Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Veštičarenje i vampirizam u modernoj Srbiji (4) piše Jasna Jojić

Sa metle na lomaču

Metalnim železom kojim muškarci love lisice i vukove Georgina iz Homolja hvata veštice i potom ih uz ciku i vrisku spaljuje. Neki i danas pokušavaju da vračare privedu pred sud ali ih advokati vešto brane. Nedavno je u Boru presuđeno da Ljubinka iz Metovnice nije veštica.
———–
U nekim krajevima predrasude su tako jake da je, primera radi u Boru, na samom kraju 20. veka, ponovo zabeležen slučaj progona veštice. Baka Ljubinka Surdulović na sudu je dokazala da to nije i dobila je odštetu.
————

-Kad ‘oću da ulovim vešticu, prostrem lepo beli čaršav na poljanu, tu poređam svakakve đakonije, čekam da se ona, onako pohlepna pojavi, da skoči i ponjama sve to, a onda iznenada zgrnem plahtu, vežem je, i gotovo,… nema je više- odgovara baba Georgina iz Homolja na naše pitanje kako to ona lovi veštice
Ni na kraj joj pameti pri tom nije, da neko možda i ne veruju da veštice postoje, da mnogima smešno zvuči što se u trećem milenijumu narod zanosi takvim stvarima. Ne razmišlja ni da ima i onih koji konstatuju da mudrica Georgina folira. Na takva pitanja samo slegne levim ramenom i kaže: »kad tad u životu svakoga dođe vreme kada moraju da poveruju u magiju. Natera ih bre nedaća«
Ubeđena da je u potpuno u pravu Georgina, podigne obrve i zapita: »’očeš da ti pričam dalje?«, i čim je čula pozitivan odgovor nastavila je:
»Lov na veštice i vampire ne uspeva uvek samo s’ belim čaršavom. Kod tako tvrdoglavih demona prinuđerna sam da primenim nešto žustriji metod, lovim ih uz pomoć zamke od železa. Kad na belom čaršavu postavim pogaču, so i čašu vode, pritegnem i metalno železo kojim se obično love lisice i vukovi po šumi. Čim veštica krene ka stolnjaku da bi večerala, nogom stisnem železo i ulovim je. Za sve to vreme bajem basmu kojom se veštice prizivaju. Skoro da nijedna ne može da odoli i već posle trećeg pojenja demon se pojavi na čaršavu. Kada se uhvati na železo, šiljci joj prvo probuše kolena pa ona ostaje nepokretna«.
Georgina potom kraj šume podloži veliku vatru i baci zamku s ulovljenim demona u nju. Kad plamen sam dogori, i prestanu užasne muke demona koji vrišti i pišti, Georgina izvuče železo, opere ga i okadi.
-Kada na određenom mestu spalim vešticu, više se tamo nikada ne vraćam- kaže baka Georgina – To postaje prokleto mesto koje i slučajnom prolazniku može učiniti zlo. Oko njega se kasnije okupljaju ale i utvare. A one su još mnogo gore od samih veštica. Neki uzimaju oblik ružnih pogrbljenih baba koje imaju duge nokte i povijene noseve. Nastaju od zlih žena koje imaju đavolju dušu. Uglavnom od mrtvih vračara, koje su se tokom života, dok su bajale družile sa lošim demonima i prizivale đavola.
Georgina je inače ubeđenja da na svetu ima mnogo veštica. U jednom selu ima ih nekada i po desetak a u velikim gradovima ne mogu se ni pobrojati. Prepoznaju ih samo dobre vračare i pojedinci koji su rođeni na nekrštene dane, od Bogojavljanja do Uskrsa. Laici međutim znaju da su summnjive i žene kojima rastu brkovi ili koje imaju zle oči i još zločastiji pogled. Boje ih se i traže od vračara da ih se oslobode, jer iako su one danju normalne žene, kada Sunce zađe, mogu da učine veliki belaj.
– Ne bi se mi bojale ni pravih veštica ni tih brkatih koje šuruju sa đavolom da one pre svega ne spopadaju decu- ispričala nam je Goca L. iz sela Laznice koja je takođe uverena u moći Georgine da ulovi zlog demona ili lošu vešticu- To čine uglavnom noću i ne prezaju da isisaju svu energiju iz njih. Ponekad su toliko alave da dete mogu i ubiti. Obore ga na zemlju pa mu kandžama izvuku srce i pojedu ga.
Strah od veštica je dakle duboko nasleđe, kako u celom svetu, tako i u Srbiji. Po zapisu etnologa Petra Prvanovića, narod odavnina misli da je veštica žena koja se, služeći đavolu, naoružavala moćima i činila zlo gde god je stigla. U ponoć ona bi postajala nevidljiva i na metli letela okolo dovodeći ljude u veliku nevolju, čineći štetu stoci i na imanjima. Zato je postojanje vračara koje ih se mogu osloboditi neminovnost u svakom kraju gde se veruje u postojanje demona.
