Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

Srbija s one strane razuma

KAD SRBIN DOHVATI SRBINA NE PUŠTA GA DO SUDNJEGA DANA

Piše Jasna Jojić, objavljeno u Kompaniji Novosti, januara 2009.

Ne samo danas, već vekovima unazad Srbi su ratovali jedni protiv drugih, i uništavali se međusobno ispunjavajući želje različitih vladara, država i ideologija.

Samo su Srbi umeli tako olako da ginu za ovozemaljske ili nebeske ciljeve nikad ne pitajući šta će biti posle

grb srbije

 

Ukratko da se razmisli i ne zaboravi:

U Cerskoj bici, velikoj srpskoj pobedi, naše trupe su izgubile više od 16.000 vojnika, dok su austrougarski gubici iznosili  25.000 poginulih, ali svi preæutkuju da je ukupno najviše stradalo Srba

 

Stefan Lazarević je ratovao i pobeđivao za Turke ali su ga zbog ispoljenog viteštva i pokazane hrabrosti poštovali u celom tadašnjem svetu

 

Bitka za Beč izmeðu Osmanskog carstva i ostatka Evrope ujedno je bila i lokalna – srpska, s obzirom da su glavni komadanti i ratni stratezi i sa jedne i sa druge strane bili poreklom Srbi

 

Četiri slova “S” na grbu Srbije, odvajkada su predmet narodnog cinizma koji tvrdi da bi ih pre trebalo čitati kao “Srbin Srbina sekirom seče” umesto zvaničnog tumačenja “Samo sloga Srbina spasava”. I mada se čini da je ovaj humor crn ako ne i mazohistički, te da nam je nacija zbog njega zrela za posmatranje, istorija tvrdi suprotno. Srbi su Srbe, zaista sekli. I to ne jedanput!

Kako to udaraju jedni na druge, imali smo mnogo puta prilike da vidimo i poslednje dve, tri godine, tokom raznih protesta i  demonstracija. O plišanoj revoluciji, 2000. godine, ne bi trebalo ni da govorimo.

Ali sve je to, verovali mi ili ne, ništa kad se uporedi kako su se Srbi protiv Srba tukli kroz istoriju.

Krećući se lagano unazad, tek za aperitiv, trebalo bi se prisetiti podataka iz leksikona Vojne bezbednosti, o sastavu tadašnje Jugoslovenske Armije (JA), i politièkim progonima koje su, nad pripadnicima te Armije i na obièan svet koji je bio u vezi s njima, primenjivali pripadnici Kontraobaveštajne službe (KOS) JA i tadašnje pravosuðe.

Podaci koje je iz dokumentacije KOS-a, javnosti prezentovao Marko Lopušina, pokazuju da je u toj golgoti Titove, tek formirane, Jugoslavije, po nacionalnoj strukturi, stradalo èak 85 odsto srpskog i crnogorskog kadra. A da su protiv tih Srba podmetaèine, logore i zatvore, organizovali uglavnom samo Srbi, da se naslutiti iz èinjenice da je 1945. godine u organima KOS-a bilo oko 48 odsto Srba, 21 odsto Hrvata, 15 odsto Crnogoraca, a ostalih oko 14 odsto èinili su Slovenci, Makedonci i ostali. Slièan nacionalni sastav KOS-a zadržao se i u narednim godinama: “Samo u periodu od 1945. do 1949.  vojni sudovi su uz pomoæ vojne tajne službe pravosnažno osudili 78.398 osoba, za dela protiv oružanih snaga njih 24.939, a za politièka nedela èak 37.682 osobe. Meðu njima je  samo 5.148 aktivnih vojnih lica, 985 graðanskih lica u JA i 25.598 vojnika, a èak 42.699 civila”, piše Lopušina i dodaje da su progoni KOS-a i vojnih pravosudnih organa nastavljeni poèetkom pedesetih. Do 1954. pravosnažno je osuðeno 25.154 osoba, meðu njima 3.631 aktivnih vojnih lica, ali i oko 7.230 vojnika i civila”.

Prema postojeæoj evidenciji, koja sigurno ni do danas nije potpuna, po liniji Informbiroa, kad se Tito odvajao od politike Staljina, u Jugoslaviji je osuðeno 55.663 osobe, i opet procentualno više od 80 odsto Srba i Crnogoraca, koji su se tada izjašnjavali kao Srbi (dok po nalogu komunista nije nastao crnogorski entitet). Ljubo Mikiæ, jedan od stradalnika te 1948. godine, izbrojao je da je meðu logorašima Golog Otoka bilo 12 uèesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republièka ministra, dva predsednika i dva potpredsednika republièkih vlada, 39 pomoænika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 uèesnika NOR-a, 1.673 nosilaca Spomenice 1941., zatim 4.153 raznih funkcionera Komunistièke partije Jugoslavije, 1.722 radnika policije, i oko 2.600 vojnih lica.

