NAROD U TIMOČKOJ KRAJINI JOŠ UVEK VERUJE U LEG ENDE I ODLAZI U POTRAGU ZA ZAKOPANIM BLAGOM
Piše Jasna Jojić
objavljeno u Trećem oku, 2000.
Vlast nad Timočkom krajinom oduvek je bila čežnja najve- ćih imperatora i vojskovodja. Preko litica mistične Djerdapske kl isure koja je odvajala staro Rimsko carstvo od tadašnjih divljih pl emena, marširalo je kroz protekla stoleća mnogo vojnika, i još je više bilo hajduka i njihovih jataka, koji su im se suprotstavljali. U toj vekovnoj borbi, svi su oni sa sobom nosili mnogo zlata, otima li su ga jedni od drugih, sakrivali ga po tavanima brvnara ili su ga zakopavali. Veći deo plena nikada nije pronadjen, pa zlatna grozn ica, koja sav ostali svet spopada samo s’ vremena na vreme, stano vništvo u istočnoj Srbiji ne prestaje da trese.
Današnji tragaoci posebno su zaintrigirani pričom o Živa-nu i Nili koji su početkom ovog veka, Timočanima bili poznati kao hajduci. Harali su planinskim zabitima Velikog i Malog Krša, po šumama Deli Jovana i oko Miroča. Uz Dunav su sačekivali i pljačkali harač sa turskih ladja ali im je podjednako drago bilo i zl ato Kneza Miloša koji su njegovi podanici sakupljali od tadašnjih poreznika.
Hajdučija Nila i Živana
Nila i Živan, usmenoj istoriji poznati kao nezasiti lopovi, vešti na pištoljima i još spretniji sa sabljama, kretali su se nakon uspešno obavljenog posla, po selima koja i danas postoje. Konji ma su prelazili iste one staze koje su zadnjih šest decenija asfaltir ane u regionalne i lokalne puteve. Znali su tadašnji seljani da će im ako ih zaštite od potere pripastipo neki dukat, ali da će najveći deo opljačkanog plena ipak biti dobro sakriven. Hrabriji su ih uh odili ali im je retko polazilo za rukom da dvojici hajduka, otmu bl ago. Tako se i danas pouzdano zna da velika količina zlata čeka svog nalazača pored sadašnjeg savremenog puta od Negotina do Zaječara, na potezu Miljanovac, pored sela Rgotine. Po zapisu Du šana Randjelovića, tu su se pre stotinjak godina kočijama prev ozili nameti pokupljeni od okolnog življa. Džakovi sa parama vo ženi su u Negotinsku krajnu ili u načelništvo u Zaječaru, a odatle dalje do vlade u Beogradu.
Nila i Živan su prepadali kočijaše, ubijali žandarme i sa ple nom išli prema granicama sa Rumunijom i Bugarskom. Proga njani od velikih četa pandura, našli su se oni u dvorištima mnogih porodica čiji su potomci i danas živi. Seljaci su ih nekada skrivali, a nekada im odavali da im je u selu spremljena zaseda.Sećala se toga i nedavno preminula baka Stana Živanović iz Rgotine koja je kao mlada devojka odbila da im pomogne i ostala praznih šaka. Ali i porodica Tome Zlatinog koji ih je primio i za to bio bogato nagradjen.
Nila i Živan, slavu “nesavladivih” ipak nisu izdržali dugo. Nakon velike pljačke kneževske kožije, morali su da se razdvoje pred kivnim žandramima. Nila je uhvaćen i obešen na Stan ojkinom brdu (sadašnje vašarište u Rgotini) a Živan je uspeo da prebegne u Rumuniju. Kada se nekoliko godina kasnije vratio, vo djen čežnjom da vidi svoje rodno selo Donja Bela Reka kod sa- dašnjeg Bora i pokupi bar deo sakrivenog plena, već je sve bilo drugažije. Narod više nije bio jatački raspoložen ni sentimentalan da pomaže hajduke i on se prerušen vratio u susednu zemlju gde mu se izgubio svaki trag.
Tako i mesta gde su zakopali svoje plenove, nikada nikome nije otkriven. Nila nije želeo da prizna ni kada mu je obećano da će mu vlast poštedeti život, a i Živan je verovatno tajnu poneo u grob. Ali po Timočkoj krajini kruži priča da su najveći deo zlata poharanog iz kneževske kočije sakrili u bunaru u blizini rgotskog groblja koje i danas postoji. Ne može se pouzdano tvrditi, ali me-štani Rgotine su povedeni ovom pričom, dugo godina pokušavali da otkriju koji je to bunaar. Tvrdi se da su se u duboke vodene ja me spuštale čak i specijalno opremljene ronilačke ekspedicije koj e su dovodjene iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Svi oni tragali si a i danas to čine za metalnom kutijom. U njoj je ranac od sirove bivolje kože sa više od četrdeset kilograma zlatnih dukata. “Ko ga bude našao biće od Boga odabran”, tvrde Rgoćani.
