Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

Dr Momčilo Pavlović o istoriji višestranačja u Srbiji, o diplomatiji i kosovskim alternativama

LAŽNE AFERE I PRAZNA IZBORNA OBEĆANJA SU NAŠA TRADICIJA

Piše Jasna Jojić, objavljeno u Kompaniji „Novosti“ 2008.

Svako društvo se bolje razvija ako uči iz svoje istorije. To najbolje pokazuju izbori i vlade čiji je vek trajanja u Srbiji bio od 14 do 200 dana, a retke su građanima donele prosperitet. Kad god se premijer bavio samo politikom umesto ekonomijom Srbija je nazadovala.

*Kod nas su svaki izbori istorijski izbori

*Rat” političkih stranaka je počinjao plakatima, i podmićivanjem birača kockama šećera, a završavao se tučama na predizbornim zborovima ili u Parlamentu

*Tokom izbora u Srbiji, oduvek su izmišljani izdajnici i strani plaćenici

*Istorija je pokazala da u Srbiji uvek može biti gore nego što jeste

Tokom sto godina duge istorije srpskog parlamentarizma, predizborne kampanje su bile prilika da se na račun protivnika izrekne sijaset optužbi, laži, izmisli niz afera i obelodane prevrtljivost i nedoslednost suprotstavljenih političara. A postizborni period je, još od početka 19. veka, vreme kada su birači u Srbiji zaboravljali da uvide kako su u stvari glasali za prazna obećanja. Ova loša tradicija, kaže istoričar dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, u kome se izučavaju dokumenata koja ilustruju razvoj i tok višestranačja kod nas, nastavlja se, na žalost nesmanjenom žestinom, i danas.
* Šta iz istorije možemo da naučimo o političkoj kulturi Srba?

 

Prve političke partije u Srbiji nastale su početkom 80-ih godina 19. veka, dok su prvi višestranački izbori održani 1883. godine. Od nastanka tih političkih stranaka može se pratiti razvoj političke propagande i uvideti da je svaka kampanja vrvila od velikih ali praznih reči, parola i slogana koji, iako su nešto značili, nikoga nisu obavezivali. Kao i danas uostalom. Političari kreiraju propagandu, izmišljaju probleme i protivnike, drže ponekad besmislene govore, koji je za većinu naroda prazna priča ali za političkog protivnika opsan izazov.

* Ni građani Srbije nisu mnogo ravnodušniji. Da li je ta izborna strast postojala i ranije?

– Istorijsko iskustvo pokazuje da su izbori oduvek, kao i danas, dodatno uzrujavali Srbe i zemlju gurali u bezmalo, poluratno stanje. Tada je bilo, i sada jeste, sve dozvoljeno. I u 19. veku, i tokom kraljevine Jugoslavije, i danas, u politici se namerno ili nenamerno laže i obmanjuje, obećava, a na te laži političara niti se ko osvrće niti ih ko osuđuje. Birači ne zameraju suprotstavljenim stranama ni međusobnu borbu rečima i plakatima od omalovažavanja i vređanja do poziva na linč.

* Koliko je duga ta parlamentarna paranoja i borba političara do istrebljenja?

– Čitav vek, ne računajući vreme postojanja Titove Jugoslavije, kada se u Srbiji ne organizuju višestranački izbori. Dakle, na Balkanu, Srbija ima najdužu tradiciju parlamentarne demokratije i bogatog stranačkog života, a danas se pokazuje da nismo mnogo odmakli od početka. Politički protivnici su, u političkoj kulturi Srba, uglavnom međusobno zavađeni i uvek je onaj drugi kriv. Taj drugi je obavezno i vrlo opasan za državu i društvo, čak za opstanak države. A “lopovluk političkog protivnika”, od 19. veka do danas, ključna je optužba u predizbornim kampanjama. Da ne govorimo o izmišljanju afera, bilo da su vezane za koncesije, monopol ili moralne ispade. One su i tada, kao i sada, glavni adut – i za pobedu na izborima, i tokom rasprava u Narodnoj skupštini.

*U Srbiji su, čini se, svi izbori bili sudbonosni, najvažniji?

– Uglavnom je to bio moto mnogih izbornih kampanja, kao i ove poslednje. Primera radi, general Petar Živković, glavni oslonac diktature kralja Aleksandra Karađorđevića, uoči izbora 1931. poslao je svim uglednim ljudima pismo sa ličnim potpisom o tome kako je “predstojeće glasanje sudbonosno”, da je nacionalna dužnost građana da glasaju. Ta demagogija i danas je aktuelna.

* I propaganda je bila zanimljiva kao ova sadašnjih stranaka?

U vreme izbora, regionalni odbori stranaka izdavali su svoje novine i po pravilu su ih gasili odmah posle izbora. Ali dok su izlazile, pljuvali su u njima opoziciju, optužujući je za korupciju i laž, iznoseći čak i intimne detalje o suparničkim liderima… Kao i danas uostalom.
– S druge strane, veličali su sebe, obećavajući ekonomski prosperitet, državno jedinstvo… sve dakle isto kao i danas – svaka kampanja vrvi od praznih reči, parola i slogana koji,kao što je rečeno, i ako nešto znače, nikog ne obavezuju. Zato političari kreiraju propagandu, izmišljaju probleme i protivnike.

* Postoji li neki interesantan primer o tim izbornim lažima?

– Radikali su u Kragujevcu, do Drugog svetskog rata, pobeđivali na svim izborima jer su tokom svake kampanje obećavali izgradnju tramvajske pruge, u to vreme simbola modernizacije. Pred svake izbore, na teren su izlazili geometri, merili su, svađali se sa seljacima oko određenih parcela preko kojih je navodno trebalo da prođe pruga. A Kragujevac nikad nije dobio tramvajsku prugu.