To je stvar ravnoteže, ako ima zla, mora postojati i dobro koje će se protiv njega boriti.
– U toj tradiciji lova na veštice ili demone, ne može biti ničeg lošeg, vračare duboko veruju u svoju tradiciju i to je njihovo pravo – kaže nam advokat Slobodan Đurđević iz Bora čuven po tome što je više puta na sudu uspeo da odbrani pravo pojedinca da se bavi magijom i tako čuva tradiciju svojih predaka. – U Timočkoj krajini nijedna od tih takozvanih vračara nema cenovnik za svoje usluge, znači ne komercijalizuje svoje verovanje. One ne pripadaju ni jednoj sekti, ne žele drugom zlo. Sve su i hrišćanke koje idu redovno u crkvu, mole se, praznuju slave…. ali jednostavno ne mogu zaboraviti običaje koje su nasledile. Zato smatram da je neophodno odbranitio to njihovo pravo. Dakle, ustavno pravo svakog pojedinca da sprovodi svoje religiozne običaje i čuva iskustvo predaka koja je duboko ukorenjeno u svesti.
– Kod vlaših vračara to je podsvesna težnja da izvode prastare rituale kojim žele dobro i sebi i drugima. Ti obredi nastali su još pre pojave hrišćanstva i slični su, kako je to rekla čuvena Emilija Mason, francuski etnolog i antropolog, ritualima zapisanim na hetitskim pločama, klinatskim pismom. Oni su nađeni u Hatusi, desetak vekova pre nove ere – kaže advokat Đurđević i seća se kako je upravo sa tim argumentom pre sedam godina pred Opštinskim sudom u Boru dobio jedan od najneobičnijih sporova koji se vodio u Evropi u 20. veku.
U reportažu o tom sporu koje su ekskluzivno objavile »Večernje novosti«, novinar Jasna Jojić je zapisala da je Srbija od opasnosti spaljivanja i progona veštica, bila mirna više od 250 godina. »Od 19. veka, vračare u Srbiji su radile uglavnom po zabitima. U vreme komunizma se nisu eksponirale jer je raznim tajnim ukazima tadašnji režim nalagao lokalnim vlastodršcima da ih u tome sprečavaju. A ukoliko neko krišom pokuša da na javnom mestu organizuje obred, tu noć, bez mnogo buke, prespava u zatvoru«.
Od osamdesetih godina prošlog veka, i ta »tiha inkvizicija« se promenila. Nagli demokratski razvoj doprinosi javnom publikovanju mnogih iscelitelja. Vidovnjacima je dozvoljeno da otvaraju svoje agencije, bioenergetičarima da leče na javnim skupovima… Kiosci su se punili štampom koja se bavi ezoterijom i okultnim naukama….Tada su i vračare postale popularne, posebno one iz vlaških sela.
Ovaj vid demokratije se potpuno ustalio kad je i Ustav Srbije propisao slobodu veroispovesti. Ali, po iskustvu advokata Đurđevića, u nekim krajevima predrasude javnog mnjenja ostale su jake. Toliko da je dakle u Boru, na samom kraju 20. veka, ponovo zabeležen slučaj progona jedne veštice.
Junjakinja te neobične priče koja je obelodanjena 1998. godine u »Večernjim novostima« bila je Ljubinka Surdulović, tada, sedamdesetogodišnja starica iz sela Metovnice kod Bora. Ona je za jednu noć postala medijsko ime u glasilima čitavog sveta koji su rado preuzeli izveštaje srpske štampe. Pričalo se dakle da je baka Ljubinka 12.avgusta 1998. godine sa raspletenom kosom i naga, u predvečerje, na obližnjoj Brestovačkoj reci prizivala na zemlju đavole koji svim žiteljima Metovnice nanose štetu. Već sutradan ujutru žigosana je od cele svoje okoline, proglasili su je vešticom koja uz pomoć svoje crne mačke pravi loše mađije. Sa njom su prestali da razgovaraju komšije, izbegavali su je čak i njeni najbliži. Ali kap je prelila čašu kada joj nadležni nisu uputili poziv za glasanje koje se održavalo te jeseni. Okolina je počela da bruji deleći javno mnenje na one što misle da ova žena zaslužuje šikaniranje koje preživljava i one koji smatraju da svaki pojedinac ima pravo na svoja uverenja i da se u njegov lični život niko ne sme mešati.
Baka Ljubinka je prvo istrpila šikaniranje, potom se obratila advokatu Đurđeviću i tužila one koje je smatrala najodgovornijima za hajku protiv nje.
