Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

Političar i novinar Ljiljana Bulatović

Političar i novinar Ljiljana Bulatović o previranjima u bivšoj SFR Jugoslaviji i o kontradiktornostima Srbije

KAKO JE TITO MAMIO STUDENTE U LIPOVAČKU ŠUMU

Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji “Novosti”, maja 2008.

Kao savesni komunista svedočila je kako i među vrhuškom Titove Jugoslavije, ima prljavih političara, poput Fadilja Hodže, Staneta Dolanca i Vladimira Bakarića, koji su još od kasnih pedesetih radili na raspadu SFRJ i nisu se libili da spletkareći otimaju vlast. Kao publicista u Srbiji tokom režima Slobodana Miloševića, uverila se da su se u strašnim podmetanjima jednako izveštili i novinari.

1. Tito je 1971. tražio od svih republika da ukinu Teritorijalne odbrane kao najveću opasnost za jedinstvo Jugoslavije, ali tu naredbu niko nije ispoštovao

2. Najpodliji političar koji je mutio u SFRJ bio je Vladimir Bakarić i on je verovatno i Miki Tripalu podmetao proustaštvo

3. Stane Dolanc koji je porodicu ostavio u Ljubljani nasrtao je čak i na kolegnice iz CK KPJ

4. Latinka Perović je uvek odbijala da pije kafu s Tripalom govoreći “Nije Miko sada vreme za kafu”

5. Tito je SFRJ 1971. sačuvao od raspada okupivši sve republičke funkcionere na Brionima i pripretivši im opsadom Rusije, najverovatnije lažirajući razgovor sa Brežnjevom

6. Partijski funkcioneri Beogradskog univerziteta imali su udruženje ženskaroša “Gustovci” koje je predvodio književnik Đoko Stojičić

7. Dolanc je Tita slagao kako je čuo Tripala da kaže: »Želim Hrvatsku do Zemuna«

8. Partijska karijere Ljiljane Bulatović počela je batinama od oca a niz puta narednih decenija, pretili su joj isključenjima zbog naprednih ideja

9. Tito se pred studentima zakleo da uvek večera samo jogurt i krišku hleba

10. Branko Kostić, poslednji predsednik Predsedništva SFRJ smatrao je da trudnice ne bi trebalo da budu u omladinskim rukovodstvima

11. Dok je igrao polku sa studentkinjama Tito je umeo da stisne

12. Crnogorski komunisti najčešće su se na Plenumima svađali po plemenskim osnovama. Najbrojniji su bili Pavlići od – 11 članova Izvršnog komiteta, njih je bilo sedam

13. Mira Marković žalila se: “Bože, Bože, ovaj Sloba me stalno zove iz Haga, sve pita dušo kako si, baš je dosadan«

Ljiljana Bulatović

Ljiljana Bulatović

Od kako je sa 16. godina, daleke 1956. godine, ušla u Savez komunista, život Ljiljane Bulatović, danas poznatog publiciste i književnika, postao je galerija portreta onih koji su obeležili istoriju nekadašnje Socijalističke federativne republike (SFR) Jugoslavije, a potom i, iz nje osamostaljene Srbije i Republike Srpske. U svom političkom i novinarskom angažovanju imala je, kako se ekskluzivno ispovedila u intervjuu za Reviju 92, nezaboravne kontakte sa Josipom Brozom Titom, Slobodanom Penezićem Krcunom, Mikom Tripalom, Stanetom Dolancem, Veljkom Vlahovićem, a potom i sa Slobodanom Miloševićem, Mirom Marković, Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem.
* Iz mnogobrojnih knjiga koje ste objavili poslednjih godina, stiče se utisak da su isti ljudi koji su obeležili istoriju ovih prostora posle Drugog svetskog rata, direktno obeležili i sedam decenija vašeg života. Kako ste se u to »upetljali«?

– Nisam sigurna da sam išta pitana. Kao da me je sudbina uvek vukla tamo gde se nešto važno dešavalo ili će se tek desiti.
Znam samo da sam i kao funkcioner Komunističke partije više puta bila predlagana za isključenje a, da sam i kasnije kao novinar i publicista mnogo puta bila osporavana. Sve se dešavalo zbog moje iskrenosti i predanosti. Ali na sreću, vreme je pokazalo da sam uvek nekako bila u pravu. Mislim da je to zato što nikad nisam osluškivala glas autoriteta, lidera ili interesa, već sam se od svojih prvih angažovanja i u Partiji, i kasnije u novinarstvu, trudila da budem pravedna, da pažljivo slušam narod, i da svoje postupke i mišljenja korigujem u skladu s potrebama i željama takozvanih običnih ljudi.

* Da li vas je ta životna filosofija zaštitila stresa i kad su vas nazivali »Slobinom udarnom pesnicom« ili četnikom?