* Iz predratnih novina može se videti i da su predizborni periodi bili puni tuča i obračuna. Bilo je čak i političkih ubistava. Koja je stranka prednjačila u tome?

– Tuče su zaista, vrlo često bile vrhunac predizbornih radnji ali i stranačkog zborovanja u doba Kraljevine Jugoslavije, u Skupštini. Tako npr.Radikali su na zborove donosili štapove s obrazloženjem da kukom mogu da dohvate protivnika, a da ga dužim delom lupe po glavi. Komunisti su imali radikalne stavove prema čitavom sistemu, ali im ni režim nije ostao dužan – atentati, ubistva, obznana, zakon o zaštiti države.

* Da li su se i tada podmićivali birači?

Lokalna spletkarenja, i “važne” političke teme, brzinom svetlosti optrčavale su čaršiju. O tome se govorilo na “Okruglim stolovima”. Ali ti politički prestoli bili su u zadimljenim lokalnim kafanama. Svaka politička partija imala je svoju omiljenu kafanu, i članovi stranaka i ostali građani, tamo su uz čašicu pretresali aktuelna politička pitanja. Uobičajena praksa bila je da se za glas birača izbore čašćavanjem ture pića, ako već nije upalio neki od drugih metoda potkupljivanja, obično poklanjanje bombona, cigareta ili šećera u kockama, pa do postavljenja i dobijanja posla i drugih privilegija!

* Ako je istorija zaista učiteljica života šta bi to onda Srbi trebali da nauče iz nje?

– Mnogo toga. Ne samo o izborima, obećanima i parlamentarizmu. Naime, duboko sam uveren da Srbi, na žalost, ne poznaju sopstvenu istoriju, ma koliko pričali o njoj. Oni imaju samo, predstavu o njoj, uglavnom pogrešnu. Vežu se za pojedine ličnosti, ili još gore legende i mitove. Srbi zato moraju da nauče da je naša zemlja mala, i malobrojna, a da su se moćnije države uvek mešale u unutrašnje poslove slabijih, i da će to i nadalje činiti. S druge strane istorijski procesi pokazuju da Srbija, celokupni napredak i modernizaciju, od plugova do kompjutera, duguje Zapadu. Pouka koju iz toga izvlačimo je da se mora naći balans između te dve krajnosti.
Uz to, mi koji smo na planetarnom nivou tako mali i beznačajni, moramo shvatiti i da smo iz perspektive, primera radi Vašingtona, bukvalno samo čioda. I moramo naučiti da ta čioda ne treba da bocka već da se priključi civilizacijskim trendovima. Ne postoji nijedan argument protiv toga. Ali, s druge strane, pouka istorije je i da jedan narod bez države nema identitet nizi izglednu budućnost. I između te dve krajnosti treba naći balans. Konkretno u ovoj situaciji mi moramo da naučimo da budemo i Srbi i Evropejci. I verujem da običan čovek u Srbiji doživljava Evropu kao put u bolji život, s’ mogućnošću da se ne odrekne nekih svojih nacionalnih, pa i moralnih vrednosti.

*Kakav je uticaj inostranih faktora na izbore u Srbiji kroz istoriju? Imaju li osnova razne teorije zavere, još iz Srbije generala Milana Nedića, da nam je država bila žrtva, masona, Vatikana, jevreja i kominterne?

-Iz srpske perspektive gledano, uvek se mogu poređati činjenice koje idu u prilog nekoj teoriji zavere, ali, kada se pogleda sa strane, iz Vašingtona ili Moskve, to je potpuno besmisleno. Zašto bi liberalizam npr. nužno bio usmeren protiv Srbije? Da li je realno da je Novi svetski poredak stvaran i specijalno koncipiran protiv Srba? Pre će biti da problem leži u našoj (ne)prilagodljivosti, dalekovidosti, sposobnosti da sagledamo buduće procese. Do sada to, često puta nismo znali. Klicali smo petokraki u vreme dok se na planetarnom nivou rušio komunizam, i to je video svako sem nas. Čak i kad su nas bombardovali mi smo mahali simbolima komunizma, i još uvek mašemo, premda Srbija nema nikakvog razloga da ga brani. Naprotiv, na prostoru bivše SFRJ, Srbi su propatili zbog komunizma.

* Da li je ta rezerva prema Zapadu posledica nespremnosti srpske elite, poput Mihajla Markovića i Ljube Tadića, da vide pozitivnu stranu integracije?

– Sigurno ima i toga. Autoriteti, posebno kada su medijski popularizovani, itekako mogu da utiču na formiranje javnog mišljenja.Pitanje Evropske integracije nije samo unutrašnje pitanje niti monopol jedne stranke ili pojedinaca. To je prirodno okruženje Srbije i prirodni put, ali i odnosa Evrope prema nama. Ako Evropa zaista želi da nam pomogne, da od Balkana napravi stabilan region, onda ne treba da nas dodatno deli i sukobljava narode, koji su i do sada imali mnogo razloga za sukobe, zbog vere, nacije, političke ideologije,… Već da ih miri, možda čak da sve države zajedno primi u Uniju i nametne im standarde koje moraju da ispune i prema kojima moraju da se ponašaju.

* Da li je Memorandum SANU-a bio neki nacionalni plan, kako ga mnogi predstavljaju?

