Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

PREDGOVOR

“TEST-AMEN-T” KAO UDŽBENIK TOLERANCIJE

U vreme kada sam upoznala novinara, književnika i diplomatu Miloja Popovića Kavaju, moje (ne)zrele godine i dugogodišnje žurnalističko iskustvo, sugerisali su mi da u Srbiji, sve starije treba da podelimo u dve kategorije. Na one koji se ne mogu odreći potrebe da imaju vođu i koji veruju u nacionalističke parole poput: »Bolje grob nego rob i bolje rat nego pakt«, i na druge, koji zagovaraju demokratiju i reforme, ali skreću pogled kad im se pomene seksualno vaspitanje u školama i usna im od ljutine zadrhti kad vide scene s koncerta Fifti cent ili Gej parade u Beogradu.

Na sreću po moju savest, tokom razgovora sa Milojem Popovićem, uvidela sam koliko grešim. Shvatila sam da i u Srbiji postoje ljudi koji, iako u dubokoj starosti, koriste zdrav razum i propovedaju toleranciju i globalizaciju.
Tad sam odlučila da sa Popovićem, koji s jednakom strašću guta nove, komplikovane kompjuterske programe i knjige pisane pre Hrista, napravim intervju za »Reviju 92«, nedeljnik Kompanije »Novosti«, u kojoj sam novinar.
Kad je intervju objavljen, Popoviću se dopao način na koji lovim i njegove najskrovitije misli i definišem ih u stil koji je odmah nazvao »jojizam«. A mene su oduševila njegova široka iskustva i duboka zapažanja. Novinski intervju se neminovno prelio u nove razgovore, pa onda i u ovu knjigu u kojoj je pomenuto stotine važnih ljudi, poznanika i prijatelja Miloja Popovića, koji su uticali na sudbinu Srbije – od Josipa Broza Tita, preko Slobodana Miloševića do Vojislava Koštunice i Borisa Tadića.
Još vredniji su, ipak, njegovi stavovi o nizu dilema sa kojima se svako od nas susreće, i njegovi recepti kako da ih najbezbolnije rešimo i radujemo se životu koji imamo. Stavovi koje vredi pročitati i o njima bar razmisliti.
Ili kako je to rekao književni kritičar Mića Vujičić, u svom neobičnom tekstu, prezentovanom i na internetu: »Miloja Popovića treba ponovo otkriti, i u ovim aktuelnim vremenima«. Ne samo kao kolumnistu dnevnog lista Danas, ili novinara koji je punih pedeset godina punio strane, listova »Student«, »Mladost«, a onda najduži period odradio u »Politici«. Već i kao pisca stihova za poznatu kompoziciju Stanislava Biničkog “Marš na Drinu”, koja nije imala reči, i koju je Popović napisao kao dvadesetosmogodišnji mladić na pedesetogodišnjicu Cerske bitke 1964. godine. A tada je, zamislite, bio sekretar Opštinskog komiteta Palilule zadužen za ideološki rad(!), i predsednik Kulturno-umetničkog društva »Ivo Lola Ribar“, čiji je hor, zahvaljujući ovim stihovima, izveo ovu pesmu, koja se tada smatrala nacionalističkom.
»Marš na Drinu«, sada je toliko popularna pesma, da se na našim sajtovima objavljuje i najavljuje kao »naše narodno blago«, »predivni stihovi nastali u Prvom svetskom ratu«, ili »narodna umotvorina«. Šta onda reći, sem onu mudrost budista, »kad se autor zaboravi delo više nije istorija. Ušlo je u legendu«
Miloje Popović međutim ima još zasluga. Napisao je Poemu o Tesli, 1976. godine u Americi, gde je radio kao direktor Kulturno-informativnog centra SFR Jugoslavije. Ona je ušla u »Antologiju Amerikana, Tom I«, izdatu povodom 120-to godišnjice Amerike, a zbog obimne Poemu o Njujorku, iste je godine proglašen za Pesnika godine te svetske metropole.
