Trudnice u magijskom krugu
Veruje se da trudnice i novorođenčad imaju jaku energiju koju bi željno vrbovali demoni Babice. Vračare im se uz pomoć veštica suprotstavljaju štiteći porodilje i bebe moćnim ali jezivim ritualima.
– Kada sam ušla u sobu u želji da vidim kako moja tek rođena sestričina spava, šokirala sam se pred prizorom koji me je tamo dočekao. Umesto sijalice tinjalice, oči mi je zabljesnula svetlost plamena, i tek kada sam se nakon par sekundi trgla, ugledala sam vatreni obruč oko dečjeg krevetića.
Ovako počinje priča Spomenke Jović, koja ni danas, nakon petnaestak godina ne može da zaboravi posetu svojoj rodbini u Negotinu. Tada je slučajno bila svedok obrednog rituala u kome su pored poznate vlaške vračare Stane, učestvovale i dve njene sestre od ujaka i njena tek rođena sestričina Milijana
– Počela sam histerično da vrištim i potrčala da iz, kako sam mislila, opasnosti izvučem bebu, ali su me sestre čak ljutito zaustavile i ukorile jer sam im, kako su tada rekle, upropastila ritual – kaže Spomenka ističući da su joj rođake nešto kasnije, mirnim glasom objasnile da je vatreni obruč oko bebe bio napor dobrih veštica da kroz njih zaštite novorođenče od uticaja zlih demona Babica.
Spomenkine sestre bile su oprezne jer su znale da mnoge vračare u istočnoj Srbiji pokušavaju da od tek rođene dece, do 40 dana starosti, i od porodilja, otmu jaku životnu energiju kako bi, ukoliko uspeju, ojačali svoje magijske moći.
– Tamo se mnogi bave magijom i nikada ne znaš da li će ti prva komšinica ureći dete i iskoristiti ga za svoje rituale. A ukoliko joj to uspe, dete uglavnom biva bolesno i nesrećno celog života. Te zle žene spopadaju novorođenčad uz pomoć demona kojeg zovu Babice – rekla nam je Spomenka objašnjavajući:
– Babice su kako ih već zamišljaju Vlasi, uvek odevene u crno. I kosa im je duga raspletena i tamna. Šunjaju se po mraku i koriste noć da otmu nešto od bebinog rublja kako bi preko njega preuzelu svu vitalnu životnu energiju novorođenčeta.
Valjda su se zato recepti za zaštitu deteta u istočnoj Srbiji očuvali i do danas. Tako i najškolovanije majke u tom kraju bebin veš suše isključivo danju ili to čine uveče u kupatilu.
– Samo je razum modernog čoveka ovom verovanju našao drugi izgovor i kaže se da se pelene noću unose u kuću da bi se zaštitile od bubica, rekle su mi tada sestre i prkosno me pogledavši upitale: “A zašto se bebin veš krije i tokom dugih zimskih noći kada insekti spavaju” – nastavlja Spomenka otkrivajući kako je u stvari i sama počela da veruje u magiju.
Shvatila je da na ovo pitanje ni najveći skeptici nemaju odgovor i da oni iskreniji i bez predrasuda, pred dubokim iskustvom tradicionalne svesti, možda s’ pravom veruju u uroke i poštuju da se od tih uroka zaštite.
Tako, preventive radi, u istočnoj Srbiji i danas skoro svaka beba oko ruku ima vezan crven končić, u sobi porodilje uvek gori sveća ili slaba sijalica a po potrebi dežuraju i drugi ukućani koji polušapatom noću daju na znanje da su prisebni i spremni na otpor zlu.
Ali po beleškama etnologa, akademika dr Ljubomira Radenkovića, u istočnoj Srbiji ne prezaju ni od drastičnijih metoda odbrane svojih potomaka. Znaju da se zli demoni koje prizivaju neke zle vračare, zasigurno mogu oterati oštrim mirisima i predmetima. Zato su i danas zadržali običaje koje pripadnike drugih religija mogu šokirati, poput paljenja vatre oko kolevke u kojoj spava beba.
