Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Veštičarenje i lov na vampire i danas je aktuelno u Srbiji (3) piše Jasna Jojić

Prvo pljuni pa pređi raskrsnicu

Mnogi koji bi da se oslobode pucketanja po kući i poseta duhova idu po pomoć u Homolje kod baka Jaglike koja upozorava na opasnosti s raskrsnice. Tamo se okupljaju i vampiri, koji često pohode žive zbog patnje i griže savesti.
————-
Baka Jaglika začeta i ostarila u ravnicama Homolja nema samo neobičnio ime već joj je i hobi onako, baš čudan. U svom kraju a izgleda i šire, poznata je po veštičarenju. Ume, pričaju oni koji je znaju, da ulovi vampira, uništi zlog demona pa i vešto da se izbori protiv onih loših ljudi koji drugima, mađijanjem, svesno čine zlo.
Baka Jaglika dakle sve ove čudnovate pojave kontroliše snagom svojih bajalica a veštinom mamljenja u pivsku ili flašu od vina, naučila je i da žive oslobađa mrtvih ljudi koji nikako da pronađu svoj mir.
-Boca u kojoj se hvata vampir mora biti tamna inače poso propada – pričala je baka Jaglika publicisti Zlatimiru Pantiću, autoru knjige »Tako je bilo očijumi«. – Nekada sam ih i ja kao i drugi lovci na veštice i vampire hvatala u tikvu ali oni su bezobrazni. U, da vidiš samo kako znaju da budu lukavu i izmišljaju “krivine« da uteknu. Ja ih dozovem u tikvu a oni kažu ne mogu da uđu jer im je kobojagi rupa mala. Svašta.. Onda se ja setim pa donesem flašu. E tu mi retko izmigolje, primami ih miris vina ili rakije. A kad zapušim bocu i bacim je u reku nema šanse da izađu. Plutaju tako po svetskim velikim vodama zauvek….
Kada ovo izgovori baka Jaglika, svako bi joj poverovao. Jer ona lovi demone na raznim »teritorijama«. Zovu je iz čitave Srbije, a ona onda pronađe zgodno mesto da čari posadi: radi i kod vodenica u kojima spavaju drakovi, na bunjištima pored groblja jer odatle može da motri na mrtve koji pokušavaju da izađu iz svoje rake, i kako kaže, najčešće na rasršćima.
Preciznije na svim tačkama gde se ukrštaju putevi, staze i prtine. I upravo je ta činjenica Jagliku učinila tako popularnom a priču ove homoljske vračare uverljivijom. Naime, tokom niza razgovora koji su mnogi etnolozi, Zlatimir Pantić, pa i vaš reporeter načinili sa vačarama i njihovim »klijentima« širom Srbije, raskrsnice su se često pominjale. Tako je i obelodanjeno da su one u stvari najnečastivija mesta i “jao” onome ko ne pazi, pa pređe kroz sam centar, tamo gde se presecaju dva puta.
Raskrsnica je doduše od pamtiveka u svim civilizacijama, mesto na kome se nešto koncentriše i potom ponovo razgranava. Većina puteva i u svetu, i kod nas, trasirana je hiljadama godinama unazad i kasnije je samo savremeno opremljena. Zna se da su današnjim, modernim saobraćajnicama nekada volovi vukli kola rimskih legionara, Ilira i Slovena. I još uvek je u narodu živ običaj da se od samoubica ne opraštaju na organizovanom groblju već na raskrsnici, kako bi se grešnik zbunio i ne bi pohodio porodicu koju je ostavio za sobom.
I sahrane moraju da zastanu na svakoj raskrsnici. I one »paganske« ili ateističke, i one koje predvodi hrišćanski sveštenik. Odvajkada se veruje da ukoliko je mrtvac ostavio za sobom nerašćišćene emocije i odnose, može poželeti da se vrati. U tome ga sprečava raskršće, jer se zastajkivanjem duša zbunjuje, objašnjava Jaglika značaj raskrsnica u sujeverju.
