Đavolja je najlakše prizvati
Sami ili udružene u manje grupe, ljudi po Srbiji i danas se bave lovom na vampire ili pokušavaju da veštičjim ritualima s’ crnim kokoškama preobrate društvo i utiču na sled događaja.
——————–
Istorija čovečanstva krije mnoge legende i istinite događaje o ljudima koji su bili uvereni da veštice i vampiri postoje, i koji su se trudili da ih pronađu i unište. Najveći broj takvih slučajeva vezuje se za srednji vek kad je hrišćanska crkva pokušavala da se izbori sa mnogobožačkim religijama. Ali akcija inkvizicije očigledno nisu bile dovoljne jer i danas je mnogo onih koji tvrde da su imali susret s ljudima koji su svoja obličja menjali u đavolji. Nije mali broj ni onih koji se danas bave lovom na takve. A ima i vidovitih koji za sebe tvrde da su “vešti”(ce) i udružuju se u razne organizacije kako bi delovali na okolinu i tok događaja.
Današnje veštice, sudeći po obaveštenjima koja se mogu naći na njihovim otvorenim internet sajtovima, slede dva etička pravila, da ne povrede nikoga ali da čini šta ti je volja, i da svako ko se bavi ovim ritualima i obredima mora znati da šta god da “poslao” vratiće mu se trostruko.
“Ova dva pravila sprečavaju bacanje zlih, uništavajućih čini. Veštice koriste magiju unutar ritualnih krugova da izazovu potrebnu promenu u sebi samima ili svojim društvima, da opšte sa božanskim, da leče pojedince i zemlju, kao i da osete stanja ekstaze kroz bajanje, muziku bubnjeva i ples”.
Isto je i u Srbiji danas. Po kazivanju upućenih, ima onih mlađih koji se veštičarenjem bave koristeće rituale preuzete od okultista sa istoka i zapada, hermetičarske i alhemičarske, ali i onih koje se uče od tradicije svojih predaka.
One koriste rituale koji podsećaju na drevne istočnjačke, pre svega afričke. A neguju se još uvek u istočnoj i južnoj Srbiji.
Jedan od njih kojim su se etnolozi koji istražuju ove pojave, najviše impresionirali, radi se na reci. Veštice, ili kako ih još nazivaju vračare, u njemu, zarad svog ili dobra cele zajednice, ne prezaju da za njihov uspešan kraj pozovu i beskompromisne više sile, koje običan svet naziva đavolom.
Ta vrsta ritual se izvodi na bilo kojem od takozvanih nečistih mesta, u vodenici, kraj napuštene kuće, na nekoj posebnoj steni ili na raskrsnici. Čini se bacaju sa devet raznih vrsta cveća i sa konjskom potkovicom.
U gluvo doba noći tri veštice ćutke dolazi na odabrano mesto i pale ritualnu vatru. Ona mora goreti na zemlji, okružena kamenjem. Potpaljuje se od grančica bosiljka i suvaraka koji će do jutra goreti i koji se mogu prikupiti iz obližnje šume.
Dve sednu kraj ritualnog ognjišta, a glavna, vračara, uzima potkovicu i kali je nad plamenom dok izgovara bajalice. Sav dim koji se izdvaja usmerava se ka mestu gde je obešen buket sa raznim cvećem.
Bajanje ne prestaje dok se svaka latica pripremljena za obred ne navlaži a potom i osuši. Taj trenutak vračare, veštice strpljivo čekaju satima. Kada je nanizano cveće dovoljno suvo da od njega može napraviti prah, glavna vračara pada u stanje polutransa od udahnutih dimova i opojnih mirisa. Tada počinje drugi čin obreda, takozvani ritualni monolog u kome glavna vračara, menjajući dramatično boju glasa glumi i vodi dijalog sa silom koju je prethodnim bajanjem prizvala.
