Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

Dr Jelena Guskova o odnosima Rusije i Srbije, razbijanju SFR Jugoslavije i albanskom faktoru u Balkanskoj krizi

OTPOR SRBIJE NATO-U ODBRANIO RUSIJU!

Piše Jasna Jojić, objavljeno u Kompaniji „Novosti“, 2008.

Razbijanje Balkana bio je plan kojim su Amerikanci hteli da dopru do Rusije, ali Boris Jelcin to nije shvatao. Srbi su se, ostavljena na cedilu, izborili sami protiv tog plana, ali sada kad je Rusija ponovo stala na noge može da očekuje ispravljanje istorijskih nepravdi.

*Posle svedočenja generala ruskih Mirovnih snaga u BiH, Hag će morati da povuče sve optužnice protiv Srba za tragediju na Markalama (Dva)
* Politika Andreja Kozirjev se ogleda u činjenici da su ga Rusi zvali “naš ministar Američkih inostranih poslova”.
* Imala sam prilike da vidim dokumentama u kojima Kozirjev bukvalno pita zapadne političare “Šta da radim na Balkanu?”, a oni mu šalju spisak obaveza taksirane rednim brojevima.
* NATO je u Balkanskoj krizi bio prisutan više godina a da to niujednoj rezoluciji Ujedinjenih Nacija nije pomenuto
* Rusi su zažmurili pred strašnim izbegličkim akcijama “bljesak” i “oluja”
* Da Srbi nisu zadržali NATO i 17 godina im nisu dali šansu da naprave baze na Balkanu, Rusija bi odavno pala
* Srbi i Rusi su dva naroda koja su zarad manjih narodnosti, stvarajući Jugoslaviju i Sovjetski Savez, žrtvovali sopstveni nacionalni identitet i državnost
* Iz arhiva koje je sada otvorila Crna Gora vidi se da su mnogi stradali zato što su na pitanje “da li ste za Staljina ili Tita odgovarali – mi smo za Rusiju”
* Mnogi od 200.000 Srba koji su se devedestih uhlebili u Rusiji, petljali su se u politiku i sa par dolara podmićivali su Ruse da glasaju za generala Aleksandra Lebeda, Jelcinovog protivkandidata.

Uz njeno ime svetske enciklopedije vezuju podatke da je savestan istoričar, mirotvorka, putinovka i panslavistkinja. Dodaju da je oduvek bila zaokupljena istorijom slovenskog juga, da je na Moskovskom državnom univerzitetu magistrirala 1980. sa temom iz istorije, “Devetnaestovekovna Srbija”, da bi deset godina kasnije doktorirala na tezi “O samoupravnom sistemu u SFR Jugoslaviji”. Zvanično je direktor Centra za izučavanje balkanske krize, a nezvanično, “operativac na terenu, ekspert za jugoslovensku krizu i rusko-srpsko pitanje, zagovornica, pa čak i implementatorka Putinove politike na Balkanu, koja je tokom 1994. radila u štabu mirovnih snaga Organizacije Ujedinjenih Nacija”. Naravno, radi se o dr Jeleni Guskovoj koja je ekskluzivno za “Reviju 92”, neke od ovih navoda potvrdila a neke demantovala.
* U Institutu za slavistiku Ruske akademije nauka vodite Centar za proučavanje savremene balkanske krize, više od 15 godina. Šta ste na osnovu toga zaključili?

 

– Od 1993. objavili smo više od deset tomova dokumenata o krizi na prostoru bivše SFR Jugoslavije, i veliki deo toga saželi u knjigu “Istorija jugoslovenske krize”, koju smo objavili i na srpskom jeziku. Ostavljamo budućim generacijama istoričara važna svedočenja o Balkanu.
– Jedan od poslednjih projekata na kome radimo, je trotomna zbirka dokumenata koje smo nazvali “Albanski faktor u razvoju krize na teritoriji bivše Jugoslavije, od Prizrenske lige do 2005”. Analizirajući taj stogodišnji period izveli smo niz važnih istorijskih zaključaka pa smo zbog toga rešili da završimo i čertvrti tom, analizu dokumenata u periodu od 2006. godine do danas ili do 2009. zavisno od događaja. I to isključivo sa naučnim prilazom istraživanju i analizi.

* Šta ste iz dosadašnjeg istraživanja izvukli kao zaključak? Da li je albanski faktor bio osnovni za krizu u SFR Jugoslaviji ili je ona bila izazvana važnijim istorijskim podelama?

