ZA ŠEST DANA DO BOGA I NAZAD
decembarski srećni dani
Najkraći dan i najduža noć, činili su decembar mesecom čiji su se dani oduvek s nestrpljenjem brojali. Ali samo u mislima onih koji nisu znali da hladno i mračno vreme koriste za kreaciju za toplih i belih misli. Na sreću, žene su oduvek znale kako treba koristiti dane odmora pa su pravile mnoge amajlije od suvog cveća, osmišljavale nove, pozitivne bajalice i kombinovale bilje u nove korisne meleme. A da bi ugodile i ostalim članovima zajednice čekale bi smenjivanje dana da bi onog datuma (obično u ponoć između 20. i 21. ili 21. i 22. decembra, zavisno od godine), kad je dan najkraći a noć najduža, potpalili ogromnu ritualnu vatru.
Verovalo se da plamen mora biti što viši kako bi se i svetlost i toplota raspršili po svemiru koji je u to doba godine užasno hladan i mračan. Miriše na smrt. I prirode i čoveka. Ali, one su uspevale da kroz tamni vilajet utaknu svetlo i život. I za prirodu i za čoveka.
Svetkovina kratkodnevice, počinje od 17. decembra i traje do 22. decembra. Ti su dani šansa da žena šest dana magija a da sedmi dan dobije inicijaciju od Boga. Na dan Svete Varvare i danas se izvodi jedini ritual tokom kojeg se mora sve vreme samo ćutati i raditi a nekoliko dana ranije Sveti Nikola, najčešće slavljena slava u Srbiji, šansa je da postanemo humaniji.
Sveta Varvara – dani kad žene postaju vračare
Sudeći po priči u pozadini svetkovine, i narodnih običaja koji se tokom nje izvode, jedan od najzanimljivijih tradicionalno – hrišćanskih praznika je 17. decembar. Tada se obeležava uspomena na Varvaru koja je svojim tragičnim životom, ali, i čudima koja je u njemu izvela, još u ranom periodu hrišćanstva početkom trećeg veka naše ere, dobila prefiks “sveta”.
U logičnoj rekonstrukciji činjenica daleke prošlosti, može se sazidati jednostavna slika – diveći se veri Varvare, njenim iskušenjima, moćima da izdrži bol ali i pomogne drugima, žene onog doba, naviknute da molitvama i vračanjem zaštite svoju porodicu i umilostive viša bića, taj su dan prisvojile. A pošto je on prethodio milenijuma starom, možda čak najstarijem prazniku, višednevnoj svetkovini kratkodnevice, iskoristile su šansu da sebi daju šest dana za magiju a da sedmi dan za tu veštinu dobiju inicijaciju od Boga, i postanu vešte, odnosno veštice.
Zato se, po zapisu raznih etnologa, na dan Svete Varvare i danas izvodi neobični ritual – jedini u nizu, tokom kojeg se mora sve vreme samo ćutati i raditi. Tako je bilo u celom svetu, a po pisanju našeg poznatog etnologa pokojnog Mileta Nedeljkovića, tako je bilo, ili je još uvek, i u Srbiji.
On je u svojoj epohalnoj knjizi “Srpski običajni kalendar”, iz godine u godinu, prenosio mali ali vrlo važan tekstić, ispod datuma 17. decembar. Pod naslovom “Varica”, zapisao je kako narod, dan koji crkva naziva Sveta Varvara, “i dalje zove Varindan po varenom (kuvanom) zrnevlju koje se ovog dana obredno sprema. Na Svetu Varvaru je u svakoj kući kuvano pomešano zrnevlje svih žitarica, a ponegde su dodavali i zrna kukuruza ili tikvino seme pa i plodovi voća i povrća. Prilikom kuvanja ovog obrednog jela se nije smela voda dolivati, niti sipati so. Ponegde je domaćica po pravilu kuvala sve vreme ćuteći, jer – Varica je prvi dan kada počinje vračanje.”
Upravo ove reči, još su značajnije kada se zna činjenica da je već 18. decembar, odvajkada bio prvi dan velikih proslava kojima su ljudi pokušavali da jake, prirodne i natprirodne sile, naprave svojim saveznicima. Dok su pojedine žene nastavljale da izvode obrede kojima bi šest dana učile veštinu magijanja a onda su poput Boga, (koji je isto toliko dugo stvarao svet i jedan dan ostavio za odmor), sedmi dan polagale ispit, ostatak zajednice izvodio je druge rituale. Potpaljivali su ogromnu ritualnu vatru. Verovalo se da plamen mora biti što viši kako bi se i svetlost i toplota raspršili po svemiru koji je u to doba godine užasno hladan i mračan. Miriše na smrt. I prirode i čoveka.
Danas se samo u određenim krajevima sveta vatra za kratkodnevicu organizuje kolektivno. Ali su mnogi, upućeni u okultne tajne sjedinjenja čoveka i prirode, i dalje uporni, pa na ovaj dan izvode mali ritual kod kuće ili u dvorištu. U noći kad astronomi najave kratkodnevicu oni pale gomilu neparnog broja sveća (devet, jedanaest ili trinaest, je sasvim dovoljno jer se plamen čak i sveća u svećnjaku, mora držati pod kontrolom), i gledajući kako se vosak topi, razmišljaju o novim planovima i rekonstruišu stare događaje.
Po verovanju, upliv misli preko vatre kratkodnevice je najbolji način i da se okaju grehovi a samim tim da se osoba oslobodi griže savesti ili strahova.
