PRODAVALI TELA U SENCI UMETNOSTI
Piše Jasna Jojić, objavljeno u Kompaniji „Novosti“, 2007.
homoseksualnost starih Grka
Dok je o ženskoj prostituciji napisano hiljade spisa o muškoj se doskora
homoseksualnost starih Grka
ćutalo. Ove godine će istoričari umetnosti napokon razotkriti kako su i muškarci prodavali svoja tela ali iza kulisa umetničkih modela.
Da bi zadovoljili homoseksualne fantazije Stari Grci su doneli odluku da se vešti mladići i na Olimpijadi takmiče potpuno nagi.
Tek u 19. veku, pošto je fotoaparat ušao u svakodnevicu, hrišćanski muškarac je izašao iz odela zakopčanog do grla i skinuo cilindar.
Još se ne zna čime je Mikelanđelo “ucenio” očeve Vatikana da mu dozvole, i još i plaćaju, da vaja i slika gole “svete” muškarce.
Od kako su religije, pre svega hrišćanstvo i delom islam, počele da jačaju, seks je, iako iskonska ljudska potreba i neodvoji deo života, počeo da biva tabu. Tek od pre tri decenije, posle takozvane hipi revolucije u Sjedinjenim američkim državama, stvari se nešto menjaju, ali pravi udarac na “puritance bez razloga” desio se ipak prošle godine. Tako će 2007. godina biti obeležene kao skretnica s’ puta koji su vođe verskih ili, bolje reći političkih ideologija, utirali 1800 godina, od kako su presušile ideje antičkih ljudi.
U jesen dakle 2007. godine Evropska unija je, promovišići savremenu kulturu, napravila prvi miks istorijski najzanimljivijih filmskih sekvenci. I on je bio posvećen najuzbudljivijim erotskim scenama.
Nešto pre toga, u Veneciji je otvoren prvi italijanski Muzej erotike. U palati Rota, na čak 750 kvadrata, nedaleko od čuvenog Trga Svetog Marka, “Museo d' Arte Erotika” primio je na stotine hiljade radoznalih da vide šta se to kroz istoriju civilizacije zaista događala sa ovom toliko prirodnom a opet tako kontreverznom ljudskom aktivnošću.
U 2006. godini, valjda u borbi za legalizaciju prostitucije svuda u svetu, čak se i Srbija pridružila razbijanju predrasuda. Bar za jednu noć. I Beograd je počeo da se osvrće na svoju istoriju poput drugih prestonica Evrope, koje svaka na svoj način, ozbiljno, neguju i nezaobilazan deo – istoriju prostitucije. Nacionalni muzeji i arhivi Francuske, Austrije i Engleske krcati su golišavim slikama i fotografijama, uzbudljivim romanima, kostimima, i ambijentalnim predmetima zbog kojih su mnoga imena prodavačica ljubavi i njihovih mušterija pamte vekovima. Srbija na žalost kao da se stidela svog razvoja, bezmalo ništa nije sačuvala sem dokumenata policije iz kojih se vidi kako su lovili kurtizane. Spise medicinara koji odslikavaju kako su se lekari decenijama borili s epidemijama polnih bolesti. I dnevnik austrijskog poslanika Benjamina Kalaja, u kojem su opisane njegove ljubavne avanture sa viđenim Beograđankama
Zbog ovakvih činjenica poseban kuriozitet je predstavljala izložba, »Iza sedam brava: kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka« koja je pre dakle dve godine, u okviru manifestacije Noć muzeja bila postavljena u galeriji Manakova kuća. Njeni autori istoričar umetnosti Marija Stojić i publicista Velimir Đurguz, uspeli su da napornim traganjem, bar malo dočaraju javnosti razvoj erotike, seksa i sloboda vezanih za tu oblast, kod nas.
E, posle svih ovih svetsko-balkanskih podviga, u ovoj se godini primprema novi. Muški aktovi kroz istoriju umetnosti kao ogledalo seksualnosti, novi je projekt na kojem udruženi rade istoričari slikarstva u svim razvijenijim zemljama. Njihov zadatak je da popune tu rupu koja je zjapila još od vremena starog Rima i Grčke, gde su umetnici s potpunom slobodom vajali i slikali muškarce. Ali isto tako da napišu i istoriju muške prostitucije, kad već postoji istorija ženske.
