IZ GROBA USTAJU SAMO CRNOMAGIJAŠI
piše Jasna Jojić, objavljeno 2005. u “Magičnoj zoni”
Žitelji razuđenog sela Malajnica još pamte kako su se pred njihovim očima čaše pomerale same od sebe i kako su prestrašene krave u sred zime bežale u šume pred nevidljivom povampirenom vračarom.
JOVAN NIKOLIĆ
Sedi na klupici na svojoj poljanici, direktno u oči gleda desetak ljudi, fotoreportera i novinara koji o njegovom rodnom kraju snimaju serijal, bistro komentariše najnovije političke odluke, ima zreli stav o teškom životu poljoprivrednika i stočara tamošnjeg kraja…. a onda iznenada jedva vidno pogne ramena i seti se najstravičnijih iskušenja pred koja ga je Bog stavio.
*Vaši sameštani kažu da ste Vi jedan od retkih koji se izborio sa vampirom?
– Još bolje, pobedili smo vampiricu! Ženski vampir je jači, uporniji i zlonamerniji od muškarca koji se posle smrti povampirio.
*Šta je bilo glavno oružje u Vašim rukama?
– Kad sad razmislim o tome, čini mi se da je to bila hrabrost. Deca su nam bila još mala tako da smo se žena i ja posle prvih nedelja užasa, pomirili s činjenicom da nam život donosi neko neobično iskustvo. Borili smo se ne pokazujući preveliki strah kao te prve noći kad je došla i u sred zime nam prvo dugo lupala u gvozdeni ram na šalonima a onda je pootvarala sve prozore u sobi u kojoj smo spavali. Tada uopšte nismo shvatali šta nam se događa.
*Kad ste to saznali?
Kad se vampirica toliko odomaćila da je svoje neverovatne vratolomije izvodila i preko dana, i pred komšijama koji su nam dolazili u posetu.
*Šta je sve radila?
Svašta. Pomerala je čaše i tanjire na stolu dok su nam svima ruke bile prekrštene na grudima. Potom je pretpostavljam skakala po nameštaju jer se madrac na krevetu pored kojeg niko nije stajao, gibao gore dole a ormani su se tresli dok je drvo glasno pucketalo. Za tri meseca koliko je bukvalno živela sa nama, oglašavala se na najčudnije načine i radila je teško zamislive stvari.
*Vi je nijednog trenutka niste videli, samo ste je čuli, osećali da je ona tu?
– Nismo videli ko sve to radi. Ona ni glasa nije puštala. Ali su se stvari bukvalno same pomerale.
* Kad na ta sećanja gledate iz današnje perspektive šta je najružnije što Vam je uradila?
– Dva su događaja koja do smrti neću zaboraviti. Prvi je bio još na samom početku. Pred veče smo shvatili da nam u bašti unezvereno trče kokoške. Kad smo izašli videli smo da ih je neko pustio i dok smo pokušali da ih vratimo, pred našim očima, sama od sebe otvorila su se vrate štala a stoka koja je inače kao i uvek noću bila vezana lancima, bila je puštena i sumanuto je jurila kao da je neko šiba. Dva dana smo s komšijama jurili za prestravljenim kravama, iako je to životinja koja se i s prvim mrakom vraća na spavanje u udobno seno. Naše su međutim bile tako uplašene da su radije spavale u mrkloj šumi, po hladnoći.
* A drugi horor koji ste preživeli?
– Bilo je to jedno od poslednjih iznenađenja. Vampirica se umirila nekoliko dana i noći. Žena i ja smo čak pomislili da je otišla i spopada neku drugu porodicu. Sedeli smo i pričali s decom, kuvalo se nešto na šporetu, kad su iznenada, po celoj kuhinji počele da lete bobice. U vazduhu ih je bilo na destine i sve su se brzo premeštale s jednog na drugo mesto ili su prosto lebdele u vazduhu. Mislio bih da sam sanjao, da to nisu videli i ostali ukućani. Svi smo vrištali.
*Taj je trenutak bio prelomni za odluku da je se rešite po svaku cenu?
– Da. Sutradan smo definitivno rešili da potražimo pomoć. Moja je žena počela da obilazi susedna sela u kojima su živele čuvene vračare. Nijedna nije uspela da nam pomogne ali je neka od njih rekla da je vampira lako ubiti samo ukoliko se zna ko je on. Onda je počelo nagađanje. Svi u selu prisećali smo se ko je od umrlih bio kakav tokom života i ko je od njih mogao da se povampiri.