Iza sebe Popović, koji je, rođen u Beogradu, a otvoren duh poneo je iz Pljevlja gde je proveo detinjstvo, ima još mnogo dela, političkih i privrednih funkcija.
Do toga je dolazio polako, umerenošću ali i iskrenošću, kad se s porodicom 1945. po završetku rata, ponovo vratio u Beograd. Tu je završio Pravni fakultet, bio omladinski aktivista, urednik i novinar, sve dok nije rešio da je sedmoj sili dao dosta i da treba preći na prvu, na politiku. Kada je krajem šezdesetih u «Politici» završio sa profesionalnom žurnalistikom, postao je savetnik vlade Srbije za štampu i kulturu, pa otišao u četvorogodišnju diplomatsku misiju u Njujork, da bi, kad se vratio u Beograd 1978. godine, postao prvi generalni direktor Sava centra, sa duplim mandatom od osam godina. Karijera ga je zatim vodila i do opunomoćenog ministra – savetnika u Ministarstvu inostranih poslova i rukovodioca resora za inostrani turizam u ondašnjoj saveznoj vladi. Odatle je svedočio o mračnim osamdesetim i devedesetim. Da bi tokom burnih dešavanja i ratova u našoj zemlji, razočaran raspadom države koju je voleo, opet otišao u Ameriku.
Po povratku, od 1996. godine, imao je tri godine svoju stalnu kolumnu na Jutarnjem programu subotom na RTS-u i vodio jednočasovnu emisiju «U četiri oka» na Radio JAT-u. Istovremeno je bio i predsednik Lige za mir Srbije i predsednik Turističkog foruma SR Jugoslavije. Na ovim mestima, koja su bila volonterske funkcije, mogao je da opstane, jer ga je velika kompanija DHL angažovala za stalnog konsultanta, gde je već punih jedanaest godina.
Njegova iskustva međunarodnog konsultanta, kako sebe označava i na vizit karti, došla su do izražaja i u kompaniji Neimar V, ali i na drugim mestima. U svim ovim periodima i decenijama koje su tekle, Popović međutim, nije zapostavljao novinarski, publicistički i književni rad. Ne samo svoj. I za ostale kolege bori se kao dugogodišnji član u Udruženju književnika Srbije, na čijoj je ovogodišnjoj slavi domaćin. Ali utiče na status ljudi od pera i s funkcije generalnog sekretara Udruženja Evropskih Novinara Srbije (UENS), i to od 2007. godine. Ovo važno «telo», ogranak je Evropske Asocijacije Novinara (AEJ), koja već pedeset godina deluje u trideset zemalja Evrope.
Sva ova statusna znamenja, Popović je dobio zahvaljujući, stalnim literarnim i žurnalističkim angažovanjem, apelujući na misije humanosti i razumevanja suprotstavljenih.
To je iskazao kroz više od trideset objavljenih knjiga iz raznih oblasti, među kojima su i «Priča o Sakijet Sidi Jusefu», svojevrsna biografija o Popovićevom učešću u akciji Međunarodne omladiske brigade za vreme alžirskog rata 1959, zbog kojeg je dobio jedno od najviših odlikovanja od sadašnjeg predsednika Alžira Buteflike. Tu je i knjiga «Moji novinarski mini memoari – Sto godina Politike», pa «Beleške o Ivanu Stamboliću», «Pljevaljske vibracije», o detinjstvu u Drugom svetskom ratu, «Sava centar – hrabrost i avantura», veliko memoarsko-monografsko delo od 600 strana povodom jubileja ove ustanove, «Turneja snova», povodom 40 godina gostovanja KUD LOLA u azijskim zemljama, na kojima je bio vođa puta.
U svojoj dugoj karijeri je obišao više od sedamdeset zemalja, u kojima je, kao pasionirani foto-amater snimio oko 20.000 autorskih fotografija.

