Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Novinar Borislav Lalić

Borislav Lalić novinar i publicista o američkoj politici prema Srbiji, o (Solani), Titu i Kastru.

SRBIJA, VRUĆ KROMPIR U RUKAMA SOLANE

Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji “Novosti”

Onog trenutka kad su Amerikanci u aktivnu vojnu bazu u Ohaju doveli Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića bilo je jasno da neće odustati od svojih ciljeva, i, da će zauzimajući Kosovo, izbrisati demarkacionu liniju nekadašnje Jalte, da će ojačati uticaj na Evropu, pokoriti Rusiju i obezbediti primat nad prirodnim resursima Kavkaza i Bliskog Istoka. Bez obzira na EU-leks na Kosovu, Vašington neće odustati da Srbiju uključi u NATO.

* Amerikanci će možda, posle recesije izgubiti neprikosnovenu vodeću ulogu u svetu, ali, njihovi vitalni ciljevi biće uvek aktuelni. Oni neće posustati dok i Srbija ne uđe u NATO

* Nikome nije jasno zašto je Solana od levičara, člana zabranjene Socijalističke stranke Španije, protivnika američkih vojnih baza u Španiji i NATO-a, postao čovek koji je u Evropi posle 55 godina mira, povukao ratni oroz NATO alijanse

* Istog dana kad je Solana sleteo u Prištinu da Tačiju čestita nezavisno Kosovo, njegov ideološki drug, šef španske diplomatije Migel Anhel Moratinos, saopštio je da španska kraljevina nikada neće priznati nezavisnost Kosova

* Tito je bio pompezno dočekivan u Latinskoj Americi ali SFR Jugoslavija se nije dovoljno angažovala da na tim prostorima bude prisutnija

* Kastro nije bio komunista već buntovni, mladi buržuj ali su ga prema Sovjetskom Savezu i komunizmu gurnule Sjedinjene Američke Države

* Dejtonski pregovori bili su vešta režija jer su sam Sporazum mnogo ranije napisali i fiksirali Amerikanci. Tako su oni i jedini dobitnici

Posle dve decenije izveštavanja iz Sjedinjenih Američkih Država, Ujedinjenih Nacija, Španije i zemalja Latinske Amerike, za agenciju “Tanjug” i Kompaniju “Novosti” i, nakon višegodišnje funkcije urednika unutrašnjo-političke rubrike u dnevnom listu “Večernje novosti”, Borislav Bora Lalić je, u profesionalnim krugovima, ostao prepoznatljiv kao vrstan analitičar. Njegovi tekstovi, i rasuđivanja koja se iz njih naslućuju, bili su oslonjeni ne samo na informacijama, već i na profesionalnu intuiciju. U njima je precizno predvideo mnoga dešavanja na prostoru nekadašnje SFR Jugoslavije a potom i u Srbiji. Sa takvim analitičkim rejtingom, u intervju koji je ekskluzivno dao za “Reviju 92”, Lalić zaključuje da Srbija gubi dragoceno vreme odupirući se neminovnostima globalnih međunarodnih tokova.
* Vaša karijera dopisnika iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Ujedinjenih Nacija (UN), poklopila se s’ predsedničkim mandatima Ronalda Regana i Bila Klintona, odnosno s decenijom kad su iz Vašingtona i Njujorka, za SFR Jugoslaviju a onda i za Srbiju, stizale samo nepovoljne vesti. Kako objašnjavate taj stav Amerike? Da li ste pristalica teze teorije zavere protiv Srba kao “vekovnog trna u oku sveta”, ili mislite da su tu u pitanju, ipak, tek interesi velikih sila?

– Ne mogu biti zagovornik teza o nekim teorijama zavere protiv Srbije, jer sam posle decenije života i rada u Americi uvideo da oni uvek imaju striktno i jasno zacrtan cilj koji se naravno podudara sa njihovim interesima. Uticaj koji oni imaju i na Evropu i na UN je ogroman, i prvi put sam se u to lično uverio izveštavajući iz UN kada su Srbiji uvođene sankcije.

* Da li ste te 1992. godine, kad su UN proglasile embargo Srbiji, mogli da naslutite da će on biti tek korak ka bombardovanju i prolivanju krvi na velikom delu Balkana?

Solana

Solana

Priznajem da nisam. Verovao sam da se baš niko ne može usuditi da baca bombe po Evropi iako sam dobro znao da Amerikanci imaju ogroman interes i želju da se ukopaju na Balkanu jer preko njega postižu više ciljeva – drže pod kontrolom celu Evropu, pritiskaju Rusiju, a samim tim otvaraju puteve ka Kavkazu i Bliskom Istoku.
– Oni su, u suštini, na kraju 20. veka samo do kraja rešili problem zaostao posle Drugog svetskog rata. Tada je u Evropi postavljena demarkaciona linija, takozvana Jalta, koja je Stari kontinent podelila na pola, na zapadni deo koji je bio američka interesna svera i istočni, deo pod uticajem nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Amerikanci su ratovima na prostoru bivše SFR Jugoslavije, izbrisali tu granicu, Evropu su stavili pod svoju šaku, preko Kosova su se primakli Aziji i gde su izvori nafte, velika nalazišta rudarsko-matalskog kompleksa i mnogi drugi resursi neophodni za život čovečanstva narednih vekova.

