Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

Mit o drvetu jabuke sa zlatnim plodovima koji je u novom dobu najviše eksponirala Biblija i činjenica da se hiljadama godina verovalo kako taj univerzalni dar čuva maska glave Gorgon, daje ovom ženskom demonu još jednu ontološku dimenziju.
Arheološkinja Marija Gimbutas tvrdi da je Gorgon motiv koji se sreće još mnogo pre helenske kulture, čak u celokupnoj neolitskoj umetnosti, na antropomorfoznim vazama i maskama načinjenim od tarakote i ukrešenim zlatom. U tom slučaju, njena pretpostavka, da je Gorgon praboginja a Mojre naslednice njene originalne maske, gorgoneion, podržava i njenu teoriju po kojoj su Mojre snažno predstavljena ideja gotovo arhetipske ženske svemoći, nezavisnosti, najdublje mudrosti, inicijalnog elementa univerzuma, i realnog, i, metafizičkog (Gimbutas,1992).

Sličan podatak nalazimo kod Herodota, koji u svojoj Prvoj knjizi »Istorija«, piše kako Egipćani: »izbegavaju da se služe helenskim običajima i, uopšte govoreći, ne primaju nikada ničije običaje. Jedini izuzetak u tome zacelo predstavlja Hemis, veliki grad u oblasti Tebe, u blizini grada Neapolja. U ovom gradu nalazi se četvorouglast hram Perzeja, sina Danaje, okružen palmama. Kameno predvorje hrama je ogromno i na njemu se nalaze dva velika kamena kipa. U sredini ovoga nalazi se hram i u njemu Perzejev kip. U Hemisu se priča da im se češće javlja Perzej u polju, često i u hramu, i da su našli jednu njegovu nanulu, koja je bila duga dva lakta, i da je uvek, kad god se pojavljivao, bilo u Egiptu veliko blagostanje. Tako pričaju tamošnji ljudi, i isto, kao i u Heladi, priređuju u njegovu čast rvačke i druge utakmice, na kojima daju kao nagradu za pobednike: stoku, ogrtače i učinjenu kožu. Kad sam ih zapitao zašto se Perzej samo kod njih pojavljuje, a ne i na drugim mestima u Egiptu, i zašto mu se samo kod njih priređuju utakmice, rekli su da Perzej vodi poreklo iz njihovog grada. Danaj i Linkej bili su, naime, iz Hemisa i odande su lađom otplovili za Heladu. I tada su mi izređali sve svoje pretke od Danaja i Linkeja do Perzeja. Perzej je došao u Egipat, kao što i sami Heleni pričaju, da donese Gorgoninu glavu iz Libije. Tada je uz put svratio i u Hemis i upoznao se sa svim svojim rođacima“ (Herodot,I knjiga, PDF:71).
Sa tog osnova, ovako važna amajlija koju po svetu raznim kulturama raznose najveći junaci poput Perseja, Gorgon bi mogla biti prava ilustracija za jednu od mnoštva definicija simbola koju je izneo Bendžamin N. Fridman1. On je pošavši od etimologije reči simbol, (izvedene iz grčkog glagola symballein u značenju sastaviti i imenice simbolon u značenju znak, zalog ili oznaka), pojam definisao kao spajanje ili kombinaciju nečega što je jednom tako spojeno ili kombinovano da samo po sebi predstavlja jedinstven kompleks (Eko,1981). Fridman kaže da simbol, posebno kao termin korišćen u pisanoj formi, znači da nešto materjalno predstavlja u suštini nešto nematerjalno – “sjedinjuje sliku (analogiju) i ideju ili koncept (subjekt) na koju ta slika upućuje ili asocira« (Eko,1981:79). Na taj su način, pretpostavljamo, Gorgon, kao i Mojre i Erinija, sagledavane u delima antičkih pisaca, Eshila, (u delu Orestija), Euripida, (u tragediji Orest), i Hezioda (u Teogoniji). Ovidije u Metamorfozama, u poemama o stvaranju sveta i kataklizmama, između ostalog piše:„…po svem svijetu Erinija caruje ljuta..“(Ovidije,1907:10-241).
Gorgon, Furije ili Erinije, i Mojre – Suđaje, može se zaključiti, regulisala su i život bogova u skladu sa kosmičkim principima i stvarala su jednu metaetiku. Ljutnjom su srušile tri pantenona grčkih bogova i ustrojile su nova sa drugačijim kosmogonskim poretkom. Tako su gnev Erinija osetili i čuveni Orest, jer je ubio svoju majku Klitemnestru u želji da osveti smrt svog oca slavnog Agamemnona, kao i Edip, koga su raskomadale, optužujući ga da je bio povod smrti svoje majke – žene Jokaste. Pesnici su Erinije zbog te njihove zlokobne urgencije u hijerarhiji bogova nazivali i Furije.
