Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

Srbija s one strane razuma

U 19. VEKU PRVI ŠTRAJKOVALI

U 21. JOŠ BROJE EKOLOŠKE ŽRTVE

Piše Jasna Jojić, objavljeno u Kompaniji „Novosti“  januara  2009.

Iako je u Boru 1935. održan prvi ekološki štrajk u istoriji sveta, Borani su poslednji u Evropi započeli projekt UN, LEAP (Lokalni eko-akcioni plan), a prošlih nedelja trovali su se stotinama tona radioktivnog arsena u vazduhu.

Ukratko da se razmisli i ne zaboravi:

 

1. Borski bakar je tokom svih pet decenija Titove Jugoslavije bio glavni izvozni proizvod, pa su tim parama građena zdanja od Orebića do Ohrida. Krovovi su prekrivani bakrom ali je malo koga brinulo što ženama u Boru dim pocepa i po nekoliko pari najlon čarapa dnevno.

 

2. Otrovi iz RTB Bor dovode do nervnih obolenja i neplodnosti muškaraca, pokazuju istraživanja

3. Da je Džon Karpenter znao za borski dim ne bi potrošio milione dolara za ef-iks efekte da snimi čuveni horor hit “Magla”

4.Iz dimnjaka RTB izađe od 170 do 250 hiljada tona sumpordioksida, a godišnje se u atmosferi a potom na plućima ljudi nađe 250 do neverovatnih 1000 tona arsena, 100 do 500 tona olova, 300 do 2500 tona cinka i do 3,6 tona žive.

5. U selu Bučju kod Bora, 24. septembra 1835. Miloš Obrenović je doveo barona Herdera, a pet decenija kasnije istraživanja o rudnom bogatstvu okoline naterala su Đorđa Vajferta da otvori rudnik

 6. RTB Bor je obnovljen i modernizovan posle Drugog svetskog rata i od tada je radio svakog dana 24 sata bez prestanka, sve do NATO bombardovanja.

 

Ono malo novinara po Srbiji, koji su proteklih desetak prazničnih dana radili, čudom su se čudili jurcajući iz Beograda ka Boru da snime – maglu! Ali nijedna vodeća svetska stanica nije propustila da tu maglu prikaže u udarnim vestima i stavi je u TV rubriku: i to je moguće!!! Jer, Borani su, po ko zna koji put, doživeli neviđeni teror. Upravnici prerađivačkih postrojenja Rudarsko-topiničarskog basena (RTB) Bor, opet su se zaneli, kupili kojekakvo đubre s malo bakra i topili ga na visokim temperaturama, dok su iz dimnjaka na grad i okolinu padali kojekakve radioaktivne supstance u kozna koliko većim količinama od dozvoljenih.      

Pojava bi, da nije tragična, bila komična, kad se uzme u obzir činjenica da je Bor, u istoriji najmlađe nauke, ekologije, upisan kao prvo mesto u kojem je, maja 1935. godine, organizovan prvi ekološki štrajk.

 Štrajk koji istorija poznaje i pod nazivom Vlaška buna, jer je tada više od 400 seljaka naoružanih sekirama i krampovima, uglavnom Vlaha, upalo u Bor, (tada tek koloniju baraka u kojoj su živeli rudari) i nasilno obustavilo rad Rudnika bakra, u to vreme pod francuskom upravom.

      Njima se kasnije pridružilo još dvostruko više ljudi a razlog tog prvog eko- protesta bio je isti kao i danas. Sela u okolini Bora bila su zagađena, oranice propale pod otrovnom prašinom s rudarskih kopova, i sumpor-dioksida iz flotacije i topionice bakra, a nadoknadu za tu štetu niko nije plaćao.

      Koliko je pobuna bila zaista ozbiljna, govori podatak da je direktor rudnika odmah otputovao u Beograd, a predsednik kolonije pobegao. Nekoliko dana Bor je praktično bio u rukama pobunjenih seljaka. Ali sve se završilo intervencijom žandarmerije i vojske. Izbio je sukob u kome je upotrebljeno vatreno oružje. Jedan seljak je ubijen a četvorica su teško ranjena.