– Albanski faktor stalno prati krizu na Balkanu, već decenijama a mi prognoziramo i njen produžetak. To se sagledava iz dokumenata od kraja 19. veka kad je osnovana takozvana Prizrenska liga, s’ ciljem da se napravi velika Albanija. Istorija pokazuje, da se od tada do danas, taj plan, ostvaruje. Zagovornicima Velike Albanije ostalo je još tek nekoliko koraka do potpune nezavisnosti i državnosti Kosova i ujedinjenja svih zemalja ili delova teritorija drugih država, poput Makedonije, Grčke, Crne Gore, i juga Srbije, naseljenih dakle, većinskim albanskim stanovništvom.

* Gde se to, više od sto godina, skrivao originalni dokument o Prizrenskoj ligi i njenim ciljevima?

– Programa albanske Prizrenske lige sam pronašla u Istorijskom arhivu Makedonije. Tako sam dodatno oborila tvrdnje pojedinih istoričara zapadnoevropskih zemalja, koji su tamošnjim medijima sugerisali da je početak Kosovskog problema tek 1998. godina.
– Već samo Prizrenski program razbija tu zabludu i pokazuje da je to priča stara sto godina. A da su dešavanja iz 1998. tek posledica konkretnih priprema koje su trajale decenijama. Lično sam se u to uverila 1995. godine, kad sam bila u Zagrebu kao član Mirovne misije Ujedinjenih Nacija. Albanci su u tokom godina rata u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini, uporno pokušavali da rasplamsaju i “svoju” krizu na Kosovu. Tada su im, pretpostavljam Amerikanci, sugerisali da malo sačekaju da još nije došlo njihovo vreme.

* Ako albanski faktor nije bio glavni razlog krize na Balkanu šta je onda bio okidač za tako surov rat sa velikim brojem žrtava?

– Definitivno je glavni razlog raspada bivše Titove Jugoslavije bio spoljašnji faktor koji se ogledao u licu Sjedinjenih Američkih Država. Ona je još pre dve decenije tu ulogu preuzela na sebe. Prvo diskretno, potom preko Saveta Bezbednosti i Mirovnih snaga Ujedinjenih Nacija, da bi se na kraju direktno upllela preko akcija NATO alijanse i javnim sugestijama svojih kongresmena i čelnika Stejt Departmenta.

* Šta mislite o učešću Amerike u ratu na prostoru SFR Jugoslavije – da li je ona uvek dejstvovala u skladu s pokušajem da se uspostavi mir?

– Ne. Ta je politika sledila isključivo ciljeve Amerike i nije im bilo važno koliko će se krvi proliti. Pri tom je bila neverovatno neravnopravna prema bivšim republikama SFR Jugoslavije. Najgore su se odnosili prema Srbima i to se može videti iz sijaset dokumenata, svedočenja i zaključaka koji je naš Institutu prikupio tokom rata, a onda od 1995. godine do danas.

* Koja su te nepravde Amerike, po vašim saznanjima, najupečatljivije?

– Mnogo ih je. Od naoružavanja Muslimana i Hrvata do jakog uticaja na eevropske političare da slede njihov odabir Srbije kao krivca za sve iako je ona u celom istorijskom toku, žrtva.

* Vi ste bili jedan od mnogih članova Mirovnih snaga iz Rusije. Šta su Rusi uradili da zaustave Ameriku u tim planovima?

– Rusi nažalost nisu uradili mnogo toga, i definitivno nisu sprečili Ameriku da ostvaruje svoje interesne ciljeve. Bili su pasivni na Balkanu. Ali i uopšte, spoljna politika Rusije u devedesetim godinama, koju sam kao naučnik dobro razradila, bila je velika sramota za istoriju Rusije i tadašnje političare.
– Naporno sam beležila učešće ruske politike na Balkanu u to vreme i bila prinuđena da se najviše osvrnem na ulogu tadašnjeg ministra inostranih poslova Rusije Andreja Kozirjeva. U svojoj sam knjizi jedno specijalno poglavlje posvetila njegovom angažovanju i ulozi, sa konkretnim podacima šta je uradio a šta nije.

* Ša ste najviše zamerali šefu ruske diplomatije i ministru Andreju Kozirjevu?

– Pre svega prepuštanje kontrole na tuzlanskom Aerodromu u Bosni i Hercegovini. Taj aerodrom je bio strateški po svojoj lokaciji i držali su ga Srbi. Jasuši Akaši, tada predsednik Japanskog centra za sprečavanje sukoba, i specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija za Jugoslaviju, je dobio veliki zadatak, da natera Srbe da aerodrom predaju Mirovnim snagama. To mu nije uspevalo, ali je odmah posle toga Srbima, s istom molbom i s mnogo obećanja, došao Kozirjev i oni su popustili misleći da Rusi sve rade u srpskom interesu

* Šta je Kozirjev ponudio Srbima pa su oni pristali da Mirovnim snagama Ujedinjenih Nacija predaju Aerodrom u Tuzli?

