Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

Srbija s one strane razuma

BEZ KUPLERAJA  ZA  SRBIJU  NEMA  EVROPE

Piše Jasna Jojić, objavljeno u Kompaniji „Novosti“,decembra 2008.

 Dok ceo razvijen svet legalizuje prostituciju rešavajući se tako kriminala, u Srbiji je nedavno, na Filosofskom fakultetu zabranjena tribina na ovu temu. Skandal je bio nebulozniji za one koji su znali da je u 19. veku, ova oblast bila i zakonski regulisana.

 

Ukratko da se razmisli i ne zaboravi:

1. Ministar “vnutrenih dela” 10. decembra 1871. godine, razaslao je po Knjaževini raspis “javni rad bluda i bludionica”. Tako je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) koji su Srbi brzo prozvali “zavod za ljubav”.

 

2. “Đeneral” Živković, u vreme Šestojanuarske diktature 1929. godine, nije pogasio “crvene fenjere” jer je smatrao da su i oni “poluga haosa” koji je bio zahvatio nesrećnu Kraljevinu Jugoslaviju

 

3.  Dva puta nedeljno, utorkom i petkom kada je špalir kurtizana pod punom večernjom opremom, sa mnogo šminke i ukovrdžanim ili ispeglanim punđama, odlazilo na lekarski pregled. Grupe su pratili žandarmi, ali one su visoko podignutih glava koračale ka ginekološkim ordinacijama i nisu se obazirale na pogrdne povike koje su im usput upućivale primerne žene i dečurlija iz “građanskog špalira”

 4. Danas dekan najslobodoumnijeg, Filosofskog fakulteta, mišljenje o prostituciji formira u skladu sa stavom niskotiražnih tabloida dok su se nekadašnji despoti savetovali s ekspertima i lekarima 

Srbija u kojoj se do uvođenja demokratskog režima moglo govoriti samo o demonstracijama, od 2001. na sreću, beleži porast tribina na kojima se razmenjuju i sučeljavaju mišljenja. I to, činilo se donedavno, o svim temama. Jedina koja je bila tabu, pa je čak i cenzurisana, je tema legalizacija prostitucije. A da bruka bude veća, to se dogodilo na Filosofskom fakultetu u Beogradu.

Dekan te institucije, koja bi, po logici stvari, morala biti najslobodoumnija, zabranio je zvanično najavljeni skup koji su organizovali studenti i prorektor. Valjda dekan i njegovi sličnomišljenici nisu znali da ne otvaraju novu, već aktiviraju sto godina staru temu, o kojoj se u Srbiji 19. veka debatovalo, čak i po tadašnjim “Malim novinama”.

U doba, dakle kad je Srbija tek formirala atribute državnosti,  mediji su javno pisali o strašnom problemu koji hara Srbijom, posebno Beogradom. O narastajućoj epidemiji tripera, gonoreje i sifilisa, i apelima javnosti da joj se na put stane legalizacijom prostitucije. Danas, početkom 21. veka, pitanje legalizacije prostitucije daleko je ozbiljnije. Doduše, sifilis je lako izlečiv, ali nove pojave koje s njom idu pod ruku, daleko su ozbiljnije. Taj najstariji zanat, kako ga zovu u celom svetu, za sobom vuče strašan kriminal, trgovinu belim robljem, sijaset zaraza čije lečenje mnogo košta, među kojima je i još uvek nelečiva SIDA, i naravno biznis na crno. Porez ne plaćaju ni makroi, ni “kafedžije”, ni same prodavačice ljubavi.

Kako je nedavno za “Reviju 92” objasnio Aranđel Bojanović, (doskorašnji student prorektor koji je sa svojim kolegama, osmislio i organozovao, kasnije zabranjenu, tribinu nazvanu  “(De)stigmatizacija (i)legalizacija seksualnog rada – iskustva Evropske Unije i Sjedinjenih Američkih Država”), debata je za cilj imala da u budućim duhovno-intelektualnim mesijama Srbije, probudi razmišljanje o široj demokratizaciji ovog našeg društva.