Miloje Popović se dakle oprobao u skoro svim spisateljskim žanrovima – od poezije i satire, do ozbiljnih publicističkih dela, pa mi više nije bilo čudno što je za sve to dobio i mnoga priznanja i nagrade, o kojima on retko kada govori. Ali red je da ih, u ovom «Test-AMEN-t-u», koji mi je poverio, neposredno pre nego što je na rođendanskoj torti ugasio 72. svećicu, pobrojim:
Dobio je najviše priznanje za kulturni doprinos – Vukovu nagradu 1996. godine, Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, Orden zasluga za narod, četiri Plakete Grada Beograda i mnoga druga domaća i inostrana odlikovanja.
I umesto zaključka ovog pogovora, osećam potrebu da kažem, da me sve gore nabrojano, zaista impresioniralo, ali je motiv da napregnem volju i upustim se u avanturu pisanja ovog džambo intervjua, ipak nešto drugo. Razgovori s Popovićevm su mi otkrili neke nove, sveže i hrabre poglede, koji se, u Srbiji, ovakva kakva je danas, ne očekuju ni od mnogo mlađih ljudi.
A, kada mi je rekao, kako sam ga s diktafonom u ruci, ulovila da se ispovedi, i da ne zna da li bi se kasnije usudio da izgovori ono što je u knjizi sada već napisano, s dodatnim sam entuzijazmom kopala i po njegovim najskrovitijim mislima. Odatle ova knjiga nosi i osvrte na stotine važnih događaja i ljudi iz naše starije i novije istorije – od Karađorđa i knez Miloša do Borisa Tadića i Vojislava Šešelja.
Kad se sve sumira, lično bih za ključno slovo ove ispovesti izabrala reč koja počinje onim slovom što iz naslova knjige onako usamljeno visi. Slovo je «t» a reč je TOLERANCIJA i označava životni stav koji bi me, ukoliko bi ga većina naših suplanetaraca prihvatila kao moto, zaista usrećio.
Jasna Jojić Pavlovski
U Beogradu 23. jula 2008. godine

INTERVJU BEZ GRANICA

Miloje Popović, dugogodišnji novinar, a potom politički funkcioner, za sedam decenija života, bio je građanin sedam država, od Kraljevine Jugoslavije do današnje Srbije, i, kao novinar, ministar, diplomata i generalni direktor Sava centra, obišao je više od 70 zemalja. U skoro hiljadu tekstova i kolumni, i 30 objavljenih knjiga, opisao je mnoge poznate ličnosti koje je poznavao, i svedočio je o najvažnijim događajima u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) i Srbiji. Ali, i pored tako bogatog iskustva, i dalje ga muči dilema zašto srpski političari uvek donose odluke koje, i narod i državu, vode u propast. Zašto naši analitičari, eksperti i akademici prate samo dnevno-politička dešavanja, utrkujući se da ih komentarišu pred televizijskim kamerama i u novinskim kolumnama, umesto da sagledavaju činjenice i okolnosti, kod nas i na Planeti, pa da projektuju za svoju domovinu. Da dakle, Srbiji napokon nađu mesto u konstalaciji snaga svetskih sila.
*Iz vašeg društvenog angažovanja u evropskim institucijama, i iz tekstova koje godinama pišete, naslućuje se da ste veliki pobornik Srbije u Evropskoj Uniji. Ne plašite se da vas zbog toga, kako je to već običaj poslednjih meseci u Beogradu, proglase izdajnikom?

– A, ne. Za ultranacionaliste ja uvek imam odgovor: oni moraju da znaju da kad se god postroje uz melodiju Stanislava Biničkog i zapevaju “Marš na Drinu”, izgovaraju moje misli. Reči za tu pesmu sam napisao uz saglasnost naslednika porodice Binički još daleke 1964. godine, posle čega je ona uvrštena u Fond nacionalnih himni. I inače sam, decenijama unazad, na sijaset načina pokazao da volim svoju zemlju i da je svaka kritika koju dajem konstruktivna, sa željom da nam bude još bolje. Na žalost, u Srbiji je još mnogo onih koji nikada nisu mogli da poveruju da od goreg ima gore. Nisu verovali ni u raspad Titove Jugoslavije, ni u građanski rat, ni u sankcije, ni u NATO bombardovanje.
– Mi znači nikada ne verujemo. I dan-danas se u razgovoru s ljudima, i još gore, u medijima, odražava taj naš suicidarni mentalitet. Stalno se u nešto sumnja, gleda se u prošlost umesto u budućnost. Iako se sociologija kao nauka, danas svela na statistitku, u Srbiji niko, ni pored tih brojčanih pokazatelja koji omogućavaju vrlo precizne procene, ne razmišlja šta će to biti sutra. Šta se dešava sa svetom koji se munjevito menja, šta će biti sa velikim silama i državama, Kinom, Indijom, arapskim zemljama, Amerikom i Rusijom. I gde je iz te perspektive mesto male, nerazvijene Srbije. Naši političari, i još gore, čak i naši analitičari prate samo dnevne događaje: “šta je rekao onaj a šta ovaj”. Kod nas su dakle, svi, i profesori, doktori nauka, novinari, društveni radnici… opredeljeni politički i eksponiraju se stranački umesto profesionalno, ekspertski.