Prvih deset poratnih godina, zbog politièkih nedela izricane  su i smrtne kazne. Od 6.828 lica osuðenih na streljanje, samo 115 je bilo protiv aktivnih oficira i podoficira, a 735 protiv vojnika na odsluženju vojnog roka i èak 5.567 protiv civila. Srbi su se, to je veæ svima poznato, klali i istrebljivali meðusobno i tokom Drugog svetskog rata. Ne zna se još, koliko je njih izginulo od nemaèkih vojnika, koliko od ustaša a koliko u meðusobnim sukobima èetnika i partizana. Tek mnogi tvrde da je ova nacija dodatno istrebljena kad god bi Srbin ubio jednog Nemca i zauzvat aktivirao Hitlerovo nareðenje: “streljati sto Srba za jednog Nemca”.

Nije zato ni èudno, što je za datum ustanka u Srbiji uzet 7. juli, dan kad je Srbin Žikica Jovanoviæ Španac u Beloj Crkvi na vašaru ubio dva žandara Srbina! Taj dogaðaj kao da je nasluæivao krvavi bratoubilaèki rat koji æe kasnije uslediti.

Ubijali su se meðusobno èetnici i partizani, ljotiæevci i nediæevci, Peæanèevi, Ðurišiæevi, i Dangiæevi èetnici… Sve sam Srbin do Srbina. Ne zna se ko je od koga bio veæi i sa više žara prilazio eliminaciji svojih sunarodnika.

Period izmeðu dva svetska stradanja nije obilovao bunarima srpske krvi koju su punili drugi Srbi, ali Prvi svetski rat jeste. Istorièari su zabeležili da su se iz sukobljenih rovova, još na samom poèetku tog rata, èuli Srbi. Jedni koji su ratovali za svoju otadžbinu, a drugi koji su silom mobilisani i borili se u trupama Austrougarske vojske, preciznije Srbi preko Drine.

Slièno se dešavalo i tokom Cerske bitke koja je voðena od 16. do 20. avgusta 1914. Na širokom prostoru planine Cer, pišu istorièari “hrabra srpska vojska izvojevala je protiv austrugarskih trupa prvu saveznièku pobedu u Prvom svetsku ratu”. Preskaèe se, meðutim, èinjenica da je u neprijateljskim trupama bilo, nažalost dosta Srba. Ali to se da videti po precizno zapisanoj komandi obe vojske te Cerske, ili, u istoriografiji pominjanoj i kao Jadarska bitka (pošto su se glavne operacije odvijale u slivu reke Jadar). Srpske su se snage borile pod komandom generala Stepe Stepanoviæa, a Austrougarske su od tri tadašnja generala imale i Oskara Poæoreka koji je od 1910. bio armijski inspektor austrougarskih trupa u Bosni i Hercegovini, a od 1911. i šef zemaljske vlade BiH.

U velikoj srpskoj pobedi, naše trupe su izgubile više od 16.000 vojnika, dok su austrougarski gubici iznosili oko 25.000 poginulih, ali, niko ne zna koliko je od njih bilo prekodrinskih Srba.

Vekovi pre toga, nažalost, takođe nisu bili mirni. Srbi su i u njima ratovali protiv Srba. Najznačajnije bitke koje to pokazuju su dve opsade Beča. U to vreme vladavine sultana Sulejmana Velièanstvenog (1520-1566) Osmansko Carstvo je doseglo vrhunac svoje moæi, postalo svetska sila kojoj se tada razjedinjena Evropa nije mogla odupreti. Ali pre nego što su se zaustavili pred zidinama Beèa, Turci su zauzeli sve, pa i najsevernije teritorije nekadašnje srpske despotovine, i  sve ih ukljuèili u novu, administrativnu i vojnu organizaciju Turskog Carstva.

Istorièari pišu da je tih godina “išèezao i poslednji odblesak srpske državnosti, odnosno titula despota (bez despotovine), koju su ugarski vladari darovali zapovedniku srpskih odreda, osloncu odbrane ugarskih granica od upada Osmanlija. U bici kod Gorjana, 1537. godine, hrabro se odupiruæi Turcima, poginuo je Pavle Bakiæ, poslednji srpski despot”.
Tako je obezglavljeni srpski narod potisnut s istorijske ali ne i sa ratne pozornice, najveæim delom pretvoren u bespravnu raju, koja je obraðivala zemlju, izdržavala spahije, davala državi poreze i ratovala. Neki su bili tako istaknuti da su dobijali i tutulu paše i vodili ogromne jedinice u boj. Najpoznatiji meðu pašama bio je svakako Mehmed paša Sokoloviæ, veliki vezir èak trojice sultana, od 1565. do 1579 .godine, – Sulejmana Velièanstvenog, Selima II i Murata III. U srpskoj istoriografiji on je smatran Srbinom (uzet kao janičar u čuvenom danku u krvi) i to na osnovu posrednih izvora da je njegov rođeni brat bio Makarije Sokolović, inače srpski patrijarh. Svi istoričari potvrđuju da je on bio veliki operativac i ratnik Sulejmana Veličanstvenog, i to u prvom pokušaju opsade Beča.