Prvi deo vezan za staroegipatsku i evropsko-antičku civilizaciju odavno je okončan. Iz ove druge, vrlo je zanimljiva činjenica na koji su Stari Grci, uživali u muškom telu.
Oni su pre svega nago muško telo smatrali idealnim predmetom za vajanje. Tunike i toge, koje su muškarci nosili, ipak su ostavljale otkrivenim veliki deo muškog tela. Međutim, “učestvovanje u sportskim takmičenjima bez imalo odeće je bila svesna odluka Starih Grka. Prethodno su mladići bili na izvestan način pokriveni, ali je onda ipak promenjena navika i naređeno je da oni treba da trče, rvaju se, bacaju koplja i diskove, nagi. Ovo se, možda, dogodilo zato što je oblik homoseksualnosti, koji su Grci odobravali – zanimanje starijeg muškarca za mlađeg – navodio starije muškarce na to da žele da vide mlade kako nastupaju u savršenom i neukrašenom izdanju, nalik na izvajane, što je više moguće”.
Sasvim je očigledno da se u to vreme muško telo mnogo više smatralo seksualnim objektom nego žensko, koje je mnogo ređe vajano, i često je prikazivano prekriveno velovima.
Tradicija korišćenja skulptura muških aktova za spomenike i ulepšavanje vila bogataša, nastavila se i u doba Rimljana, ali sa usponom hrišćanstva, muški aktovi su nestali.
A onda je neko napokon uspeo da posle više od deset vekova ćutanja, ponovo otkrije golotinju jačeg pola. Ali ovaj put, on je predstavljen kao svetac, ili je bar ukrašavao svete objekte. Naravno, bile su to rimokatoličke crkve čije su svodove kitile četkice i danas najpriznatijih slikara.
Kako bi udovoljili humanistima i romantičaraima, u nadi da će se oni što manje ugledati na Leonarda da Vinčija i uneti i u nauku, očevi Vatikana su čak finansirali gole muške aktove. Prvo Mikelanđelove skulpture za grobnice a onda i slike na tavanici Sikstinske kapele.
Istoričari muškog akta o ovom vremenu danas pišu: “Muški akt je ostao onakav kakav je dominirao antikom – snažan, mišićav, ratnički tip”. A to je dovelo do jedno nove mode. Svako ko je hteo da bude umetnik bar približno kvalitetan kao Leonardo, Mikelanđelo ili Donatelo morao je da nauči anatomiju. I svako je pre nego što je naslikan u garderobi bio nacrtan ili naslikan go.
Tako je bilo i sa velikim francuskim vladarem Lujom XIV, kraljem Sunca. Njegov primer sledio je i Napoleon koji je “želeo da učvrsti svoj klimavi tron povezujući ga sa čvrstim tradicijama iz prošlosti”, kažu istoričari umetnosti i dodaju: “Slikari, poput Davida, su se ovome povinovali i slike, osmišljene da oplemene rat i ratnike, kao što je slika Zakletva Horacija, obilovale su nagim muškim telima. Vajar Antonio Canova je bio neverovatno uspešan u klasičnih formi u čisto belom mermeru. Međutim, njegov veliki, nagi Napoleon se nije baš mnogo dopao caru i konačno je pronašao svoj dom u raskošnoj kući vojvode od Velingtona u Londonu, kao neka vrsta ratnog trofeja posle poraza Napoleona kod Vaterloa”
Ipak sem nekoliko izuzetaka i onih svetih muškaraca po crkvama, svi ostali slikani su natrontani i uglavnom zakopčani do grla, obično u crnom odelu i sa cilindrom na glavi.
Za sve to vreme međutim, ženski aktovi su visili ne samo po bordelima, u to vreme, (sve do sredine 19. veka i velike najezde sifilisa u Evropi i Americi) legalnim. Već se njima slobodno i trgovalo. Jedino mesto gde su žene bile umotane do grla, bile su naravno dela oslikana za crkve i unutar njih.