*A kako to po vašem mišljenju treba da izgleda projekcija budućnosti Srbije?

– Srbija pre svega mora da misli na obnovu stanovništva. Godišnje, po zvaničnoj statistici, ovde nestane preko 30.000 ljudi, mada se čuje da je to veći broj, oko 50.000. Da bi Srbija obnovila svoje stanovništvo, koje je i inače strahovito stradalo u Prvom i Drugom svetskom ratu, ili se iselilo poslednjih decenija, jedna prosečna porodica treba da ima četvoro dece. A po statistici mi nemamo nijedno, odnosno, imamo 0,5 do 0,8 po porodici.
– Profesor Pravnog fakulteta, dr Marko Mladenović, jedan od retkih, svestranih a uspešnih Srba, intenzivno se bavi demografskim proučavanjem. Napisao je predlog za rešenje bele kuge u Srbiji, ali on godinama čuči po fiokama Skupštine Srbije i drugim važnim institucijama. To očigledno nikoga ne zanima jer dr Mladenović predlaže da se natalitet u Srbiji proglasi nacionalnim pitanjem broj jedan. Da se u opštinama gde je natalitet drastično nizak, proglasi vanredno stanje, s obzirom da je to pitanje opstanka i Srba i Srbije.

*Činjenica je, međutim, da mi ni o ovom podmladku koji imamo, ne brinemo baš najbolje?

– Tako je. To se najbolje videlo tokom ovogodišnje predizborne kampanje za izbore na svim nivoima, i, tokom pregovora oko formiranja vlade.
Naši narodni poslanici su sve sami lojalisti svojih političkih lidera.
– Uveliko se forsiraju penzioneri, zbog biračkog tela. Zato ja, iako pripadam toj starijoj grupaciji, ne mogu a da se ne zapitam: pa ko smo mi penzioneri? Poštovana grupacija ljudi koja se sprema za putovanje u večnosti. Nas naravno treba poštovati. Ali, u Srbiji danas, ta se kategorija stanovništva forsira iz dnevno-političkih razloga. Pojavio se jedan ??? Krkobabić koji nije samo ime, politička figura, lider neke stranke. Krkobabić je zastupnik jedne kategorije stanovništva, njih 1.300.000 penzionera, bezmalo trećine Srbije, koji zajedno imaju samo jedan cilj. Njihova politička opcija je, čisto socijalna, egzistencionalna. Traže da bolje žive. I evo, ovog sparnog leta 2008. godine, dok mi pričamo, Krkobabić je sa dva poslanika, postao ne samo presudna ličnost za put Srbije u budućnosti, jer je pristao da uđe u koaliciju sa demokratskim strankama koje su za Evropsku uniju. Ne. Krkobabić je uspeo da pre formiranja nove vlade premijera Mirka Cvetkovića, izboksuje povećanje penzija za 10 odsto od jeseni, i obećanje da će se sledeće godine one uvek usklađivati sa platama zaposlenih. Odličan rezultat. I ne treba olako uzeti stav njegovog sina, koji se kandidovao za vlast u Beogradu. On je nedavno rekao novinarima, kako lideri stranke penzionera nemaju pravo da budu opozicija, da moraju biti sa većinom jer samo iz vlasti mogu da postignu cilj, da poboljšaju život penzionera.

*Pitanje koje se nažalost, iz ovih dešavanja nameće, je kako to da Srbija nema još jednog Krkobabića koji će se istom strašću, na granici sa ucenom ako zatreba, boriti za veće beneficije i privilegije za decu, osnovce i srednjoškolce… Za one dakle, koji predstavljaju zapostavljeni sloj stanovništva a jedina su budućnost Srbije. Jer sada brigu o mladima sporadično, po navici, pominju sve stranke: i one koje bi ih odvele i asimilovale u Evropu, i one koje bi ih ako zatreba, sa zarđalom puškom i iscepanim šinjelom poslali u rat za Kosovo, ili šta već.