“Gvožđe iskovano!” uzvikne ona i potom još agresivnije sama ali drugačijom bojom glasa odgovara: “Nisam gvodžđe iskovano nego đavo zarobljen”. Bez trunke straha očigledno u vrlo prisnoj vezi sa prizvanim demonom koji govori iz nje, vračara nastavlja: “Ako si đavo zarobljen, da izađeš na suvo i odeš gde te šaljem. U srce (navodi ime osobe koju opčinjuje da joj bude bolje ili da postane bolja kako drugima ne bi nanosila zlo)da se uvučeš. Da ga tražiš od grada do grada, od sela do sela, od kuće do kuće, od posla do posla, od puta do puta, od kreveta do kreveta, od stola do stola, a sa stola skoči u kašiku iz kašike u njegov stomak”
Tu Glavna zastaje, a onda kao general u vojsci pred kojim su postrojeni podređeni, nagovora četu demona da rade za nju. Boja glasa joj se ubrzo menja, od smirenog nalogodavca pretvara se u pravu histeričnu vešticu koja neodoljivo podseća na one iz Diznijevih crtaća. Tada već vrišteći nastavlja: “Potraži ga ognjenim bičem, išibaj i poteraj meni da ne može stajati, da ne može sesti, da ne može spavati, da ne može jesti, da nema mira u svojoj kući dok do dobra dođe. Očima će samo ljubav gledati, ustima samo nežnosti govoriti, drugima zlo nikada neće naneti”.
Tu vračara napravi pauzu, dve pomoćnice skoče i plešu oko vatre dok predvodnica lukavo dodaje:”A ja ću ti dati za doručak jednu kokoš, za ručak jednu kokoš, za večeru jednu kokoš i punu tikvu vina”
Tri veštice nešto kasnije žrtvuju tri kokoške, ali pre toga, čim je Glavna završila verbalni deo rituala, pokupe obajanu i izmrvljenu travu u teglicu. Kasnije je daju nekome ko će je doturiti do onoga kome su čini namenjene. To može biti nasilan muž, neverna žena, agresivni šef ali isto tako i neki loš lekar, korumpirani političar, diktatorski nastrojeni profesor…
Kad se na kraju na granama drveća uz mesto gde je ritual izveden, žrtvuju i tri crne kokoške, obešene o šiju, pomoćnice odlaze i donose flašu crnog vina i jednu očišćenu tikvu izbušenu samo na vrhu. Sipaju vino i pošto su demonu, đavolu ili kome već, održale obećanje, spokojno odlaze kućama ubeđene da će se cilj njihovog veštičarenja ostvariti.
Slične rituale izvode i oni koji se bore protiv drugih ljudi ili bića koje zajednici ili pojedincima iz njihove okoline donose nesrteću. Jedan od onih čije je ime poznato jer su ga novinari otkrili je vrač sa planine Bukova Glava kod Negotina, čiča Todor. On je dobro poznat korisnicima i istraživačima magije. Ne samo zato što je u svetu vančulnog redak muškarac, već i zbog toga što se godinama trudi da se usprotivi nečastivim silama i da ulovi po neku zlu vešticu ili vampira.
“Radio sam po Ključu, Porečkoj nahiji i Homolju a veštinu lova na veštice i vampire naučio sam od potomoka poznatog hajduka ovog kraja iz Bebejičevog vremena”, pričao je čiča Todor novinarima pre desetak godina.
“Pre pola veka, uoči Drugog svetskog rata, ovim su krajem harale svakojake bande. Pljačkali su i nosili sve čega bi se domogli. Kada je jednom i na našu pojatu navratio izvesni hajduk Stanko odmah je mom ocu naredio da spremio mnogo vina, pečenja i pogača. I dok je hajduk maltretirao sirote seljane i izvoljevao u susednom zaseoku, iza brda je umro izvesni Dimitrije, poznatiji pod nadimkom mošulj Mitra”.
“Kada se kod nas naždrao i napio Stanko je zauzeo najtopliji ćošak kuće, pored peći a mi deca sa roditeljimas, šćućurili smo se u zadnji deo sobe” nastavljao je uz tihu jezu svoje sećanje Todor: “Čim je sveća dogorela, po tavanu nešto poče da pucketa i lupka, posle se spusti u kuću lomeći suvarke sa ognjišta i na kraju, lepo smo videli, stade da ložu vatru kraj ognjišta. Stanko, baraba ali hrabar, odmah se probudio, prokljuvio šta se dešava i tražio dozvolu domaćina da ulovi veštaka ili vampira, svejedno. Otac se složio jer je i on verovao da se radi o demonu koji često pohodi našu kuću. Dao je Stanku ono što je tražio- jednu praznu tikvu i sveću.
