Novinarka i publicista Jasna Jojić-Pavlovski intervjuisala je oko 100 najpoznatijih vračara iz Timočke krajine i Homolja i napisala dve knjige o ovoj zanimljivoj i mističnoj temi. Čitaoce je upoznala sa tajnim ritualima, obredima i bajalicama kojima se služe vidovnjaci iz istočne Srbije
Dana i Dule iz Beograda zahvalili su se što im je sina, sada uglednog specijalistu beogradske klinike, pre dve decenije izvukla iz kandži droge, Bisa iz Sremčice je srećna jer više nema stomačnih tegoba, a ugledna porodica iz Budve zahvalna je što su se u njihov dom vratili zajedništvo i toplina.
Ovo su delovi samo nekih od pisama zahvalnosti koje su brojni ljudi iz svih krajeva Srbije napisali Desanki Perić, poznatoj vračari iz Bora, o kojoj je Jasna Jojić-Pavlovski pisala u svojim knjigama „Vlaška magija 1 i 2“. Desanka je ovoj autorki otkrila tajne vlaške magije, a srpski mediji su je pominjali kao retkog vidovnjaka jer je predvidela sopstvenu smrt.
Proročanstvo u intervjuu
Skoro da nema vračare u Timočkoj krajini koju nije intervjuisala Jasna Jojić- Pavlovski. Publicista, novinar i višegodišnji dopisnik „Večernjih novosti“ tokom poslednje dve decenije srela se sa stotinak žena koje čuvaju kulturnu tradiciju vršeći obrede, rituale i bajalice nasleđene od predaka. Ispovesti najpoznatijih vračara i onih koji su kod njih odlazili po savet i pomoć Jasna je „pretočila“ u, za sada, dve objavljene knjige „Vlaška magija 1“ i „Vlaška magija 2“ koje će, s obzirom na materijal kojim raspolaže i interesovanje čitalačke publike, u skorijoj budućnosti dobiti nastavke. Pored pomenutih ispovesti, Jasna je koristila obilje citata iz spisa koje su, u prethodna dva veka, u naučnim radovima o toj oblasti objavljivali eminentni domaći i inostrani etnolozi, antropolozi i lekari.
Reportaže o vlaškoj magiji i vračarama iz ovog kraja Srbije počela je da radi 1995. godine kao dopisnik „Večernjih novosti“. Čitaoci su se u kratkom vremenskom periodu zainteresovali, tiraži su planuli, a Jasna je nastavila da piše tekstove i feljtone na temu legendi, zanimljivosti i običaja.
– Knjigu sam počela da pišem 1999. godine kada sam shvatila da je reportaža koju sam objavila dve godine ranije u stvari proročanstvo. Reč je o transu rusalje Radmile Novaković u kojem je predvidela pogibiju devojčice (događaj se poklopio sa smrću male Milice Rakić) i bombardovanje mosta u Kuršumliji, sa slikom koju je opisala kao „plamene munje koje padaju na pijacu, dok rekom teče paradajz“. Kad sam dve godine kasnije videla na televiziji da se sve to obistinilo, rešila sam da napišem knjigu.
Naša sagovornica je do sada uživo pratila više od 30 transeva (u koje su padale vlaške vračare) i rituala koje su pred njom izvodile. U knjigama je obradila celokupni vlaški običajnik: od rođenja do sahrane.
Stravična iskušenja
Na pitanje kako je uspela da dobije intervjue od tako velikog broja sagovornica, Jasna nam je odgovorila da je za to „kriva“ njena komunikativnost, iskrenost i novinarska sposobnost da od onog sa kim razgovara dobije zanimljive informacije.
– Sa svim sagovornicima veoma brzo ostvarim dobar kontakt, a na isti način su mi se ispovedale i vlaške vračare i političari. Kod koga god da sam išla da napravim intervju, dobijala sam ne samo odgovore na planirana pitanja već mnogo širu životnu priču, ispovest, kajanje… Uvek sam svima iskreno govorila zbog čega sam došla i bez predrasuda sam pričala o svemu. Verujem da ljudi to mogu da osete, pogotovo vračare koje, ako su zaista vidovite, moraju da znaju da sam kod njih u dobroj misiji.