– Postoji čak i ugovor o tome. On je sa srpskim vojnim snagama u Tuzli dogovorio da se Srbi u uniformi povuku, uz obećanje da će pored Mirovnih snaga sva dešavanja na Aerodromu nadgledati grupa od 30-ak ruskih i dvojice srpskih oficira. Garantovao je kontrolu svih aviona koji sleću i uzleću kako se u njima ne bi dopremalo oružje za Muslimane i Hrvate. Ugovorom je precizirano da na Aerodrom mogu sletati samo avioni Mirovnih snaga.
– U to vreme, ja sam radila u Centru Mirovnih snaga, sa Jasušijem Akašijem i dobro se sećam kad je meni i nekolicini drugih članova saopštio kako su mu se Srbi žalili da se neispunjava ugovor, da na Aerodromu u Tuzli nema kontrole, nikoga, ni od Srba ni od Rusa a da tamo pristiže oružje. Akaši nam je tada rekao da on baš ništa ne zna o tom ugovoru i moli nas je da ga pronađemo. Kad je video potpis Kozirjeva, Akaši je protestvovao, naglasivši da Kozirjev uopšte nije bio ovlašćen ni da pregovora u ime Organizacije Ujedinjenih Nacija, a još manje da potpisuje takva dokumenta.

* Da li se zna po čijem je nalogu, Kozirjev lagao Srbe?

– To je vreme kad se uloga NATO alijanse u krizi u bivšoj SFR Jugoslaviji, naglo uvećavala. Bilo je to više nego očigledno. Kad sam stigla u Zagreb 1994. godine, u zgradi datoj na korišćenje Mirovnoj misiji Akašija, data je jedna mala sobica na poslednjem spratu, a onda su se ubrzano širili i na kraju su dobili mnogo prostora.

* Da li je Kozirjev napravio još neku izdaju koja je bila strateški loša za razvoj rata na Balkanu? Da li su Rusi svojom pasivnošću doprineli razbuktavanju rata?

– Na ovim prostorima, na teritoriji bivše Jugoslavije bilo je samo dva ruska bataljona. Jedan ulogoren oko Vukovara a drugi u Sarajevu. Ja sam bila u oba i čak imam zapise o tim posetama. Videla sam kako je mirovnim snagama OUN u Hrvatskoj smetao ruski bataljon, kako ti Plavi šlemovi, rade protiv ruskog generala Pereljakina koji je vodio ruski bataljon kod Vukovara. On je vrlo brzo otišao jer su ga bukvalno optužili za neke navodne zločine. Ispostavilo se da su doveli drugog jer im prosrpski ili realan ruski general nije odgovarao u vreme kad je hrvatska vojska pripremala akcije “Bljesak” i “Oluju”.

* Tvrdite li dakle da su Rusi zažmurili pred tim strašnim izbegličkim akcijama “bljesak” i “oluja”?

– Ruski bataljoni, i u Vukovaru, i u Sarajevu, trebalo je da budu faktori stabilnosti. Zato akcija hrvatske vojske nije ni krenula u pravcu Vukovara već su krenuli prema Bosni i zauzeli deo gde nije bilo Rusa. General Pereljakin dao mi je pismo koje je on dobio od rukovodstva Hrvatske. To je bio protest zbog navodnog lošeg ponašanja Rusa prema Hrvatima. Optuživali su da Rusi, koji su kontrolisali prolazni punkt, takozvane tampon zone između srpskih, hrvatskih i Mirovnih snaga, predlažu Hrvatima da piju pivo i organizuju druženja, a to se loše odražava na moralno stanje Hrvata. Ne mogu da ratuju. Prava anegdota, verujte mi.

* Da li je raspored Mirovnih snaga u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, po vašem mišljenju bio pravičan?

