ĆUPOVI I ANTIČKI I ČETNIČKI
Piše Jasna Jojić
objavljeno u Dosijeu X, 2001.
Kada u rano proleće zabije motiku u tvrdu zemlju, skoro da se svaki seljak iz Timočke krajine ponada da će ga ovaj put po služiti sreća i da će doći do blaga koje se u njoj krije U tome ga ohrabruju ne samo mnoge legende o zakopanom antičkom, hajdu- čkom ili četničkom bogatstvu već i dobre vesti koje najčešće u ovo doba godine pristižu sa svih strana Istočne Srbije.
Skoro da svake godine pred setvu pukne glas o nekom sluč ajno iskopanom ćupu sa novčićima, pronadjenoj statuici iz starih rimskih radionica ili praistorijskoj keramici. Tako su već početk- om ove nedelje počele dostave po tamošnjim muzejima. Zavijeno u beli papir, seljaci sa strahopoštovanjem stavljaju pred kustose ono što su iščeprkali iz zemlje. Puni su nade da se radi o nekoj ve likoj vrednosti.
-Dečkić iz Oštrelja doneo je nedavno u borski muzej me- singanu šnalu za pojas iz prošlog veka. Otišao je razočaran što je ne možemo otkupiti jer u depou već imamo slične- kaže Rašela Komljenović, vodič kroz borski Muzej rudarstva i metalurgije – Ali se često dogodi da tako dobijemo i vrlo značajne predmete. U Banjskom polju često se nadju starorimski novčići. Čak je i ćup pun bakarnih srednjevekovnih parica u našoj stalnoj postavci pro- nadjen u poljskim radovima.
Jupiter pod krampom
Na ovaj način otkriveno blago je tokom prethodnih godina bilo i smernica velikih arheoloških istraživanja. I dalje postoji dilema da li bi Rudna Glava, najstariji rudokop u jugoistočnoj Evropi, ikada bio istražen da šezdesetih godine sasvim slučajno u blizini nije pronadjen keramički žrtvenik star pet milenijuma. Davne 1950. u staroj Brzoj Palanci seljaci su podarili nauci i nalazište Aluna. Čim je video deset predmeta od bronze koje je pronašao Petar Kostić, naš akademik Dragoslav Srejević znao je da je na tragu starom naselju iz bronzanog doba.
Čak je i jedinstveno u svetu, svetilište Jupitera Dolihena u starorimskom kastelu Egeta, pronadjeno u poljoprivrednim radovima. Kopajući rupe za svoj voćnjak, kako kaže arheolog Dušanka Vučković Todorović, izvesni M. Perić otkrio je četiri skulpture od belog mermera, dva orla, bronzanu tablu sa latinskim natpisom i još mnogo vrednih nalaza.
– Sada, nakon tri decenije intenzivnih arheoloških istraži- vanja na području Timočke krajine znamo da tu nema čuda jer je ovaj prostor oduvek bogat rudom, bio sedište značajnih centara u svakom periodu civilizacije. Mnogo toga stoji pod zemljom i če- ka da bude pronadjeno – kaže Sladjana Djurdjekanović, direktor Muzeja u Boru naglašavajući da medju ovim neobičnim “arheolozima” sa plugom i motikom, ipak nisu svi savesni.
Pri izgradnji vikend naselja i obradi zakupljenih placeva na Borskom jezeru nadjeno je mnogo keramike ali, kaže ona, samo je jedna osoba donela kese sa nalazima. Od prošle godine zna se da u blizini Jezera leži jedinstveno praistorijsko groblje. I da su velike mogućnosti da se tu negde nalazio i “grad”. Pa osataje pit- anje koliko je vrednih arheoloških nalaza uništeno.
-Danas se takva otkrića češće kriju. Nešto zbog nade da oko jednog nalaza počivo veliko bogatstvo. A nešto i iz bojazni da bi u slučaju istinitosti tih pretpostavki po nalogu Zavoda za za- štitu spomenika morali da obustave svoje delatnosti na zemlji – ka že Sladjana Djurdjekanović – Tako mnogi nalazi umesto u muzejima završe u nekoj zalagaonici ili kod privatnih kolekcionara.
Ali sem antičkog i turskog, zemlja oko Timoka pouzdano je puna i skorije pohranjenog blaga koji su ljudi ovog kraja zakopavali sve do pre par decenija. U strahu od ratnih pohoda, vlasti, lopova…To su uglavnom zlatni dukati ili grumenje isprano iz zlatonosnih reka istočne Srbije. Preci su kažu žitelji ovog kraja, obično ostavljali i mapu ili neki znak svojim potomcima. Ukoliko bi se ona vremenom zagubila naslednici iz četvrtog ili petog kol ena tragali bi za blagom po celom imanju. A mnogo ih je i koji veruju da ga mogu naći uz pomoć legendi.
Uskršnji nebeski vodiči
Timočani i danas veruju u mogućnost da do zakopanog bl aga dodju prateći znakove koji im sa neba, od samog Boga kako kažu, dolaze pred zoru na Božić ili Uskrs. Tih svetih dana, svake godine na tamnom nebu, pojavi se plamičak koji se ubrzo rasp lamsa u veliku vatru i osvetli put onome kome je sudjeno da svet lost ugleda. “Požar” na nebu tri puta se povećava i smanjuje.Tada svako ko je primeti i izdrži blještav sjaj, treba da joj podje u susret izgovarajući polušapatom: “igra zlato”.