Hajduk je sveću odmah zapalio kraj ognjišta, pa je u peć zavuko gvozdeni žarač i ugrejanim metalom na tikvi je probušio rupu.
“Bio sam radoznao. Imao sam 14 godina i gvirio sam da vidim šta to Stanko radi. I dobro da je tako jer me je on čim me je primetio, uljučio u ritual i tako me podučio. Rekao mi da sednem na prag sobe dok se on smestio ispod dovratka ulaznih vrata. Sveću je pomerio na sred sobe, pored postavio tikvu a rupu je okrenuo prema tavanici”, objašnjavao je čiča Todor svoju prvu vančulnu avanturu. Prisećao i kako je Stanko mlatarao rukama, čas gore, čas dole, pa ih je ukrštavao. Pri tom je izgovarao čudnovate i nikome razumljive reči koje su izgleda ipak bile delotvorne.
“Stanko je za nekoliko minuta bio potpuno obliven znojem a onda je izmrcvaren prišao tikvi i rupu na njoj začepio je klipom kukuruza. Reko’ nam je samo: ‘Eto, sada je gotovo’.
Stanko je tikvu posle stavio pod gunj i otišao iz kuće Todorovih roditelja odmah, u sred noći. Kao da je pobegao od onoga što je učinio.
Kada je čiča Todor ovu priču prvi put isapričao publicisti Zlatimiru Pantiću, ona je delovala kao izmaštana dečja uspomena. Ali bio je to privid jer je nastavak ispostavilo se, mnogo realniji. Todor je kasnije i sam, celog života odlazio upomoć svakome ko bi ga pozvao. Borio se sa zlim vešticama i lovio vampire.
– Verujem Todorovoj tvrdnji da je on u prethodnih pola veka zaista išao u lov na vampire i da ih je uništio više stotina jer o tome priča mnogo ljudi u okolini Negotina, Kučeva i Majdanpeka. Tako i danas čim primete da im oko kuće zvrndaju čudni zvuci, nešto kao puca, pa se lomi, pa se onda pojave i krici… oni zovu čiča Todora i sve te jeze, kažu, za tren nestanu- objasnio nam je Pantić – Kada sam otišao kod Todora i pitao ga šta on to u stvari radi, rekao mi je da je cilj da se vampir ili veštica primaknu tikvi i namoliti ih da uđu u tikvu. Zato mu se čiča Todor predstavljao kao starešina svih veštica i vampira i izdaje im naređenje da uđe u tikvu i smire se, demistifikovao je lov na vampire čiča Todor Pantiću
Antrfile
Nadčulni
Jecaju iz dubina
Deda Todor je pričao da je veštice i vampire lovio lažno im se predstavljajući, i u tikvu ih mamio prevarama da ih tamo čekaju bogati darovi. Ponekad im je u njoj obećavao i lepe devojke ili momke i to ih je najviše privlačilo.
“Vampiri i veštice se zaista najpre napale na ideju strasnog seksualnog čina. Perverzni neki demoni, ali bitno je kaže narod da pristaju da budu ulovljeni i da prestanu da pohode miran svet”, govorio je deda Todor: “Da sam posao uspešno završio lov znao sam po tome što uvek osetim blago pomeranje tikve kad demon u nju uđe. I ta tikva je bogme mnogo teža kada on uđu u nju. Ne bi ja baš reko da su oni skroz bestelesni. Imaju bar po pola kila.”
Kad, kako je objašnjavao Todor, “od oka odmeri da je tikva otežala, zagledao bi se u nju i skoncentrisao da je se što pre oterasi. Najsigurniji način bio je da je ubaci u veliku reku poput Dunava, Peka ili Timoka.
“Mora tako da bude jer u plićaku ne mogu zasigurno da ga udavim. Meni je najblliži Pek i u njemu sam udavio stotine vampira. Reka se u uskovitla, čuju se jecaji, vrisak, bol i patnja svuda okolo. E tad sam morao da pazim da me vampir razjaren ne povuče za sobom”