Prva vračara koju je posetila bila je Radmila Novaković iz Vojvodana, a ona i Desanka Perić Jasnine su omiljene ličnosti i sagovornici.
– Njih dve koriste veoma malo reči iz srpskog jezika, ali su izuzetno inteligentne žene. Čak su i jezik naučile onda kada su masovno počeli da im dolaze ljudi sa svih strana, nakon tekstova koje sam napisala o njima. Veoma su mudre kada je reč o pogledu na život i prirodu i o odnosu čoveka prema samom sebi i drugima. One ne znaju da čitaju i pišu, ali umeju da procene čoveka – istakla je Jasna.
Ispovesti poput Radmilinih i Desankinih u knjigama su dale i Mira iz Zlota, Baka Vuka iz predgrađa Osnića, Ljubinka iz Gornjana, Veselinka iz Rudne Glave… Sve one su pre svojih prvih uvođenja u svet magije imale stravična iskušenja. Poruke koje su iz duhovnog sveta dobijale bile su im nejasne, a pomoć je izostajala sve dok se nisu pokazale sposobnima da prebrode užasne patnje. Tek kasnije shvatile su pravi razlog ovakvih tortura. Kasnije, kada su ovladale veštinama da pomažu drugima, u potpunosti su mogle da razumeju velike nevolje, dileme sa kojima im ljudi dolaze u pomoć. One moraju da sude – treba ostvariti želju jednom, a ne povrediti drugog čoveka.
– Većina nije baš srećna što moraju da se bave tradicijom, da bajaju i tako pomažu drugim ljudima. One smatraju da su odabrane i naterane da leče. Nemaju radno vreme ni ordinacije i ne naplaćuju svoje usluge. Onome ko dođe kod njih, kažu šta misle – nekad u jednoj rečenici, mada umeju da pričaju satima. Prave bajalice, meleme i vodice za prskanje kojima misle da mogu da skinu negativne vibracije koje nazivaju urocima ili činima.
Rajske sveće za mrtve
Vračare rade bez prestanka. Noću uče, ispaštaju, sakupljaju snagu i znanja, a tokom dana sve to sprovode u praksu pomažući desetinama onih koji sa sopstvenim mukama dolaze kod njih. Vlaške vračare su, potvrdila je Jasna u knjizi „Vlaška magija 1“, požrtvovanije, čini se ponekad čak i od savremenih lekara. Svoje pacijente ljubazno primaju i vikendom i praznikom. Jedino ne rade nakon zalaska sunca. Tada se pojavljuju zli demoni koji, kako je često govorila Desanka Perić, i ne moraju baš sve da čuju. Ne bajaju ni ponedeljkom, ali već sutradan, a posebno utorkom, četvrkom i subotom, potpuno su spremne da prime i pomognu desetinama nesrećnika dnevno. Bajaju uz obavezno zevanje.
– Dolaze im ljudi koji imaju najrazličitije probleme, najpre su to zdravstvene, a zatim i materijalne i ljubavne brige – otkrila nam je Jasna. Vračare su vrlo škrte na rečima. Ako biste ih pitali odakle im sposobnost da pomažu i leče druge ljude, odgovoriće da su te moći dobile u transu. Za taj čin se svesno pripremaju, ali pre toga dobiju „znak“ od svog organizma. Obično je to neka vrsta groznice ili uznemirenja pred praznik kada padaju u trans.
– Ispričale su mi da su bolni transevi prestajali onog trenutka kada bi shvatile da moraju da pomažu drugim ljudima. Nakon tog saznanja, nastavljale bi da primaju stranke, da ih slušaju i pomognu im ako mogu, a transevi bi ih zahvatali mnogo ređe. U kolektivni ili pojedinačni trans „padaju“ na verske praznike, kada često nesvesno govore. Sećam se da mi je Radmila Novaković rekla da pada u trans svakog leta na praznik Svete Trojice. Pričale su mi da su ih transevi mučili i da to nisu bila nimalo prijatna iskustva, a od njihovih porodica sam čula da bi tada često sebe povređivale – istakla je Jasna.
