Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

Jedan od prvih rimskih mitova, kult koji je utemeljio još kralj Tit Tacije odmah po osnivanju rimske države, posvećen je Flori. Kult se održao i posle pobede hrišćanstva, a svetkovine ovoj boginji, koje su održavane 28. aprila i kulminirale 1. maja, još uvek se slave. Iako pod raznoraznim izgovorima, ljudi na većem delu planete i danas se okupljaju, izlaze na ulice i odlaze na piknike u prirodu. Kao da u svojim pra-genima nose potrebu da se i dalje priklanjaju toj lepoj nimfi, kojoj je bog Zefir kao venčani dar dodelio moć vladavine nad svim cvećem ovoga sveta i ustoličio je u hijerarhiji bogova. I to, tako čvrsto, da je u 15. veku Sandro Filipepi, najčuveniji firentinski slikar (u istoriji umetnosti poznat po nadimku nastalom po podrugljivom nazivu za malo vinsko bure – Botičeli, “Botticello”, malo bure za vino), od samog pape Siksta IV dobio nalog da u kosmosu pronađe i ovekoveči lik Flore.
Botičeli je u jednom od najmoćnijih kulturnih istorijskih građevina, Sikstinskoj kapeli, naslikao delo koje do danas važi za najpoznatiju i najlepšu sliku na svetu. Njen najpopularniji naziv je “Rađanje prolećа”, i, pošto se gleda zdesna na levo, vidi se na koji je to način, uvijen u plavičasti plašt, bog proleća, toplih kiša i vetrova, Zefir, obgrlio svojom velikom ljubavlju neplodnu Zemlju simbolično prikazanu kao figuru žene, i kako je to potom transformisao u raskošnu boginju Floru – simbol proleća.
I po mitu i po slici, modifikaciju Flore pomogli su bog razuma Merkur, koji, ogrnut crvenim plaštom, svojim čarobnim štapom kaduceusom, na Botičelijevoj slici, rasteruje oblake, i boginja ljubavi i materjalnih darova Venera, koja je u pomoć dovela Kupidona, boga ljubavi i tri gracije da se vesele zbog Florinih moći.
Merkur i Venera sa slike, simboli su dva nebeska tela koja definitivno egzistiraju u našoj Galaksiji, i obilaze oko Sunca, brzinom vrlo bliskom onoj kojom se oko njega kreće naša planeta Zemlja. Šta više, oni je, čini se, predvode na tom putu.
Mit o Flori se, međutim, tu ne završava. On nam, nadalje, daje najbolji savet kako da se prema darovima te, posle intervencije Zefira i Flore, prema Zemlji ponašamo. Kako da je čuvamo i iskoristimo sve njene darove date kroz biljke koje su ubrzo i naučnici nazvali flora.

I BILJKE IMAJU DUŠU

Ta flora, u današnjim je laboratorijama masa iz koje se izdvajaju za čoveka pouzdano neophodni vitamini, minerali, masti i šta sve ne. Bogatstvo od preko 360 hiljada biljnih vrsta, koja je boginja Flora kreirala, dopušta im da eksperimentišu novim lekovima koji mogu odvesti od večnog sna do večne mladosti. Stručnjake koji se time bave, međutim, ne zanima teza starogrkčkog filosofa Aristotela (384-322 pre Hrista), da i biljke imaju dušu, a još manje aktuelni nagoveštaj njihovih kolega, kvantnih fizičara, da svaka od njih poseduje čak i čula. I to u većem broju i kvalitetnija nego što ih ima čovek!
Na sreću, dokazuju to i eksperimenti koji se decenijama rade u londonskom Botaničkom vrtu “Kev Gardens” (Royal Botanic Gardens, Kew). Biljke, prenose botanički časopisi otkrića naučnika, imaju senzore kojima hvataju nevidljive električne i magnetske impulse. Mnoge vrste mogu predvideti zemljotres, vulkanske erupcije, pa čak i dolazak ciklona, uragana i tornada. Biljke reaguju na mesečeve mene, gibanje Zemlje i drugih planeta Sunčevog sistema. I nije nemoguće da osećaju čak i kretanja drugih tela u vasioni. Neminovno se onda postavlja pitanje – zašto bi čovek bio izuzetak?