– Tako je. Zato je neophodno da građani Srbije razmisle o višestranačkom sistemu koji imamo. Ispostavilo se da je jedina stranka koja je ušla u srpski parlament a zastupa interese jednog sloja stanovništva, stranka Krkobabića. Penzioneri su znači jedini nastupili kao delegatska stranka. Ali gde su ostali? Imamo li mi stranku koja zastupa interese, eto, mladih, pa žena, poljoprivrednika, ili nezaposlenih i policajaca, koji čak ni svoj sindikat nemaju, odnosno ne smeju da imaju. Jedino što se po ovom pitanju dešava su formiranje nevladinih organizacija i opstajanje onih tradicionalnih sindikata koji su strateške a ne staleške organizacije, koje traže, zahtevaju.
*Ta ideja zvuči nostalgično, podseća na delegatski sistem koji je funkcionisao u SFR Jugoslaviji?
– Pa možda zvuči i retrogradno, ali je činjenica da smo tada u vlasti imali direktne predstavnike svih institucija i struktura stanovništva – od opštine do grada i mesne zajednice, od radnika do naučnika. Stariji se sećaju kako su funkcionisala ta takozvana veća delegata koji su se ponekad zaista borili za interese novinara, književnika, ili Leskovčana ili Somboraca. A koga mi to danas imamo u parlamentu. Samo članove političkih stranaka. Ali ne one najkvalitetnije, najpoštovanije u svom kraju, koji dolaze iz svakog regiona sa željom da svom zavičaju donesu boljitak u oblastima, naravno, pod jurisdikcijom Republike. Ne. Naši narodni poslanici su lojalni samo svojim političkim liderima. Ni njihove vođe se ne sete šta su sve obećavale biračima, pa zašto bi oni koji su samo »ljudi s liste« jedne partije.

*A kakve su naše političke partije?

– One su organizacije u kojima najvažniju ulogu igra jezgro, koščica, a ne meso voćke. Znamo međutim da je koska bitna za samu voćku, ljudima trebaju ona vlakna uokolo. Koliko u ovoj metafori ima istine, najbolje pokazuje činjenica da su manje više, programi svih partija isti. Onoga ko danas u Srbiji nađe loš stranački program trebalo bi nagraditi. Jer su skoro svi politički programi identični mada su interesi stranaka različiti.

*Partije se u parlamentu Srbije prestrojavaju samo na bazi interesa uskih krugova koji su ih angažovali?

– To se može sa sigurnošću zaključiti zbog insistiranja većine poslanika da televizijski prenosi budu obavezni. Ko god bolje razmisli doći će do zaključka da su retki oni koji vole da rade pred publikom.
Narodni poslanici su dvostruki egzibicionisti
– Samo ljudi sa estrade i glumci vole da ih posmatraju. Tako možemo da zaključimo da su poslanici, odabrani da predstavljaju interes naroda, u Srbiji danas ipak, ili egzibicionisti, glumci postaju političari, političari glumci, ili koriste govornicu i TV kamere da oni, za čije uske interese rade, uvide koliko su pojedini od njih lojalni. Tada bučno lobiraju za neki zakonski amandman, bojkotuju i blokiraju rad parlamenta, kupujući nekome vreme. Zbog ovakvog stanja, u Krkobabiću ja vidim začetak jedne borbe staleža koji su potpuno zapostavljeni, koji nemaju nikakvu podršku, i koji su do juče svoje zahteve mogli da izlože samo na uličnim protestima.

*Da li u razvijenim zemljama Evrope ili u Americi, građani u poslanicama zaista imaju svoje predstavnike?