– Milijana je i sada hvala Bogu, zdravo i napredno dete. A mene više ne čudi kada odem u Negotin i vidim da je nekome krevet ograđen konopljom – završava nam priču Spomenka dodajući da je čula da po selima borske opštine za efikasnu zaštitu majke, šest nedelja oko dečje kolevke formiraju zaštitni krug.
Svake večeri uokolo posipaju brašno i kapljice mleka i dok se ritual izvodi tri puta izgovaraju bajalicu: “Čim se dete hrani time se i brani”.
Veliku moć u ovim prilikama kažu nam i “bele” vlaške vračare koje za sebe misle da su produžene ruke dobrih veštica, imaju i razne amajlije. Novorođenčetu se štrika poseban povoj od crvenog, belog i crnog konca. Tom prilikom, ispričala je Desanka Perić, vračara iz Bora, demonima (koji boje sagledavaju na isti način kao i ljudi), daje se na znanje da su prozreni.
Crvenom bojom stvara se zaštitni štit, bela simbolizuje čistoću deteta i njegovu nevinost a crna utvrđuje granicu između onog što je vračara probajala dok je štrikala ili svetila povoj, i mogućnosti da se nešto u njenim ritualima promeni uticajem druge vračare i zlih demona.
– Rasprostranjena je i verzija sa vencem koji se pravi od crvenog konopca na kome je nanizan beli luk. Okačen u sobu gde borave, on tera Babice i pored bebe štiti i majku čija je čistoća duha nakon veličanstenog čina rađanja, takođe vrlo primamljiva demonima – isticala je Desanka.
Po verziji koju je zabeležio etnolog Petar Vlahović veruje se da dete do 40 dana, radi zaštite od uroka, treba kupati po dva puta dnevno. U vodu u kojoj se izvodi ovaj običaj treba dodati po neku kap “molitvice” vodice kojom je dete u crkvi kršteno, srebrnjak i travke selena i bosiljka. Vračare koje se i danas pozivaju da bar prvih sedam dana obilaze bebu, po mogućstvu prisustvuju kupanju bebe. Nad vodom u koritu razmućuju živo jaje sa bajalicom koja se kažu ne “čita” samo radi lepote dečje kože, već i zbog snage duha koju jaje kao simbol začetog života prenosi na ljude.
Kupanje protiv Babica kod vračara sa Timoka još uvek se, bez obzira na vremenske uslove obavlja i napolju, u vodi koja je u koritu sakupljana prethodnih dana. Beba se kupa sa dodatkom po tri žuta cveta (obično nevena) ubranih iz devet različitih bašti, i uz dodatak listića selena, bosiljka i zdravca. Ali se vodi kao neophodan dodaje i neki metalni predmet. Jer metal je i inače uz crvenu boju, beli luk i katran, vrlo jak zaštitnik od urokljivih i zlih sila. U to sem Vlaha veruju još mnogi narodi naše civilizacije. Zapisi o gvožđu koji tera zle sile postojali su i kod Rimljana. O tome je pisao čak i čuveni Plinije. A čitave stranice o upotrebi metala u vražbinama ispisao je i Džordž Frejzer, u svom čuvenom etnološko – antropološkom delu “Zlatna grana”.
Frejzer pominje verovanja koja su vezana za bakar i olovo, i pokušavajući da korenu ovog opštenarodnog ubeđenja doda i zrnce logike, dodaje: sve više sile koje neprestano deluju, aktivne su još iz kamenog doba. Metal je za demone novina i zato ga se plaše. Tako nije slučajno ni što se zvona na crkvama izlivaju od metala čiji i izgled i zvuk rasteruju sve demone, pa eto, i Babice koje bi da ućare vitalnost novorođenčeta i čistotu majke koja ga je donela na svet.