Znajući dakle sve to, raskrsnicom se kao kultnim mestom za uspešno “mađijanje”, služe i profesionalci, ali i običan svet. Ona je prebivalište mnogih magijskih moći, bilo da se tu nešto ostavi ili se sa nje pokupi. Otuda i mnoga verovanja vezana uz nju.
Prva opasnost vreba već kada se neoprezno, kroz centar, preseče raskršće puteva. To nikada ne treba činiti jer na raskrnice mnogi bacaju predmete u koje sami pokušavaju da umetnu svoju nesreću, nadajući se da će ona preći na druge koji ih slučajno nađu i pokupe. U tu se svrhu naravno najčešće ostavlja ono čemu ljudi teško odolevaju. Zlato ili novac.
I, dok se sa zlatom reskira jer ono teško gubi svoja dobra zračenja koje nosi iz utrobe zemlje, novac je pravi rekvizit za prenošenje nesreće.
U Srbiji, posebno na istoku i jugu, mnogi veruju da ovako mogu izlečiti svoje bolesti poput kožnih osipa, glavobolje i drugih nedaća za koje se teško nalazi uzrok pa i lek. Zato tri večeri za redom protrljaju obolelo mesto vrednom monetom a potom je ostave na raskrnici da je neko u svojoj pohlepi pokupi. Pri tom ih kažu ne grize savest jer se osećaju kao da su svoj lek nečim platili.
Na isti način i vračare – veštice za potrebe svojih pacijenata koje zahtevaju mnogo truda, koriste raskršća. Pošto će im za uspeh biti potrebna sva sila stihijski raspoložene prirode, one biraju doba kada im u kontaktu sa njom niko neće smetati. Duboku noć, kada se krv ledi u žilama od tišine. Pred raskrsnicu se skidaju gole i samo njihov tihi šapat kojim izgovaraju bajalice, para sablasni muk. Tako obično mole određene demone da izađu i pomognu da se neutrališu tuđe čini ili da se slične odašalju.
Raskrsnice su međutim veliki problem svim ljudima u svetu. U svakoj religiji one su poznate kao mesto za prenošenje zla.
Poznati antropolog Džejms Frejzer, u svojoj etnološkoj antologiji »Zlatna grana«, piše da Bahime koji žive u Ugandi prave kip od ilovače, koji sliči čoveku. Uganđani veruju da ako se njime protrlja bolesnik pa se potom kip zakopa na raskrsnici, bolest obavezno prelazi na prvog prolaznika. Ritual izaziva jak strah među ljudima pa ga je zakon Ugande zabranio a one koji ga sprovode kažnjava smrću.
Ali teško da je zakon uspeo da iskoreni magiju, bilo kada ili bilo gde. Prokletstvo sa raskrsnica jednostavno je duboko u podsvesti u ljudi. I mnogi su uvereni da će služeći se tim saznanjem, rešiti svoje nedaće.
Veštice, posebno one u Srbiji, međutim, žele da zaštite i one koji za to prokletstvo nisu čuli, a postaju njegove žrtve slučajno. I još gore, kad im se nanižu maleri, niti znaju odkuda su oni došli niti kako da ih se reše. Mada, sudeći po priči vlaših vračara – veštica koje obitavaju u Borskom i Požarevačkom okrugu, i za to postoji lek.
Najednostavnije je obići raskrsnicu. Ali ako neko baš žuri i mora je preseći preko centra treba da se seti i pljucne tri puta.
-Zagarantovano ste tako uklonili uroke koje na tom nečastivom mestu možete pokupiti i nema šanse da vas pohode demoni ili vampir – tvrdnja je baba Jaglike.