Ali, skup je definitivno zabranjen pošto je jedan dnevni list uzastopno, objavio tekstove sa senzacionalističim naslovima, poput “Skandalozno: Američka kurva predaje srpskim studentima!!!”. Posle toga, oktobarska je tribina otkazana, a uvređene gošće odustale su od učešća na tribini i odletele iz Beograda.

Tek da pomenemo, da je prva trebalo da bude Marian Džonker iz Amsterdama, članica Upravnog odbora Međunarodnog komiteta za prava seksualnih radnika Evrope, i član tima koji je napisao Manifest seksualnih radnica i radnika Evrope koje je predočen Savetu Evrope na razmatranje, a druga je Vendi Vinigreti aktivistkinja iz San Franciska, zaposlena u klinici “Sent Džems“, specijalizovanoj za pružanje pravne, psihološke i medicinske pomoći seksualnim radnicima, koja postoji već deset godina i u kojoj većina zaposlenih i dalje radi ili je nekada radila u industriji seksa. Važnije je da je Aleksandar Kostić, dekan Filosofskog fakulteta, profesor sa grupe za psihologiju(!), posle toga izjavio da tribina koju je lično odobrio, “nije akademska tribina u pravom smislu reči i da nije u tradiciji Filozofskog fakulteta da takve tribine pravi”.

To je, rekao nam je u oktobru Bojanović, najveći udarac akademskim slobodama od uvođenja ozloglašenog Zakona o univerzitetu iz 1998. godine, kao i slobodoumlju koje je Filosofski fakultet kroz istoriju negovao i jeste po sebi oblik cenzure. Dekan je za medije rekao: “Srbija je još konzervativna i ovakva kontroverza nam nije potrebna. Smatram da bi to moglo da naruši ugled Fakulteta, a mislim da nijedan fakultet to sebi ne bi dozvolio”.

“Revija 92” tada nije uspela da čuje dekana i od njega, kao najkompetentnijeg, dobije odgovor na pitanje: “A kako Srbija da prestane da bude konzervativna?” Ili, kada će javnost u Srbiji da natera nadležne da se zapitaju, zašto države poput Holandije, Švedske, Norveške i Belgije, u kojima ima najmanje kriminala a standard njihovih građana je najviši, legalizuju prostituciju. Možda, da je daleko važnije ako se zna da legalizovanje prostitucije ima za cilj uvođenje reda u zanat koji postoji od iskona, pre svega jer suzbija rašireni kriminal makroa i javnih kuća a samim tim i trafiking, odnosno prodaju belog roblja. Još važnije je da se kontrolom u toj oblasti snižava mogućnost prenošenja infekcija seksualnim putem i budžet za zadravlje se ne prazni zbog pogubnih predrasuda. I najvažnije. Naprotiv i taj i osnovni državni budžet, punili bi se jer bi prostitutke, odnosno muškarci i žene koje su odlučili da zarađuju na ovaj način, kao u Holandiji, bili poreski obveznici s legalnim poslovima.

Sve ovo možda ne zna dekan Filosofskog fakulteta u Republici Srbiji ali su zato znali poluobrazovani vladari u Kraljevini Srbiji.

U to staro doba doduše, era “crvenih fenjera” se u Parizu, Beču i Budimpešti pamti po romantičnim slikama, prekrasnim fotografijama, ljubavnim pesmama i romanima umetnika, pa su danas Nacionalni muzeji i arhivi, Francuske, Austrije i Engleske, krcati golišavim slikama i fotografijama, uzbudljivim romanima, kostimima, i ambijentalnim predmetima zbog kojih su mnoga imena prodavačica ljubavi i njihovih mušterija pamte vekovima. U Beogradu, o tom dobu čitamo isključivo iz policijske i arhive ginekologa koji su lečili prostitutke. Međutim ni to nije malo. Iz tih dokumenata vidimo da su policajci i tada lovili kurtizane (uglavnom gde to rade i dašnji, ispod Zelenog Venca, i blizu takozvanog Pica parka kod Ekonomskog fakulteta), ali ne da bi ih kažnjavali. Odvodili su ih lekarima koji su se decenijama borili s epidemijama polnih bolesti. Dokaz za to je ginekološki sto i ordinacioni instrumenti, stari više od 100 godina koji se i danas čuvaju u Lekarskom društvu u Beogradu.