*Kako ste znali da je to neko iz Vaše okoline?
– Pa vračare su rekle da se vampiri uvek vraćaju na mesto gde su živeli kao ljudi. Da tu traže ono što nisu završili tokom života. Može biti i sitnica, da ih je smrt pretekla da nekome kažu nešto važno, ili ih je prekinula dak piju vodu i jedu a bili su žedni ili gladni. Duša im se ne smiruje jer ima užasnu želju da to okonča. A inače, rekle su nam vračare, uglavnom se povampiri neko ko je za života nekako bio grešan ili se bavio magijom.
*Vi ste Vašeg vampira po tome poznali?
– Svi smo se usaglasili da to može biti samo neka baba Jovana, koja je živela par kilometra ispod naše kuće. Selo je razuđeno a naše je imanje prva stanica između njenog bivšeg doma i groblja na kome je sahranjena.
*Kako ste je se oslobodili?
Kad smo saznali ko je ona, sve je bilo lakše. Moja je žena pozvala neke vračare. Sve zajedno su jedne noći dok je bio pun Mesec otišle su na grob pokojne gatare Jovane. Posle nekog bajanja i prizivanja, pored humke su zapalile vatru i zagrejale dva litra crnog vina. Sipale su tu vrelu tečnost u rupu koju su izdubile na humki i ona se bar kod nas više nikada nije pojavila. Da je opet došla, znao bi i pre nego što bi se na bilo koji čudan način oglasila. Kunem se.
PODTEKST 1
OPASNI NEKRŠTENI DANI
Od davnina ljudi vreme od Božića do Bogojavljanja nazivaju nekrštenim danima, kada je zemlja posebno “otvorena” za duše mrtvih. »Te dve nedelje«, kako piše u knjizi »Čuda vlaške magije« Jasne Jojić, »duše mrtvih izlaze iz svojih podzemnih svetova i borave u ovome. Prodiru iz duboke tmine i nastane se na kućnom pragi ili dovratku živih a ponekad i na samom krovu njihovih kuća ili u dvorišnim bunarima. Zato je i dobro tvrdi narod, da se pre izlaska iz doma, pred putovanje, pa čak i pre umivanja ili pijenja vode, svako jutro u ovom periodu očita molitva. Da se nekom bajalicom odvrate te zle sile«.
»Po rečima čuvene vračare iz Bora Desanke Perić, nekršteni dani nisu pogodni ni za rođenje ni za umiranje. Mrtve ni nakon 40 dana ne primaju na onaj svet, deca začeta u vreme od Božića do Bogojavljanja mogu postati živi vampiri a rođeni tokom nekrštenih dana bolesni su i slabašni. Misli se da se svi takvi ljudi ubrzo posle smrti povampire«
PODTEKST 2
DUŠA LUTA I TRAŽI MIR
»Vlasi vampira zovu Mojor. To je čovek koji posle smrti nije našao mir zbog zla koje je činio tokom života, i zato oseća neodoljivu potrebu da deluje u materjalnom svetu. To uznemirava njegove bližnje pa su vlaški običaji prepuni rituala kojima im se ukazuje pomoć, da se oslobode greha koje su počinili za života, da vrate svoje dugove, i umire svoju nemirnu dušu«, piše u knjizi »Čuda vlaške magije« i ističe se: »Ali postoji i drugi mnogo češći i opasniji činovi vampirisanja. Oni se dešavaju ljudima koji su umrli iznenada bez sveće a njihovi najbliži im nisu posebnim pomanama i ritualima, pomogli da na drugom svetu nađu pravi put. Vampir postaje i onaj kojeg je dok je mrtav ležao na odru preskočila neka životinja (obično mačka) ili čovek. Opasnost postoji čak i ukoliko je preko pokojnika nešto preneto. Duša ovako preminulih ne odvaja se od tela. Ne odlazi na onaj svet već prvih 40 dana luta uzimajući čas svoji stari oblik, čas se transformiše u pticu ili neku drugu životinju. Noću dok svi spavaju ona pokušava da sazna šta joj se dešava. Besomučno juri ulicama, sedi na obližnjim raskršćima i nikako ne može da dokuči iz kog je pravca došli i kojim bi putem trebalo da pođe. Zarije svoju glavu u prozračne, već omlitavale ruke i dugo, šćućurena pored nekog šipražja razmišlja. Obuzima