– Itekako, i to ne samo grupacije građana, već i svaki pojedinac. Tamo političari grade karijere boreći se za osobe pod imenom i prezimenom. Podignu čitavu javnost na noge, opsednu sve medije, pokušavajući da reše problem samo jednog birača. Najilustrativniji primer za to je, ovih dana vrlo aktuelan slučaj Srbina Miladina Kovačevića koji je pobegao iz Amerike i ako je bio na uslovnoj slobodi zbog tuče u kafiću. Taj se momak, s duplikatom pasoša vratio u Srbiju ne bi li izbegao suđenje, a u odbranu tog momka koji je, kako se priča prebijen, naravno i u zaštitu legitimiteta američkih zakona, stalo je nekoliko kongresmena, gradonačelnik najvećeg grada na svetu, Njujorka, Kondoliza Rajs, državni sekretar, pa čak i Hilari Klinton kandidat za predsednika i senator države Njujork. I bez njihove intervencije, tamošnje pravosuđe bi izdalo interpolovu poternicu a diplomatija uputila protestnu notu Srbiji. Ali, političari žele da se lično angažuju u odbrani interesa svojih glasača. Znači u jednoj zemlji koja imao 300 miliona stanovnika čovek ima kome da se obrati za pomoć, nađe se prostora da se najviši predstavnici angažuju za običnog građana. Amerika je u stanju da povede rat samo zbog jednog građanina. Kome bi se neki Srbin obratio za pomoć. Mi imamo samo razne inspekcije, odnosno policajce. Ne glasamo za ljude u opštinama i regionima pojedinačno već za listu, a ta lista ima samo jedno ime na vrhu.

*Zato u Srbiji još uvek živi duh policije, ili inspekcije, u svakom slučaju represije umesto solidarnosti ili javne odgovornosti?

– Upravo tako. I pitanje je kome još treba policijska država, posle toliko godina terora, »ne smeš ni ovo ni ono« umesto demokratije i zakona koja propisuju prava i slobode, ili govora, mišljenja, prava na seksualno opredeljenje, na disanje čistog vazduha, prava na ispravne namirnice… U Americi se i računi za nepoštovanje prava i obaveza podnose kongresu, odnosno javnosti. A u Srbiji se i to radi kod organa represije. Prisetimo se samo jednog u nizu slučajeva, kad je nedavno direktor Železnice, preduzeća koje je javno, državno, pokušao da sa sebe skine sumnju u mahinacije pri kupovini nekih vagona. On se nije obratio ni svom ministru, ni skupštinskom odboru, već se, da dokaže svoju nevinost, pozvao na policiju: »ja sam se obratio SUP-u, neka SUP presudi…« SUP je crkva u kojoj se on, iako javni funkcioner koji prima platu iz budžeta, moli Bogu za pravdu.

*Kad tvrdite da su srpski poslanici uglavnom sluge svojih partija, šta zaključujete, ko se to, i iz kojih pobuda, u Srbiji opredeljuje za bavljenje politikom?

– Politika je u svakoj ozbiljnoj državi profesija. Za nju se čovek školuje od rane mladosti i najvažnije je da se nauči da se politikom ne mogu baviti sentimentalni ljudi. U vreme dok sam kao diplomata obilazio mnoge države, bio sam zatečen činjenicom da su mnogi državnici koje sam upoznao bili i pesnici. Ali su, čim su ušli u politiku, zaboravili na milosrđe, emocije, sentimente. Najbolji primeri za to je Maocetung, koji je i pored toga što je u mladosti bio veliki poeta, u Kini organizovao kulturnu revoluciju u kojoj je stotine miliona ljudi smenjeno, nestalo i ubijeno. Pesničke duše bili su i Ho Ši Min, kao i vojskovođe iz starije istorije, poput osvajača Cezara i Nerona, koji je zapalio Rim. Svi su oni dok su spremani za funkcije u državi morali da nauče da tu nema nostalgije ni ljubavi, i da tu vladaju stopostotni interesi. To se vidi čak i kod naših političara, među kojima su zaisti retki koji su svesno podučavani toj veštini nalaženja interesa. Uzmimo samo primer funkcionera Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, dojučerašnjih najvećih ideoloških protivnika, koji su sada našli zajednički jezik i napravili koaliciju, koja, siguran sam, može biti jača nego što bi bila koalicija dve ideološki bliskije grupacije.
– Pretpostavljam i da će ona potrajati ceo četvorogodišnji mandat jer obe struje, da bi ispunili svoje interese, moraju uložiti veliku dozu tolerancije koja inače nije svojstvena srpskoj politici i, bezmalo nije postojala tokom istorije srpske državnosti. Ali, naravno da to neće biti zasluga svih političkih funkcionera u tim partijama, već prevashodno njihovih lidera, Borisa Tadića i Ivice Dačića, izuzetno veštih u poslu kojim se bave. Naučenih da ne budu previše strasni, da ne budu brzopleti i lakoverni. Ili da bar, čak i kada osete te pogubne emocije, to ne pokažu.
Za razliku od Tome Nikolića i Voje Koštunice, Dragan Marković Palma je pokazao mudrost i u istoriju će ući kao mali knjaz Miloš
– Da bi to razumeli dovoljno je da pogledamo spomenik najvećem radikalu Nikoli Pašiću na jednom od glavnih trgova Beograda. Njegov spomenik je zamenio biste Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Na bisti, on se isprsio, ponosan gleda gore ruši sve pred sobom. Ali u realnom životu, istoričari su zabeležili, itekako je znao da se pogne, da zamoli, da bude mudar. Postoji anegdota da je govoreći u parlamentu, često koristio izraze »ovaj i onaj«, da ga što manje razumeju. Kad mu je jedan poslanik to zamerio i rekao: »čekaj bre bajo, ti reče i za ovoga i za onog da je u pravu a oni različite stvari tvrde«, on je mirno odgovorio: »Pa jesam. Obojica su u pravu«. Šteta što današnji radikali to nisu naučili od svog istorijskog lidera, što kad su bar dobili šansu da tako dugo vladaju Zemunom, nisu probali da suzbiju korupciju, razviju zaposlenost, dovuku investicije, da naprave škole, obdaništa i šta već obećavaju u kampanjama na republičkom nivou a nisu uspeli da realizuju ni u tako maloj opštini sa dosta velikim budžetom.