* Da li to znači da je politika Evropske Unije (EU) ipak samo produžena ruka američke politike?

– To se moglo videti još početkom devedesetih godina prošlog veka. U više navrata sam prisustvovao skupovima evropskih, i političara Sjedinjenih Američkih Država. Na skoro svakome od njih, direktno ili u uvijenoj formi, Amerikanci su Evropljanima poručivali: “Vi za to niste sposobni, i tačka.”

* Kada se i gde, to prvi put moglo primetiti?

– Mnogo puta. Ipak, karte su, čini mi se, potpuno otvorene 1995. godine tokom Dejtonskog sporazuma kojim je postignut mir između zaraćenih strana u Bosni i Hercegovini. Čak i danas o tom se Sporazumu mnogo i piše i priča, i to s’ naglaskom da je njegov glavni kreator bio Ričard Holbruk. Ali, Holbruk je bio samo specijalni izaslanik tadašnjeg američkog predsednika Bil Klintona, a u osnovi Sporazum je bio rezultat strateškog američkog projekta. Holbruk se dakle pojavio na sceni u onom trenutku kad su moćni američki lobiji procenili da se rat i krvoproliće na Balkanu, moraju završiti jer su postigli sve zacrtane ciljeve. On je bio više tehničko lice koje je trčkaralo između tri predsednika, (hrvatskog Franje Tuđmana, srpskog Slobodana Miloševića i bosansko-hercegovačkog Alije Izetbegovića), i prenosio poruke. Sr tri zaraćene republike bivše SFR Jugoslavije, i prenosio poruke. Više nego naivni bili su napisi kako je “Holbruk pravi arhitekta dogovora Franje Tuđmana, Slobodana Miloševića i Alije Izetbegovića”. Mislim da je, ako se tu o pojedincima može uopšte govoriti, daleko važniji bio Voren Kristofer, državni sekretar SAD i američki štab za strateška procenjivanja u Vašingtonu.

* Znači li to da su predsednici tri zaraćene republike bivše SFR Jugoslavije u Dejton “privedeni” tek da stave svoje potpise na ranije precizno fiksirani Sporazum?

Moratinos

Moratinos

– Američki štab za strateška procenjivanja završio je sve što treba, i to je samo trebalo obelodaniti. Za to su znali mnogi upućeni u američku politiku i meni je bilo vrlo zanimljivo da kao izveštač sa Dejtonskog sporazuma posmatram to taktiziranje. Posebno što se većini činilo da to zaista pregovaraju Milošević u ime Srbije, Tuđman za interese Hrvatske i Izetbegović kao predsednik Bosne i Hercegovine. Mnogi su novinari tipovali: “Milošević je postigao mnogo jer je izborio Republiku Srpsku”, drugi su naglašavali kako je najuspešniji bio Izetbegović jer je, u trenutku kad su svi mislili da će Brčko pripasti Srbima, počeo da simulira odustajanje, pa se našlo prelazno rešenje i taj je bosanski grad rešen kao distrikt. A dobitnici su bili Amerikanci.

* Dakle Dejton je bio samo dobro izrežirana predstava? Zašto su pregovori onda toliko dugo trajali?

– Amerikanci su, u to sam se uverio mnogo puta tokom svoje dopisničke karijere odande, u međudržavnim pergovorima uvek, svesno zatezali do poslednje sekunde. I to uglavnom s ciljem da bi pokazali celom svetu kako oni i u najtežoj situaciji uspevaju. Uveren sam da su i Dejtonski sporazum odužili i zatezali planski. Noć pred potpisivanje, Amerikanci su najavljivali kako sve propada, kako se mir na Balkanu ni dalje ne nazire. Dramatizovali su do poslednjeg trenutka a onda je neko iz delegacije SAD izašao i na uvo dopisnika CNN-a šapnuo: “Gotovo je, gruni vest”.

* Vi ste u to vreme u svojim novinskim tekstovima nagoveštavali ovakav ishod. Da li je ta procena razlog što ste za specijalno izveštavanje iz Dejtona, dobili novinarsku nagradu “Svetozar Marković”?

– Verovatno da sam nagradu zaslužio i svojim prognozama. U startu sam znao da su to izuzetno neobični i važni pregovori. Interes naše javnosti je bio ogroman. Zato je dodatno degutantno kad vidim kako se danas polemiše o njima, te ovaj je prvi doznao ono a ovaj ono… Posle 15 godina, svako može da piše šta želi, posebno što trojica potpisnika tog sporazuma, i Milošević i Izetbegović i Tuđman, više nisu među živima.
– U izveštavanju iz Dejtona, a to je trajalo 21 dan, pošao sam od nekoliko, meni poznatih, činjenica.