– To je bio samo kritika i opis stanja društva koji je dalo petnaestak ljudi iz Akademije nauka. U Memorandumu nema nikakve preporuke, ni rešenja, sve je samo akademsko razglabanje koje je kasnije podignuto na nivo srpskog nacionalnog programa. Kao uostalom i tzv. plan o Velikoj Srbiji Stevana Moljevića, advokata iz Banja Luke, koji je između ostalog smatrao da se 1939.mora formirati Krajina koja bi se izdvojila iz novoformirane Banovine Hrvatske.Baš kao što Moljević kroz taj svoj tekst, Homogena Srbija, nije napravio platformu za četništvo, kako ga optužuju, tako ni akademici nisu napravili plan za Miloševićevu politiku. Milošević je vodio isključivo politiku iznudice, a ne nacionalnu politiku, po nekakvom palnu, pa se on zvao Memorandum SANU.

* Šta je to onda što Srbiji treba? Danas se često čuje čak i neka nostalgija za Titom. Da li ta emocija ima realnu osnovu u istoriji?

– To je samo čežnja za starom ljubavlju. Ali je ta nostalgija odličan primer, koliko je životni standard bitniji za čoveka od politike. Da smo mi nadmašili Titov standard, da danas putujemo bez viza, dižemo povoljne kredite, imamo para za letovanja, kao tada, svi bi bili zadovoljni. Ali toga više nema. I mi, pošto smo za razliku od Rumuna i Bugara, bili ustvari deo Evrope i Zapada, znali šta znači imati, sada patimo jer nemamo. Za njih je Evropska unija otkrovenje a za nas je ova stagnacija, čekanje, nazadovanje. Zato je prirodno što Srbi za pravu meru vrednosti žele ono što ljudi na Zapadu imaju danas, a ne ono što je bilo juče. Treba da se upoređujemo, ako ne sa Danskom, onda bar sa Grčkom.

* Grčka se razvijala daleko brže od Srbije?

– Pre Drugog svetskog rata, Grčka, Portugal i Albanija, bile su po merilima ekonomskog razvoja, daleko ispod Srbije. Naš narod ima čak i poslovicu “Dužan ko Grčka”, koja odslikava doskorašnje stanje. Ali danas, Srbija strašno zaostaje, osim Albanije, za svim tim zemljama.

* Zašto je Srbija zaostala u razvoju?

– Jer nema listu prioriteta i znanje da skoncentriše energiju i usmeri je za ostvarenje tih postavljenih ciljeva. Istorija za to daje mnoge primere, ali evo jednog očitog. Dom narodne skupštine Srbi su počeli da grade 1907. a završili su ga oktobra 1936. Tri decenije gradili su zgradu koja je po kvadraturi i kvalitetu slična zdanju Agrarne banke koja je, 1934. godine, u vreme diktature kralja Aleksandra, izgrađena za dve godine. To dokazuje da se u Srbiji sve može ukoliko je energija usmerena i postoji plan o prioritetima.

* Pošto se danas svi projekti otaljavaju, znači li to da Srbi danas nemaju listu prioriteta?

– Nemaju. A još je strašnije što energiju uvek razbacuju na stvari koje su beznačajne ili koje od nod njih bitno ne zavise. Mi postavljamo dilemu Evropa ili ne, raspravljamo o nezavisnosti Kosova,… A ta pitanja zavise i od hiljade drugih faktora. Upravo iz ovih razloga, to je istorija pokazala, u Srbiji uvek može biti gore nego što jeste. I još jedan fenomen. Kad god se u Srbiji činilo da je nešto stabilizovano, da se kreće napred, uvek se desi nešto da nas unazadi. Mi se dakle, posebno u novijoj istoriji, konstantno krećemo cik cak, i u krug, kao da je to prirodni put Srbije.

* Na cik cak liniju danas, državu je doveo sukob između Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Šta je, ili ko, od njih dvojice napravio neprijatelje?

– Po mom mišljenju, neki postupci zapada mogu se tumačiti tako da Srbiju svedu na malu državu koja je, finansijski, ekonomski, vojno i teritorijalno, potpuno izjednačena sa državama u okruženju. Zapad će verovatno do te mere naoružati sve naše susede dok ne izjednače snage sa srpskom vojskom. Zato su vojno ponmognute bivše jugoslovenske republike a na Kosovu se stvara vojska. Kao da je cilj, da Srbija nikada više ne predstavlja snažan posebno (de)stabilizirajući faktor na Balkanu. Svako ko se odupire tom očitom slabljenju Srbije, poput Koštunice, za Zapad je ultranacionalista.

* Ipak, čini se, da se Zapad bavi samo Tadićem kao potpuno prihvatljivim, Tomislavom Nikolićem kao neprihvatljivim i Ivicom Dačićem, kao nužnim zlom. Koštunicu potpuno ignorišu?

– Apsolutno. Prvo, Koštunica ni pre izbora, ni danas, nije napravio nijedan značajniji spoljnopolitički potez niti je primljen u Briselu ili Vašingtonu. A potom, Zapad ga je izjednačio sa radikalima onog trenutka kad je Koštunica prepoznao i javno počeo da govori o duplim standardima Evrope i jasnom namerom da se Albancima podari još jedna država na Kosovu.

* Pa čemu ta žurba da se Kosovo proglasi nezavisnim?

– Zapad je sledio ostvarenje američkog obećanja nezavisnosti pravdajući to agonijom koja traje već tako dugo da postaje opasna da se odugovlači s konačnim rešenjem.Kao da se svet uplašio Albanaca.

* Kako tumačite činjenicu da je i Koštunica, baš kao i Milošević, kome je Zapad tolerisao i Bosnu i Hrvatsku, pao na Kosovu?

– Ključna greška Miloševića bilo je ignorisanje problema na Kosovu. Deset godina Albanci su tamo pravili paralelnu državu, ali Milošević je mislio da će ih ekonomski baciti na kolena. Oni su se, međutim, snašli, kroz šverc, korupciju, i uz kriminalnu spregu sa srpskim pojedincima i nekim institucijama. Mnogi pojedinci koji su predstavljali Srbiju na Kosovu su se tako obogatili ali je država izgubila.
-Politika kese, dakle, na Kosovu nikada nije dala rezultate. Jedino rešenje jeste da se tamo vrate i ponovo razvijaju srpske institucije.