*Radikali u Srbiji po vašem mišljenju, nisu iskoristili šansu da biračima pokažu kako ne pričaju u prazno. A oštra paljba koju su organizovano, ispalili zajedno sa Demokratskom stranke Srbije?

– I oni su izgubili birače, i to daleko brojnije nego radikali. Jednostavno nisu bili svesni da se narod u Srbiji menja, ne pada više na parole, nije zainteresovan za nedostižne nacionalne interese i traži umereniju i stabilniju politiku. Pokazalo se da je jedan Dragan Marković Palma, kojeg su mnogi potcenjivali, pokazao mnogo više mudrosti. Postao je mali Knjaz Miloš koji je jednom prilikom rekao – aman Srbi, dajte više da ne ratujemo. Kad god smo ratovali samo smo bili više nesrećni, imali smo više smrti, više popaljenih sela. Dajte da se opametimo. Tako je Miloš, svinjarski trgovac, nepismen do te mere da je ignorisao i pametnog Vuka Karadžića, ipak ostavio dobar trag kao državnik. Čini mi se da je i Palmin doprinos veliki, gledajući bar iz današnje perspektive. Ako se dobro sećam, on je prvi rekao da Kosovo, koliko god nam je drago, ne možemo sipati u rezervoar goriva da oremo njive i uzgajamo hranu, i za nas i za Srbe u pokrajini. On se prvi pobunio i zbog povlačenja naših ambasadora iz inostranstva. Bilo je to mesecima pre izbora, kada su tu pogubnu odluku o privremenom prekidu diplomatije sa državama koje su priznale nezavisnost Kosova, potpisali svi, ne samo stranka Vojislava Koštunice, Velimira Ilića i Tomislava Nikolića, odnosno Vojislava Šešelja. Već i Demokratska stranka i G 17 Plus.
– Palma je dakle, potpuno autentična i originalna pojava. on dovodi ambasadore u svoje malo rodno selo Kačarevo, on funkciju predsednika opštine Jagodina obavlja kao da je šef jedne male države Monaka, napravio je u centru Šumadije Muzej voštanih figura po ugledu na londonski, sve, od zoološkog vrta do akva parka. I videće se, on će uspeti da u svoje malo carstvo, privuče velike investicije.

*Dragan Marković Palma se po vašem mišljenju transformisao, evoluirao, ili je samo našao drugi, profitabilniji interes svojih ličnih ambicija?