Holbruk

Holbruk

Prva je bila činjenica da su Amerikanci pregovarače iz Evrope odvukli u SAD i da su za lokaciju pregovora odabrali nedođiju u Ohaju, i to u novembru, kad je tamo hladno, mračno, i sve zavejano snegom. Ta činjenica da čovek čak i ne zna gde je došao, za mene je bila pouzdan znak da su se Amerikanci naoštrili da im pregovori moraju uspeti po svaku cenu. Kad sam još saznao da je određeno da se pregovori održe u Vojnoj bazi koja nije bivša, već aktivna, stopostotno sam bio ubeđen da ih odatle neće žive pustiti dok se ne dogovore.
– Tako sam celo svoje izveštavanje, od početka, intonirao u tom pravcu. Naravno, za izveštavanje sam, kao uostalom i svi drugi novinari, potražio izvore i iz naše i iz američke delegacije. Preko njih sam mogao da “iskopam” šta se unutra, u samoj Bazi, zaista dešava.

* U Americi ste bili i kad je NATO bombardovao Srbiju. Mislite li da su i te 1999. godine sva dešavanja oko Kosova bila unapred isplanirana?

– Naravno. Svi oni humanitarni razlozi, odbrana ugroženih ljudskih prava Albanaca, bila su samo naivno opravdanje za bombe. Pa, dva dana, pred bombardovanje naše zemlje objavljena je anketa “Galupa”, po kojoj 26 odsto Amerikanaca ne zna gde se nalazi Kosovo, a 25 odsto je mislilo da se nalazi u Aziji. “Ljudska prava” su Amerikancima bila samo opravdanje da pred svojim poreskim obveznicima opravdaju silno trošenje para iz budžeta za ratne operacije. Ali, političari iz Vašingtona često su, tokom bombardovanja Srbije potpuno otvoreno govorili: “Naši vitalni interesi dosežu do Kosovo”. Vojna baza Bondstil to potvrđuje.

* Da li je danas, posle recesije koja trese tamošnje berze, Amerika izgubila tu neprikosnovenu ulogu? Ipak su nedavno Kosovo prepustili EU-leksu, snagama evropskih država?

– Čini se da će to oslabiti globalnu ulogu Amerike, ali ne smemo da zaboravimo da su ti vitalni ciljevi SAD još uvek aktuelni i da Vašington neće posustati dok i Srbija ne uđe u NATO. I to će se naravno dogoditi.

* Mislite li da je onda Srbija mnogo izgubila što u NATO nije ušla ranije?

– Tako je. Da smo ušli u NATO mogli smo mnogo toga da izbegnemo i da oko Kosova trgujemo. Ovako ćemo ući u NATO a iz toga nećemo ništa profitirati.

* Sudeći po vašoj tek objavljenoj knjizi “Čovek od krompira”, vi vrlo kritički pišete o Havijeru Solani, koji je kao generalni sekretar NATO-a “povukao oroz” za bombardovanje Jugoslavije i do danas je prisutan u svakom sudbonosnom trenutku za Srbiju. Zašto?

– Solana je deo mojih uspomena iz Španije, u kojoj sam proveo osam godina kao dopisnik Tanjuga. U tim uzbudljivim vremenima zanosa koji se na ulice španskih gradova izlivao posle Frankove smrti, ime Havijera Solane Madariage, ostalo mi je u pameti kao nedokučiva enigma koja me kasnije pratila i u Vašingtonu i u Njujorku, pa i posle 2000-te, kad sam naivno poverovao da on, posle svega što je uradio za vreme NATO bombardovanja, nikada više neće zakoračiti u Srbiju.
– On je međutim, samo tri godine kasnije došao da završi ono što NATO bombe nisu, da kumuje stvaranju Državne zajednice Srbije i Crne Gore koja je zapravo bila prelazno rešenje za definitivno razdvajanje dva bratska naroda.

* Krivite li Solanu i zbog odluke da se bombarduje Srbija?

– U proleće 1999. kad se Solana kao generalni sekretar NATO pakta javio iz Brisela, odluku o bombardovanju ondašnje Jugoslavije, već je doneo tadašnji predsednik SAD Bil Klinton, uz bezrezervnu podršku premijera Velike Britanije Tonija Blera. Ostali su ih sledili, više zato što su morali, nego što su bili uvereni da se tek tako, iz čista mira, bez povoda, mimo UN, može krenuti u rat protiv jedne evropske zemlje.
U Briselu je tih dana, sredinom marta zasedao Savet NATO-a. U subotu 20. marta 1999. na televizijskim ekranima se pojavio Havijer Solana. To nije bio čovek kojeg sam znao, generalni sekretar Severnoatlantskog saveza, to je bio generalni general NATO pakta. Preko noći se uživeo u maršalsku ulogu najveće vojne organizacije na svetu. Njemu je zapalo da vodi prvi rat koji je ta vojna mašinerija preduzela u svojoj pola veka dugoj istoriji. Tu je ulogu ozbiljno shvatio. Izašao je sa sednice Saveta i ledenim glasom saopštio: »Savet NATO je doneo odluku da ja odlučim kada će početi udari NATO avijacije protiv Jugoslavije, da ja naznačim koji će biti ciljevi naših udara…»

* Lično ste poznavali Solanu pa vas je to dodatno zabolelo?