Kontakt “Treće vrste”
Tako je sada među istraživačima koji posmatraju čudesni svet biljaka i mere vibracije oko njih, sve više onih koji su se uverili da rezultati radova njihovih kontroverznih kolega koji su vekovima unazad tvrdili da biljke imaju dušu, nisu nebulozne. Imaju dakle svojstva svih drugih živih bića u prirodi koje su još u kasnom Srednjem veku takozvani alhemičari, pod vođstvom Paracelzusa (Teofrastus Filipus Aureolus Bombastus fon Hoenajm, fizičar, alhemičar, astrolog i otac farmacije, iz Švajcarske, 1493-1541), nazvali “primarnom percepcijom”. Misli se da biljke čak mogu da čitaju čovekove misli. U toj sprezi razmene energije između ljudi i lišća obostrano se može razviti dobra energija koja popravlja raspoloženje i jednom i drugom biću.
Taj kontakt “Treće vrste” prvi je u savremeno vreme popularisao Švajcarski istraživač Alfred Vogel (Alfred Vogel, 1902-1996). Po eksperimentima koje je sa timovima eksperata širom sveta radio, vibracija između čoveka i biljke može biti različitog intenziteta, a senzibilizacija traje od par sekundi do trideset minuta.
Zaprepašćeni ovakvim stavovima svojih kolega, ondašnji (a delom i današnji) biolozi zgražavali su se nad njihovim tvrdnjama. Nikako da poveruju da čoveku mnogo šta može da promakne samo zato jer se ne može osloboditi svog antropocentričnog gledanja na svet, niti ideje da oko njega postoje isključivo pojave koje on subjektivno doživljava.
Sada se na sreću lagano dokazuje teza da pet čula koje čovek ima, sputavaju njegov um da shvati svet oko sebe i koristi se njime. Još strašnije, da vid, sluh, njuh, govor i dodir, velikom broju ljudi ograničava svest o posedovanju unutrašnjih čula. Koči ih da u sebi prepoznaju svemirske talase i da se njima služe živeći u harmoniji sa prirodom i svim njenim bićima. Savremeno doba ih je otuđilo čak i od drevnih iskustava naših predaka koji su to znali i koji su se sa biljem sporazumevali telepatski i spontano.
Ta veza najbolje se pokazuje u čovekovom traganju za lekovima i zaštitom u prirodi. I ono, definitivno, seže duboko u prošlost. O tome svedoče i arheološki nalazi sa lokacija koje datiraju još od pre desetak hiljada godina, više milenijuma stari pisani dokumenti, ali i ostaci originalnih biljnih lekova koji su pravljeni pre ko zna koliko vekova. Saznanja koja nam pružaju ti izvori sigurno su rezultat dugog čovekovog traganja da lekove pronađe u biljkama. Da se i fizičkom i psihičkom bolu suprotstavi čeprkajući po kori drveća, po semenju cvetova, po listovima travki. Koristili su ih same, mešajući ih, praveći od njih tinkture i masti. I, za mnoge od tih melema, koje su pravili žitelji najstarijih kultura ljudske civilizacije, a koji su kroz milenijume korišćeni sve do današnjih dana, savremena nauka potvrdila je efikasnost i počela njihovu proivodnju kao farmakoterapiju.