– Iskustvo mi duboko govori da se svaki čovek menja. I to naravno i jeste cilj života, svemira. Ta lična dijalektika svesti, dovodi do napretka civilizacije, do jasnog saznanja pojedinca da je sve, a posebno istorija, proces. Pitanje je jedino, da li se čovek menja na gore ili na bolje. Palma se, šta god da je motiv, promenio na bolje. To je pokazao i svojim čvrstim stavom neodustajanja, kojim je doneo veliko dobro Srbiji. Mnogo je bolje da se jedan Palma makar on bio na čelu te stranke Srpskog jedinstva, koja ima svoju istoriju od ozloglašenog kriminalca Željka Ražnatovića Arkana do danas, okrene ka ovoj strani, na koju je pošao, nego da ide unazad ka Srpskoj radikalnoj stranci.
– Znači, i takav jedan čovek dovoljan je da unese dah dobrih promena. Ovde bih da napravim paralelu sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom. Kad su američki mediji upoređivali svoje predsednika od Ajzenhauera, do Regana, koji je u Belu kuću ušao kao glumac drugorazredne holivudske filmske produkcije, kao čovek koji je nespretno vadio pištolje pa padao pred kamerama, mnogi su se složili da bi celu Kaliforniju trebalo politički anatemisati. Ali, Regan je napravio takav boljitak u svim sferama da je bukvalno otvorio put poveranja glasača za Arnolda Švarcenegera, koji onako nabildovan, sjajno vodi politiku guvernera. Regan se kao političar okružio ozbiljnim savetnicima za svaku oblast, i za ekonomiju, i za spoljnu politiku. On je igrao golf ali ono što su stručnjaci donosili on je potpisivao. Tako je socijalni status Amerikanaca za vreme Regana napredovao iako on nije bio genije. To trebamo da naučimo i mi u Srbiji, savremenom, tehnološki visoko razvijenom društvu, uz internet i neviđeno naprednu komunikaciju, više uopšte ne trebaju geniji.

*Znači li to da lideri u Srbiji ne moraju po svaku cenu biti doktori nauka, veliki mislioci, filozofi, akademici?

– To su takozvani političari predavači, koji su se u novijoj istoriji Srbije pokazali kao inspiracija za nacionalističku elitu. Zato danas većina naših političara ne tvrdi, što bi bilo realno, da je najvažnija nacionalna pitanje natalitet a ne status Kosova ili priznavanje, ili ne, sporazuma o pridruživanju Evropskoj uniji. To je samo dokaz da nacionalna politika u Srbiji, nažalost, uopšte ne postoji. Šta će nama teritorija ako na njoj ne bude imao ko da živi? Ili fabrike, ako u njima nema ko da radi? Dakle, ljude poput dr Mladenovića, ili novog demokrate, Dragana Markovića Palme iz Jagodine, treba pažljivo saslušati. Političar i ne treba biti mali Sofokle, Demosten, neki svetski mislilac. On mora biti pragmatičan i racionalan. Važno je da se okruži dalekovidim i neostrašćenim savetnicima, ljudima sa zdravim razumom, koji će mu pomoći da otvara put napretku, da zadovolji potrebe svog naroda. Još je Dobrica Ćosić u »Otpadniku«, pre više decenija, napisao da istorija ubedljivo ukazuje kako su najomiljeniji oni političari koji su se proslavili idejama i govorom koje narod najviše zanima, bez obzira koliko su uspešno sprovodili svoje programe.

*Pitanje Kosova je, bar po istorijskim pokazateljima, vekovna srpska muka. Zašto ono, po vašem mišljenju, do sada nije rešeno? Šta ste objektivno, i kao novinar, a kasnije i kao diplomata, mogli da uočite iz ugla vrlo upućenog a opet objektivnog posmatrača? Od kada su u Srbiji postojali antialbanski lobiji?
–

Kroz celu srpsku istoriju, još iz vremena posle Berlinskog kongresa, Srbi i Albanci imali su problem Kosova. Ali sadašnja situacija ipak je direktna posledica novije, pet, šest decenija duge istorije. Imao sam prilike da se u to i lično uverim, jer sam od 1956. do 1972. godine, u više navrata, boravio na Kosovu kao dopisnik »Politike«. Dobro se sećam kako sam jednog dana, mislim 1969. godine, rešio da posetim redakciju »Rilindije«, dnevnog lista iz Prištine. Albanske kolege su mi tada rekle da sam prvi srpski novinar koji ih je obišao, a iz Beograda sam, čim su za to čuli, dobio strašne kritike. Slično je bilo i kada sam objavio veliki intervju sa Mahmutom Bakalijem, u to vreme predsednikom opštinskog komiteta Saveza komunista Prištine. Zamerali su mi i što je »Politika«, uz intervju objavila i njegovu sliku. Stalno je dakle, te srpsko-albanske odnose grickao neki crv.