Bez njih je srpski uticaj maraginalizovan.
* Srbija ne uspeva da formuliše nacionalni interes na Kosovu?

– U vreme Miloševića nacionalizam je bio pomešan sa levičarenjem i stvoren je surogat iz kojeg se nije mogao definisati nacionalni cilj. Tako je Srbija, koja je branila Jugoslaviju pa srpski narod rasut po jugoslovenskim republikama, iako u skorijoj istoriji nikada nije napadala susede, već su oni uglavnom pretendovali na njene teritorije, ispala agresor i krivac za rat,a Milošević jedini krivac za destrukciju Jugoslavije, Iako to istorijski nije tačno politički je bilo iskorišćeno na Zapadu. Taj pogled je i danas prisutan. Ratna aretorika i propaganda prema Srbiji pretočena je u istinu.

* Gde se moglo naći rešenje?

-U kompromisu i pregovorima. Kao i tokom istorije. Svi veliki međunarodni ugovori i konferencije koji su se odnosili na Balkan ticali su se promene granica. Nekome uzmu deo teritorije, nekome dodaju. Mogla je dakle biti upriličena Konferencija o reviziji granica na Balkanu i da sa nje svi izađu sa osećajem da su nešto dobili a nešto izgubili. Iako ej bilo takvih pokušaja oni nisu dali rezultat. Mada nikad nije kasno.

* Na šta konkretno mislite. Šta smo mi mogli da “trampimo” za deo Kosova?

– Pa Republika Srpska je pacifikovana tako da se danas njen status ne povezuje sa statusom Kosova. Ne znam na koji su način to uspeli. Za nezavisnost Kosova koristi se jedino Zapadnjački argument da su Srbi izgubili moralno pravo da upravljaju Kosovom jer su, navodno, hteli da unište sve tamošnje Albance.

* Albansko pitanje po vama nije rešeno nezavisnošću Kosova?

– Ono je mnogo šire od teritorijalizacije na Kosovu. Kažnjavanje Srba nije rešenje oduzimanjem Kosova niej rešenje za albansko pitanje jer ono postoji i u Makedoniji i u Grčkoj. Uz to rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako na Kosovu tako i u drugim republikama može se ponovo, u izmenjenim okolnistima, pokrenuti. Dakle mogla se primeniti mirna revizija granica koje nisu svete. Granice se kroz istoriju stalno menjaju. To je proces.

* Ali kako to realizovati kad se izgleda istorija ponavlja – Srbija je danas po pitanju interesnih sfera, izgubila značaj?

– Srbija je danas izgubila značaj jer smo se preigrali u globalnim procesima. Polovinom osamdesetih godina prošlog veka, Srpska politička elita koja je proizašla iz raspadnute, birokratizovane partije, jednostavno nije shvatila globalna kretanja. Ovde se i dalje antifašizam izjednačavao sa komunizmom, sporo smo demokratizovali zemlju, omogućavali višestranački život, privatizaciju i sl. a niko nije znao da iskoristi činjenicu da je tokom rata u Srbiji većina bila antifašistička, dakle prozapadno nastrojena.

* Kakva je politika prema Kosovu vođena posle Drugog svetskog rata?

– U periodu od 1944. do 1948. najveći srpski lideri davali su izjave da Srbija Albaniji treba da ustupi te teritorije. To je navodno i sam Tito nudio Enveru Hodži, predsedniku Albanije, prilikom posete 1946. Dakle, za komuniste ne postoji tradicionalno shvatanje države 19. veka, po kojem se državna teritorija mora braniti da bi se sačuvalo društvo i narod. Naprotiv, nastavljena je politika osmišljena pre Drugog svetskog rata. Tako je nacionalna politika komunista, umesto da brine o, i tada aktuelnom Kosovskom pitanju, svedena na formulu oslobađanja svih naroda i narodnosti od velikosrpskog hegemonizma i centralizma. Taj politički program doživeo je otelotvorenje u posleratnoj Jugoslaviji. Tokom AVNOJ-a, u Jajcu, Jugoslavija je zamišljena kao skup suverenih država, koje iz federacije mogu da izađu kad hoće. Prvi Ustav od 31. januara 1946. godine, ima odredbu koja eksplicitno glasi da republike imaju pravo na samoopredeljenje i otcepljenje, i čak ujedinjenje sa drugim narodima. Znači Jugoslavija je zamišljana kao dinamična federacija gde svako može da uđe, izađe, radi šta hoće. Ali to se prikrivalo i tumačilo kao da republike imaju pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. U tom je sklopu neophodno posmatrati i izjave oko Kosova.

* Da li se Srbija posle proglašenja nezavisnosti Kosova vratila u granice koje je imala tokom Berlinskog kongresa?

– Ako preko mape Srbije do Balkanskih ratova stavimo sadašnju mapu Srbije bez Kosova, nema promena, sem dela Sandžaka i Vojvodine.

* Kako se na Kosovsko pitanje gledalo do Drugog svetskog rata?

– U srpskoj političkoj istoriji postojali su ljudi koji su predlagali razna radikalna rešenja za problem Južne Srbije. Ti su krajevi inače bili puni razbojnika, pre integracije u sastav Srbije. Ali država je odmah uletela u Drugi balkansi rat, zatim u Prvi svetski rat a onda u jugoslovensku državu, i svu nacionalnu energiju je usmeravala na očuvanje državnog jedinstva i preganjanje sa Hrvatima po pitanju centralizma i federalizma. Jug je zapušten.

* Postoje li neki istorijski dokazi o tim razbojništvima na Kosovu?

