me je napao. Urlao je: “jesam li ja rekao da niko ne sme da priđe Titu”. Ja sam odgovorio: “Jeste, i to ste uradili jer ste pravi policajac. Ali zapitajte se kakav bih ja bio novinar da nisam istrčao i iskoristio priliku da ga nešto pitam”.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…