Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

Moć Rusalje da uspostavi odnos sa umrlima poredi se često u literaturi sa spiritualističkom seansom u kojoj je padalica medij između živih i mrtvih. Ali, i Antonijević kao i drugi etnolozi, trans Vlahinja tumači i sa osnova opsednutosti, istog onog stanja u koje su dolazile proročice iz Delfa. »Za rusalje u transu narod eufemistički kaže da su ih opsednule One, međutim ova zamena podrazumeva rusalje, pomenuta mitska duhovna bića« (Antonijević,1990:157). On napominje i da je narod koji je zajedno sa njim pratio trans Rusalje, vikao »aluvato Rusalji«, što znači: »Uzela je Rusalja«, a da mu je Flora, padalica (žena koja doživljava trans kojem je on prisustvovao), rekla kako bi radije pristala da je muž maltretira svakodnevno nego što je Rusalja uzima.

U ovom delu Antonijevićeve analitične knjige nalazi se detalj na koji se mora obratiti pažnja u odbrani hipoteze ovog rada, da možda nije mit već stvarnost stav po kome je žena zaista kreator života i sudbine. Poznati srpski etnolog kaže kako su ljudi u masi vikali da Ono opseda ženu, i odmah u rečenici iza naglašava da mu je izvesna Flora jasno i glasno, bez straha, govorila o duhu i nazivala je imenom Rusalja, poredeći je sa Velikom Majkom, ili Gorskom majkom. To verovanje da demon koji se ne imenuje, ne može nauditi, čini se da je stotinama vekova bilo odbrambeni mehanizam ljudi. I to pre svega muškaraca, koji su mnoge, njima nerazumljive pojave kod suprotnog pola, tabuizirali. Žene koje se nisu bojale, imenovale su demone i prihvatale ih ili im se prilagođavale. U mnogim situacijama, dopuštale bi da ih demon obuzme pa su se na taj način sjedinjavale sa njim.
Situacije i tabue koji se iz nje stvaraju, (umesto normi i zakona – radi neke zaštite), razmatra i Frojd1. Pišući o nekim plemenima Afrike i Južne Amerike, on navodi između ostalog i tabu kod Arunte koji »imaju i neobičnu teoriju začeća i ponovnog rođenja. Oni pretpostavljaju da na određenim mjestima njihove zemlje duhovi umrlih iz istoga totema čekaju na svoje ponovno rođenje, te da prodiru u tijela žena koje prolaze tim mjestima. Kada se rodi dijete, majka mora navesti to mjesto s duhovima na kojemu vjeruje da je začela svoje dijete. Dalje se pretpostavlja da su duhovi, (umrlih, kao i onih ponovo rođenih), vezani uz posebne talismane od kamena (zovu ih churinga) koji se može naći na tim mjestima« (Frojd,2000:145).
Do koje se mere muškarac u nekim kulturama oseća(o) nekorisnim pa čak i inferiornim u odnosu na ženu koja zna da kontaktira više sile, pokazuju i zapisi Frejzera (1910) koje iz njegovog dela »Totemizam i egzogamija« prenosi Frojd: »Arunte, kako je već ranije rečeno, odbacuju povezivanje začeća sa spolnim odnosom. Kad žena osjeti da će postati majkom, u tom je trenutku jedan od duhova koji očekuju ponovno rođenje prodro u njeno tijelo, i ona će ga roditi kao dijete. Ovo dijete ima isti totem kao i svi oni duhovi koji lutaju tim mjestom duhova. Ova teorija začeća ne može objasniti totemizam, jer ona već pretpostavlja postojanje totema. No, kada bi se krenulo korak unazad, i pretpostavilo da je žena izvorno vjerovala, da je životinja, biljka, kamen, objekt kojim se bavila njena mašta u onom trenutku kada se osjetila majkom, uistinu prodro u nju pa će ga ona roditi u ljudskom obliku, tada bi identitet čovjeka s njegovim totemom bio stvarno utemeljen, i iz toga bi se mogle izvesti sve daljnje totemske zapovijedi, osim egzogamije« (Frojd, 2000:150).