– U Južnoj Srbiji je sve do 1924. godine vlada potpuna anarhija. Tokom 1921. godine izrečene su 2 obznane, među njima i ona protiv razbojništva takozvanih kačaka, odmetnika. Primera radi do 1924. vlasti nisu mogle da uhvate izvesnog bega Huseina Boškovića, koji je imao zemlju u Sandžaku, ali se odmetnuo pa je žario i palio na prostoru Kosova i Severne Albanije. Otimao je stoku, pucao na vojne jedinice, žandarme. Tek kada je Nikola Pašić, tada premijer srpske vlade, svojim uticajem uspeo da smeni vladu u Tirani, došlo je do smirivanja situacije.

* Znači Srbija je svoje interese na Kosovu tada branila dobrim odnosima sa Tiranom?

– Da. I taj je uticaj bio tako velik da je Pašić mogao, kad god je želeo, da destabilizuje albansku vladu. On je kupovao i ucenjivao ljude. Ta takozvana “dubinska diplomatija” Srbije, bila je dovoljno moćna i mudra da nacionalne interese štiti daleko od svojih granica. Znali su da je, kada trupe dođu na granice, već sve gotovo. Isti su princip primenjivali i Italijani, pa je kralj Aleksandar u jednom trenutku bio čak spreman da ratuje sa njima, nedozvoljavajući da ijedan Italijan kroči na tlo Albanije. Ali Italijani su očigledno bili dalekovidiji i mudriji političari pa su svoj uticaj u Tirani negovali do danas. Taj je grad sada okupiran njihovim megamarketima, firmama…

* Šta je još predlagano za konačno rešenje Kosovskog pitanja?

– U nekim dokumentima predlagana su radikalna rešenja. Uglavnom ih u javnosti koriste albanski separatisti ne bi li dokazali kako su Srbi još pre jednog veka planirali etničko čišćenje na Kosovu. To je naravno zloupotreba, jer se njihova sadržina mora čitati u kontekstu vremena i političkih okolnosti u kojima su oni pisani.

* Po čemu su ta dokumenta intrigantna? Šta u njima piše?

– To je u stvari predavanje koje je Vasa Čubrilović, istoričar, držao u Srpskom kulturnom klubu pre rata, a na kraju rata ponovio je svoje stavove. Partizani su već pobedili, Tito je ušao u Beograd, i Vasa Čubrilović mu piše da je stvorena prava prilika da se reši albansko pitanje u Srbiji. Predlaže mu pritiske na njih, njihovo preseljenje u Albaniju i kolonizaciju Srba na Kosovo. Tito je međutim odigrao kontra. Izdao je čak zabranu da se Srbi, koji su tokom Drugog svetskog rata iseljeni pod pritiskom Albanaca i Italijana, vrate na Kosovo.

* Ti su Srbi na Kosovo došli kolonizacijom Kraljevine Jugoslavije?

– Delom da. Tokom agrarne reforme, sprovedena je i kolonizacija, koju je Kraljevina Jugoslavija sprovodila od 1921. pa sve do kasnih 30-ih godina.
– Na Kosovu se tokom agrarne reforme formirao fond od utrina, krčevina i zemlje odbeglih osuđenih kačaka i turskih begova. Ta je zemlja izdeljena siromašnim porodicima doseljenim na Kosovo iz svih krajeva ondašnje Kraljevine, i iz Like i Hrvatske. Naročito je dodeljena crnogorskim bezemljašima na Metohiji, kojih se danas, nažalost, Crna Gora odrekla. Ali visok procenat su bili Srbi bezemljaši.
– Prema istraživanju akademika Vladimira Stojanovića, Srbi su već polovinom 19. veka, u Metohiji a uoči Balkanskih ratova i na Kosovu izgubili većinu, u procesima arnautašenja i islamiziranja i svakojakih pritisaka.Albanci i Turci koji su tada stekli većinu, zadržali su je i posle kolonizacije. Prema popisu iz 1931. godine, koji je pravljen na verskoj a ne na etničkkoj osnovi, oko 60 odsto stanovništva su islamske vere, znači i Turci, Albanci, Bošnjaci i Goranci. Interesantni su planovi Generalštaba vojske o stvaranju takozvane etničke tapmon zone prema kojima je oko 50 kilometra duž granice prema Albaniji, trebalo da se naseli, kako su oni tada nazivali, zdrav etnički element. Medjutim i taj plan nije realizovan. Proces kolonizacije nikada nije završen a u Drugom svetskom ratu, Srbe su dodatno proterivali, ili su ih Italijani i Albanci zatvarali u velike logore formirane oko Prištine i u drugim krajevima. Početkom rata čak postoji organizovana deportacija srpskih kolonista iz južnih krajeva. Tako su npr.vozovi su iz Skoplja ouni izbeglica kretali prema Srbiji.

* Da li je i struktura stanovništva u Makedoniji, po popisu pred Drugi svetski rat, bila zabrinjavajuća kao na Kosovu?

– Na njemu su se građani izjašnjavali po verskoj osnovi i najmanje 70 odsto bilo je hrišćana. Etnički identitet Makedonaca razvijen je posle rata, pod komunistima. Oni su do tada imali i prezimena na “ić”, i izjašnjavali su se kao Srbi, Bugari ili Grci. Ali sve se to promenilo pošto je donet akt koji se zvao Privremeno rešenje o zabrani povratka kolonista u ranija mesta življenja, koji se odnosio kako na na Kosovo i Metohiju tako i na Makedoniju. Istorija tih dogadjaja pokazuje da se etnički odnosi, kada se jednom poremete, vrlo teško vraćaju u prethodni balans. Kada ljudi jednom odu, teško ih je vratiti.