– Meni u prilog išle su i činjenice. »Slobinom pesnicom« nazivali su me u isto vreme kad sam zbog odbijanja da objavim tekst njegove supruge Mire Marković bila prisiljena da dam otkaz u »Politici«. A četnik sam bila za neupućene i zlobne koji se nisu potrudili da saznaju kako sam ćerka Milje Vujisić, žene, koju su kao aktivnu partizanku, 14. aprila 1944. godine, na dan mog četvrtog rođendana, nedaleko od naše kuće u mom rodnom selu Šahovićima, u Crnoj Gori, ubili upravo četnici.

* Pretpostavljam da ne greše oni koji vas nazivaju komunistom? Kako ste zaradili tu kvalifikaciju?

– Ponekad mi sine da je moja “komunistička sudbina”, iz koje je kasnije iznikla i novinarska, možda bila i posledica otpora mog oca da se uopšte učlanim u Partiju. Kao da me je urekao, jer, kad su me predložili za člana u Knjaževačkoj gimnaziji, gde sam zbog oficirske službe svog oca provela detinjstvo i ranu mladost, bio je strašno kivan. I sam dugogodišnji i veran član, smatrao je da je Partija jedna neverovatno važna organizacija i da je sramota učlanjivati “takve balavce”. Te večeri 6. maja 1956. kad su me svečano proglasili za člana, od oca sam dobila čak i batine, zato što sam zbog Partijskog sastanka zakasnila kući.

* Vaš otac, ispostavilo se vrlo brzo, nije bio u pravu što vas je omalovažio. U Komunističkoj partiji ste izuzetno brzo napredovali a još pre punoletstva, upoznali su vas i upamtili najznačajniji državni lideri, pa čak i Josip Broz Tito?

– To se, čini mi se danas, dešavalo zbog moje otvorene prirode i potrebe da, ako sam ponekad i prinuđena da ponešto prećutim, ipak, nikada ne lažem. Ovu moju osobinu posebno su zapazili čim sam upisala Svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu i nastavila svoje partijsko angažovanje.
– U to vreme u Beogradu više nikome nije smetalo kad ja onako crnogorski, primera kažem “makse”, umesto pomakni se, zbog čega sam se poslednje dve gimnazijske godine, koje sam završila u Petoj, na Tašmajdanu, povukla u sebe, a društvo me »osudilo« kao uobraženu. Na fakultetu su naprotiv, odmah počeli da cene moju radoznalost i spremnost da se angažujem. Tamo sam se ponovo bavila sportom za koji me je vezao moj profesor iz Knjaževačke gimnazije Dušan Nenković, nastavila sam i da pišem, pošto sam svoje prve tekstove već objavila u školskom listu “Naši pogledi” koji je moja generacija osnovala u Knjaževcu. I naravno, da držim govore kako sam to već naučila u gradiću na Timoku. Tamo sam naime, na nagovor profesora Nenkovića, kao omladinka javno politički agitovala zahtevajući od lokalnih čelnika da se jedna od tamošnjih poznatijih kafana renovira u sportsku salu za nas gimnazijalce.

* Na fakultet ste došli i s reputacijom čak dve titule »naj« – bili ste najmlađi student Beogradskog univerziteta i najmlađi član univerzitetske organizacije Saveza komunista (SK)?

– Da, verovatno je i to nešto značilo da me odmah zapazi i tadašnji predesdnik fakultetskog Komiteta SK Radoš Smiljković. Njemu sam verovatno stalno dosađivala tražeći da nešto radim. Uvek sam imala ideju više, pa su me u 18. godini predložili i izglasali i za člana Centralnog komiteta SK omladine Srbije. Tamo sam upoznala mnoge koji su, svako na svoj način, uticali na budućnost ove zemlje, poput Zorana Janićkovića, Miljenka Zreleca, Latinke Perović, Aleksandra Bakočevića, Žike Berisavljevića, Ivana Stambolića koji je tada bio predsednik Gradskog komiteta omladine,… Kasnije sam bila i akcijaš na izgradnji auto puta Bratstvo jedinstvo, zajedno sa sadašnjim kolegama poput Jovana Kesara, novinara »Večernjih novosti« ili Ljubiše Jeremića.

* Na toj radnoj akciji ste, piše u vašoj biografiji, prvi put videli Tita? Ima međutim onih koji tvrde da ste ga ubrzo i upoznali, i to na zabavi u Lipovačkoj šumi?