– Posle transa se ne sećaju ni šta su radile ni šta su govorile, danima su bolesne. Mnogo domaćih i svetskih etnologa pisalo je o čuvenom transu vlaških vračara, u etnologiji poznatom pod imenom „trans rusalja“. Nekoliko austrijskih neuropsihijatara koji su zbog toga dolazili krajem 19. veka u Srbiju tvrdili su kasnije u spisima da su nekim vlaškim vračarama nabadali špenadle pod nokte i da nijedna nije pokazala znak bola, što znači da su bile potpuno van sebe – rekla je Jasna.
Jedan od najzanimljivijih rituala kojima je ova spisateljica prisustvovala i koji je na nju ostavio najdublji utisak jeste „izrada rajske sveće“ koji je pratila kod Slobodanke Rakić u selu Boljetin, visoko u brdu iznad Donjeg Milanovca.
– Rajske sveće se prave za mrtve koji su poginuli ili iznenada umrli. Reč je o 44 sveća za 44 sveca. Slobodanka je topila sveće i od voska pravila neverovatno lep ornament sa geometrijski potpuno simetričnim verskim simbolima. Čudo se dešavalo pred mojim očima, a uspela sam i kamerom da snimim ovaj ritual.
Jasna je kod svojih sagovornica uglavnom odlazila sama, sa sveskom, olovkom, diktafonom i fotoaparatom u rukama. Posećivala ih je bez predrasuda i straha.
– Čim bih čula za neku vračaru za koju do tada nisam znala, odlazila bih kod nje. Uvek sam na sopstvenom životu testirala njihovu vidovitost jer samo tako može da se nasluti njihova moć. Po pravilu, svaku vračaru prvo sam pitala da mi kaže nešto o mojoj prošlosti. One ne vole da ih nazivaju vračarama, već jednostavno ženama koje rade svoj posao.
Loše vibracije na poslu
Vračare samo blagostanje i spokoj organizma smatraju normalnim stanjem kod svakog čoveka. Stres, nervozu, ljutnju ili svađu ne pripisuju odgovornosti samog čoveka već smatraju da su za to krivi razni uticaji uroka, čini, prokletstava i kletvi. Pod urokom podrazumevaju negativnu vibraciju koju čovek sam stvara u sebi, ali pod uticajem takvih loših vibracija koje mu dodaju drugi ljudi iz okoline: sa posla, iz porodice, u prevozu.
– Kad bi moja knjiga bila napisana kao recept za podizanje svesti čoveka o samom sebi, vlaška magija bi mogla da se nazove kontrolom sopstvenih emocija. Vračare su mi rekle da pre svake loše situacije dobijamo znak. Pošto žive u selima, za njih su to do tada neuobičajen zvuk ptice ili biljka koja do tada nije rasla u bašti. To može da bude i govor tela: „igranje“ levog oka ili zujanje u desnom uhu.
Strah od magije
Jasna se ne slaže sa utiskom da se ljudi plaše vlaške magije, jer, kako nam je rekla, u Srbiji još uvek nisu prihvaćene različitosti i prevaziđeni tabui i predrasude. Njena filosofija glasi „da svaki čovek u drugim ljudima prepoznaje ono što nosi u sebi“.
– Ritual može da bude odlazak kod vlaške vračare, molitva u crkvi ili džamiji, čitanje mapa uma Tonija Buzona, ali i izvođenje autohipnoze. Ako me pitate da li verujem u vlašku magiju, odgovoriću vam da ne mogu da ne verujem u čuda zato što se čuda ne dešavaju onima koji u njih ne veruju. Čini mi se da svi veruju u magiju, i oni koji žele da priznaju i oni koji ne žele. Iako su mnogi čitaoci dolazili do mog broja telefona i to tražili od mene, nikad nisam preporučivala vračare jer smatram da to nije moralno – rekla je Jasna.
(Lisa.rs)