– I ja, kao i mnogi drugi njegovi prijatelji pitali smo se kako je moguće da se taj intelektualac, koji je život posvetio borbi protiv ratnog nasilja, nađe u ulozi dželata, i kako je u sredu 24. marta 1999. baš on, a ne general Vesli Klark, koji je iz Brisela raspoređivao avione i bombe, »povukao oroz«. * Ko je bio Solana pre nego što je obukao »uniformu« sekretara NATO pakta?
– Levičar, mladi španski intelektualac koji je političku karijeru gradio na izdisaju Frankove diktature, u zabranjenoj Socijalističkoj stranci Španije. Istrajno se borio protiv Franka, pa protiv rata u Vijetnamu, protiv američkih vojnih baza u Španiji i protiv ulaska Španije u NATO. Posle odlaska Franka i pobede socijalista Filipea Gonzalesa, u tri mandata je bio ministar u španskoj vladi. Povereni su mu resor informacija, kulture i spoljnih poslova, da bi sredinom devedesetih godina, slučajno, ako u politici uopšte ima slučajnosti, postao generalni sekretar NATO pakta, pošto je Španija u međuvremenu ušla u taj vojni savez. Tada je preko noći otkrio svoju drugu prirodu i sa Srbijom je ratovao, držeći u jednoj ruci NATO obarač, a u drugoj slušalicu za direktnu telefonsku liniju sa Vašingtonom.
– Kada se taj neviđeni rat završio, Solana je ostao u Briselu i pre nego će postati Visoki komesar za spoljne poslove i bezbednost Evropske unije, u jesen 1999. je, na poziv Klintona otputovao u Vašington. Tamo su mu odali priznanje. Pred postrojenom vojnom jedinicom, uz počasni plotun iz 21 oruđa, šef Pentagona Vilijam Koen, prikačio je u ime Klintona, na prsa Solane «Američku vojnu medalju za posebne zasluge», najveće vojno odličje koje ta zemlja daje civilima.
– «Kao niko drugi u našim redovima», rekao je tom prilikom
Koen, «ovaj čovek je uspeo da odgovori izazovima istorijskog
trenutka sa kojim se suočila Alijansa, da obezbedi njenu pobedu i redefiniše njenu misiju. Imali smo sreću da smo ga imali u našim redovima.»
– Tada je Solana, kao visoki komesar EU, nastavio svoju, zapravo više američku, a manje evropsku misiju na Balkanu. Prvo je realizovao odvajanje Crne Gore od Srbije, a onda se, taman kad’ su mnogi poverovali da je njegova balkanska priča završena, bacio na Kosovo.

* Mislite da je Solana dao podršku Albancima da proglase nezavisnost Kosova?

– Da, i to nije krio. Jer, kada su albanski secesionisti 14. februara 2008, proglasili samozvanu nezavisnost Kosova, Solana je bio prvi visoki strani političar koji je doleteo u Prištinu da Hašimu Tačiju, kao premijeru, čestita. Kakve li ironije!
Desilo se to onog istog dana kada je šef španske diplomatije Migel Anhel Moratinos, koji je kao i Solana iznikao iz redova Socijalističke partije Španije, saopštio da španska kraljevina nikada neće priznati nezavisnost Kosova, jer je to u suprotnosti sa međunarodnim pravom i presedan svetskih razmera. U Španiji, domovini Solane, niko se neće usuditi ni da pomisli na davanje prava na samoopredelenja Baskima, a kamoli da pomene njihovu nezavisnost. Sam Solana međutim, nije u stanju, da objasni kako je došlo do takvog raskoraka između njega i njegove zemlje, u kojoj stav Moratinosa dele i vlast i opozicija.
– Kad su ga novinari tih dana saterali uza zid sa pitanjima
oko slučaja Kosovo, delovao je nemoćno i arogantno, a na pitanje «Po čemu je Kosovo drugačije od ostalih sličnih regiona, recimo, od Baskije?» odgovorio je: «Drugačije je zato što je drugačije».

* Protiv Solaninog angažovanja u NATO-u javno se izjasnio i veliki književnik Garsija Markes?

– Markes je verovatno osetio potrebu da se distancira, jer se sa Solanom svojevremeno prisno družio. Zato sam u svojoj novoj knjizi citirao nobelovca Markesa. On je između ostalog, o Solani napisao i: »Kontradikcija Solaninog života bila je u tome da je on svojevremeno iz sve snage klicao protiv ulaska Španije u NATO, a da sad kao generalni sekretar predvodi tu alijansu u rat. A taj civil, za kojeg smo verovali da nije u stanju ni muvu da ubije, eto, izvršio je bez dvoumljenja jednu od najokrutnijih vojnih operacija stoleća. Nama, njegovim prijateljima, jedina uteha koja ostaje je da verujemo da taj brutalni čin koji je počinio, nije proizašao iz dubine njegovog srca, nego da je to delo kurvinskog prsta njegove zlehude sudbine».