– Tako je. To je manje poznato javnosti jer je i sam skup organizovan za uzak krug funkcionera i studenata. Bilo je to maja 1958. godine, u vreme kad su na Zagrebačkom univerzutetu ključali neki protesti, navodno zbog kvaliteta ishrane u menzi. Kako je Beogradski univerzitet imao poseban značaj u Jugoslaviji, pretpostavljam da se tada Partija brinula da se nezadovoljstvo iz Hrvatske ne proširi i na Srbiju. U to vreme partijski sekretar Univerzitetskog komiteta bio je Čiča Drulović a predsednik Dušan Mitević, kasnije direktor TV Beograd. Njih dvojica su me pozvali i rekli da se za sutra obučem lepo jer idemo na neko specijalno mesto.
– Našla sam se u čudu jer sam tada živela u Studentskom gradu, hranila se u menzi a od garderobe imala tri majice, jednu kariranu suknju i neku takozvanu tergal haljinicu. Ipak, došla sam u zakazano vreme ispred Komiteta. Tamo su već bili Toša Elezović i njegova ekipa iz Kulturno umetničkog društva (KUD) »Branko Krsmanović«, i, još desetak studenata. Tek su mi tada rekli da idemo u Lovački dom u Lipovačkoj šumi. Kad smo stigli, oko 18,30, bila sam impresionirana restoranom, stolovima postavljenim s prekrasnim tanjirima, čašama i s mnogo escejga…, ali i zbunjena. Tek nakon pola sata sav taj glamur postao mi je razumljiviji – pristizala je vrhuška političkog života SFR Jugoslavije, a onda je stigao i Tito sa Jovankom Broz.

* Imali ste prilike da lično razgovarate s Titom?

– To je bilo neizbežno jer je društvo bilo malobrojno a žurka je trajala bezmalo 24 sata, do sutradan popodne, oko tri. Bilo je zaista veselo, odmah pošto je prošao oficijalni deo. Tito je ustao i rekao kako će zbog nas, njegovih dragih studenata da prekrši svoju naviku i da večera, umesto da, kao što svakodnevno, pred spavanje popije samo jogurt i pojede parče hleba. Potom je izrazio nadu da se beogradski studenti neće pobuniti kao zagrebački. Dušan Mitević mu je u naše ime to odmah obećao pa smo svi prionuli na raznovrsne specijalitete. Posle večere Elezović je Titu počeo da priča viceve pa se uz smeh društvo otkravilo. Zajedno s Titom smo, na Krcunovu inicijativu, odigrali kolo uz »Marš na Drinu«, a onda je počela prava igranka koja se prekidala samo kad je čuveni Titov kelner Bujas ????, volšebno nabavljao i doturao nove količine hrane.

* S kim ste se vi najviše zabavljali na toj intimnijoj Titovoj žurci?

– Lično mi je najviše prijala diskusija o fudbalu s najvišim funkcionerima jer je žurka u Lipovačkoj šumi bila neposredno pred tradicionalnu utakmicu Zvezda – Partizan, uoči 25. maja. Razumela sam se u fudbal i žustro sam diskutovala o njemu, ali me je ubrzo sasek’o Milan ??? Vukotić. Rekao mi je da odem i pravim društvo Jovanki Broz. Nevoljno sam to uradila, posebno što sam, kad sam prišla, čula kako se kolegnici Miri Popović žali da je muči žuč. Onako mlada i nesmotrena, pitala sam je što je onda uopšte došla, a ona je odgovorila da je to bila Titova izričita želja. Kad je Vukotić čuo kako razgovaram s njom, uklonio me iz ženskog društva a ja sam već ožalošćena počela da jurim neko mesto gde bih se osamila. Tad mi je prišao Slobodan Penezić Krcuna i predložio da nešto popijemo. Rekla sam mu da ne pijem, ali je insistirao da mi on lično spremi džin i tonik. Zapalio je koktel u čaši i ja sam oduševljeno shvatila da jedan narodni heroj baš meni lično pravi predstavu. Mislila sam da sanjam, ali me je on ubrzo svojom neposrednošću potpuno opustio i naterao da se te večeri baš lepo provedem. Kasnije je zahtevao da sedim pored njega i tokom jela mi je pomogao kad sam se zbunjivala s onolikim brojem višljki i noževa…

* Da li ste imali utisak da vam se Krcun udvara?

– Ne. Pre toga, za šankom je iz mene “iscedio” ceo moj život, saznao ko sam, ko mi je bila majka, kako sam odrastala uz maćehu i vrlo strogog oca, i čini mi se da me je tad »usvojio«. Kasnije, kad smo se još nekoliko puta u životu sretali, uvek me je izdvajao od drugih svojim pokroviteljskim odnosom prema meni.

* Neki svedoci te večeri pričali su kasnije da je i Tito, tokom te burne žurke, na vas obratio posebnu pažnju. Nešto ste se, pričaju, došaptavali. Da li je to istina?

– Te sam večeri kao i uvek u životu, bila potpuno neposredna. Ni inače nisam patila od kompleksa autoriteta pa sam se veselila i igrala koliko sam god mogla. Posle Krcunovog ohrabrenja bila sam još čilija, i jednog trenutka Tito me je zaista pozvao da sednem pored njega. Persirajući mi, zamolio me je da na ples pozovem »druga Žarka«, mislio je na Jovana Veselinova. Znala sam da Žarko ne pleše ali Tito je hteo predstavu i naterao me.