Sve veći broj farmaceuta podržava drevnu izreku da je: “Za dobro zdravlje potrebna samo livada lekovitog bilja i bunar vode”. Priznaju da se za čudesnu moć lekovitog bilja znalo još u drevnom Vavilonu i Mesopotamiji. Da su aromatično i etarsko ulje iz travki cedili Egipćani još pre 4000 godina i upotrebljavali ga za konzervisanje i aromatizaciju hrane, za lečenje tela i duha, pa i za balsamovanje svojih faraona, čija se tela do danas nisu raspala.
I sve druge stare kulture, čini se iz današnje perspektive, razvijale su se onom brzinom kojom su upoznavale biljni svet i ovladavale darovima koji on nosi. Zato su poznavaoci trava i cvetova, drveća i korova, nazivani vračevima i vračarama… druidima, šamanima, proročicama, sveštenicima. Oni su imali neprikosnoveni status u društvu. Nebitno kakvom. Klanjali su im se i carevi i poglavice.

Cvet materinstva boginje Flore
Kasnije su tu ulogu biljoberača i biljoshvatača, uglavnom preuzele žene. Simbol nastavka ljudskog roda postao je i simbol održanja tog roda. Po tome je valjda boginja Flora vremenom dobila i ulogu zaštitnice žena i, kako kaže mit, pomogla je Junoni, boginji genija. Junona se bila naljutila na Jupitera, vrhovnog boga u starorimskoj mitologiji, jer je sam iz svoje glave rodio Minervu (boginju mudrosti i umetnosti). Odlučila je da i ona bez njegovog učešća rodi dete. Da bi to ostvarila Flora joj je dala čarobni cvet koji obezbeđuje materinstvo. Tako je Junona rodila Marsa (boga borbenosti) čije ime, zbog Florinog cveta i njegovog čudesnog začeća, označava i prvi mesec proleća. Ali Mars je i ime planete naše galaksije, četvrte po udaljenosti od Sunca, posle Merkura, Venere i Zemlje, koji, po spekulacijama astrologa, svojim crvenim zračenjem sve ljude motiviše na akciju.
Etnolog Srebrica Knežević sa Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta, u svom radu “Lekovito bilje i vegetacija u narodnim shvatanjima”, napisala je da je “osnov velike kulturne promene, otkriće kultivacije bilja, dovođeno u vezu sa ženinom naklonošću bilju i obradom zemlje”. Da, “Etnografska građa omogućava da se sagleda uloga žene u sabiranju, negovanju bilja i cveća, ulepšavanju svoga okruženja (cvetnjak, bašta) i, što je najvažnije, u otkrivanju lekovitog ili otrovnog svojstva pojedinog bilja. I naša seoska domaćica, koristeći iskustva prethodnih generacija, od svojih predaka njihova je primala, sopstveno iskustvo prethodnom dodavala i sve zajedno – sa kolena na koleno – sledećim generacijama predavala”. Priroda sa svim manifestacijama biljnoga carstva, raskošnim bojama, diskretnim ili opojnim mirisima, ukusom, morfologijom latica ili lišća, oblikom plodova, raznovrsnošću drveća, bila je ogromna riznica inspiracije ženinog stvaralaštva, kaže etnolog Knežević i objašnjava: “Žena je ispoljavala svoju bliskost u harmoniji sa prirodom. U rano proleće obraćala se prvome cvetu kao vesniku pri branju lekovitog korena – žrtvu je zemlji, rupi iz koje je koren izvađen, prinosila. Ceremonijama i svečanim činom sađenja (nekad i magičnom formulom) zapravo je iskazivala suštinu svoga poštovanja prirode, dakle, pokazivala osnove ekološkog rasuđivanja”.

Telepatija žena i bilja
Berući jestivo, lekovito ili ukrasno bilje, žena je uočavala i njegove osobine. Prema njima ona je bilje imenovala, stvarala fitonome, zapaža Srebrica Knežević. “Pri pronalaženju retkog, lekovitog bilja na nepristupačnim mestima, ona ga je brala ili iskopavala bratimeći ga: ‘Biljčice, po Bogu sestrice’ da bi joj biljka ‘dozvolila da je iskopa’ i presadi u svoju blizinu. One, koje su se osvedočile u lekovitost pojedinih, lečeći ne samo svoje najbliže, postale su poznate travarke, narodne lekarke.”… (više pročitajte u knjizi »Magija biljaka – i lek i amajlija br1«, Jasne Jojić)