* Šta je bilo sa Titovom idejom da Albaniju priključi SFR Jugoslaviji?

– U tim prvim posleratnim godinama, Tito je za Enver Hodžu bio ono što je Staljin za Tita. U Beogradu su visile slike Staljina i Tita, a u Tirani, Staljina, Tita i Hodže. Do 1948. u albanskim školama se, kao obavezan, učio srpski jezik. Odavde im dolazi i ogromna ekonomska i vojna pomoć. Sa albanskim rukovodstvom Kosovsko pitanje nikada nije zaista postavljano jer se tvrdilo da će se Albanija sa Kosovom, kao sedma republika, pripojiti jugoslovenskoj federaciji, pa će se tako, bratstvom i jedinstvom sve rešiti. Ali, ono što Staljin radi Titu, Tito radi Hodži. U isto vreme kad se u Beogradu skidaju Staljinove slike, u Tirani skidaju Titove.Od tada sa tom zemljom nemamo normalne odnose.

* Srpske planove za rešavanje Kosovskog pitanja mnogi istoričari iz okruženja tretiraju kao fašističke. Kako bi vi to okarakterisali?

– Pripadam onim istoričarima koji prave razliku između naučnih predavanja, državne politike i istorijske realnosti. Čubrilovićevo predavanje je bilo jedno u nizu predavanja o nacionalnom pitanju u to vreme. To je dakle bio pogled jednog istoričara. Ali albanski intelektualci ili političari, pošto su sedamdesetih godina otkrili ovaj kao i druge dokumente, mašu sa njim kao sa dokazom dokumentom velikosrpske politike. Iako niko nije utvrdio da postoje realni manifesti države za sprovođenje tog plana, niti je ijedna institucija usvojila taj program kao meritoran. Medjutim, druga je pozicija fašističkog i genocidnog ponašanja prema Srbima tokom drugog svetskog rata u NDH pa i na Kosovu u sklopu velike Albanije.

* Planovi Vase Čubrilovića se svode na iseljavanje Albanaca zarad promene etničke strukture. Da li je taj plan imao svoj istorijski kontekst?

– U ovom delu Evrope, 1921. godine, odigrao se proces raseljavanja na etničkoj osnovi. Ukupno je oko 1,5 miliona Grka promenilo boravište, odnosno državu, a isto toliko i Turaka otišlo sa Balkana.Bila je to najveća razmena stanovništva između Turske i Grčke. Bugarska i Rumunija su iselile veliki broj Turaka a zauzvrat su povukle svoje stanovništvo u okvire državnih granica. Čubrilovićev plan dakle, nije bio nikakva eksluziva. U to vreme napravljeni ugovori, po ugledu na one iz Rumunije i Bugarske, da se Turci iz Južne i Stare Srbije dobrovoljno iselili otkupom njihovog zemljišta. Kraljevina je međutim ubrzo ostala bez para i proces nije okončan.

* Može li “sudbina” Hrvatskog pitanja danas biti nauk za Kosovsko pitanje?

– Ne, jer se na Kosovu nalaze najveći spomenici srpske državnosti. Oni još veći, ostali su već u Makedoniji.

* Zašto onda Srbi stalno potežu pitanje spomenika na Kosovu a ne i pitanje spomenika u Mekedoniji?

– Mnogo je naroda koji su kroz istoriju gubili teritorije i nastavili da žive. Austrija je, primera radi, procvat doživela i bez onih teritorija koje je izgubila posle sloma monarhije. Ali malo je koja država, poput Srbije, na taj način izgubila svoju kolevku a sa njom i značajnu kulturnu baštinu, i to s rizikom da ona bude fizički uništena.
– Makedonci dakle, do izvesne mere imaju respekt prema baštini. Ali na Kosovu je vrlo rizično. Sačuvani su samo crkveni spomenici, i danas još samo oni brane srpski identitet na Kosovu. Upravo zbog te činjenice Albanci sada pokušavaju da ih svojataju govoreći da su to vizantijske crkve.

* Zašto te činjenice niko na Zapadu ne uvažava?

– Albanci se već decenijama predstavljaju kao žrtve srpske države. Čak i do 1990. godine, kada je politika prema Kosovu bila Jugoslovenska, savezna, a ne srpska, republička. Najveću presiju na Albance u to vreme sprovodili su združeni odredi policije, posebno iz Slovenije i Makedonije, koji su bili i najbrutralniji. Decenijama se na Kosovu otkupljuju kuće i zemlje Srba i to bez ikakvih dokumenata iz katastara, uglavnom na reč. Iseljavanje Srba koje i danas traje ključni je dokaz da u politici na Kosovu i prema Kosovu mnogo toga nije valjalo. Ali, Albanci s Kosova su ipak uspeli da sebe na Zapadu predstave kao žrtve Srba. Kao daleko slabiji narod kojeg gazi surovi neprijatelj, agresor, okupator. Tako se njima pomaže kao građanima drugog reda a Srbiju kažnjavaju, bez obzira što nema egzaktnih podataka ko je, i u kolikom broju od Albanaca zaista žrtva. Postoji samo podatak da je na Kosovu, tokom NATO agresije, stradalo preko 3.000 Albanaca.

* Da li istoričari imaju dokaz za takozvani plan “Potkovica” o etničkom čišćenju Albanaca, koji se spominje i pred Haškim tribunalom?

– Takav plan Generalštab Vojske SR Jugoslavije nije pravio. Postoji samo navod generala Veljka Kadijevića da je Vojska označila određene teritorije kao bezbedna okruženja za eventualno povlačenje trupa iz kasarni, dok se na Kosovu ne reši politički problem.

* Kako bi za prosečnog čitaoca trebalo da izgleda čas o istoriji Srbije?