To ipak nije sve. Ovi ženski demoni, kako se već videlo i u mitovima iz drugih naroda, na isti su način umele da se umešaju u život ljudi propisujući tada etičke, moralne principe. Široj masi, starogrčkom mnjenju, ženska božanstva koja su vladala sudbinom obraćala su se kroz razna predanja koja su beležili anonimni ili pobrojani pisci.
Po tim predanjima Erinije koje su živele u pećini na Kritu morale su da se bave mnogim pravnim i društvenim kodeksima: da surovo kažnjavaju sve međuljudske zločine, hvatajući krivca bez odlaganja i proganjajući ih, neprekidno, od grada do grada, (zlotvora, kojeg nisu mogle odmah da ubiju, proganjale su i psihičkim mučenjem terale u potpuno ludilo), da određuju šta je pravedno a šta ne…, pa čak i da reaguju na daleko manje nepravde: kad se stari žale da se potomci ne brinu o njima, kad roditelji ne uzgajaju dobro svoju decu, pa i kad gosti nisu bili zadovoljni ljubaznošću domaćina…(Rasel).
Erinije su u delima hroničara antičke mitologije opisivane vrlo slikovito. Najčešće su predstavljane kao tela tri starice kojima se umesto kose, dok se brzo kreću, vijore zmije. Crne su, a, kad lete dobijaju krila slepog miša i njima vitlaju kao strašnim bičevima, kažnjavajući grešnike na Zemlji, pod i nad njom.
Ipak, žene su bile oduševljene njima jer su smatrale da ove boginje ili demoni, istog pola kao i one, svoju surovost pokazuju samo u nepravdi. Muškarci antičkog društva bili su kivni zbog te sprege pošto se dešavalo, vidimo to iz mnogih starih spisa (tragedija) i njihovih interpretacija, da su žene uspevale da dobiju i zaštitu i naklonost Erinija, često su ih zvale milosnicama i prizivale bi ih, i kad su bile u nevolji, i, kad bi se same bavile nekim radnjama u svrhu pomoći sebi, deci, porodici – jednostavnije, moglo bi se zaključiti, žene su u antičkoj Grčkoj Erinije prizivale kad su se bavile magijom, što je, kasnije će se videti, plašilo mnoge muškarce.
Ovaj zaključak još će bolje biti potkrepljen ako bar u jednom delu naglasimo da su mnogi teoretičari, pokušavajući da definišu pojam magija pisali kako je to “natprirodna, tajanstvena moć; čarolija, ču­do­tvor­s­tvo; veština vračanja i bajanja. Objašnjenja tih pojmova, sadrže u sebi suštinu magije. Ona jeste natprirodna, tajanstvena, čiji su rituali ili obredi sakriveni u lagani omo­tač čarolije, čime se tajanstvena moć sa vrača prenosi na osobu ko­joj je pomoć potrebna«. Magija, definisana ovako, (kao vera u manipulativne radnje zarad postizanja ciljeva koji inače deluju nedostupno), mnoge je inspirisala da zaključe kako ona ni do danas nije išćezla. Za razliku od religija koje su, institucionalizovane u normativni sistem verovanja, izumirale ili su suzbijane drugim religijama, magija je ne samo preživela već se i danas praktikuje, i to mnogo češće jer se svodi na personalnu radnju. Radnju uglavnom tajnu, retko podeljivu sa drugima, bilo da u nju čovek ulazi nesvesno i koristi je samo spekulativno, bilo da se namenski trudi da molitvom, odnosno bajalicima, ili ritualima, dođe do zacrtanog cilja. I sve to, kako će se videti nadalje, po istim principima i sa tek nešto promenjenim spoljnim manifestacijama demona i drugačijim imenima uslovljenim različitošću jezika, ali, suštinski istog značenja.
Primera za to ima u svim savremenim kulturama, ali najbiliži po verovanjima u bliskoistočne i grčke demone pomenute u ovom eseju, (i po ritualima kojima se, pre svega žene i danas služe da bi te demone umilostivile), nalaze se u tradiciji jugoistočne Evrope. Gorgon, Erinije i Mojre, prizivaju se još uvek upomoć, samo pod drugim imenom, najčešće u istočnoj Srbiji, među Vlasima.
(Odlomak iz master rada Jasne Jojić »Žena u mitu, magiji i ranohrišćanskoj religiji«, 2010. godine)