je prvo tuga, potom očaj a onda i bes. Sudbina ih je, kaže vračara Desanka Perić, strašno kaznila. Neki se nikada ne snađu a oni koji se dosete gde im je stari dom, vraćaju se u njega. Lupaju po prozorima, ulaze na tavane i sve škripuće i pucketa dok oni ‘hodaju’. Živi ukućani postaju preplašeni i paralisani neizvesnošću. Jer zbunjenom vampiru svašta može pasti na pamet. On je i tamo i ovamo, ili, ni tamo ni ovamo. Njega ne boli ako činiju sa vitrine baci sebi na glavu. Ali predmet koji se iznenada sruči i razbije u sitne stakliće i te kako može povrediti žive. Svog strašnog dela vampir je svestan tek kada svoje drage vide izranjavane ili kako pate. Pokušava da im priđe, da im pomogne ili uteši. Otvara usta, siguran je da izgovara reči. Pomera ruke ubeđen da miluje svog bliskog rođaka. Ali, živ čovek ne reaguje. Ništa se ne čuje, ne pomera.«
»Mojor pati više od nas ljudi. Ponekad se međutim brzo prilagodi, i zna kako da pomogne i sebi i ukućanima sa kojima živi rekla je Desanka Perić. Teško je međutim sa onima koji upadnu u nepoznato društvo živih ili umru sa strašnom mržnjom. Tada se ni posle 40 dana, kada se za stalno nastane na ovom svetu, ne trude da budu bolji. Čak postaju još zlobniji. A teško ih je prepoznati i uništiti.«
PODTEKST 3
PROBODENI I POSLE SMRTI
Po verovanju naroda i zapisa etnologa Svetislava Prvanovića, jedini lek koji postoji u drastičnim situacijama, kad se živi suočavaju s vampirima, je da se preminuli (ako postoji iole sumnje da će se povampiriti) pre sahrane probode iglom ili trnom. Da mu se telo načne. To se (doduše teže) može učiniti i u periodu od prvih 40 dana. Zato nikome u Timočkoj krajini nije čudan zahtev živih da otkopaju grob svog preminulog rođaka. To se toleriše čak i na velikim gradskim grobljima. Naravno sa upozorenjerm da se obred obavi u sumrak, kako se obični posetioca grobova ne bi uznemirili.
PODTEKST 4
VAMPIR SE ODMARA SUBOTOM
Romi duboko veruju u mogućnost da se čovek posle smrti povampiri pa, pre sahrane pozovu gataru koja mrtvom vatom zapuši sve otvore na telu, kako mu duša kroz neki od njih ne bi izašla. Ona se stara i da se u grob stavi koža od ovna a preko tela daska da ga zemlja ne može dodirnuti. Kada umre muškarac kopa mu se grob do pojasa a za ženu do grudi, jer se veruje da je ovaj pol grešniji. Ali se nezavisno od pola, kad preminulog zatrpaju, u zemlju, kod glave i nogu zabodu kolci o koje se odmah razbiju testije sa vodom. Potom se na samom grobu živi posluže alvom, operu ruke i u prvoj se birtiji zaliju za dušu pokojnika rakijom. Često se i peva do zore da mrtvome put bude veseliji. Duša će proći ili kroz dženem da bi se mučila ili kroz azbašču gde se odmara. Ali do oba vodi ista ćuprija tanka kao slamčica. Zato se za bezbedni prelaz mrtvog sa jednog na drugi svet, na groblje izlazi trećeg i sedmog dana po smrti.
Oni međutim, koji se povampire i pored toliko predostrožnosti, veruju Romi, pretvoreni u bilo koje biće, izlaze iz groba prvih 40 dana svakodnevno, sem subotom. Vampiri uveče obično posećuju svoje udovice i trude se da one zatrudne kako bi nastao vampirov sin. Ukoliko mu se za to vreme ništa loše ne dogodi, zauvek se vraća na ovaj svet. Ako se ne vrati u subotu treba raskopati njegov grob i izbosti telo mrtvog iglom, nakon čega se sve okolo spaljuje. Mada se kasnije čak i njma u vrema Ramazana i Bajrama (kod Roma muslimanske vere) ili za one druge, u vreme hrišćanskih zadušnica, daje tevit. Jer misle Romi, dosta im se duša namučila na ovom svetu pa nek im se, makar bili i vampiri bar na onome odmori.