Za zaštitu beba i njihovih majki primenjuju se i rituali simboličnog skrivanja koje je takođe zapisao dr Radenković. Ono podrazumeva provlačenje deteta ispod drške kotla ili kroz krug napravljen od veriga. Time je stvarana lažna slika da je dete otišlo na drugi svet. Ovo zavitlavanje demona međutim može po kazivanju Vlaha da ima i kobne posledice jer se među višim silama može odraziti i kao ritual sa stvarnom namenom. Zbog toga se čak i najveštije vlaške vračare suzdržavaju da ga izvode.
Jedini među svim nabrojanim obredima o zaštiti od Babica, koji se do danas nije očuvao u pozitivnom svetlu, onako kako su ga tumačili preci, je ritual sa kravajčićima, malim hlebčićima. U današnje vreme vračare preporučuju svakoj porodilji koja im se obrati za pomoć, da zaborave na jedan star i kako se smatralo vrlo lep običaj, primanja hlebčića koji se u nekim krajevima naziva i kravaj. Jer kroz njega je kažu one, moguće “da zlo učini čak i jedva priučena vračka”. Dovoljno je da se pre unošenja hlebčića u kuću novorođenčeta, koja mrvi istruni, i da se to kasnije odrazi na detetovom telu ili po njegovo zdravlje. Ukoliko se pri mešenju kravaja doda malo kukuruznog brašna pridružiće se nekoj lošoj grupi ljudi. A najgore je kada se hlebčić ponese pa se vrati, jer to znači da se dete odvaja od srećnog braka ili poroda koji bi ga inače sačekao.
– Sve te, tako bezazlene radnje stare bakice iz komšiluka, mlada majka uopšte ne mora da primeti. Ali se vrlo brzo ispostavi da su grčevi kod beba, neprestana noćna plakanja ili preterana aktivnost za koju mi kažemo “ko da ima crve u guzi”, posledica zlih čini- govorila je Desanka Perić i onda kao da se nečega zgrožavala, dodavala je – Tim vračanjem se služe i obične žene. I na svu sreću što su im moći slabe. Jer se često dogodi da u kuću porodilje dođu sa osmehom i poklonima. Među njima se nađe i kravajčić pripremljen tako da se neka boleština, primera radi, deteta iz njihove porodice, prenese na tek rođenu bebu iz komšiluka. Ovako lukave radnje se inače teško prepoznaju. Zato je čak i najvećim vračarama – vešticama teško da otrkriju ko je učinio zlo, da bi ga vratile odakle potiče. Jer tokom mešenja kravajčića veštice misle na radost zbog tuđe sreće a ispod nje osećaju pakost zbog sopstvene nesreće.
Antrfile
Četrdesetodnevica
Vreme dok se duša meškolji
Po etnološkim zapisima koji potiču s’ kraja 19. veka, i u Srbiji, i u mnogim državama, postoji verovanje da u borbi protiv zlih čini nad bebama i porodiljama, treba primeniti metod skrivanja. Po tom strogo poštovanom pravilu koje se prenosi tradicijom s’kolena na koleno, ni porodilja ni majka, 40 dana nesmeju da napuštaju kuću. Taj broj, kako je objasnila vračara Desanka Perić, označava period kada je duša na putu. I ima ista svojstva bilo da se radi o umiranju ili rađanju. Otuda je i evidentno da se kod Vlaha danas, baš kao i kod mnogih antičkih mislioca, umiranje i rađanje tumače kao proces a ne kao stanje. Ova je ideja još uvek aktuelna i mnogi su protivnici toga da dete treba izvoditi pre nego što napuni mesec i po dana za koje će vreme duša odlučiti da li će opstati. Baš kao što i duši mrtvih (i po tibetanskoj, i po staroegipatskoj pa i po hrišćanskoj veri), treba 40 dana da se upokoji.