Za svu sreću, istoričari su na osnovu drugih materjala uspeli da rekonstruišu tu pojavu u to doba – prizor siromašnih devojki koje babe provodadžike nude na prodaju perverznim muškarcima, lepotica koje su gazde kafana dovodili iz unutrašnjosti, menjali im sukanu suknju glamuroznim haljinama, a onda ih, u sobama iznad kafane, prodavali svojim gostima, kao prilog posle ručka ili večere, i to za istu cenu po kojoj se plaćao i obrok. 

Istoričar umetnosti Marija Stojić i publicista Velimir Đurguz, koji su pre tri godine za Noć muzeja napravili izložbu “Iza sedam brava: kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka”, za naš su list tada rekli da su napornim traganjem uspeli, bar malo, da dočaraju javnosti razvoj erotike, seksa i sloboda vezanih za tu oblast.

Kurtizane su očigledno bile zlostavljane, postoje podaci da su imale i po 14-15 mušterija dnevno. Nisu, međutim, imale izbora. Njihov se zanat izlegao pošto su tada, u većini, neškolovane žene, dobile priliku da legalno rade. Tursko-srpski ratovi izrodili su mnogo udovica i siročića i one su se u gradovima Srbije zapošljavale po kafanama, prvo kao kuvarice, sobarice i kelnerice, a onda i kao prostitutke.

Iako su se kasnije, početkom 20. veka, osamostaljivale i svojim zanatom zarađivale više, nijedna od njih nije ostavila trag u literaturi, među umetnicima. Baš kao što se ne mogu naći podaci o njihovim mušterijama, iako ih je sigurno bilo i među najznamenitijim Srbima. To se pouzdano vidi iz beleški koje je ostavio načelnik tadašnje policije Tasa Milenković. U jednoj on govori o mnogim, bogatim, a zlim ljudima koji neviđeno bludniče s kurtizanama, a pominje i muškarca koji je u te svoje perverznosti upleo i svoju suprugu. Imena na žalost nije smeo da zapisuje, pa se danas ne zna njihov identitet.

Mnogo se više spisa sačuvalo o scenama koje su za nekadašnje Beograđane predstavljale pravu zabavu. One su se godinama ponavljale dva puta nedeljno, utorkom i petkom kada je špalir kurtizana pod punom večernjom opremom, sa mnogo šminke i ukovrdžanim ili ispeglanim punđama, odlazilo na lekarski pregled. Grupe su pratili žandarmi, ali one su visoko podignutih glava koračale ka ginekološkim ordinacijama i nisu se obazirale na pogrdne povike koje su im usput upućivale primerne žene i dečurlija.

Scene odlaska na kolektivne ginekološke preglede predstavljala je pravi mamac i za tadašnje novinare koji su je podrobno opisivali iz broja u broj. U jednom od tekstova iz 1889. godine pominje se i “Mala Julče”, kurtizana koja se očigledno posebno svidela autoru teksta. Pisalo se i o ekskluzivnim kurtizanama koje su iz austrogarskih zemalja dolazile na dvonedeljno gostovanje u Beograd.

Zakoni – Javni red bluda i bludionica

 Kulturološki stav države prema prostituciji u Srbiji, krajem 19. veka nije se menjao. Bio je isti kao onaj koji vrca iz sačuvanog dokumenta u kojem Knez Miloš, direktno u pero Vuku Stefanoviću Karadžiću, diktira kaznu šibanjem za dvoje preljubnika, nazivajući je “jebačinom Selevčana”. Zato su

 

demokratske snage pokušavale nešto da promene. Želele su da pojavi daju notu koja je kurtizane i njihov zanat pratila u Parizu i Beču, gde su one bile muze.