Tvrdi se da su tada Srbi ratovali jedni protiv drugih tako što je tursku vojsku, od osam paša koje su je predvodile, čak petorica bilo srpskog porekla, a da im se u Beču suprotstavila vojska predvođena vojskovođama, od kojih su četvorica bili Srbi. 

Opsada Beèa, koju je predvodio sultan Sulejman Velièanstveni, (jedan od dva pokušaja Turaka da uzurpiraju vlast u tadašnjoj prestonici Evrope), trajala je od 27. septembra do 15. oktobra 1529. godine. “Beè nije imao šta da ponudi u odbranu protiv 150.000 turskih vojnika, tek odbrambenu vojsku sa oko 2.100 vojnika i oko 9.000 kmetova kao i gradske bedeme iz 13. veka, koji do tada nijednom nisu bili sanirani”, pišu istorièari navodeæi da su zbog toga, u više navrata, gradonaèelnici Beèa bivali pogubljeni. Usred ovog unutrašnjeg razdora dolazi do dve opsade Turaka i do njihovog poraza. Istorija samo ne zna podatak koliko je srpskih glava tamo palo, ispred i iza bedema. Niti postoji predstava da li su Srbi zdušnije ginuli braneæi ili osvajajuæi Evropu.

Slično neznanje je i zaključak, još poznatijeg ratnog događaja Stare dame. To je bitka kod Nikopolja koja se odigrala 25. septembra 1396. godine između Turaka i njihovih vazala sa jedne strane i saveza koji su činile Kraljevina Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Kraljevina Engleska, Kraljevina Škotska, Stara švajcarska konfederacija, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi Jovanovići sa druge strane. Ova bitka se često označava i kao Nikopoljski krstaški pohod (ili rat) i predstavlja poslednji veći srednjovekovni sukob. Ali za Srbe ona ima drugačije značenje jer je na istorijsku pozornicu stupio Stefan Lazarević, sin kneza Lazara i kneginje Milice, sa svojim vojnicima. I ne samo to. Iako je zakasnio nekoliko dana za bitku, a Bajazit bio već pred porazom, pojava srpske dobro uvežbane konjice na čelu sa mladim Lazarevićem uneo je pometnju u evropsku vojsku (u kojoj je bar prema prezimenima bilo opet Srba), pomogao Turcima da se presaberu i na kraju pobede. Sve je to učinio iako je znao da je Bajazit odrubio njegovom ocu glavu, a  sestru Maru uzeo u harem posle Kosovske bitke. Stefan Lazarević je poštovao 

vazalski odnos do kraja,što je dodatno dokazao u još jednoj svetskoj bici kod Angore (Mala Azija) 1402. godine. Tada su se sudarile na bojnom polju u to vreme dve najbolje konjice mongolska pod vođstvom Timura Lenka Tamerlana (smatraju ga najvećim vojskovođom svih vremena) i srpska pod komandom Stefana Lazarevića. Postoje brojna svedočanstva koja govore da je to bio prvi poraz mongolske konjice i da se neprikosnoveni i nepobedivi osvajač tadašnjeg sveta Tamerlan raspitivao ko predvodi tako spretne i hrabre ratnike. Pogotovu što se Stefan nekoliko puta, mimo ondašnjih pravila, vraćao u bitku ne bi li iz okruženja izvukao i spasao Bajazita.

Ali Bajazitu i pored pobede srpske konjice nije bilo spasa. Tamerlan ga je zarobio i dugo nosio u kavezu kao svoj ratni trofej. Prisvojio je i njegov ogroman harem i pridodao ga svom, pa se tu i Mari gubi svaki trag.

Čuvši za držanje i ponašanje Stefana Lazarevića Carigrad brže bolje daje Stefanu titulu despota, i Srbija tako postaje despotovina.

Zbog Stefanovog viteštva i veštine u komandovanju, Srbiji se polako vraća ugled u svetu, a Lazarev sin postaje jedan od najuglednijih od dvadesetčetvorice vitezova (ritera) Zmajevog reda, veoma poštovan i uvažen među brojnom evropskom vlastelom.

Cerska bitka

Gde ste videli da se Srbi predaju

Cerskoj bici, gde su se Srbi žestoko tukli sa Austrougarima, prethodile su borbe srpskih predstražnih odreda na Drini i Savi, koji su puna èetiri dana, od 12. do 15. avgusta, hrabro odolevali nadiranju znatno brojnijih i jaèih austrougarskih trupa.

Sudar na Drini doneo je mnoga iznenaðenja, pa i ta da se u oba rova èuo mahom srpski. Iz tog vremena zabeležena je anegdota po kojoj Srbi iz Srbije vièu neprijatelju: “predajte se”, a Srbi iz suparnièkog rova odgovaraju, naravno na srpskom: “Ma gde ste videli da se Srbi predaju”.