* Veselinov je muž čuvene ministarke kulturke Stanke Veselinov koju su kasnije, zbog pretenzije prema mlađim muškarcima, prozvali mecenom ambicioznih umetnika?

– Da. Unezverio se kad sam mu prišla ali je prozreo da je sve to Titovo maslo. Tito je shvativši da se Veselinov dvoumi rekao: “E Boga ti Žarko koliko te nagovora takva devojka. Da je mene pozvala ja bi i sto prejskočio”.

* Pa da li ste plesali i sa Titom?

– Odmah sam mu kroz smeh rekla: “Doći ćete i vi na red”. Pozvao me posle ponovo da sednem pored njega i raspitivao se šta studiram, odakle sam i na kraju mi rekao: “Ma baš si ti neka paljevina”. To me je šokiralo. Ustala sam k’o oparena, sakrila se u ćošak restorana i skoro da sam zaplakala pitajući se da li moja vedrina ostavlja zaista tako poguban utisak. Za mene je reč paljevina bila uvreda. Stvar je međutim odmah izgladio Krcun koji je ukapirao da se desilo nešto neprijatno. Kad sam mu rekla o čemu se radi, razjasnio je situaciju, pa mi se Tito onda izvinjavao, rekao kako sam ja te večeri najveselija drugarica, da on to zaista poštuje i raduje se što ima takve omladinke. U znak izvinjenja pozvao me je da odigramo polku.

* Titu ste se očigledno dopali kao žena. Da li je držao pristojnu udaljenost dok ste igrali ili vas je stiskao?

– Ma bio je to jak zagrljaj, ali su nas ubrzo opkolile i druge devojke koje su želele s njim da plešu, pa nije dugo trajalo.

* Jovanka nije bila ljubomorna?

– Ona je ranije već otišla. Tito se međutim opustio, pa nam je posle tih polki dugo svirao na klaviru ruske romanse. Ostao je sa nama do osam sati ujutru, onda nam je rekao da će se povući da se presvuče dok mi doručkujemo, ali da ga sačekamo jer će se sigurno vratiti. I zaista, pojavio se ponovo oko 11, ručali smo opet svi zajedno, i tek oko tri popodne vratili su nas u Beograd da se naspavamo.
– Ta mi je žurka bila jedna od najprijatnijih uspomena pošto sam na njoj upoznala ljude koji su mi do kraja njihovih života ostali dobri prijatelji. I Krcun, i Miloš Minić, pa Veljko Vlahović, Aleksandar Ranković…

* Čini se da sa najviše simpatija pričate o Krcunu. Zašto?

– Bio je zaista častan čovek i uz to me za njega veže mnogo lepih ličnih uspomena. Nekad sam ga doživljavala baš kao oca. Sećam se kako me je tešio tokom novogodišnjeg prijema 1959. godine. Pozvali su nas iz studentskog partijskog rukovodstva na doček u zgradi Skupštine Srbije. Planirala sam da idem sa muškarcem za kojeg sam mislila da mi je momak, ali se ispostavilo da je on poveo drugu devojku. Tako sam u zgradu ušla sama…

* Čekajte malo. Ko vas je to ostavio na cedilu pa ste sami morali na doček među tako visoke zvanice?

– Pa ako baš insistirate. Bio je to Đoko Stojičić. Pisac, novinar i doskorašnji aktivan političar u vladi Slobodana Miloševića.

* Đoko Stojičić i danas važi za velikog šarmera. I u mladosti je znači vrdao?

– O, itekako. On i Duško Mitević su inače bili poznati univerzitetski ženskaroši. Imali su čak i klub »Gustovci«, kao »oni koji gustiraju«. U njihovom klubu je bio i Miloš Jeftić kasnije novinar Radio Beograda, pa ginekolog Moma Stambolić koji je stalno govorio: »ja sam ostvario i san svih vas drugih Gustovaca«…
– Ali, da se vratimo Novoj godini. Sve je te noći postalo lepše kad me je ugledao Krcun. On i njegova žena su me pozvali za njihov sto pa sam u Novu 1960. ušla u društvu s Veljkom Vlahovićem, Čičom Drulovićem i drugim ljudima koji su me tada fascinirali. Krcun je svojoj ženi Zini rekao kako je šteta što nisam njihova generacija jer bi bila žešća od Stane Tomašević, narodnog heroja, lepotice u koju je bio zaljubljen Peko Dapčević.

* Da li ste s Krcunom pričali i o politici? Sve je više onih koji tvrde kako je on bio srpski nacionalista.