* Tokom svog dopisničkog mandata upoznali ste još mnoge ličnosti važne za istoriju Evrope. Jedan od njih je i David Sikeiros, poznati slikar koji je “lovio” čuvenog ruskog revolucionara i filosofa marksističke misli, Lava Trockog.

– Čuveni meksički slikar Sikeiros, koji se u španskom građanskom ratu junački borio protiv Franka ali je očigledno bio zavrbovan od ruske tajne službe, učestvovao u pripremi atentata na Lava Trockog, ruskog revolucionara koji je, tridesetih godina prošlog veka, pobegao je iz Sovjetskog Saveza od Staljinovog progona. Staljin ga je jurio po čitavom svetu dok ga na kraju nije ubio. Sikeiros je učestvovao u prvom atentatu na Trockog, u Meksiku, kada je grupa zaverenika pucala na njega ispred kuće na Kojoakanu. Iako je iz španskog rata izašao sa činom pukovnika i oreolom slave koju je delio sa elitom ondašnjih svetskih i evropskih intelektualaca, kakvi su bili Andre Malro, Ernest Hemingvej ili Ilja Erenburg, slikar se zapleo u konce sovjetske obaveštajne službe KGB, koja je u Internacionalnim brigadama u Španiji regrutovala svoje ljude, borce spremne da se uvek i svuda bore za komunizam. Sikeiros je, verovatno još pre povratka iz Španije, dobio zadatak da se angažuje na likvidaciji Trockog, “zakletog neprijatelja komunizma”. Taj atentat izvršen 24. maja 1940. nije uspeo pa je slikar završio u zatvoru. Ali nije dugo robijao.

* Sa Sikeierosom ste pravili intervju. Da li se pokajao zbog pokušaja atentata na Lava Trockog?

– Sa Sikeirosom sam razgovarao dva sata pored hotela “Meksiko”, na kojem je on tada radio najveći mural na
svetu. Taj je hotel na 42 sprata gradio meksički multimilioner Manuel Suares koji je unajmio najvećeg muralistu, da za šest miliona dolara, na 8000 kvadrata, oslika “Marša čovečanstva”. Kad sam sa Sikeirosom završio razgovor o španskom građanskom ratu, o meksičkoj revoluciji, godinama provedenim na robiji, pitao sam ga da li će na njegovom muralu, u onom delu gde bude prikazana Oktobarska revolucija, biti i lik Trockog. Presekao me je pogledom i odsečno rekao: »Gospodine, naš razgovor je završen. Ja moram da radim».

* Vi ste bili dopisnik iz Španije i kad je umro tamošnji diktator Franko. Kakve utiske nosite iz tog vremena?

– Od 1969. godine, kad sam postao dopisnik, u Španiji sam boravio u dva mandata, a 1975. kad je Franko umirao bio sam jedini jugoslovenski izveštač. Tako sam svedočio drastičnom preobražaju španskog režima, iz diktatorskog, fašističkog, u demokratski. Iz tog perioda sam napisao knjigu “Čudo u Španiji” jer sam bio impresioniran činjenicom da se Španija oslobodila fašizma bez ijednog ispaljenog metka,prebrojavajući glasove a ne leševe, što nije odgovaralo burnom temperamentu Španaca koji sve vide u crno-belim tonovima i odmah se hvataju za gušu kad su neistomišljenici.

* Kakva iskustva i zapažanja nosite iz Latinske Amerike iz koje ste takođe bili dopisnik?

– U Latinskoj Americi, u Meksiku i na Kubi, proveo sam četiri godine aktivnog dopisničkog staža, a kasnije sam često išao kao specijalni izveštač ili turista. To je čarobni deo zemljine kugle. Većinu tih iskustva sam objavio u dve knjige, o Fidelu Kastru i Če Gevari, a mnoge zanimljive epizode nalaze se i u knjizi “Čovek od krompira”.

* Zašto Jugoslavija i Kuba nisu imali prisnije odnose? Mislite li da se Tito distancirao od Kastra samo zbog odnosa Kube i Rusije ili ga je ipak procenio kao diktatora utopistu?

– Problem kubanskog socijalizma nije u apsolutnoj vlasti vlastodržaštvo jednog čoveka. Kastro je od samog početka do danas, veoma popularan, i ima široku podršku naroda. Pre se može nazvati patrijarhom, duhovnim vođom naroda nego samodršcem.
– Problem kubanskog socijalizma pre leži u tome što je režim Fidela Kastra decenijama bio opterećen njegovim utopističkim idejama. On nije robovao šablonima istorije. Nije priznavao da postoji nerešiv problem. Kad je već gurnut u socijalizam, poverovao da to zaista može biti sistem izuzetne socijalne pravde, slobode i blagostanja, pa je počeo i da se ponaša na taj romantičan način. Ukinuo je ulaznice za sve kulturne i sportske manifestacije, kirije za stanove, čak se zanosio mišlju da treba ukinuti i novac kao buržoasku tvorevinu, uveren da bi ljudi po savesti i svesti radili koliko treba i uzimali onoliko koliko im treba. Zato sam i knjigu koju sam napisao i naslovio “Jedan čovek – jedna revolucija”. Jer, brzo se ispostavilo da to ne može da funkcioniše, zemlja je osiromašila, nemaština narasla, i zbog američke blokade i zbog neefikasnosti tog sistema u kojem je sve nacionalizovano, pa je Kastro 1968, deset godina posle revolucije, morao da donesi zakon protiv besposličarenja, jer novac više nije predstavljao stimulans za rad.
– Tada je došlo do razlaza između kubanskog i socijalističkih i komunističkih režima u drugih država.