Situacija se polako menjala tek od pre sto godina.
Da nepravda oko aktova i muške i ženske prostitucije, bude kolko-tolko ispravljena, pobrinuli su se dakle fotografi. Oni su od druge polovine 19. veka, kad se fotografija razvila, za potrebe nižih kategorija slikara, koji nisu imali para da plate žive modele, snimali i gole žene i muškarce. Jedna od takvih fotografijica promenila je sve.
Tako danas u projektu – istorija muškog akta i pornografije, jednu od glavnih uloga zauzima Sandov,
koji je u 19. veku pristao da se nađe na tada popularnim umetničkim “razglednicama”.
Plavokosi bodi bildera iz Konigsberga, u tadašnjoj Prusiji, kao slikarski model postao je poznat u javnosti. U ovoj novoj oblasti istorije, zato će ući kroz poglavlje “Najjači čovek na svetu” (''World's Strongest Man''). Jer posle njegovog prvog pojavljivanja, odmah su ga oteli Amerikanci pa je njegova erotičnost nad kojom se ko zna ko sve zadovoljavao, popularizovana na razglednici umnožavanoj pod naznakom: “Najsavršeniji čovek na svetu” (“The world's most perfect man”). Svi ti komplimenti, iako je na tamošnjim, tada vrlo popularnim “cartes de visite”, Sandov prikazivan samo sa smokvinim listom preko penisa.
Lukavo – homoseksualnost u aktu
Među prvima, fotografije muškog akta snimao je baron Vilhem von Gloden u Taormini na Siciliji. Osiromašen, fotografisao je lokalne dečake na antičko-umetnički način, samo s lovorovim vencem oko glave i rimskim sandalama, a onda ih je prodavao pod izgovorom “da ponovo oživljava nagi život antičke Grčke”. Taj je recept preuzeo i baronov rođak, Đuliemo Plućov u Rimu, tako da je već do kraja 19. veka, na isti način zarađivalo još nekolicina veštih. Ali oni se nisu pretvarali da prave starogrčke replike. Baš kao ni Teodor Hej u Nemačkoj, koji je fotografisao muške aktove, uglavnom napolju, obasjane suncem.
Voajeri – čari muških pokreta
Ženski aktovi na starim fotografijama imaju u sebi toliko umetničkog da se i danas prodaju na aukcijama za desetine hiljada dolara. Ali desetostruko su skuplji muški. Javno istaknut penis u erekciji ili normalnom stanju, retko je kada ovekovečivan, a najcenjeniji je na delima nastalim iz objektiva Amerikanca Tomasa Eakinsa.
Ovaj solidan slikar je u drugoj polovini 19. veka, u Filadelfiji, koristio fotografije koje je sam snimao, da bi radio što bolja ulja na platnu i grafike.
Njegove fotke muškaraca su međutim tako lepe, kažu istoričari umetnosti, da se čini da je Eakins u sebi ipak imao ne samo voajersku nego i homoseksualnu strast. Uživao je da “namamljuje zgodne mladiće da skinu svoju odeću i poziraju za fotografisanje – što je veoma neobično ponašanje za preterano čedno viktorijansko društvo”.
Sa njim na pijedestalu stoji i Edvard Mojbridž koji je bio “fasciniran ljudskim i životinjskim telima u pokretu, pa je izumeo tehniku fotografisanja pokreta, koristeći niz kamera. Njegovi muški i ženski aktovi su trčali, skakali, plesali, bacali kugle i prikazivali kako telo funkciniše dok se kreće. Trebalo je dosta vremena da ove fotografije budu objavljene u strogom američkom društvu 1870-ih i 1880-ih godina, ali nauka je na kraju prevladala i fotografije muškog akta su postale dostupne javnosti po prvi put”.
Balet – seksepilnost na delu
Razotkrivanju istorije muške polnosti svakako će doprineti i poglavlje o hronologiji baletske umetnosti. Pred Prvi svetski rat, zvezde baleta (među kojima su bili Nidžinski i Pavlov), “bili su otvoreno seksualne na sceni i njihov baletski repertoar je stvorio atmosferu snažnih emocija i raskalašnih pokreta”