– U Hrvatskoj ona nije bila ista kao u Bosni. Primera radi, u Sarajevu je raspored za cilj imao razdvajanje zaraćenih strana a u ostatku Bosne i Hercegovine, one su formirale takozvane pink, ružičaste zone, u kojima nije smelo biti oružja, a bile su zaštićene zone. Ali, zaštićeni su bili samo Muslimani. Primera radi na brdu kod Sarajeva stoji francuski bataljon a iza njih su muslimanske snage, preko puta je ruski bataljon a iza njih srpske snage. Ja dođem na poziciju ruskog bataljona i vidim muslimansko oružje tri metra od Rusa, znači nema te prazne zone bez oružja. Francuzi su pustili muslimane da prave rovove i bunkere i u zoni.
– Mnogo sličnih situacija mi je pokazalo da je to bio jedan pokušaj da se Srbi unište i slome.

* Plavi šlemovi su dakle imali neravnopravan status?

– Ne samo po ulozi u razdvajanju već čak i po uslovima života. Rusi su spavali u lošijim uslovima, u nekim napuštenim halama i jeli skromno,ponekad im je, kasnije, dolazila hrana iz Zagreba. Pripadnici Plavih šlemova iz evropskih zemalja dobijali su dodatno hranu iz svojih zemalja. Sećam se da je Skandinavcima uvek dopremena slana riba i to po izboru svakog vojnika pojedinačno.

* Ubrzo se Plavim šlemovima na ovom prostoru priključio i NATO. Vi ste proučavali i ulogu te Alijanse u Balkanskoj krizi. Šta ste otkrili?

– Najznačajnije saznanje je da je NATO bio prisutan više godina a da se to niujednom zvaničnom dokumentu ne pojavljuje. Samo se u nekoliko redova u pojedinim rezolucijama Ujedinjenih Nacija, pominje kako “Mirovne snage na Balkanu traže podršku nekih organizacija koje će im pomoći”. Eksplicitno, dakle, NATO se nije pominjao ali su dešavanja više nego jasno pokazala da su “te organizacije” bile NATO snage, i to, prvo kao logistička, pa finansijska podrška, onda kao zaštita Mirovnih snaga, i na kraju kao ratnici, i snaga kojoj za dejstvovanje nije potrobna dozvola OUN.

* Prikupili ste mnoga svedočenja ruskih oficira iz Mirovnih snaga Ujedinjenih Nacija na prostoru bivše Jugoslavije koji sada govore o podvalama i Plavih šlemova i NATO-a prema Srbiji. Da li vam se iz današnje perspektivi čini da su pomenuti ruski oficiri mogli o tome da progovore i ranije a nisu, jer je interes tadašnje ruske politike bio da se zataškavaju činjenice i da se one kroje po interesima Amerikanaca?

– Da. U to vreme ministar inostranih poslova Rusije Kozirjev vodio je takvu politiku da su ga u Rusiji zvali “naš ministar njihovih inostranih poslova”.
– Imala sam prilike da vidim dokumentama u kojima Kozirjev bukvalno pita zapadne političare “Šta da radim na Balkanu?”, a oni mu šalju spisak obaveza taksirane rednim brojevima.

* Kako se onda desilo da Andrej Kozirjev nije izabran na mesto predsednika Rusije umesto Borisa Jelcina?

– Izgleda da je to bila velika zabluda Zapada i Amerike. Kozirjev bi potpuno srozao Rusiju. Ali je bio potreban čovek potpuno nepoznat politici, miran i neprimetan, poslušan Jelcinu. Takav je bio izbor ruskog predsednika. Kozirjev nikada ne bi dobio podršku naroda, baš zbog diplomatije kakvu je gajio prema Balkanu.

* Pa kako se Rusiji dogodio Vladimir Putin, mimo svih očekivanja? Kako je Zapad dozvolio da tako jak čovek uzme vlast i ponovo, za samo nekoliko godina, od Rusije opet sazida svetsku silu?

– Bilo je to posledica činjenice da je Jelcin bio strašno loš politički analitičar i prognozer. On je iza sebe želeo da ostavi čoveka neprimetnog, nenametljivog, poslušnog, koji nema svoje mišljenje, ali je dobar činovnik i sluša naredbe. Putin je baš tako delovao, poslušnik obaveštajne službe – znači zna da sluša nalogodavce i o tome ćuti. Niko nije očekivao da će se on samo u svom prvom mandatu ponašati u skladu sa tom ulogom, ali da će posle pobede na drugim izborima pokazati svoj pravi karakter čvrstog lidera. Ne samo po pitanju Balkana već i u globalnoj svetskoj politici.
– Putin nije nastavio nijednom stazom koju je utro Jelcin, jedino što je održao obećanje koje mu je dao jeste da ga je uvažavao do kraja života i da je zbrinuo njegovu porodicu posle Jelcinove smrti.
– Na sreću, nije dozvolio da Rusi i dalje pod uticajem Zapada i Amerike uništavaju svoje rakete dok druga strana svoje razvija i proizvodi. Tako je ponovo uspostavio ravnotežu u svetu. Što je naravno dobra vest za svet.