      Epilog priče, sličan je većini drugih pobuna. Seljacima je isplaćena nešto veća odšteta nego ranijih godina, otpušteni zbog učešća u Buni su vraćeni na posao, a sumpor, i još mnogo gorih otrova i dalje su huljali nad krajolikom.

Žalosno je međutim, što tu priči nije pravi kraj. Ona se uvek iznova počinje a ljudi naseljeni na tom prostoru, i danas, 74 godina kasnije, i dalje traže isto ono što su prvi u Evropi i na svetu, zahtevali njihovi očevi i dedovi. Ovog puta, nažalost, to nisu negodovanja da se zaštite samo poljoprivredne kulture već pre svega zdravlje.

 O  tome se u Boru šuškalo decenijama, ali javno u celom svetu, tek od sredine devedesetih, kad je Bor proglašen jednom od tri najcrnje tačke na Planeti.

Zato je valjda, desetak godina kasnije, pošto je na vlast došla demokratska opcija a u Srbiju komisije Saveta Evrope i Ujedinjenih Nacija, doneta odluka da se hitno nešto promeni. Tako su ove dve organizacije izfinansirale projekt »Lokalni eko-akcioni plan« (LEAP), pa je 2002. godine,  napokon preciznim merenjima, utvrđeno da iz dimnjaka RTB izađe od 170 do 250 hiljada tona sumpordioksida, a godišnje se u atmosferi a potom na plućima ljudi nađe se 250 do neverovatnih 1000 tona arsena, 100 do 500 tona olova, 300 do 2500 tona cinka i do 3,6 tona žive. Izračunali su i da, samo za sanaciju Topionice RTB Bor, najvećeg zagađivača okoline, treba 150 miliona dolara.

Projekt je dakle, završen ali nikada nije realizovan.

Borani, kao i unazad kroz istoriju, samo ispaštaju zbog rudnog bogatstva zemlje na kojoj su se njihovi preci naselili sredinom 19. veka. Kao neki usud, još iz vremena kad je vidoviti Miloš Obrenović, svoju zemlju video kao bogatu državu.

Miloš je, naime, putujući po Srbiji, i zadržavajući se kod seksipilnih dama iz Timočke krajine duže nego na ostalim mestima, čuo da su u tom delu, još pećinski ljudi, u praistoriji, vadili neku rudu i topili je. Na blago pod zemljom ukazivali su i ostaci topionica i kopova starih Rimljana, pa je Miloš, iako nepismen, naložio da se pored »uvoza« poezije, pozorišta i muzičara, u Srbiju dovedu i geolozi koji će istumbati podzemlje i naći žile zlata i srebra po istočnoj Srbiji.

Tako je 24. septembra 1835. godine u selo Bučje kod Bora, Miloš ukoračao sa baronom Herderom, rudarskim stručnjakom iz Frajberga. Pet decenija kasnije na osnovu zapisa Barona, istraživanja nastavlja sada već iškolovan geolog Srbin, Jovan Žujović, koji u svojoj knjizi »Geologija Srbije« piše da rude ima i u Krivelju, i na Crnom Vrhu…svuda oko Bora. Tako je do 1903. godine, ovaj prostor okupio mnoge zainteresovane, koji su po razvijenoj Evropi već kopali rudu, i jedna ekipa je otkrila bogatu žicu na Dulkanovom brdu kod malog vlaškog sela Bor. Istraživanja je finasirao preduzimljivi beogradski industrijalac Ðorde Vajfert, a radovima na terenu rukovodio inženjer Franjo Šistek.

Procenat metala u pronadenoj rudi kretao se čak do neverovatnih 17 odsto, pa je spretni Vajfert, čiji lik krasi današnju novčanicu od 1000 dinara, postao vlasnik prve koncesije za eksploataciju bakra u Boru. Kad je video kako je to skup posao, godinu dana kasnije, borska je rudišta ipak prodao francuskom Društvu “Mirabo i Komp” za samo  1.250.000 dinara u kešu, pa su se stranci za male pare dočepali ogromnog rudnog bogatstva.
      Oni su nemilosrdno, eksploatisali i resurse i jeftinu rudarsku radnu snagu, baš kao i svi vlasnici RTB Bor do danas. Iz Bora se decenijama dobijao ogroman profit a malo su ulagalo van proizvodnje, u izgradnju naselja i životni standard. Tako je sto godina posle Miloševe vizije došlo do Vlaške bune a Bor je sve do pedesetih bio rudarska kolonija, malo i zaostalo naselje, u kojoj se radilo do iznemoglosti. Tu “krvavu reku bakra i zlata” došao je da ovekoveči na svojim grafikama tadašnji čuveni slikar Ðorde Andrejević Kun.