– Politička zbivanja su uvek aktuelna, Srbija je bila i ostala zemlja u kojoj se nikada tačno ne može predvideti šta će se desiti. Interpretacija dešavanja kroz istoriju uvek je bila opterećena, manje ili više, nekim sadašnjim trenutkom. Mi dakle napokon moramo naučiti da istorija nije samo skup činjenica i događaja nego je i naš odnos prema tim događajima. Iz riznice prošlosti svaka generacija izvlači određene događaje i ličnosti, daje im određeni značaj i ističe njihove zasluge. Prošlost je nepromenljiva, ali se menja naš odnos prema toj prošlosti. Zato treba izbegavati pristrasno tumačenje istorije, opredeljivanje i vrednosno ocenjivanje. Posebno trebamo da sprečimo “ratovanje” preko i pomoću istorije. Profesionalni istoričar mora da teži hladnoj rekonstrukciji događaja, pojava, procesa i ličnosti, da ih ne presuđuje niti da ih vrednosno kvalifikuje.

Eksperti
Samo je u diktaturi vlada bila sposobna

* Iz današnje perspektive, Srbija uglavnom kuburi sa dobrim političkim i državničkim kadrom. Da li su kroz istoriju, kadrovi ikada birani po realnim sposobnostima?

– U Srbiji danas izgleda kao da se jedina prava karijera može napraviti u politici, u njoj se najbrže napreduje ali i najbrže pada. To je zato što ne prostoji sistem za stvaranje kadrova, ne postoji model obrazovanja koji kreira političare, tehnokrate, menadžere, diplomate. Kod nas, vlast pronalazi ljude iz svog partijskog okruženja a ne iz institucija. Samo onaj koga stranka pronađe može napredovati, jer je on odan vođi. Tako pojedinci dolaze do mesta ministra. Ali onda taj ministar sebe ne doživljava kao “slugu” svoje države i naroda, već kao “slugu” svoje stranke – Tako se gaji fenomen strančarenja, ili kako se pre rata zvalo, partizanstva, partikularizma. Pojave koja je pogubna za društvo. S’ druge strane takvi ministri, pa ni takva vlada nemaju potreban autoritet.

* U kom su periodu vlade u Srbiji dale najbolje rezultate?

– Bilo je i slabih i jakih vlada, sposobnih i manej sposobnih predsednika vlada tokom dva veka srpske moderne istorije.Ma kako to zvučalo najveće rezulate, posebno an ekonomskom planu, vlade su dale u vreme dikatura bilo kraljevoj bilo Titovoj. Tako npr. vlada koju je vodio general Petar Živković, u periodu od 1929. do 1931.zabeležila je izuzetne uspehe. Primera radi, u periodu od 1920. do 1927. godine, parlament je doneo svega 30-ak sistemtskih zakona, i to uz strašne političke konfrotacije i sukobe. Rasprave u parlamentu ličile su na cirkus. U doba diktature, međutim, Živkovićeva vlada je donela čak 400 sistemskih zakona, od kojih su neki bili tako dobri da su ostali na snazi i u komunističkoj Jugoslaviji, poput krivičnog zakonika.

* Diktatura je dakle bila usmerena samo prema vladi a ne i prema narodu?

– Isključivo prema političkim strankama koje su ocenjene kao pretnja jedinstvu države.

* Srbi su vrlo često išli na izbore?

– Nijedna vlada nije dočekala kraj mandata. Sve su rušene novim izborima koji su se u proseku održavali na po dve godine.

* Koliki je bio prosek trajanje jedne vlade?

– Kada se računaju sve vlade, od 1804. do 2005. godine, vlade su trajale od 14 do 200 dana. Do 1918. godine, “preživljavale” su oko sto dana, a kasnije do 200. Realno, prosek bi bio još niži da ga ne podižu komunističke vlade. Ali, bolje je i da se vlade tako brzo menjaju, nego da se ne formira nikakva vlada. Da se energija naroda rasipa i da se ne realizuje nijedan cilj.

* Da li je premijer osoba koja u državi treba da usmerava energiju naroda?

– Jeste, ali ne samo on. I istorija pokazuje, da je Srbija, kad god je imala jakog predsednika vlade, jakog monarha ili jakog predsednika,uspevala da realizuje dragocene, dugoročne projke. Milan Stojadinović, primera radi, bio je od 1935. do 1939. tako jak premijer, da je u nekim trenucima zasenjivao kneza Pavla. I Jovan Ristić u 19. veku, kao i Stojan Novaković i Vladan Đorđević, bili su odlični premijeri.

* A Nikola Pašić, kojeg tako slave radikali?

– Pašić je veće uspehe postigao na političkom i državnom planu a manje na ekonomskom.Ali on ej jedini političar koji je sastavio preko 20 vlada u Srbiji i Kraljevini SHS.

* Kada je Srbija napredovala – kad su joj premijeri bili ljudi posvećeni ekonomiji ili kad su se vezivali za politiku?

– Kad su premijeri prioritet stavljali na ekonomski razvoj i kada je država nailazila na dobro međunarodno okruženje. * Po toj definiciji savremena Srbija ima loše premijere?
– Uspeh premijera meri se ekonomskim boljitkom i podizanjem životnog standarda, ali i uspesima na spoljnopolitičkom planu.

CIA
Još su 60-ih predvideli raspad SFRJ

* Institut koji vodite ovih će dana objaviti knjigu Dokumenti CIA o Jugoslaviji. Šta se iz nje može uvideti?