Nova svedočenja
Ruski mirovnjaci sa Balkana napokon progovorili

* Na osnovu mnogih dokumenata koje ste prikupili tokom i posle rata u bivšoj SFR Jugoslaviji, u Rusiji ste objavili knjigu “Naši mirovnjaci na Balkanu“ a u Srbiji “Ruski mirovnjaci na Balkanu”. Šta u njoj piše?

– Ta knjiga su uspomene i svedočenbja Rusa koji su kao članovi, vojnici i oficiri pratili direktna dešavanja na teritoriji Balkana. Oficiri su po dužnosti vodili dnevnike a ja sam ih pritom molila da naknadno dopišu sve. I to bez ikakve analize ili dodavanja i predviđanja. Samo gole činjenice i precizne opise događaja.

* U tim sećanjima ima nečeg frapantnog?

– Ona su izvanredna pre svega sa istorijske tačke gledišta. Najupečatljivije je zapis ruskog pukovnika Andreja Demurenka koji je svedočio o slučaju “Markale-Dva”. On je celom svetu rekao da tada u centar Sarajeva nije pala srpska granata.

* Markale je, da podsetimo mlađe, mesto u Sarajevu gde su izvedena dva napada u kojima je skoro stotine civila poginulo a više stotina je povređeno. Drugi o kojem je svedočio pukovnik Demurjenko desio se 1995. Da li je bilo svedočenja i o prvom? Još se i danas špekuliše o počiniocima i tvrdi se da su ta dva napada bili direktan povod da NATO bombarduje srpske položaje u Bosni?

– Kad je u pitanju “Markale-Jedan”, većina ljudi i danas smatra da su za njega odgovorni Srbi. Nemamo nikakvih dokaza za suprotnu tvrdnju. Ali za “Markale-Dva”, sada zahvaljujući Demurenku ima dokaza za nevinost Srba iako su oni za sada u Hagu direktno osumnjičeni. Sada međutim, kada je ruski pukovnik napisao do u detalj šta se zaista dešavalo vidi se kolika je to prevara. Ujedinjene Nacije su, za samo pola sata posle masakra, pripremile zaključak da su to uradili Srbi i da njih treba kazniti. Nikakve istrage nije bilo. Sada možemo pomoći svim optuženim Srbima za taj zločin u Hagu, i dati im materjale da prošire svoju odbranu.

* Mislite da je Tribunal u Hagu do sada nesavesno razmatrao dokaze?

– Bila sam naučni ekspert u haškom Tribunalu na suđenju generala Galića, optuženog za granatiranje Sarajeva i znam da je najvažnije kad se kao dokazi iznose dokumenta.
– Viktor Andrejev drugi čovek Mirovnih snaga posle Jasuši Akašija je takođe izneo mnoga svedočenja, mada ga je funkcija penzionera Ujedinjenih Nacija, sprečavala da ispriča baš sve.
– Važan dokument za Srbiju je i svedočenje ruskog pukovnika Zeličenko iz policijskih snaga. On je vodio svoj dnevnik od 2000. do 2004. godine na Kosovu. Svaki dan je beležio gde su išli, ko je na koga pucao, šta su radili sa ranjenicima. Potpuno jasna slika o zbivanjima koje ne poznaju ni Srbi ni Albanci.

* Šta su zaključci tog dnevnika ruskog oficira na Kosovu?

– Različiti su. Pokazuje kako se posle dolaska snaga NATO na Kosovo razvijao život i Srba i Albanaca i šta su radile Mirovne snage. Tu je i zapis jedne ruskinje koja na Kosovu radi kao humanitarac i beleži prizore iz svakodnevnog života, uglavnom Albanaca.

Opredeljenje
Voli Srbe ali nije radikalka

* Vi ste u svom kratkom autobiografskom zapisu pod naslovom “Jahorina“ govorili o svom povratku u Misiju Ujedinjenih Nacija, februara 1995. i o susretima sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Gajite, čini se, velike simpatije prema njima. Mnogi vam to zameraju i dodaju da ste srpski ultranacionalista. Da li je to istina?

– Sve, sem činjenice da sam srpski ultra nacionalista. Ne mogu to da budem jer sam Ruskinja. Ja volim Srbiju, srpski narod i posebno jezik, koji je među najsavršenijim na svetu jer se piše onako kako se izgovara. Zaista mi je, međutim, stalo da pravda pobedi i da Srbi, narod koji je prethodnih decenija, mnogim malim grupama omogućio i nacionalnu samosvest i državnost, decenijama grcaju da povrate svoju državnost i nacionalnu svest iako su je imali vekovima ranije.