U blizini te svetlosti, tvrde predanja sa Timoka, mora da se nalazi sledeći znak. Uglavnom drvo ili kamen sa urezanim simbo lom ribe ili neke druge plodne životinje. To je mesto gdetreba kopati. Ali, zajedno sa srećnikom odabranim da pronadje zakopano blago, naŠkakljivom mestu pojavljuju se čudna mitska bića, Talasoni. To su duhovi ljudi zakopanih zajedno sa blagom, zaduženi da ga čuvaju. I oni su zadnja provera da li je kopač zai sta odabran dase preko noći obogati ili jeslužajno zalutaou mistični svet utvara i blaga.
Ako je u pitanju prevara sudbine, put do zlata mu se zat vara, on se vraća kući i ubrzo ga sustiže strašna kletva. Čak i oni koji su skriveno zlato nalazili slučajno po pećinama, nisu bili bezbedni. Etnolog Jasna Mijailović u svojim istraživanjima naišla je na legendu da su se seljaci tada dovijali i vredan prtljag iz špilja iznosili uz pomoć trave raskov koja ima moć da otvara sva vrata.Raskov je neobižnai retka biljka, mnogi žak tvrde dai ne postoji.Ali Timožani kažu da je ima samo jevrlo retka i može se naći tamo gde jež ili kornjača legu svoje mlade. Vešti seljaci iz okoline ukradu malene kornjaže i ježiće. Njihove majke zabrinute za svoje mlade podju u potragu i kada nadju busen raskovnika uz miris koji se sa njaga širi prizovu svoje mlade. Sve to iz prikrajka šacuju tragaoci za zakopanim blagom. Kada se majke sretnu sa svojim mladuncima oni im otimaju raskovnik i uz pomoć njega “otvaraju” sva zaključana vrata pećina ili zemunica u kojima se nalazi blago.
Magijski rituali krvlju
Onaj, ko bi se i pored velikih prepreka dočepao blaga “nep ozvan”, potražio bi pomoć od vračara koje su magijskim obre dima, pozivajući više sile, odredjivale kakvu je žrtvu potrebno po dneti za uzvrat. Kopači su veštim, mudrim staricama za tu priliku donosili grumen zemlje sa mesta odakle je zlato iskopano a one su proveravale da li je plen proklet. Ako je blago stečeno “kr vavim” rukama za njega se morala podneti ljudska žrtva. Što je bl ago bilo veće, i žrtvaje morala biti strašnija. Ponekad su sazazlato trampili” žak i najstariji žlanovi porodice, ali uglavnom dobrovoljno. Ljudska žrtva danas je zamenjena blažim metodom. Kada neko pronadjezakopano blago, vražara preventiveradi pusti pomalo krv izprstai tako sanalazača skine eventualno prokletstvo.
Svi ovi rituali suvišni su ukoliko jepronadjeno blago “ne vino”. Tadasesamo izzahvalnosti, pričanam MilanRadušević izBora, zakolje ovan ili petao. Nekada se se žrtva odredjivala i
prastarim običajem posipanja pepela spaljene vinove loze na mestu gde se kopa. Trag životinje koji bi se pokazao, označio bi i koju žrtvu treba prineti. Životinja se klala i na ražnju vrtela u smeru kazaljke na satu iznad jame sa zlatom. Za svakog kopača žrtva je podnošena posebno.
Tragači i kopači zakopanog blaga inače od davnina poznaju i sopstvene kodekse od kojih nikada ne odustaju. Po Troj anovićevoj knjizi “O vatri u srpskim običajima” oni su se oduvek striktno držali odredjenih pravila: zlato su kopali samo noću jer se danju “pomera”, pre kopenja izbegavali su blud, laži i nepoš tenje, sve vreme klonili su se pogrdnih reči i psovki a tokom sa mog rada bila je potpuna tišina. Blago se medju tragačima delilo na jednake delove a malo zlata ostavljano je na dar čuvaru Tala sonu. Za slučajnog prolaznika koji bi ga kasnije našao, govorilo se da ga je obasjalo sunce.
Narod ovog kraja veruje da je zlato čak opasno samo po se bi pa se uz potragu za njim vezuju i padavica kod devojaka, ču dne bolesti i nesreće, a smatra se i da su pegavi oni koji su kao de ca ostavljani na mestu gde je zakopano blago.
Ta verovanja hiljadama godina žive u narodima istočne Srbije pa su ga oni, primorani da od zlata žive, radije vadili iz re ka koje su presecajući doline otkrivale mnoge rudne žile i u svom mulju nosile i kristalne škriljce sa ljuspicama zlata, nadajući se iznenadnom plavičastom svetlu na nebu koji bi ih odvelo na pra vo mesto. Do nekog starog hrasta ili bora ispod koga treba zabiti motiku. Još uvek o tome govore u zimska predvečerja planirajući kako će već na proleće poći u potragu. Pri tom umesto popularnih serija sa malih ekrana, sami režiraju zanimljive narodne priče o tome hoće li na onoga koji nepozvan dodje do zakopanog blaga pasti prokletstvo. I dosećaju se recepata svojih predaka kako se od njega odbraniti.
Pomoć se tražila i od vračara koje su magijskim obredima uz više sile, odredjivale kakvu žrtvu pronadjeno blago zaslužuje. Uglavnom se za tu priliku puštala krv iz malog prsta ili bi se ri- tualno klao petao ili ovan. I sada bi to činili, kažu oni, samo da im je da svoje prolećno blago nadju.