Veruju, kažu, jer je već mnogo blaga kojeg su se dočepali Nila i Živan pronadjeno. Porodice iz Vražogrnca, Salaša, Mokra nja i Jabukovca, preko noći su se obogatile, sazidale velike kuće i kupile mnogo stoke. Tvrdi se da blago Nila i Živane nije ukleto i da se za njega ne mora, kako to već nalaže tradicija u Timočkoj krajini, podneti žrtva krvlju. Nju su već odavno platili oni koji su krvavim rukama do blaga dolazili.
Sigurnost u zlatu
Zato ga Timočani i dalje danonoćno traže. Kopaju pored vodenica, šumskih izvora, vekovnih stabala ali i na drevnim gro- bljima ili po mnogim pećinama u okolini Rgotine i tridesetak kilo metra udaljene Donje Bele Reke. I pošto ista ideja zaokuplja i žite lje drugih država, u Srbiji je sve više prisutna savremena industr- ija kompjuterizovanih detektorakoji analiziraju postojanje metala pod zemljom.
-Na početku su istraživači kopali gde stignu pa su vadili uglavnom zardjale konzerve. Tehnika je medjutim uznapredovala i postoje skuplje mašine koje detektuju samo zlato- kaže ing Djo ko Stamenk ović, šef odelenja za hidrometalurgiju u RTB Bor i autor više knjiga o zlatu.
On naglašava da su ovi aparati zadnjih meseci preplavili i istočnu Srbiju i da ih obično ilegalno unose mnogi Timočki gastabajteri zaposleni u inostranstvu.Kako se medjutim detektorima ne može preći veliki prostor jer je to naporno, Timočani se orijentišu na tradicionalne načine. Putokazi su im stare mape koje se čuvaju generacijama, seoska predanja i poznate vlaške vračare koje zlato nalaze uz obrede žrtvovanja crnog petla ili mističnom travom ras- kovnik
– U naporima da dodje do zlata ovdašnji narod zaista ulaže mnogo. I uvek veruje u novu šansu jer je ono za njih opet jedina garancija materjalnog bogatstva koje se u životu stekne. Sve osta lo, kuća, zemlja, stoka, novac, može se vrlo brzo izgubiti u prir odnoj stihiji, ratu ili promenom sistema. Uz to iz iskustva znaju da se zlato od svih tih nesreća može sakriti, nije podložno unište nju i uvek ga je moguće zameniti ili ostaviti potomcima u nasle dstvo
Jer Timočani se još uvek (po svojoj tradiciji) diče “zaliha- ma” zlata. Nezavisno od lepote i veličine kuće, broja stada ili hek- tara, ovde se status još uvek pokazuje dukatima. Čak i najsiroma-šnije devojke, na svadbi će se pojaviti bar sa jednim zlatnikom a bolje stojeće nosiće djerdane sa više desetina dukata. Zlatom oni iskazuju čak i ljubav. Kada se daruje njime, to je direktan znak da se neko odrekao mnogo toga da bi drugome učinio ćef.
Sva ta žudnja za neobičnim žućkastim sjajem je medjutim opravdana, jer zlata u svetu zaista ima malo, ili manje od one kol-ičine koju narod želi. Statistika kaže da se danas u nakitu, monet ama i polugama, u celom svet raspolaže tek sa oko 150.000 tona zlata. Od prvog interesovanja čoveka za ovaj metal pa do danas, preradjeno je još desetak hiljada tona a isto toliko je izgubljeno u potopljenim brodovima, ili je sakriveno po pećinama i pod zeml jom. U Timočkoj krajini, iz zlatonosnih žila oko Bora i Majda- npeka do sada je proizvedeno nešto više od 200 tona zlata. Najveći deo od toga dobijen je medjutim usputno, kao nus proizvod iz iskopane rude bakra.
Do zlata se u stvari dolazi teškom mukom. Ali od njega su još u praistoriji pravili kultne predmete, odvajkada se tvrdi da ono ima moć lečenja i utiče na psihu, u srednjem veku i naučnici i mi stici pokušavali su da ga dobiju alhemijom….Zato je ono od uvek simbol statusa i prestiža, i bilo je i ostalo glavni podsticaj razvit ka istočne Srbije i motiv za život ljudi koji su ove prostore osva jali i na njima ostajali.