* Ipak, vi se zaista u Srbiji eksponirate izjavama u medijima u kojima branite Vojislava Šešelja haškog optuženika, idete na političke sastanke Srpske radikalne stranke, i mnogi misle da to smeta vašem rejtingu ozbiljnog istoričara, distanciranog od dnevne politike. Ima i primedbi da, ukoliko volite srpski narod, znate da se on sa skoro 70 odsto izjasnio za demokratiju i ulazak Srbije u Evropsku Uniju?

– Moje interesovanje za Šešelja je jednako kao i interesovanje za sve Srbe optužene pred Tribunalom u Hagu jer smatram da taj Sud, niti je pravedan, niti radi po savesti pravosuđa. Cilj mi je da ga zatvorim i osporim sve njegove odluke. I, naravno nije tačna činjenica da ovde razgovaram samo da radikalima. Imam kontakte i sa ostalim političarima. Viđam i Vojislava Koštunicu i mnoge druge.

* Da li ste se sreli i sa Borisom Tadićem

– Ne u neformalnom razgovoru. Ali upoznali smo se na prijemu u Ambasadi Srbije u Moskvi. Razgovarala sam sa Vukom Jeremićem i drugim političarima Demokratske stranke U Rusiji često kontaktiram sa ambasadorom Jelicom Kurjak. I ona mi razjašnjava sve političke stavove Tadića. – Moram da dodam da ću, ukoliko bilo koja druga stranka, primera radi Demokratska, organizuje skup povodom Haškog tribunala, rado i obavezno, govoriti na njemu.

PODTEKST
Rusi i Srbi sapatnici kroz surovu istoriju Slovena

* Odnos Rusije i Srbije kroz istoriju je uvek karakterisan kao bratski, ali su neka dešavanja to i demantovala. Kako vi gledate na tu slovensku vezu i na nekoliko perioda kad je Srbija očajnički tražili pomoć od Rusije a nije je dobila i pored obećanja?

– Istorija ruskog i srpskog naroda je vrlo povezana. Kad govorimo o zvaničnim kontaktima, onda ona počinje Gramotom koji je potpisao Petar Prvi. On je 1711. godine izdao tu Carsku povelju o prijateljstvu sa Crnom Gorom.
– Rusija je otada uvek imala osećanje dužnosti prema bliskim slovenskim narodima na Balkanu. I upravo je tu sličnost između ruskog i srpskog naroda jer je i srpski narod, iako je bio znatno malobrojniji od ruskog, uvek imao potrebu da pomaže narodima oko njega. Zato je stvorena Jugoslavija 1918. godine. Ali zbog tog osećanja i požrtvovanosti da ostali narodi sačuvaju svoj identitet, Srbija je izgubila i naziv, i svoja obeležja, i državnost. Isto se to desilo sa Rusijom tokom stvaranjem Sovjetskog Saveza kad je manjim okolnim narodima pomogla da dođu do svojih obeležja.
– Istraživala sam rusko-srpske odnose kroz istoriju, imala sam uvid u dokumenta s početka 19. veka. Analizirala sam dokumenta ruskog cara Aleksandra Prvog koji je imao ugovorne obaveze i prema Turskoj i prema Austrugarskoj, ali je uprkos tome, uvek pokušavao da pomogne narodima koji su robovali pod stegom ova dva velika osvajača.
– Posebno Srbima, kojima se, to se vidi iz tadašnjih prepiski, strašno žurilo. Oni su odmah hteli autonomiju, nezavisnost i pokušavali su da urade nešto što Rusija možda i nije odobravala. Međutim, ta ruska strategija, od Aleksandra Prvog, znači od 1801. godine, ipak je bila usmeravana kao pomoć Srbima i Crnogorcima.
– Ono što treba uzeti u obzir kod odnosa Rusije i Srbije je i, da u toj zajedničkoj istoriji nismo bili samo vi i mi nego i geopolitička situacija. Različiti interesi drugih zemalja. Pre svih, Austrougarska koja je stalno pokušavala da zauzme srpsku zemlju. Setimo se samo aneksije Bosne i Hercegovine 1908. i pokušaja Austrijanaca da zauzmu ceo Balkan, stalno igrajući na jednu kartu – da nagovore svakog srpskog vladara da okrene leđa Rusiji.