U knjizi “Sto godina borskog rudarstva (1903-2003)”, Božin Jovanović i Miodrag Ðurdević, napisali su da su francuski kapitalisti nastojali samo da što više zarade, te nimalo nisu ulagali u zaštitu životne sredine i okoline: “naknade seljacima za oštećenja od sumpornog dima, prašine i kiselih kiša na njihovim poljoprivrednim imanjima bile su više nego simbolične. Vazduh je uvek bio prezasićen otrovnim gasovima, pa se teško disalo i teško obolevalo. Prvi topionički dimnjak podignut je tek tridesetih godina, ali je i on bio nizak, pa je dim i dalje padao na naselje i okolna imanja, nanoseci grdne štete. Stoga nije nikakvo čudo što je 1935. buknula  Vlaška buna, prvi ekološki masovni protest seljaka u Srbiji”.

Buna nažalost, nije rešila ništa. “Borski dim je i dalje nanosio štete poljoprivredi i pčelarstvu čak i u daljoj okolini Bora. Posebno opasan bio je pirit koji je Borska reka unosila u Timok, a ovaj njime plavio plodna polja, njive i livade, bašte i vinograde prema Negotinu, pretvarajuci ih u pustoš, u pejzaž kao sa Marsa!”
     Tridesetih godina 20. veka, za izdašna bogatstva borskih rudnih polja interesuje Hitlerovu nacistička Nemačka, za čiju je moćnu vojnu industriju i imperijalističke ambicije, bakar bio strateška sirovina. Nemci su zato pred Drugi svetski rat, uz naklonost predsednika Francuske, Lavala, prisilili Francusko društvo Borskih rudnika “Sveti Ðorde” da im budzašto proda akcije u Boru.
     U vreme aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije, 1941. Bor je u ratnim uslovima postao jedan od najvećih radnih logora za ratne zarobljenike i prinudno mobilisane radnike, političke osuđenike i Jevreje. Pod fašističkom torturom, radilo se kako bi nemačka ratna industrija napredovala. Od 1941. do 1944. godine iz Borskog rudnika Nemci su iskopali više od 100 hiljada tona bakra i blizu 5000 hiljada kilograma čistog zlata.
     Posle oslobodenja, RTB Bor je obnovljen i modernizovan, ali je radio svakog dana 24 sata, bez prestanka, sve do NATO bombardovanja. Proizvodnja bakra bila je jedno od primarnih opredeljenja i partijskog i državnog rukovodstva Titove Jugoslavije, i tokom svih tih pet decenija bio je glavni izvozni proizvod  države. Od njega su građena zdanja širom SFRJ, od Orebića do Ohrida. Krovovi su prekrivani crvenim metalom, ali je malo koga brinulo što ženama u Boru dim pocepa i po nekoliko pari najlon čarapa dnevno. 

     Doduše, grad je narastao, iako najmlađi u SFR Jugoslaviji, postao je pun solitera i kulturnih ustanova. Ali o oranicama, i o zdravlju tamošnjih, nešto bogatijih građana, niko nije mnogo mudrovao. Sve do 2002. godine kad su se u Brestovačkoj Banji kod Bora, opet Miloševom omiljenom izletištu, okupili nadležni iz sektora za ekologiju Ujedinjenih nacija (UNEP), Evropske unije, Vlade Srbije, SO Bor i mnogih organizacija, sa ciljem da se dogovori realizacija projekta LEAP. Bor je tako bio prvi grad na Balkanu u kojem je LEAP trebalo sprovesti jer su podaci o zagađenosti, koji su se godinama krili od javnosti, bili frapantni. Čak i tada, u drastično smanjenoj proizvodnji, RTB Bor je imao emisiju otpadnih gasova koja je sadržavala više od 500 tona sumpordioksida dnevno.     