* Fidel Kastro je mnoge komunističke vođe, među kojima i Josipa Broza Tita, u to vreme, nazivao izdajnicama?

– Da. On se naročito distancirao od tadašnjeg režima SFR Jugoslavije misleći da je Tito svojim “revizionizmom” izdao osnovne postulate komunizma. Zbližio se sa sovjetskim ideolozima a onda je i od njih otišao korak dalje i približio se Kinezima. Više mu je odgovarao taj ortodoksni socijalizam kakav je pokušala da napravi Kina u vreme kulturne revolucije.

* Tito je onda našao zajednički jezik sa Salvadorom Aljendeom, predsednikom Čilea? I njega ste lično upoznali. Kakav je utisak na vas ostavio?

– Aljende je bio mudar političar i veliki demokrata. Najživlju uspomenu na njega gajim iz vremena kad je bio u Meksiku, nekoliko meseci pre njegove smrti. Ja verujem da su njegovu likvidaciju organizovali Pinoče i američka tajna služba CIA. Tri, četiri meseca pre toga on je pred studentima na Univerzitetu u Gvadalahari najavio da će ga srušiti. Pratio sam ga na tom putovanju i tog se događaja sećam i po tome što sam se tada uverio da objektivnog novinarstva nema. Aljende je te noći, na mitingu u Gvadalahari pričao o sindikatima koje je pobunila CIA, o humanom socijalizmu koji gradi, o tome kako je njegov pokušaj da to uradi u velikoj krizi i da će verovatno propasti.
– O svemu tome i ja sam kao i moj prijatelj i kolega Bil Robinson, dopisnik iz UPI-a napravio izveštaj. Radili smo čak i u istoj kancelariji, ali smo napisali dva potpuno različita teksta. Ja sam napisao kako je Aljende rekao da je zbog pritisaka CIA, koja je pokrenula čileansku oligarhiju i sindikate, pitanje hoće li se tamo socijalizam održati i da nije isključeno da će doći do nereda pa čak i do puča. A moj kolega amerikanac napisao je, koristeći iste podatke i citirajući Aljendea korektno, da je čileanski predsednik priznao da je socijalizam u Čileu neodrživ i da je pitanje dana kada će režim pasti.
– Te sam noći napravio i intervju sa Aljendeom. Stekao sam utisak da je on veliki intelektualac, poput evropskih socijal-demokratskih političara. Nije bio revolucionar, i mislim da je na čelo Čilea, države koja je imala visok stepen kulturnog razvoja, došao da uvede demokratski, socijalistički režim. Ali Americi to nije odgovaralo. Priviđala joj se nova Kuba.

* Tito je imao odličan odnos sa Aljendom. Znači li to da je među liderima koje je popularisao iz tog takozvanog nezavisnog ili nesvrstanog sveta, ipak birao demokratski orijentisane političare?

– Tito verovatno nikada nigde nije dočekan tako pompezno kao u u Meksiku, i ti odnosi, i sa Meksikom i sa Čileom bili su daleko bolji nego s Kubom. Tek kasnije kad se na Kubi shvatilo da će morati da se okrenu Nesvrstanom pokretu, došlo je do određenog zbližavanja između Tita i Kastra. Ali ta komunikacija zaista, nikada nije bila tako prisna i prijateljska kao, recimo, sa Aljendeom.

* Da li su mediji Latinske Amerike, sedamdesetih godina izveštavali o Titu i Jugoslaviji, da li su popularisale Pokret nesvrstanih?

– Jesu, ali nisam siguran da se Jugoslavija u to vreme dovoljno angažovala na tom prostoru, posebno se nije dovoljno trudila da pomogne ideje socijalizma u državama tadašnje leve orijentacije.
– Mislim da je uticaj Rusa na levičarsko orijentisane režime, i levičarske stranke u tadašnjoj Latinskoj Americi, bio presudan. Sovjetski komunisti održavali su komunikacije sa svim komunističkim partijama u Latinskoj Americi i to su držali kao svoj zabran. Verovatno da su to znali i jugoslovenski političari, i koliko god da su i želeli prisniju saradnju, suzdržavali su se, jer je naš socijalizam odudarao od tadašnjeg sovjetskog modela, Kine ili Kastrove Kube.

* Koji deo svog dopisničkog staža smatrate najzanimljivijim?