* Pa da li su srpski vladari padali na austrugarska obećanja da će im pomoći u borbi s Turcima i jesu li okretali leđa Rusiji?

– Jesu. Ali Rusija je ipak uvek pomagala. Čak i posle Krimskog rata kad je bila potpuno poražena, srpsko pitanje nije zanemarila. Štaviše, krenula je u Rusko-turski rat ponovo.

* Koji je najteži period za odnose Rusije i Srbije u 20. veku?

– Bilo je mnogo teških perioda ali lično mislim da je najhladniji bio onaj posle 1948, posle Informbiroa. Tek što smo pobedili zajedničkog neprijatelja u Drugom svetskom ratu, osvanuo je dan kada je svaki Srbin i Crnogorac morao da odgovori na pitanje da li je za Staljina ili je za Tita. Svako ko je bio za dobre odnose sa Rusijom poslat je u zatočeništvo na Goli otok i druga ostrva. Bilo je to masovno stradanje, posebno u Crnoj Gori. Jer tamo su mnogi odgovarali: “Mi nismo ni za Staljina ni za Tita, mi smo za Rusiju!”

* Kako gledate na period od 1948. do smrti Josipa Broza Tita?

– Posle 1948. godine, i ovde i u Rusiji, izniklo je nekoliko generacija koje su napravile vakum u našim odnosima. Kod vas je bilo zabranjeno da se pominje Rusija, nije se učio naš jezik. Ljudi skoro da nisu smeli da uđu u Ruski dom u Beogradu, u naše institucije koje su ovde funkcionisale. Bojali su se da ne budu obeleženi, žigosani. Samo su bake i deke odlazile na te retke manifestacije koje je ovde održavala ruska ambasada. Lično sam to osetila kad sam prvi put, kao student došla u Beograd, sedamdesetih godina. Ljudi su mi govorili kako vole rusku književnost, istoriju, Ruse… ali sve šapatom. Za mene je to bio znak da se ljubav prema Rusiji, iako ne javno, preko medija i kulturni-istorijskih manifestacija, prenosila u kućnoj atmosferi, s dedova na unuke.

* Da li su i Rusi u tom periodu zaboravili Srbe?

– Ma da. Isto je bilo i u Rusiji. Do vaše krize, do devedesetih znači, izniklo je nekoliko generacija Rusa koji uopšte nisu znali gde je Balkan, ko su Srbi i šta je naša zajednička istorija. Međutim, genetsko istorijsko pamćenje je čudo. Videla sam to dok sam putovala po celoj Rusiji, od 1991. do 1994. držeći predavanja o tome šta se dešava kod vas. Želja mi je bila da proširim informacije jer se tada u našim centralnim medijima malo šta govorilo o krizi u bivšoj SFR Jugoslaviji, posebno o patnji Srba.
– Na tim sam predavanjima videla kako su ljudi intuitivno stali na stranu Srba. Nije bilo dilema ko je kriv.

* A šta sada Rusi misle o Srbima?

– Sada cela Rusija zna šta se desilo na Balkanu, ko je kriv. Ne smemo zaboraviti da je tako bilo još 1999. godine. Javno mnenje je tada velikim delom uticalo na promenu spoljne politike Rusije. U martu 1999. kad je NATO bombardovao Srbiju, cela Rusija je izašla na ulice, iako ruski mediji nisu tome pridavali posebnu pažnju. Imam mnogo dokumenata o odjecima ruske javnosti na bombardovanje Srbije. Tu je bilo protesta ne samo iz razvijene Moskve već i iz Sibira. Ljudi su pisali protesna pisma vladi Rusije i apelovali da vam se pomogne i da se osudi NATO.

* Da li je vlast Boris Jelcina bila iznenađena takvom podrškom Srbiji i da li je istina da je tadašnja ruska vlada pripretila NATO alijansi da će okrenuti svoje intekontinentalne rakete prema Evropi?

– Da bilo je tako. Jelcin je lično to izjavio. Tokom prve dve nedelje bombardovanja Srbije, Rusija je zaista oštro reagovala, valjda i pod pritiskom građana, da se imao utisak da su promenili spoljnu politiku. Tad su prekinuti odnosi sa NATO-om, izbacili su predstavnika te Alijanse iz Moskve, i povukli još sličnih poteza. A demonstranti su na Američku ambasadu bacali jaja, kamenovali je, stalno mitingovali uokolo.
– Amerikanci su međutim, i tada bili lukaviji. Izvršili su pritisak na rusku vlast, koja je izrežirala požar u Američkoj ambasadi koji je navodno uzrokovao neki ruski minobacač, i tako prekinula bunt naroda. Tada su sve ulice u kojima su bile ambasade zapadnih zemalja, pa i Jugoslavije, bile ograđene kordonima policije i više niko nije smeo da im priđe. Tako je vlada zabranila javno izraževanje podršku Srbima.