– Poslednji put Krcuna sam srela 1962. godine na autoputu Bratstvo – jedinstvo. Organizovala sam kulturni program pa nisam mogla na večeru za funkcionere, ali su došli po mene i rekli da Krcun odbija da jede dok ne dođem i ja. Ostavio mi je praznu stolicu pored svoje. Kasnije te večeri čula sam kako se Krcun kad je tih dana obilazio trasu, negde kod Kumanova, napio i govorio: »Nije ovo Makedonija ovo je Južna Srbija«. Predamnom međutim, nikada nije iznosio tu vrstu stavova i moram da kažem kako je Krcun, od svih političara koje sam upoznala, za mene bio najautoritativniji predstavnik Srbije. I kasnije, posle njegove pogibije, uvek mi je bilo žao kad bi se našao neko ko bi na nekom slavlju stopirao pevanje pesme: »Ide četa čela namrštena, međ njom nema Krcun Slobodana«. Shvatila sam da su Srbi, hrabrost za nacionalizam, imali samo kad su pijani. Možda je i danas tako.

* Imali ste kontakte i s Aleksandrom Rankovićem?

– Ne. Samo na žurci u Lipovačkoj šumi. Ali dopalo mi se kako je, kad su ga tada opkolile neke devojke iz folklora, na njihovo pitanje koji je on fakultet završio, odgovorio :»Pa abadžijski«

* Sreli ste se i s’ Titom još neki put?

– Trebalo je da ga sretnem za neki dan, tokom Dana mladosti jer je planirano da držim zastavu ispred špalira pored kojeg je prolazila štafeta. Ali sam zakasnila zbog te večere u Lipovačkoj šumi i sledeći put sam ga videla tek 1962. godine, na proslavi Dvadeset godina Užičke Republike. Imala sam zaduženje da mu ispred 5000 mladih koji su se okupili, uručim poklon. Pokojni Boda Marković, i još nekoliko nas bili smo zaduženi za kulturno umetnički program, u stilu recitala “Seti se druže”. Ali je, pošto je među mladima nastala neka rednja i pola se ljudi porazboljevalo, Tito došao tek sutradan. Ni tada međutim nismo imali više sreće. Protokol je zatajio, na Tita su se mladi skoro sjurili kad je naišla kolona, pa se on zaustavio tek izvan mase. Bilo je planirano da mu govor održi Mehmet Mehović, komandant te parade a da mu ja samo uručim poklon. Ali pošto se Mehović nije ni probio do Tita, general Žeželj me je pogurao i rekao: »Daj mu poklon i reci nešto«. Zbunjena i nepripremljena stala sam ispred njega okruženog Jovankom, Rankovićem, i Veselinovim i rekla mu koliko ga mladi vole. Dala sam mu kutiju s’ revolverom koji su naši poznati vajari isklesali od drveta i izrezbarili ga. Videla sam da me se setio pošto su mu oči u trenutku od čelično sivih, ispitivačkih, skoro ljutitih, promenile boju u toplu, svetlu plavu. Zahvalio se i rekao kako mu je žao što nije bio sa omladinom. Dao je kutiju Jovanki, ona je otvorila a ja sam, kao dete pogledala u njega i pitala: “Jel’ vam se sviđa”
– Poslednji put Tita sam videla početkom sedamdesetih na susretima koje je organizovao na Brionima da se razračuna sa nacionalizmom po republikama i optužbama da u hrvatskoj komunisti šuruju s ustašama, bila sam u pratnji Mika Tripala kao njegov šef kabineta. Tad o je Tito pitao Tripala : »Ko ti je ova drugarica?«. Kad mu je rekao, Tito je nastavio: »Pa što joj ne povećaš platu, vidi kakva je mršava i modra«
– U međuvremenu, treći put sam ga srela kad sam kod njega dovela omladinsku delegaciju Crne Gore da mu čestitamo rođendan. Tada sam već na nagovor oca režisera Srđana Karanovića, Milenka, koji je bio osnivač filmskih škola za mlade, počela da se bavim organizacijom kulturno-zabavnog programa, to su videli Crnogorci, pa su me »oteli«

* Kako su vas Crnogorci »oteli« iz Srbije?

– Sve se desilo iznenada na autoputu Paraćin Osipaonica. Crnogorci su došli da obiđu svoje brigade i Jovan Srzentić, koji ih je predvodio, pozvao me je da se vratim u svoj rodni kraj i pomognem da se i tamo stvori jedan savremeniji ambijent za mlade. Nudio mi je posao lidera za ideologiju i kulturu pa sam ga prihvatila a odbila ponudu Mitevića da sličan posao radim u Beogradu.

* Da li ste se pokajali što niste prihvatili posao i stan u Beogradu nego ste se opredelili za Crnu Goru?