– Onaj iz Latinske Amerike to se vidi i iz knjiga koje sam objavio o Fidelu Kastru i Če Gevari, koja je tako popularna da će u januaru u izdanju Kompanije Novosti, izaći treće izdanje.
– Latinska Amerika nije “komšiluk”, već je za nas civilizacijski i kulturološki daleko. Tamo je jednostavno, sve tako zanimljivo da čoveku uopšte ne treba mašta da izmišlja. Tek sam tamo shvatio zašto su latinoamerički pisci tako plodni i zanimljivi. Nobelovcu Gabrijelu Garsiji Markesu nije trebalo da bilo šta izmišlja da bi postao književnik, čitan i popularan u celom svetu. Sve što je on napisao tamo je već sam život izmislio

* Kad se danas osvrnete na svoj život da li ste zadovoljni što ste pola novinarskog staža posvetili poslu dopisnika?

– Džejms Reston, bard američkog novinarstva, jednom je prilikom napisao da je biti dopisnik iz inostranstva tako zanimljiva i dobra profesija da bi svaki novinar imao računa da sam sebi plati tu privilegiju, a njemu eto sve drugi plate i još mu objave tekst. Dakle, jeste čista sreća raditi taj zanimljiv posao.
– I ja smatram da sam imao sreću, jer sam za tih dvadeset godina dopisnikovanja iz različitih krajeva sveta, upoznao mnoge, u istoriji važne ljude i svedočio o važnim događajima. Koliko sam mogao da utičem na njihov tok, i koliko to novinari uopšte mogu, veliko je pitanje.
– Trudio sam se da izveštavam što realnije i sa mnogo detalja koji su ukazivali na uzroke svih tih velikih istorijskih događaja a ne samo njihovih posledica. I inače ne pripadam onom delu novinara koji su skloni da kažu: ovo nisam smeo za vreme Tita, ovo mi nusu pustili u Miloševićevo vreme, nije se moglo, nije se smelo. Mislim da nije baš tako. Novinar profesionalac uvek može da napiše sve što hoće, da informiše objektivno a da pri tom sačuva čast. Promenio sam 14 glavnih urednika, neki su bili bolji, neki gori, bilo je i briljantnih i katastrofalnih, ali sam ja ostajao isti, veran profesiji. I, nema rukopisa koji sam objavio a da sam zažalio što sam ga napisao.

Dejton
Vanzemaljci i Balkanci
– U vašim izveštavanjima iz Dejtona, bilo je i pikanterija. Sećam se jednog od vaših naslova “Vanzemaljci iz Dejtona”. Otkuda to? 

– Dejtonski sporazum je potpisan, to se slobodno može reći, u najmisterioznijoj vojnoj bazi na Planeti jer postoje mnoge pretpostavke da tamo ispituju vanzemaljci.

Milošević

Milošević

Priča je dakle autentična jer se zasniva na ogromnom krateru koji se 1947. godine, preko noći pojavio na zemljinoj površini na teritoriji američke države Nju Meksiko. Posle toga, oko tih autentičnih činjenica, skovane su međutim mnoge priče koje su vremenom možda prerasle u maštarije. Amerikanci su navodno te 1947. ustanovili da se na jugu Sjedinjenih Američkih Država, srušio leteći tanjir. U toj su letelici bili vanzemaljci, priča se, bilo ih je više, ali su svi sem jednog poginuli usled pada. Američka vojska ih je sve prigrabila radi ispitavanja kakva su to stvorenja, od čega je napravljen leteći objekt. Da bi to učinili sklonili su sve dokaze u katakombe najveće svetske vojne baze u Ohaju, koja ima specijalnu opremu ispod zemlje. I taj jedan što je preživeo, navodno je posle nekoliko godina umro ali je krater, koji je ostao u Nju Meksiku, stalno iznova otvara celu priču.

* Da li je bilo neke simbolike što su Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana i Iliju Izetbegovića dovukli u bazu vanzemaljaca?.

– Mislite, da su mislili da se neki “vanzemaljci” s Balkana mogu dogovoriti samo tamo gde je skrovište pravih vanzemaljaca?
– Da, možda.

PODTEKST
Kako je bista Josipa Broza Tita u Portugalu okončala u kutiji od viskija
* Pomenuli ste da se niste pokajali nizbogčega što ste napisali. Da li ste se pokajali zato što nešto niste napisali kad je trebalo?

– Često sada razmišljam kako sam karijeru pravio za vreme vladavine Jopsipa Broza Tita a nikada o njemu ništa loše nisam napisao. Ali eto, zbog toga, ni sada posle njegove smrti, o njemu neću ništa loše pisati.

* Ipak u vašoj najnovijoj knjizi “Čovek od krompira” nalazi se i zanimljivo sećanje na Tita u Portugalu. O čemu se zapravo radi?