Sa vampirima je nešto komplikovanije. Posebno ukoliko su se i oni nastanili na raskrsnici. O tome je etnolozima i novinarima najviše pričala, pre sedam godina preminula vračara iz Bora, Desanka Perić:
»Najveću borbu s vampirima, vode Vlasi. U istočnoj Srbiji tradicionalno se veruje u njihovo postojanje. Vlasi vampira zovu Mojor. To je čovek koji posle smrti nije našao mir zbog zla koje je činio tokom života, i zato oseća neodoljivu potrebu da deluje u materjalnom svetu. To uznemirava njegove bližnje pa su vlaški običaji prepuni rituala kojima im se ukazuje pomoć, da se oslobode greha koje su počinili za života, da vrate svoje dugove, i umire svoju nemirnu dušu«. U knjizi »Čuda vlaške magije«, u kojoj je zapisana ispovest Desanke, ona je rekla i: »Ali postoji i drugi mnogo češći i opasniji činovi vampirisanja. Oni se dešavaju ljudima koji su umrli iznenada bez sveće a njihovi najbliži im nisu posebnim pomanama i ritualima, pomogli da na drugom svetu nađu pravi put. Vampir postaje i onaj kojeg je dok je mrtav ležao na odru preskočila neka životinja (obično mačka) ili čovek. Opasnost postoji čak i ukoliko je preko pokojnika nešto preneto. Duša ovako preminulih ne odvaja se od tela. Ne odlazi na onaj svet, već prvih 40 dana luta uzimajući čas svoji stari oblik, čas se transformiše u pticu ili neku drugu životinju. Noću dok svi spavaju ona pokušava da sazna šta joj se dešava. Besomučno juri ulicama, sedi na obližnjim raskršćima i nikako ne može da dokuči iz kog je pravca došli i kojim bi putem trebalo da pođe. Zarije svoju glavu u prozračne, već omlitavale ruke i dugo, šćućurena pored nekog šipražja razmišlja. Obuzima je prvo tuga, potom očaj a onda i bes. Sudbina ih je, kaže vračara Desanka Perić, strašno kaznila. Neki se nikada ne snađu a oni koji se dosete gde im je stari dom, vraćaju se u njega. Lupaju po prozorima, ulaze na tavane i sve škripuće i pucketa dok oni ‘hodaju’. Živi ukućani postaju preplašeni i paralisani neizvesnošću. Jer zbunjenom vampiru svašta može pasti na pamet. On je i tamo i ovamo, ili, ni tamo ni ovamo. Njega ne boli ako činiju sa vitrine baci sebi na glavu. Ali predmet koji se iznenada sruči i razbije u sitne stakliće i te kako može povrediti žive. Svog strašnog dela vampir je svestan tek kada svoje drage vide izranjavane ili kako pate. Pokušava da im priđe, da im pomogne ili uteši. Otvara usta, siguran je da izgovara reči. Pomera ruke ubeđen da miluje svog bliskog rođaka. Ali, živ čovek ne reaguje. Ništa se ne čuje, ne pomera.«
»Mojor pati više od nas ljudi. Ponekad se međutim brzo prilagodi, i zna kako da pomogne i sebi i ukućanima sa kojima živi«, rekla je Desanka Perić i isticala: »Teško je međutim sa onima koji upadnu u nepoznato društvo živih ili umru sa strašnom mržnjom. Tada se ni posle 40 dana, kada se za stalno nastane na ovom svetu, ne trude da budu bolji. Čak postaju još zlobniji. A teško ih je prepoznati i uništiti.Jedini lek za takve je dobra veštica – vračara. Ona traži vampira dok ga ne prepozna i identifikuje ga ko je on bio dok je živeo. Onda se pronađe njegov grob, koji je po pravilu u blizini mesta ili kuće koje on pohodi i pravi štetu ili tu plaši žive. Grob se malo raskopa otprilike u predelu grudi, u sumrak, pod svetlošću punog Meseca. Onda se pozivajući ime na koje se povampireni odazivao tokom života, u rupu saspe tri litra vrelog crnog vina, ugrejanog na vatri koja se zapali na dnu humke. Vino opije vampira i očara njegov duh tako da je lako zabiti jaku glogovu granu u tu rupu. Duša nesrećnika se potom smiri zauvek. U našem kraju ovaj ritual ponekad izvodi i porodica preminulog koji se nije upokojio posle smrti. Tako ga živi odagnaju iz svojih snova a sebe vade iz strašne žalosti i tuge.«