Energetski tokovi tada su jaki i naše misli stižu telepatski mnogo brže do onih kojima smo ih uputili, tražeći, primera radi oproštaj. Uz to vera u moći koje se upijaju ili razvijaju tokom praznika ravnodnevice, jako je stara. Bukvalno se može reći da je zapisana u kolektivnoj svesti čovečanstva. Na to ukazuju čak i arheološki dokazi s lokaliteta širom Planete. Rituali kratkodnevici, tvrde antropolozi, “stariji su od bilo koje organizovane religije. Kada su prvi ljudi videli Sunce u njegovoj najslabijoj fazi i vegetaciju već uvelu ili na umoru, oni su se bojali da se svetlost i život nikad više neće vratiti. Zbog toga su palili velike vatre od debla badnjaka, a na stabla drveća kačili bi baklje i danju, da bi Suncu dali snage. Domovi su ukrašavani zimzelenim drvećem da bi podstakli biljke da ponovo rastu kad zima prođe”, pišu enciklopedije simbola i obreda i u njima se dodaje zaključak naučnika da “Božić u svom današnjem obliku predstavlja izvanrednu kombinaciju mnogih drevnih praznika koji su se slavili na kratkodnevici širom Skandinavije, kod Kelta, u mitraizmu, kod drevnih Grka i Rimljana, isto koliko i kod hrišćana.”
Svima je zajednička tema “da se Sunce, bog sunca ili Sin božiji ponovo rađa u najmračnijem času u godini da bi život krenuo iz početka.”
Tužna priča o hrabroj devojci
Priča o Varvari koja se može naći u spisima hrišćanstva, datira život ove svetice na kraj drugog i početak trećeg veka posle Hrista. Ona je bila jedinica bogatog Dioskora iz Iliopolja Misirskog, koji je slepo verovao u rimski pantenon. On je Varvaru zbog njene lepote držao u visokoj kuli sa sluškinjama a da bi u njoj razvio znanje i veru, okružio je kipovima starorimskih božanstava.
Varvara je imala i kupatilo sa dva prozora s kojih je, onako iz čardaka ni na zemlji ni na nebu često gledala okolinu. Kad je jednom prilikom rešila da oseti tlo. Iskoristila je priliku kad joj je otac otišao iz grada, izašla i od prve osobe koju je srela, čula je sve o novom, jednom Bogu, o njegovom Svetom Duhu i njegovom sinu Isusu. “Srce se Varvarino rasplamti ljubavlju prema Hristu Gospodu. Ona naredi, te se proseče i treći prozor na kupatilu, da tri prozora budu simvolom Svete Trojice. Onda na jednoj steni u kupatilu prstom nacrta krst i krst se udubi u kamen kao gvožđem urezan. Iz njene stope na podu kupatila proključa izvor vode, koja docnije mnogima pričini isceljenje od bolesti”, napisao je episkop Nikolaj žički u knjizi “Ohridski prolog”, i nastavio: “Uznav Dioskor veru svoje ćerke, izbi je surovo, istera iz kule i pojuri za njom da je ubije. Stena se jedna rastupi i sakri Varvaru od surovog oca. Kada se ponovo javi, otac je odvede načalniku Martijanu, kome predade ćerku na mučenje. Nevinu Varvaru razdenuše i šibahu, dok joj celo telo ne bi pokriveno krvlju i ranama. U tamnici javi joj se sam Gospod s angelima i isceli je. Videvši to, neka žena Julijanija, i sama poželi mučeništva. I behu obe strašno mučene i s porugom po gradu vođene. Odsekoše im grudi ženske, i krv mnoga iz njih isteče. Najzad ih izvedoše na gubilište, gde sam otac zakla ćerku svoju, a vojnici Julijaniju. Toga istog dana udari grom u kuću Dioskorovu i ubi i
njega i Martijana. Postrada sveta Varvara 306. godine. Mošti joj se čudotvorne nalaze u Kijevu. Proslavljena u Carstvu Hristovome, ona se mnogo puta javljala do dana današnjega, ponekad sama, ponekad u pratnji Presvete Bogorodice.”
ANTRFILE
POKLON ČITAOCIMA
KNJIGA “MAGIJSKI KALENDAR ZA CRVENA SLOVA” JASNE JOJIĆ NARUČUJE SE NA TELEFON: 065-216-416-0 ILI 011-2452 019, a prva tri čitaoca koja se jave dobijaju knjigu na poklon
ČAROBNI ZVUCI TIGANJA
Rituali koji se izvode na kratkodnevicu imaju najveću moć, ukoliko se tokom njih u kadionici zapali mešavina sasušenih listića ili bodljica lovora, zelenike, smreke, bora, ruzmarina i latica hrizanteme. Pomešan prah treba posuti preko tri grudvice tamjana zapaljenih na tri posebna ugljena.
Kao i u svim ostalim ritualima, ukoliko se pravi zapis sa željom ili mantrom, on se izgovara pored zapaljenih sveća tamnocrvene, svetlozelene ili žute boje.
Pošto se devet puta izgovori zapisano, (po tri puta nad svakom svećom), papir se spali nad srednjom i ostavi se na unapred pripremljenoj metalnoj posudi da dogori do kraja. U toj metalnoj posudi se simbolički nadalje nalazi naša moć pa je preporučljivo da to bude tučeni, gvozdeni tiganj koji neće rđati.
Kasnije, tokom života, kad god nam zatreba da prizovemo svoju snagu, auto sugestija će učiniti čudo čim “pozvonimo”. Ritual je jednostavan. Ukoliko smo svakodnevno, od noći 17. na 18. decembar, pa još pet dana zaredom, spaljivali zapis na kome je primera radi pisalo : “Ja znam sve, ja mogu sve, ja hoću sve, ja imam sve”, u trenucima pada samopouzdanja, depresije ili pada imuniteta, lupamo kutlačom u tiganj na kome su zapisi goreli i ponavljamo tu istu mantru u ritmu dok god se ne osetimo snažnije. A to će, zna onaj ko je probao, doći za nekoliko minuta.