– Nisam jer sam u Crnoj Gori započela politički angažman onako kako ja zamišljam da on treba da bude. I pored mnogo teškoća i rasprava sa starim, partizanskim komunističkim funkcionerima, uspevala sam da modernizujem i inoviram mnogo toga u tadašnjem Titogradu a današnjoj Podgorici. Iako sam s porodicom i tek rođenom bebom, živela kao podstanar u dvosobnom stanu Srzentića, bila sam zadovoljna jer sam izabrana za člana Predsedništva CK Omladine Crne Gore i člana Predsedništva CK Omladine Jugoslavije. Predsednik tog tela tada je bio Miko Tripalo. Bio je izuzetno popularan u celoj Jugoslaviji. Obožavali su ga i Crnogorci. Neki su čak i po selima, uz fotografije Marka Miljanova, držali i slike Tripala. Poštovala sam ga jer bio jedini čovek koji je stalno razumeo moju potrebu da stvari raščistimo do kraja.

* I pored vaših liberalnih političkih stavova ubrzo ste postali i najmlađi narodni poslanik u Crnoj Gori?

– Bilo je to 1964. godine. Izabrana sam tada i za najmlađeg člana CK Partije Crne Gore. Bila je to volja naroda, zavoleli su me, pa uopšte ne mogu reći da sam se ja bavila politikom već naprotiv, samo da se politika bavila mnome.

* Čime ste zaslužili toliku ljubav crnogorskog naroda?

– Čim sam stigla u Titograd, napravila sam prvi veliki miting poezije u Crnoj Gori, dovela sam između ostalih i Jevrema Brkovića, Miru Alečković, Slavka Vukosavljevića. Ubrzo sam uz pomoć glumca Miše Janketića, poreklom odande, dovodila i mnoge poznate glumce. Razvila sam tamo folklor, osnovala trupe. Vodila me je ideja da Titograd mora imati sve što i Beograd u oblasti kulturnog života.

* Kako su vas prihvatili i danas patrijahalni Crnogorci političari? Da li su reagovali što im, em žena, em s’ 24. godina, “soli pamet”?

– Smetala sam Veselinu Đuroviću i Đoki Pajkoviću. Andri Mugošu međutim, koji je bio predsednik Skupštine i velika dobričina, nisam mnogo. Kad ja krenem za govornicu, on se samo prepadne jer je znao da ću na svaki Zakon od interesa za narod, imati stotine amandmana. To se međutim nije moglo menjati jer sam uvek konsultovala svoju izbornu jedinicu i sve što oni nisu podržavali ja sam za govornicom kritikovala.
– Ipak, sećam se kako je na jednom predizbornom skupu, gde je za pet različitih funkcija predloženo pet žena, ustao neki šumar, čini mi se neki Kljajić. Visok, s’ velikim brkovima i zelenim očima, kaže: “Sve je u redu drugovi al’ ništa nije u redu. Ima li iđe da neko stavi ovol’ko žena. Šta smo mi Bogu skrivili pa da nas ovolike žene predstavljaju”. Diže se Žižić i kaže: “E moj brate, pa gde ti nađe da govoriš protiv žena. Daboga te oguglale sve one pite što su ti žene kradom od svojih muževa mesile i u krevet donosile i sve one čarape što su ti ih neveste kradom od svojih mladoženja darivale. Đe ti nađe…”. Šumar se odmah smirio.

* Da li je bilo još aktivnih crnogorskih političarki u to vreme?

– Ne. Politikom se bavila samo poneka, koja je zbog ratnih zasluga bila na izbornom spisku Partije. Čak sam i ja bila pod nekom vrstom pritiska pa su se moji birači brinuli za moju bezbednost. Posebno što sam dete jedne partizanke koja je živela i odrasla u četničkom kraju.

* Pa jesu vam četnici iz crnogorskog zavičaja pravili probleme?

– Ma ne. Prvo zato što su ljudi tamo odmah posle rata napravili neko interno pomirenje. Mnogi od nas bili smo u neku ruku deca siročad i više nam nije bilo važno da li su nečiji roditelji izginuli kao četnici ili partizani. Pored toga, mama je bila pošten čovek i mnogi su me i zbog nje poštovali. Zato sam valjda, posle Andro Mugoša, dobijala najveći broj glasova birača. Čak sam zamenila i Živka Žižića, kog su zvali “majkom naroda” jer je pomagao svima.

* Zašto su onda tokom vašeg političkog opusa u Crnoj Gori, tamošnji funkcioneri nekoliko puta hteli da vas isključe iz Komunističke partije? I, kako ste im te namere osporili ?

– Mislim da je presudila moja popularnost u narodu i činjenica da je mnogo ljudi već mislilo kao i ja. U to sam se uverila kad su me izabrali za direktora Centra za marksističko obrazovanje kadrova Crne Gora iako sam te, 1968. navukla gnev nekih crnogorskih komunista jer sam ideje s beogradskih demonstracija prenela u Titograd. Iako mi je u Beogradu jedan od bivših kolega rekao da se sklonim jer sam i ja, kao član CK KP deo te crvene buržoazije, ipak sam ostala nedelju dana i o svim dešavanjima obavestila moju bazu u Crnoj Gori.