Antrfile
Preventiva
Probodeno telo upokojena duša

Po verovanju naroda i zapisu etnologa Svetislava Prvanovića, jedini lek koji postoji u drastičnim situacijama, kad se živi suočavaju s vampirima, je da se preminuli (ako postoji iole sumnje da će se povampiriti) pre sahrane probode iglom ili trnom. Da mu se telo načne. To se (doduše teže) može učiniti i u periodu od prvih 40 dana. Ovaj se običaj skoro redovno koristi i danas. U Srbiji, posebno u Timočkoj krajini. Tamo je retko kome čudan zahtev živih da otkopaju grob svog preminulog rođaka. U nuždi se to skrnavljenje groba toleriše čak i na velikim gradskim grobljima. Naravno sa upozorenjerm da se obred obavi u sumrak, kako se obični posetioca grobova ne bi uznemirili.

Podtekst
Romi
Rađanje vampirske dece

Romi u Srbiji ne samo da i dalje gataju, već se striktno pridržavaju i običaja sahranjivanja svojih najbližih. Kako kažu, pre svega zbog bojazni od vampira. Oni dakle duboko veruju u mogućnost da se čovek posle smrti povampiri pa, pre sahrane pozovu svoje gatare – veštice koja mrtvome, vatom zapuši sve otvore na telu, kako mu duša kroz neki od njih ne bi izašla. Ona se stara i da se u grob, pod leš stavi koža od ovna a preko tela daska da ga zemlja ne može dodirnuti. Kada umre muškarac kopa mu se grob dubine koliko je preminuli dug od stopala do pojasa. Žena se kad umre meri do grudi, kopa joj se dakle dublji grob jer se veruje da je ovaj pol što grešniji, što emotivniji, pa se duša iz takvog tela češće vraća među žive da ih pohodi, uznemirava, opominje.
Kad preminulog zatrpaju u zemlju, kod oba pola, u humku se kod glave i kod nogu, zabodu kolci o koje se odmah razbiju testije sa vodom. Potom se na samom grobu živi posluže alvom, operu ruke i u prvoj se birtiji zaliju za dušu pokojnika rakijom.
Često se i peva do zore da mrtvome put bude veseliji. Duša će proći ili kroz »dženem« (pakao) da bi se mučila ili kroz »azbašču« gde se odmara. Ali do oba vodi isti most, tanak kao slamčica. Zbog bezbednog prelaza mrtvog sa jednog na drugi svet, na groblje živi izlaze trećeg i sedmog dana posle sahrane.
– Oni koji se povampire i pored toliko predostrožnosti,- priča Romkinja Mehmeta, gatara iz Pančeva, – pretvoreni u bilo koje biće, izlaze iz groba prvih 40 dana svakodnevno, sem subotom. Vampiri uveče obično posećuju svoje udovice i trude se da one zatrudne kako bi nastao vampirov sin. Ukoliko mu se za to vreme ništa loše ne dogodi, zauvek se vraća na ovaj svet. Ako se ne vrati u subotu treba raskopati njegov grob i izbosti telo mrtvog iglom, nakon čega se sve okolo spaljuje. Mada se kasnije čak i njima u vrema Ramazana i Bajrama (kod Roma muslimanske vere) ili za one druge, u vreme hrišćanskih zadušnica, daje tevit. Mi mislimo, dosta im se duša namučila na ovom svetu pa nek im se, makar bili i vampiri bar na onome odmori.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…