Ispovedila se i nocvinarki »Novosti« i tada se ispostavilo da se iza kulisa o crnomagijaškoj vlaškoj aktivnosti, krije samo sentimentalna priča o sudbini jedne usamljene starice.
Ljubinka je dakle bila tek siromašna penzionerka, kojoj se jedina ćerka odavno skućila sa mužem, pa je od tada živela sama. Od svoje majke, Ljubinka je naučila da obrede i tradiciju valja poštovati pa je svake godine 12. avgusta, na Poklade, najveći praznik kod Vlaha, izlazila na reku i obavljala ritual koji je naučila od predaka. Verovala je da će time sprečiti moguće zlo za svoje najbliže. Uz bajalicu “Kako voda prođe kroz sito, tako i prokletstvo nek ode niz vodu…” ona je kroz sito prosipala vodu i niz reku puštala obredni hlepčić na koji je ubola četiri upaljene sveće.
Ali, na Poklade te 1998. godine, svetlost na reci, koja nikako da se ugasi, primetila je Desanka Žurž. Videla je iz svog dvorišta kada je nešto posle osam sati uveče izašla da u bašti nabere paradajz. Pomalo uplašena a više radoznala, Desanka je ostavila činiju i pošla prema obali. Kada se približila, otkrila je i ritual baka Ljubinke.
U strahu da se, kako je izjavila pred sudom u Boru, ne desi nešto loše deci koja se tu stalno igraju, Desanka je prvo zahtevala da Ljubinka prekine ritual. A kako je ova nije poslušala, glasno je vikala pozivajući u pomoć i ostale komšije. Oni su se odmah odazvali i na sudu posvedočili da su niz reku to veče zaista plovile sveće, da je baka Ljubinka u ruci imala sito ali da je bila obučena, a ne naga, kako je to Desanka sve vreme tvrdila.
Da li se Ljubinka zaista munjevito obukla kako je to tvrdila njena komšinica ili je Desanka taj momenat izmislila, ostaće zauvek misterija. Ali, još to isto veče glasina o “seoskoj vračari koja gola šeta niz reku” munjevito se pronela selom a Ljubinka je, kako je rekla sudiji, zbog Desankinog ogovaranja, postala predmet javnog prezira i sramoćenja. “Kad god nekom umre svinja ili se razboli dete”, požalila se “krive mene. Čak je i moja porodica postala predmet ismejavanja na svakom javnom mestu u Metovnici pa me sada i rođena ćerka izbegava. Da sam veštica prvo bih sebi neku korist donela”, govorila je Ljubinka, a onda, kao da se nečega dosetila pomalo zajedljivo je dodala: “Ne bi valjda da sam moćna, živela u ovakvoj straćari, sama i sa ove dve, eto bele, a ne crne, veštičje mačke”
Kako ne pripada ni jednoj sekti, ne bavi se crnom magijom i hrišćanka je, Ljubinka je odlučila da zaštitu i pravo na sopstveno ubeđenje zatraži od države. Njen advokat Đurđević, uspeo je da dokaže da je Desanka Žurž, koja je ove glasine pronela po selu, izvršila krivično delo uvrede a tokom procesa odbranjeno je i pravo svakog pojedinca da sprovodi svoje religiozne običaje i čuva tradiciju predaka koja je duboko ukorenjena u svesti.
»Na sudu dokazala da nije veštica«, naslov koji je u doba visoke tehnologije osvanuo u tiražnim dnevnim novinama, ukazivao je na mogućnost da mnogi ljudi u pamćenju još uvek drži sećanje na prastare rituale kojima žele dobro i sebi i drugima. I mnogi su se složili kako je zaista red da hajka na veštice i na ovim prostorima napokon postane prošlost.

ANTRFILE
Istorija
Bojao ih se i Karađorđe

Zapis sačuvan u Timočkoj krajini iz 1811. godine, kaže da je Karađorđe u Gurgusovac (današnji Knjaževac) poslao vojvodu Antonija Pljakića, inače svog zeta poznatog pod nadimkom »zver-čovek«, da tamo »sredi stvari«. U raportu koji je nekoliko nedelja kasnije Pljakić poslao velikom srpskom vladaru, naznačeno je da je on izvršio svoj “časni vojni zadatak” i pohvatao sve tražene odmetnike. Dodatno je, pohvalio se, »usred Gurgusovca ispekao jednu živu babu jer je narod optužio kao vešticu«.
U odgovoru velikana Karađorđa, Pljakić je pohvaljen za sve uspešno ispunjene ciljeve, i za ono pečenje naravno, jer su bili u interesu države.
Ovo je na sreću, zadnji zapis koji svedoči o spaljivanju žena u Srbiji.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…