Ali “crveni fenjeri” u Srbiji nisu tinjali romantično. Ministar “vnutrenih dela” je 10. decembra 1871. godine, pod brojem 10072, po Knjaževini razaslao raspis  “javni rad bluda i bludionica”. Tako je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) koji su Srbi brzo prozvali “zavod za ljubav”. Sve je bilo uokvireno u pravila, a zakon je usavršavan i poboljšavan (“regulisanje prostitucije i teranju javnog bluda”) godine 1881, pa 1884, onda 1900. i tako redom – sve dok “đeneral” Živković, u vreme Šestojanuarske diktature 1929. godine, nije pogasio “crvene fenjere” jer je smatrao da su i oni “poluga haosa” koji je bio zahvatio nesrećnu Kraljevinu Jugoslaviju.

Istorija – Sve je isto samo njega nema

Ponovni apeli demokratske javnosti kojima se zahtevalo da se prostitucija ponovo legalizuje zbog strašnih epidemija, podneti su 1935. Te godine je “slobodna ljubav”, izmakla kontroli i u prestonici (i širom Kraljevine) donela strahovitu epidemiju “venerije” (svih vrsta teških polnih bolesti). Od tripera i gonoreje obolevala su čak i deca koja su zaražena zajedničkim porodičnim rubljem i sanitarijama. Bila je to prava lavina pritisaka na tadašnje ministre, koja na žalost nije dobila pozitivan odgovor do danas. Beogradskom ulicom Gavrila Principa,(u kojoj je inače i zgrada sadašnje galerije Manakova kuća – nekadašnjeg harema i legla kurtizana), i danas, svake večeri šetaju prodavačice ljubavi čekajući svoje mušterije.

Jedan od istorijskih dokumenata na ovo vreme je i dnevnik austrijskog poslanika Benjamina Kalaja, u kojem su opisane njegove ljubavne avanture sa viđenim Beograđankama.

Fenjeri – Neuspele policijske racije

Epidemije polnih bolesti naterali su policiju da po Beogradu krajem 19. i početkom 20. veka, izvodi stalne racije. Iz sačuvanih izveštaja o njima vidi se da, primera radi, u najvećoj raciji 1900. na Vračaru nije pronađena nijedna prostitutka, a policija Terazijskog kvarta poslala je “izvestije”: “U našem kvartu uhvatili smo 10 podvodačica, 5 devojaka koje su u bludničenju zatečene sa uglednom i poznatom varoškom gospodom… Pet devojaka koje su vodile tajnu ljubav odmah su se razbežale od svodilje tako da ih nismo mogli uhititi i privesti u apsanu. Dve devojke su pobegle prema Savamali, dve u Varoški kvart, a peta je pobegla za Pančevo. Ni naš agent ni žandar nisu je stigli”…

Lekari – Gradski fizikus zadužen za narodno zdravlje

Lekarske preglede prostitutki, obavezne Zakonom, plaćali su gazde mehana u kojima su radile. A njih je najviše bilo na Dorćolu i Savamali, gde su inače pristajali i brodari. Jedna od njih bila je u kući koja je podignuta oko 1830. i sačuvana je kao poslednji primerak stare varoške kuće Beograda i reprezent istočno-balkanske arhitekture. Kuća je bila i harem i pošta i legat i kafana i pekara, a sada je galerija koja je dobila ime po čuvenom starom fotografu, i u njenoj stalnoj postavci su nošnje i nakit iz 19. veka.

Crveni fenjeri polovinom 19. veka najpre su se upalili u neposrednom susedstvu prestonog srpskog grada – u Zemunu u Ulici ribarskoj. Kad su se preselili u Beograd zasvetleli su na Dorćolu u Vidinskoj, i u Ulici Cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima, ali uvek pod “nadzirateljstvom” policije i gradskog fizikusa zaduženog za narodno zdravlje. Kad je gazdama postalo skupo da plaćaju lekarske preglede, a kurtizanama mučno da zaradu dele s tadašnjim makroima, prostitucija se preselila u privatne stanove, po budžacima, ispod mostova.