Tito

Tito

– To je zaista zanimljiva priča koju sam čuo od zaposlenih u jugoslovenskoj ambasadi u Portugalu. Valjda je to bila igra sudbine da duh onog famoznog zakona o zaštiti Tiтovog lika i dela koji se dugo poštovao, »padne u iskušenje« baš u portugalskom glavnom gradu Lisabonu. Tu, na samom kraju Evrope, Tita nisu hteli da ostave na miru ni posle smrti.
– Sve je počelo kad su zaposleni u našoj ambasadi, kao i članovi malobrojne kolonije Jugoslovena ožalili Tita, a nešto kasnije, dogovorili su se i da ostave trajniji trag te tuge. Ondašnji ambasador u Lisabonu, Aleksandar Manetović, dozvolio je da se u impozantnom holu ambasade postavi Titova bista i to, pošto im država više nije davala para, o trošku zaposlenih u ambasadi. Našli su vajara da oblikuje, metar i po visok, stub od belog mermera, na čijem bi vrhu bila postavljena bista Tita. Dogovorili su se da se raspitaju ima li nekog viška bisti u Beogradu i zaista su jnašli jednu.
– Tu bistu je iz Beograda doneo Milovan Lukić, u ono vreme službenik naše ambasade u Lisabonu, i to kako mi je ispričao, pošto je došao u Jugoslaviju na godišnji odmor. Bistu je uzeo iz Ce-Ka i vozio je kolima 3000 kilometara, odnosno četiri dana. Držao je u prtljažniku, dobro upakovanu, ali nigde nije smeo da zaonoći da mu je neko ne ukrade iz kola. Bojao se, rekao mi je, kako bi se celo ministarstvo zabavljalo da je to »onaj Lukić kom su ukrali Tita«, a nije mogao ni da ga nosi preko ramena u hotel, na spavanje.
– Kad je Tito stigao u Lisabon, kamenorezac je već doneo onaj beli mermerni stub sa širokim postoljem. Na čelnoj strani tog
stuba, zlatnim slovima je bilo ispisano ono šta je inicijativni odbor naložio: «JOSIPU BROZU TITU Kolektiv Jugoslovena u Portugalu». A ispod toga, sitnijim, ali takođe zlatnim slovima, uklesana su imena njih dvadesetak koji su ceo ovaj poduhvaт pokrenuli i finansirali, poput imena ambasadora Manetovića, bivšeg Tanjugovog dopisnika Dragiše Popovića, fudbalera Zorana Filipovića, i drugih. Potom je bista Tita prišrafljena za postolje, s’ njene desne strane stavljena je jugoslovenska zasтava, a s’ leve vaza sa ružama, koje u Lisabonu cvetaju tokom cele godine.
– Bista je svečano otkrivena na dan kad je kroz Lisabon prolazio ondašnji “rotacioni predsednik” Jugoslavije Sergeja Krajgera, koji je odlazio u neku nesvrstanu misiju u Afriku. I tu je mirno stajala sve dok ambasador Manetović nije završio svoju misiju u Lisabonu. Za novog šefa misije onda je došao
Blažo Mandić, čovek koji je godinama radio u Tiтovom kabinetu. U holu ambasade nije bilo nikakvih promena. Maršal je bio tamo gde su ga postavili, ali kada je Mandića zamenio Dušan Vučić, koji je pre toga radio u kolektivnom Predsedništvu države, stvari su se promenile. On je prema bisti bio ravnodušan i jednog dana je iz čista mira naredio domaru da se bista odšrafi, da se mermerni stub okrene za 180 stepeni i da se bista vrati. Domar je bio preneražen. I sama pomisao da on Tita odšrafljuje i skida sa postolja, sleđivala ga je.
“Druže Tito, okreni se da ne gledaš šтa radim”, promrmljao
je sebi u bradu, i izvršio naredbu Vučića. Sutradan bista je stajala ali zlatnih slova večne zakletve i imena donatora, nije bilo. Kada su čuli šta se desilo sa njihovim spomenikom, ljudi koji su ga podigli od svojih para, ozbiljno su se naljutili iako je u međuvremenu tuga za Titom splasnula. – —- Nastala je svađa, pa je domar u ambasadi u Lisabonu
Aleksandar Đokić, koji je očigledno imao svoje tumačenje onog
zakona o zaštiti Titovog lika i dela, jedne noći, vratio stub na prvobitnu stranu. Ambasador Vučić je to ujutru video i naredio da se postolje opet okrene. Rat sa šrafcigerom se
nastavljao sve dok u Lisabon na mesto ambasadora nije imenovan Slovenac Šтefan Korošec, zvani Komiteja. On je stigao u Lisabon 1990, nije se usuđivao da Titu “pogleda u oči”, prolazio je pored njega žurno i ne osvrćući se.
Bista je u ambasadi ostala i kad je Jugoslavija postala krnja, sve je bilo manje onih koji su bili spremni da čuvaju njegov lik i delo, a sve više onih koji su se prisetili da je bilo teško pod njegovom «diktaturom» i da od njega ne treba osтaviti ni kamen na kamenu. Tako je jednog dana Titova bista nestala sa onog mermernog stuba u holu ambasade, a niko se ne seća ko je odšrafio. Ispostavilo se da je ostavljena u podrumu ambasade, spakovana u ispražnjenu kartonsku kutiju viskija marke «J.B». Nisu se usudili da je bace. Stub su međutim sačuvali, tako da se ne vidi ime donatora ali je na njegovom vrhu postavljana mermerna vaza.

 

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…