Prvi tabu ove vrste po mnogim autoritetima antropologije (Frejzeru, Strosu, Tejloru), ali i po psihoanalitičaru Frojdu koji je fenomen tabua u ljudskoj psihi najuže odredio, vezan je za jedno od najvažnijih mitoliških bića, simbol žene, već pomenutu Gorgon. U knjizi »Psihoanaliza i telepatija«, štampan je tekst koji je Frojd napisao 1922. godine, ali mu je trebalo punih 18 godina da se usudi i objavi ga. Taj tekst naslovljen »Meduzina5 glava« govori u stvari o liku Gorgoneione, koju i Frojd, kao i mnogi drugi pisci još od vremena renesanse, sećanja na antičku grčku mitologiju, meša sa drugim demonima. U Nacionolnom muzeju Grčke međutim, Meduze i Gorgon su jasno odvojene (prilog 15) – ružnjikav lik Gorgoneine sa isplaženim jezikom se javlja još na gvozdenim, i bakarnim »listovima«, što mu daje praistorijsku datost, a lepuškaste Meduze se javljaju daleko kasnije, u drugoj generaciji antičkih bogova.
Dakle, Frojd (koji mit o Gorgon kao o vrhunskom ženskom božanstvu naziva mitom o Meduzi, das medusenhaupt), kaže kako njena »grozna odsečena glava« (Frojd,1987:81), prekrivena gustim spletom zmija, asocira muškarca na polni organ odrasle žene, koji je prekriven dlakama. Kad na to doda činjenicu da »Atena na svom štitu nosi lik Meduze«, i time direktno poručuje da ne samo da nije pristupačna već nije ni zainteresovana za seks, onda se kod muškaraca rađa kompleks: »Poznato nam je da i svako omalovažavanje žene, užasavanje od žene, sklonost ka homoseksualnosti, teče ispod onog krajnjeg uverenja da žena nema penis«. Nešto kasnije Frojd dodaje: »Kod Rablea, na primer, đavo bezglavo beži nakon što mu je žena pokazala svoju vulvu«.
Frojd, i inače u svojim radovima vrlo naklonjen pozivanju na mitske arhetipove i njihovom uticaju na psihu novih generacija, kroz kolektivno nesvesno (koje je obradio Jung), posebnu pažnju posvećuje analizi fenomena nazvanog Edipov kompleks. Inspiraciju za ime kompleksu koji unosi iskonski nemir (pre svega u život muškaraca), Frojd je našao u antičkoj tragediji Sofokla. U toj priči kralj Edip postepeno otkriva lanac uzroka koji su u njegovoj kraljevini doneli strašnu epidemiju. Edip iznenada shvata da je starac Laj kog je nekada ubio na rasrkšću bio u stvari njegov otac, a da je Jokasta – njegova žena i majka njegove dece, žena tog Laja, odnosno njegova majka. Kad shvati šta je uradio, Edip, zaljubljen i seksualno zainteresovan za sopstvenu majku, s grižom savesti da je kriv za stradanje svog naroda, sebe oslepljuje i beži iz kraljevstva.
Surova sudbina bezumnog muškarca pred zanosom žene, u mnogo navrata bila je interesovanje Frojda a onda i njegovih kritičara i onih koji su sa njim polemisali. U ovom eseju je međutim važno ono što je Frojd napisao u pismu od oktobra 1897. njegovom prijatelju Vilhelmu Flisu (Wilhelmu Fliessu). Govoreći o naročitoj snazi Sofoklove drame »Car Edip«, Frojd kaže: »Svanula mi je jedna ideja od opšte važnosti. Shvatio sam da sam bio u ljubavi sa mojom majkom i da sam bio ljubomoran na svog oca i sada smatram da je to univerzalni doživljaj iz ranog detinjstva…«,(Frojd,1985:272). Posle toga Frojdu su zamerali mnogo štošta – od toga da uopšte nije shvatio dramu Sofoklea do kritike da priznaje matrijarhat samo da bi opravdao patrijarhat i ono što je civilizacijski usledilo kad je, reći ćemo to simbolično, Pitija ućutala.