* Šta je po vašem mišljenju suština tih famoznih demonstracija 1968. u kojima su u stvari svi bili komunisti, i režim i demonstranti?

– Mislim da je to pre svega ipak bio sukob generacija i to u trenutku kad je bilo neophodno da se isprazni višak energije u sukobima sa policijom. Zato je valjda i protest, koji je trebalo da bude kritika komunista koji su skinuli kapitaliste da bi sami postali kapitalisti, u istoriji ostao zapamćen kao sukob “levih” i “levijih”.

* Da li je i u Crnoj Gori bilo prozivki zbog bogaćenja funkcionera?

– Bilo jer preispitivanja ko je koga zaposlio, koliko članova živi u kolikim stanovima… Napadali su najviše Vidoja Žarkovića koji je tada već bio premijer. O tome je bio i Plenum CK Crne Gore. Sećam se da mi je Srzentić rekao kako sam kandidat da budem član i da pazim šta govorim. Ali, nisam se suzdržala. Tražila sam da se formiraju komisije i ispitaju te optužbe naroda protiv nas funkcionera jer neću da se pred omladinom stidim što sam član CK KP Crne Gore.

* Neko se pobunio protiv vašeg predloga za formiranje Komisije o zloupotrebi funkcionera Partije?

– Taj je Plenum trajao tri noći i dva dana a prisustvovao mu je i Veljko Vlahović. Ja govorila o demokratizaciji a oni se među sobom prvo posvađali na plemenskoj bazi, primera radi Martinići, Vasojevići i Pavlići koji su bili najbrojniji u Izvršnom komitetu CK – od 11 članova, njih je bilo sedam – od Veselina Đuranovića, preko Drago Stojića do Miladina Perovića… Neko od njih je rekao: “Ja vidim da Ljiljana traži da ovde osnivamo neku Makartnijevu komisiju”. Bila sam zapanjena. Nisam znala ni ko je Makartni a kamoli da je njegova komisija skidala levičare po Americi.
– Onda je ustao i Branko Kostić, i rekao kako je sada on predsednik omladine a on ipak ne zna da mladi kritikuju funkcionere. Naravno i on je bio protiv Komisije.

* Sećate se još nekog bisera Branka Kostića, čoveka kojeg sada pamtimo kao poslednjeg predsednika Predsedništva SFR Jugoslavije, tokom čijeg je mandata rasturena Titova država?

– Nisam s njim imala mnogo kontakta jer me je strašno povredio kad mi je, pošto sam ostala u drugom stanju, rekao kako nije zgodno da ja i dalje budem u omladinskim forumima jer sam trudnica!

* Sve to vas je nateralo da održite svoj čuveni govor na sednici CK KP Crne Gore koji se i danas, 40 godina kasnije, prepričava?

– Bio je to zaista oštar govor za ono vreme i pošto sam znala da više nemam snage za Crnu Goru, nisam se suzdržavala pa sam rekla da se svaka odluka mora donositi slobodnom borbom mišljenja. Govor sam zaključila rečima: “Više volim svoje greške nego nametnuto tuđe mišljenje”. Odlučila sam da završim tamošnju političku karijeru, posebno što me nisu ni izabrali ponovo iako je od 20 opštinskih organizacija 18 glasalo za mene. Ali, pošto su na tom Kongresu bili i predstavnici drugih republika, poput Krsta Crvenkovskog iz Makedonije i Miko Tripala iz Hrvatske, ipak sam imala bar nečiju podršku. Oni su priču o mom govoru preneli u Beograd. Čuo je i Kiro Gligorov koji me je odmah pozvao i rekao kako bi bilo najbolje da se vratim. Miko Tripalo me je potom, te 1969. pozvao da postanem šef njegovog kabineta u Predsedništvu CK KP Jugoslavije.

* Kraj tih šezdesetih bio je poznat i po rastu nacionalizma u Republikama i Titovim, navodnim ili iskrenim pokušajima da ih spreči?

– Već sam bila u Beogradu kad je Tito okupio republičke funkcionere, članove Izvršnog biroa KP Jugoslavije i druge funkcionere poput Staneta Dolanca, Mika Tripala, Krste Crvenkovskog, Fadilja Hodže, Cvijetina Mijatovića, Latinke Perović, Marko Nikezić, Bora Pavlovića… To vreme je nažalost, ostalo neopisano jer se tamo dogodila najveća prevara. Bila sam u centru dešavanja i činilo mi se da je Tito ipak hteo da sačuva Jugoslaviju i raščisti nacionaliste. To sam zaključila i tokom sastanka koji je on sazvao na Brionima 28. aprila 1971. godine kad je bila formirana komisija da razmotri optužbe protiv Mika Tripala i Savke Dapčević za saradnju sa ustašama. Taj put su na Brionima su bili predstavnici svih državnih i republičkih institucija, čak i Vojske i Sindikata.