* Šta je po vašem mišljenju bio taj jak kec u rukavu, kojim su Amerikanci uspeli da ucene Jelcina i vlast Rusije da odustanu od odbrane Srbije i usprotive se tako surovoj agresiji u centru Evrope?

– Na ovo pitanje najlogičnije se može odgovoriti drugim pitanjem: “Zašto je Zapad 1991. godine krenuo protiv Srbije?” Odgovor je za istoričara jednostavan. Boreći se protiv Srbije Amerikanci su zapretili Rusiji. Ne može se krenuti na Rusiju ako “iza leđa” ostaviš Srbe. Tako su ovog puta Srbi zadržali NATO alijansu na Balkanu, više od 17 godina. Zapad nije računao da će se Srbija odupreti i ovaj put, i da neće dozvoliti da se ostvari jedini cilj – da NATO napravi svoje baze u Srbiji i na Kosovu.

* Hoćete da kažete da je Srbija, braneći se od NATO-a u stvari branila Rusiju?

– Tako je. I upravo to Jelcinj nije osetio, jer je bio alkoholičar, slaba ličnost, i njime je bilo lako manipulisati.

* Možda je Jelcin “žmurio” zbog loših odnosa sa Slobodanom Miloševićem?

– Ne verujem. Činjenica je međutim da Srbi jesu pomalo kumovali takvom stavu Jelcina. Šta se desilo? Rusija je od 1991. godine primila mnogo Srba, pošto je vašima u tom periodu bilo teško i nemoguće da posao nađu na Zapadu. Više od 200.000 arhitekata, građevinaca, industrijalaca i radnika, došli su u Rusiju i odmah su se, kao što to čine i ovde, politizovali. Uključili su se u politički život Rusije lobirajući za jednu ili drugi stranu. Dali su podršku nekim našim patriotskim snagama koji su zagovarali pomoć Balkanu pa su čak naše građane, koji su tada bili jednako siromašni, podmićivali sa po dva tri dolara da glasaju za generala Aleksandra Lebeda, Jelcinovog protivkandidata.
– Da li vi znate, je li ta akcija lobiranja Srba u Rusiji za Aleksandra Lebeda bila koordsinisana iz tadašnje vlade Srbije?
– Ja mislim da nije. Lično sam ubeđena da su se Srbi tamo sami organizovali, i da su, kao i u Srbiji, voleli da se petljaju u politiku.
– Što se tiče politike Slobodana Miloševića moj je zaključak da je on napravio mnogo grešaka tokom svog režima. Srbi su tada izgubili teritoriju, prošli kroz bratoubilački rat, ali to je bio njegov, samostalni, izbor. Posle 2000. godine srpsko rukovodstvo više nijednu odluku, pogrešnu ili povoljnu za državu, nije donelo samostalno. Sve je diktirano iz inostranstva. Oni prosto ne razmišljaju sami već slušaju gospodare. Zato mi se ne sviđa ni što su Miloševića izručili Tribunalu u Hagu.

* Imali ste prilike da upoznate Miloševića?

– Ne. Ni njega ni njegovu suprugu Miru Marković, upravo zato što pokušavam da ostanem sa strane, da budem posmatrač i objektivna.

* Kako gledate na odnos današnje ruske vlasti prema Srbiji?

– Vladimir Putin nije se odmakao od Jelcinove politike prema Balkanu i Srbiji, sve do 2004. godine. Do tada su inostrani poslovi pa i Srbija bili u rukama izvrsnog đaka Kozirjeva, ministra inostranih poslova Igora Ivanova. Znam preko prijatelja, da Putin mnoge njegove odluke nije podržao, ali je imao važnijih poslova, sređivao je ekonomsku sutuaciju u samoj Rusiji koja je tada prolazila kroz tegobne godine tranzicije.
– Kad je Putin dobio drugi mandat i obrnuo svoj celokupni odnos prema svetu, tad je promenio i kurs prema Srbiji. Dve države su se ponovo zbližile. Prvo na ekonomskom a onda i na političkom planu. I mislim da to rusko “ne” nezavisnosti Kosova i veto koje je stavila u Ujedinjenim Nacijama na plan Martija Ahtisarija o odcepljenju južne pokrajine od Srbije, najbolje pokazuju.