PODTEKST
Sve bebe rođene s’ posteljicom vidovite su
Babice, demoni koji bi da oduzmu energiju novorođenčadi i njihovih majki, ili trudnica u poslednjim mesecima drugog stanja, predstavljaju veliku opasnost za ceo svet. Posebno ako energiju otimaju takozvanim čudotvornim bebama. Onima za koje se u mnogim tradicajima, pa i našoj veruje da imaju vančulne moći.
Po zapisima etnolog Petra Vlahović, “tradicija u istočnoj Srbiji kaže da je dete sve dok se nalazi u majčinoj utrobi, anđeo. Ljudski lik dobija tek po rođenju. Ali ako na svet izađe obavijeno košuljicom koja ga je hranila u stomaku, to je znak da je novorođenče sa sobom na ovaj svet ponelo i neka natprirodna svojstva. Dete koje se rodi u crvenoj košuljici donosi sreću sebi i okolini, ili ima urokljive oči iz kojih izbija njegova unutrašnja moć. U suprotnom dete je povuklo svojstva demona i mogućnost da menja oblike i u druga zla bića”.
Ali nezavisno od boje, deca rođena sa posteljicom tvrde vlaške vračare, po pravilu su vidovita i nijedna im viša sila ne može nauditi. Ova verovanja po kojima čak ni Suđenice, dobre vile ne mogu da utiču na sve okolnosti, niti da ih predvide, vezuje se za stav o usudu. A on kaže da za rođenje postoje srećni i nesrećni dani i da sudbina čoveka zavisi i od toga. Najbolje prolaze oni rođeni u subotu i nedelju koji po prirodi imaju moć da upoznaju ili ovladaju natprirodnim silama.
A, ako se takvom daru pridruži i loš uticaj Babica onda dete postaje opasnost za celu zajednicu. I ona se obično otkrije prekasno. Jer zli demoni učestvuju skriveno. Njihova dela uopšte se ne prepoznaju u životu deteta, ne odražavaju se direktno na njegovo zdravlje ili život. U tim slučajevima novorođenče, po vereovanju Vlaha, dobija posebno svojstva kojima se kad malo odraste služi bez sopstvene svesti i kontrole nad njima.
ANTRFILE U PODTEKSTU
Moćna amajlija od pupčane vrpce
Posteljica ili placenta sama po sebi je čudo. Zato su majke ovog kraja, čak i u vreme dok su se porađale po kućama i u štali, obavezno čuvale i sušile svaki delić koji bi pronašle, i kasnije je darivale detetu kao totem protiv nesreće.
Slično se čak i danas postupa ali, pošto se žene porađaju u bolnicama i nemoguće je uzetu placentu, čuva se pupčana vrpca. Pošto otpadanje vrpce koja ih je tokom trudnoće vezivala za porod, uglavnom kontrolišu majke nakon izlaska iz bolnice, vlaške vračare preporučuju da se ona sačuva. Nakon otpadanja sa dečjeg pupka vrpcu treba uvezati u čvor ili zajedno sa pramenom dečje kose, čuvati zalivenu voskom.
Pupčana vrpca dobro štiti i ušivena u dečju odeću ili ostavljena u medaljon od koga se nikako ne valja odvajati. Čak i kad odrastu pupčana vrpca čuva ljude od svih malera i nesreća, veruje se. Do te mere da im sudbina ne dozvoljava da naiđu na mesto gde su jake vračare prosule tuđe bolesti ili vrebaju zle sile.
– Ovako jaka vera u pupčanu vrpcu pravda se obrazloženjem da ona nosi umnogostručenu energiju. Na njoj su tri kapi krvi- jedna od majke, druga od oca i treća od samog novorođenčeta. Kada se one sasuše sa sobom ponesu svu moć ova tri života. Zato na vrpcu treba strogo paziti da se ne zagubi, jer će se tako zagubiti i čovekova dobra sreća. A tada će nesretan lutati ne znajući šta će sa svojim životom.