– To su procene CIA o stanju u Jugoslaviji. CIA je jedna od 15 američkih obaveštajnih agencija, objedinjuje izveštaje iz svih ostalih službi, i zato su njena dokumenta za istoriju vrlo važna. Iz ovih koje smo pripremili zapaža se da je za Amerikance, Jugoslavija bila izlog istočnog bloka. Ali i da ta jaka CIA, nije predvidela sukob Tita sa Informbiroom. Oni su tokom 1948. bili iznenađeni sukobom Staljina i Tita. Iz dokumenata se vidi i da je CIA shvatila da taj sukob za njih može biti od velike koristi za propagandu da onaj ko nije sa Staljinom može da napreduje. Tako su počeli da pomažu Jugoslaviju i napravili od nje uzor za ostale države istočnog bloka, a harizmatičnog Tita gajili i doprinosili njegovom ugledu na svetskom planu.

* Da li je CIA imala neke dileme po pitanju SFR Jugoslavije?

– Pitali su se da li SFRJ može da se odupre Sovjetima, pa se 50-ih godina bave mogućnošću invazije na Jugoslaviju. Istraživali su gde bi bio ključni otpor. Locirali su ga u Bosni, u planinama, pa se otada tamo prave važne fabrike municije i postrojenja vojne industrije.
– Imali su i dilemu, koliko trebaju da pomognu Tita, pre svega vojno, i neće li on to oružje okrenuti protiv njih.

* CIA je predvidela raspad Jugoslavije?

– Da, i to mnogo ranije nego što se očekivalo. Izveštaj naslovljen Izgledi za Jugoslaviju, nastao je još početkom šezdesetih godina. Oni već tada otvaraju pitanje naslednika Tita, animoziteta između nacija, pitanje jugoslovenstva. A mi smo se time bavili tek dve decenije kasnije.
– Poslednji objavljeni izveštaj CIA je Jugoslavija posle Tita. Oni predviđaju etničke sukobe i ustanak na Kosovu.

* Zašto ni Kralj Aleksandar ni Tito nisu uspeli da stvore Jugoslovene?

– Kralj je ubijen na tom zadatku, a Tito to nije želeo. Odustao je, ako je ikada to imao u planu, kad se prvi put izjasnio kao Hrvat. Inače, u svetu gotovo da ne postoji država koja u svom imenu nema ime naroda koji je većinski naseljava. Tako je Jugoslavija bilo ime za državu u kojoj žive Srbi, Hrvati i Slovenci, iako nije bila imperija.

* Da li ste imali uvid i u građu ruske obaveštajne službe KGB?

– Ne, oni ne daju svoja dokumenta. Jelcinj je otvorio arhive ali su u Putinovo vreme ponovo zatvorena.

podtekst
Rat plakatima je duboka tradiciji srpskih političara

* Tokom nedavno završene izborne kampanje i posle nje, u Beogradu je vođen međustranački rat plakatima. Da li je to već viđeno u srpskoj istoriji?

– Ta vrsta propagandnog ratovanja postoji od kako se u Srbiji održavaju višestranački izbori a obračun plakatima pratio je svaku izbornu kampanju. Milan Stojadinović je taj rat usavršio pred izbore 11. decembra 1938. Unajmio je akademske slikare da ručno oslikavaju plakate u boji. Jedan od najčuvenijih bio je podeljen na dva dela, s jedne strane strelica pokazuje Put jugoslovenske radikalne zajednice: idilu – nebo vedro, sunce sija obrađena polja, a s druge strane, strelica za Put udružene opozicije: na tom delu veliki požar, sve podseća na pakao. Taj je plakat toliko ilustrativan da se i danas može koristiti.

* Od tada su srpski plakati služili za blaćenje protivnika? – Istorija plakata obeležena je napadima i omalovažavanjem.

Ne napadaju se samo stranke, već i pojedinci. Jednom ministru stavljali su na teret da njegova žena prenosi saharin u intimnim delovima tela! Na plakatu iz 1935. godine jedan radikal optužen je za seksualnu aferu. Parlamentarni izbori u Srbiji 1935. godine, prvi posle ukidanja Šestojanuarske diktature i atentata na kralja Aleksandra, desila se srpska propagandna revolucija. Za to je zaslužan kandidat Jugoslovenske radikalne zajednice Milan Stojadinović. U predizbornom nadmetanju sa ujedinjenom opozicijom koju je predvodio Vlatko Maček, Stojadinović je prvi put uveo plakati u boji koje su radili akademski slikari. On je organizovao i bacanje plakata iz aviona, što je predstavljalo revolucionarnu novinu, svakodnevne mitinge i emitovanje propagandnih filmova u bioskopima. Sastavni deo temeljne predizborne kampanje Jugoslovenske radikalne zajednice, bilo je i “uputstvo za izvođenje partijske propagande”. Njime je propisano da “nijedna partijska prostorija ne sme biti bez reprezentativnog portreta našeg Vođe dr Milana Stojadinovića”. Propisan je precizan spisak parola koje “odgovaraju” portretu vođe: “Drugi zadužio, on razdužio seljaka”, “Sin Šumadije, junak bez straha”, “On nije Milan nego Srećko”… Stojadinovićeva partija je normalno pobedila na izborima.
– Inače, on je bio i prvi srpski političar koji je za političku propagande upotrebio radio, njegove govore prenosio je Radio Beograd. Obeležavajući tri godine svoje vlade organizovao je izložbu koja je veličala njegove mnogobrojne uspehe.

* Kako je opozicija reagovala na taj marketing Milana Stojadinovića?

– Opozicije se žalila da joj je uskraćeno pravo govora i zborovanja, pa je na jednom od plakata dala dve uporedne slike opozicionih lidera, na jednoj, koja je potpisana sa: “Do 1935. godine”, oni na ustima imaju katanac, a na drugoj, identičnoj, nema katanca, i ona dočarava slobodu govora “Od 1935. godine”. Stojadinović je čak ustoličio i novinsku agenciju čiji je zadatak bio politička propaganda.