Kontrolisanim i nekontrolisanim ispuštanjem otpadnih voda koja nekada dostižu kapacite i 300 kubika na sat ugroženi su slivovi mnogih reka koje se ulivaju u Timok i onda u Dunav, pisalo je u izveštaju LEAP, pa je upravo ta statistika motivisala inostrane donataore da se problem ekologije u Boru što pre reši jer se ne truju samo Borani već i veliki deo Evrope, i kroz vazduh i kroz vodu i zemljište. Ali i dalje ništa. TV snimatelji su i za ovu Novu godinu jurcali ka planini Stol, ne bi li s nje uslikali sela u okolini Bora koja, kad god je ruža vetrova nepovoljna,  neodoljivo podsećaju na kompjuterske snimke sa ef-iks efektima iz čuvenog horor mega hita Džona Karpentera »Magla«. 

Zastrašujuće

LEAP

Prokleta vizija Miloša Obrenovića

Veliko je pitanje da li bi Miloš Obrenović, kojeg je Lamartin nazivao Vašingtonom Balkana, suspregao svoju viziju o eksploataciji rudnog bogatstva Timočke krajine, da je znao da će se sto godina kasnije, seljaci krvavo obračunavati  zbog uništenja poljoprivrednih dobara, a da će i u 21 veku, ekološki podaci o zagađenju prirode i zdravlja ljudi biti strahoviti. U projektu LEAP, koje su finansurale UN i EU, ustanovljeno je da je od rada RTB-a, samo u Boru oštećeno više od 25.000 hektara poljoprivrednog zemljšta a trajno je uništeno oko 4000.

Podaci stručnjaka kažu i da za samo godinu dana iz borskih dimnjaka u najužem centru grada, izađe od 170.000 do 250.000 tona sumpordioksida. Gasovi imaju i od 100 do 1300 tona prašine u kojima su teški metali poput nikla, hroma, galijuma, germanijuma i druih otrova. Posebno je alarmantno da se godišnje u atmosferi a potom na plućima ljudi, na listovima biljaka i duboko u zemlji nađu  250 do neverovatnih 1000 tona arsena, 100 do 500 tona olova, 300 do 2500 tona cinak i 850 do 3600 kilograma žive.

Piralen

Kumovao i NATO

Borani imaju još razloga za gorak smeh što im je sudbina podarila da budu praunuci prvih ekologa. LEAP je utvrdio da su i posledice NATO bombardovanja tamo drastičnije nego u drugim krajevima Srbije. I to treba sanirati. Prvi deo tog posla već je odrađen kada su kondenzatori puni otrovnog piralena iz porušene »Trafo stanice Bor 3« prebačeni u karantin, pa u Nemačku gde su uništeni. Ali još nije okončano ispitivanje, nisu li nemarnim raščišćavanjem bivše vlasti inficirale piralenom zamljište i podzemne vode.

Zdravlje

Kadmijum ubija spermatozoide

Istraživanje urologa dr Dragoslava Savića, nekadašnjeg direktora Medicinskog Centra Bor, pokazalo je da izloženost otrovnom kadmijumu smanjuje reprotudiktivnu moć Borana. Statistika ukazuje i na povećan broj nervnih obolenja. Otrovi utiču na gene a nakaznost pokolenja je retka jer Boranke prirodno često pobacuju.

Dr Savić je posebnim istraživanjem dokazao da je kod radnika koji rade na najugroženijim mestima u Topionici RTB Bor, smanjena oplodna moć. Na 50 uglavnom mladih muškaraca pratio je nivo teških metala u krvi, (bakra, cinka, kadmijuma i olova) i pronašao je da su kod većine njih, spermatozidi, i po kvalitetu i po kvantitetu ugroženi, agensom kadmijuma. I u svetu je potvrđeno da on izaziva teške poremećaje anemije i razne vrste raka, rekao nam je još pre pet godina dr Savić, naglasivši da je zastrušujuće to što su posledice kadmijuma pogubne po genetski kod. Danas je stanje još gore jer siromašni Borani teško da biraju šta će da prerađuju, samo da im se postrojenja ne ohlade i da oni prime kakve takve plate.