Narodi u celom svetu od pamtiveka su verovali da u životinjama, kao i u biljkama, stenju i ljudima, mogu boraviti demoni. Zbog toga su im prvi dani proleća, kad se sve životinje kao i priroda bude, bili vrlo važni. Po predanjima, to je bilo pravo vreme da se neki od neprijatelja, demoni bolesti, opasnosti i eventualnih tragedija za ljude, eliminišu ili bar odobrovolje. Da bi čovekov život bio uredan i čist, prvu martovsku subotu, po preporuci vlaške magije, treba posvetiti miševima i njegovom izmetu koji je i simbolički i zdravstveno važan.
Gmizavci – simbol mudrosti i čarolija
Pored te prve, mišije subote obeležava se i treća martovska subota i to kao zmijska. U starom Egiptu, Vavilonu i kasnije u staroj Grčkoj i Rimu, vračevi i druidi su se svojski trudili da nekim ritualima podiđu ovim gmizavcima i da ih umilostive ne bi li sami preuzeli njihove moći i otpornost. U mnogim krajevima sveta ti i slični običaji nazivali su se kumstvo sa životinjama.
Tako je bilo i na prostoru Srbije. Naš stari etnolog Tihomir Đorđević, pišući o martovskim subotama, zabeležio je početkom 20. veka: „U Kučajni se misli da se kumstvom sa životinjama može obezbediti i da zmija ne ujeda, da vuk ne kolje stoku, da lisica ne kvari haljine, te mnogi kažu: ‘okumljen sam sa lijom, vukom, mišem, pa ih ne ubijam, nego im posvetim rituale određenih dana u godini“.
Od ovih mitova vezanih za životinje među najačima i najtrajnijima, (oni žive i danas), bili su mitovi vezani za zmiju. Sudeći po verovanjima, oni su oduvek izuzetno jaki. Toliko da je u ljudima bujala mašta, pa je zmija povezivana prvo s bogovima, pa sa svecima, a potom je naraslo verovanje u njene prirodni moći.
Najzanimljiviji je opširan i dug mit o zmijskoj kraljici i njenoj kruni za kojom ljudi hiljadama godina tragaju kao za svetim gralom. Ali ima i drugih ništa manje, za magijske moći, važnih. Jer naši preci su iz raznih iskustava dolazili čak i do zaključka da čovekova čula varaju, tako da ljudsko oko zmiju vidi i pedeset puta manju nego što ona zaista jeste.
Iskustvo Svetog Dimitrija
Govorilo se da zmije, u stvari, imaju krila i noge, te da se čoveku samo priviđa da se one onako vešto i brzo vuku stomakom, odnosno gmižu… Zato se i danas u narodu, kad neko ubije zmiju, kaže: „Gle kol’ki komarac kol’ku alu ubi“. Etnolog Đorđević pisao je početkom 20. veka: „Neshvatljive razlike u njenoj veličini, oblicima, bojama i ćudima, podelile su zmije u različite kategorije i učinile da joj se dodaju atributi bogova, krunisanih careva i sitnih robova koji ispunjavaju svaku želju. Zato su im i imena davali po magijskim moćima koje su im pripisivane“.
Ponegde se tvrdi da su one zajedno sa gušterima, miševima i ostalom gamadi, izmilele kad je čobanin svetog Dimitrija ubio jednu aždaju.
Mnogo pre prvih hrišana i stari Egipćani mislili su da samo zmija može da sačuva faraone i donese im mudrost, pa su je gravirali na njihovim zlatnim krunama. I u Indiji ona je simbol velikog znanja, nedostupnog svima, pa su i Englezi tokom kolonizacije preuzeli ovu ideju. Lik zmije nalazi se i na zidovima svetilišta Trakijskog Herosa, a u antičkoj mitologiji ona je simbol grčkog boga Asklepija (bog medicine, hirurgije i travarstva), koji je u rimskoj mitologiji nazvan Eskulap.
Kad se sve sakupi i sagleda, narod teško da veruje u kazivanje Starog zaveta da je Bog, kažnjavajući je zbog Evinog greha, zmiji oduzeo noge i prokleo je da se večno na trbuhu vuče kao veliko zlo. Šta više, poštovanje ljudi prema ovom gmizavcu prelazi granice odmerenosti. U Srbiji, po letnjem ciklusu obreda, ističe i etnolog dr Slobodan Zečević, praznuju se mnoge zmijske slave. U vreme Uskršnjeg posta, na Todorice i Mladence, tokom Cveta, Lazareve subote i Jeremijinog dana, ljudi pale velike vatre i udaraju u metalne sudove kako bi umilostivili opasnog gmizavca da im ne opseda imanja.
Martovski srećni dani
LE
ČUVARI BLAGA I DOMOVA
Duge zmije, pre svega smukovi, od davnina su poznati kao zaštitnici imovine i blaga. Zato svi opsednuti idejom da mogu naći stare dukate ili zlato, po receptima vlaških vračara, na mesto gde misle da se krije bogatstvo, odnose ptičja jaja i vedro sa mlekom. Kažu da to odobrovolji gmizave otrovnice da kao predana straža zažmire.
Zmiju je dovoljno nacrtati na kući da se ona zaštiti od nedaće, a ne mali broj toliko veruje u njen lik kao amajliju, da je i tetoviraju sebi po celom telu, a uglavnom na mišici leve ruke kroz koju ljudima ulaze demoni i zle vibracije.
ANTRFILE
NEPRIJATELJI NA DISTANCI
Zadržao se i običaj da se uoči zmijskih praznika pred kuću stavi veliki kamen. Onaj ko treće martovske subote ujutru prvi ustane, izađe pred prag svoje kuće i kamen koji je prethodne večeri ostavio ispred, baci iza sebe što dalje može. Na toj će se udaljenosti od kuće, tokom godine, držati i zmije i neprijatelji i zlo i nedaće i bolest.
ANTRFILE
CRTEŽI U UGLOVIMA SOBA
Po starom egipatskom verovanju misli se da je bezbedna svaka prostorija koju iz sva četiri ugla čuva demon zmije. Oni su zato na podu u uglu gde se graniče zidovi, crtali male linije koje su asocirale na četiri zmije i u toj bi prostoriji primali posete, radili najvažnije stvari za budućnost i pravili planove za koje su silno želeli da im se ispune. Simbol zmije ukrašavao je i sve piramide, faraonske grobnice a bio je obavezan crtež u prostorijama u kojima su egipatski sveštenici izvodili svoje rituale.