Ovakav Frojdov stav pokušao je polovinom 20. veka da opovrgne Klod Levi Stros tvrdeći da su različita familija ili strukture moći sekundarni u edipovskoj dinamici. Ono što je primarno jesu pre incest tabui koji univerzalno struktuiraju polnu razliku.
Ipak, glavne kulturološke kritike Frojdovog sagledavanja sudbine Edipa kao psihički ograničavajućeg kompleksa, jeste, možda, Frojdovo nerazumevanje pojma kolektivno nesvesno. On ga je ograničio na zapadnu kulturu, i na antropološke studije Malinovskog, Frejzera i drugih koji su polovinom 19. veka preporodili priču o matrijarhalnim društvima. Frojd međutim nije uzeo u obzir istinit odnos između polova u njegovom vremenu, niti način na koju su muškarci ne samo preuzeli dominaciju, u svakom kulturološkom miljeu društva, već su, čini se, i običajno i institucionalizovano diskriminisali ženu sve do druge polovine 20. veka, odnosno posle strahota dugotrajnog, i punog žrtava, Drugog svetskog rata.
Postoji mnogo teza da je uzrok ovakvom teroru, (reč se ovde koristi u svom izvornom smislu, ograničenja, postavljanja granice), muškaraca nad ženama, prevashodno u strahu od različitosti. Ako se vratimo na Frojdovu ideju da je muškarac bio zapanjen i zaplašen činjenicom da žena nema isti polni organ, neodoljivo se nameće pitanje kako je tek bio zbunjen činjenicom da ona ima menstruaciju.
Štaviše, tabu zbog ove fiziološke pojave bio je toliki da su u mnogim kulturama muškarci imali feminiziranu paniku pa čak i neurozu, čineći čitava društva, kako je to više puta naglašavao Frojd u svojim knjigama, neurotičnim. Tada su se branili arhetipskim oružjima: na način kako su u antička vremena izbegavali da pominju ime Gorgon i Erinije, izbegavali su i da se suoče sa biološkim fenomenom menstruacije. I – stvarali su tabue od kojih većina i danas podupire svest i vaspitanje ljudi širom Planete.
Kapi krvi iz ženskog polnog organa, još su u najstarijim zapisima predstavljale tabu. Sva duhovna bića ženskog entiteta, koja su, kako smo naveli, vladali, uslovno rečeno, antičkim matrijarhatom, rođena su iz kapi Uranove krvi, koje su pale na Majku Zemlju kada ga je Kron kastrirao! A do kastracije je došlo pošto su se ženska božanstava pobunila protiv vladavine bespogovornog muškog principa. I iz te kapi krvi nastale su pominjane Gorgon, Erinije (Furije), Mojre a onda i Nimfe – prekrasne boginje koje su za najstarije, ženama neugrožene, Grke, simbolisale leto, plodnosti, uživanja i blagostanje…Grupisane po funkcijama i mestima na kojima žive (voda, zemlja, šuma…), nimfe su imale svoje rituale i tajne obrede iz kojih su crpele svoje moći. Iako hirovite, ohole i gorde, pomagale su, iz sebičnih razloga, onima koji bi im se dopali i površno bi se prepuštale nasladi. Živele su u ženskim zajednicama, ali su se zabave radi mešale sa junacima i bogovima i rađale polubožansku decu. Zbog ovakvog olakog shvatanja svojih erotskih odnosa, reč nimfa je postala gotovo sinonim za ljubavnicu – vedru, zabavnu, nežnu, izuzetne lepote i gracioznosti, ali i površnu. Kasnije su sve žene sa preteranom seksualnom potrebom nazvane nifomanke a danas, kad je seksa postao društveni tabu, i kad se polna nezaježljivost smatra bolešću, po Nimfama je nazvana i bolest. Samo ime nekih nimfa, koje je značilo neuhvatljiva, može da ukaže da su im pisci antičkih mitova, definitivno – svi muškarci, obeležje površnost dali namerno. Po drugima, za Nimfe je ta razdraganost bila vrlo svesno odabrana uloga, koju su izvodile pred muškarcem ne bi li se, zapravo, još bolje, zabavile (Grevs).
(Odlomak iz master rada Jasne Jojić Žena u mitu, magiji i ranohrišćanskoj religiji«, iz 2010. godine)