* To je čuvena sednica sa koje je Tito razgovarao sa Leonidom Brežnjevom, tadašnjim predsednikom Sovjetskog Saveza?

– Da. Tito je pozvao sve funkcionere da donesu napisane zaključke sa sastanaka komunista po republikama. Trebalo je da ih svi redom iščitaju i dogovore se kako će dalje. Tito je međutim napravio pauzu tokom koje je, to znam pouzdano, razgovarao sa Mikom Tripalom a možda i sa još ponekim republičkim liderima. Kad nas je sve ponovo pozvao unutra, atmosfera je bila više nego napeta. Malo smo se otkravili posle jedne situacije kad je pokojni Đuro ????? Kadarin???, Srbin iz Hrvatske, inače ulizica, zakasnio. Pokušao je da što neprimetnije uđe u salu ali je Titov ogromni crni pas koji je sedeo iza njega skočio prema Kadarinu???. Ovaj se prenuo, pogledao u psa i rekao: “Izvini molim te”. Tad smo svi “popadali” od smeha pa je i Tito nešto veselijim glasom, kad je uzeo svoj tompus, svečano objavio da se izvinjava zbog pauze ali da je morao da se čuje sa drugom Brežnjevom. Rekao nam je: “Drug Brežnjev je čuo da se ovde dešava nešto vrlo opasno po Jugoslaviju i ponudio nam je svoju pomoć. Ja sam mu rekao da nama to ne treba i da ćemo uspeti da se dogovorimo”. Potom je održao govor i rekao da svaki funkcioner zaboravi zaključke koje su napisane donele iz svojih republika.

* Da li se Tito možda folirao i izmislio razgovor s Brežnjevom i dolazak Ruske pomoći, želevši tako da zaplaši, pre svega Hrvate?

– Ne znam, ali se dobro sećam kako je Tito tada naredio da se ukinu teritorijalne odbrane jer je to, rekao je, “jedna opasna organizacija koja jednog dana može biti najveći neprijatelj jedinstvu Jugoslavije”!

* Tito je očigledno bio prorok videvši opasnost u teritorijalnim odbranama, ali, priča se da ih je upravo on i osmislio i da je na toj ideji sa generalom Nikolom Ljubičićem inače dobio vojni doktorat.

– Verovatno se pokajao kad je shvatio da su ustaše u emigraciji uspele izuzetno da ojačaju i vršljaju po hrvatskom političkom vrhu. U to je vreme inače, aprila 1971. ubijen Vladimir Rolović, jugoslovenski ambasador u Švedskoji i to je izazvalo dodatnu pometnju.

* Da li ste tokom tih plenuma i sastanaka Tita sa njegovom funkcionerskom vrhuškom, pomislili da je to raspad SFR Jugoslavije?

– Da. Tih sam dana čak sanjala kako se Planeta cepa na dva dela, pa Tripala bez lica. Znala sam da se dešava nešto strašno jer sam baš sve mogla da čujem. Naime, iako sam imala utisak da je većina funkcionera koji su tih dana bili na Brionima, smatrala da me je Miko Tripalo poveo, ne kao svog šefa kabineta već u nekoj muško-ženskoj varijanti, ipak sam uspela da lično prisustvujem svim dešavanjima. I vrlo brzo sam shvatila da se tih dana Jugoslavija raspada. Rasprava se svodila na srpsko-hrvatski odnos i na pitanje “da li Srbija troši hrvatske pare?”

* Kako su drugi komentarisali tu situaciju?

Svi su se bojali i slutili najgore. Pitala sam Tripala direktno: “Da li to znači da se država raspada”, on mi je odgovorio : “Moguće je” i dao mi da pročitam govor koji će održati popodne kad i ostali predstavnici Republika.

* Da li je po vašem mišljenju ono što je radila Savka Dapčević u Hrvatskoj zaista moglo da se poredi sa idejama i postupcima tadašnjih partijskih vođa u Srbiji, Latinkom Perović, Markom Nikezićem i Petrom Stambolićem?

– Miko Tripalo, u to doba na funkciji i predsednika Predsedništva CK KPJ ali i predsednik CK KP Hrvatske, rekao mi je: ”Slušaj Ljiljo sve je gotovo. Tito i ja smo juče razgovarali, on je počeo da mi soli i ja sam mu odgovorio, kad budeš ovako razgovarao sa Markom i Latinkom, i sa Petrom Stambolićem možeš i samnom”
– Već krajem 1972. Tripalo je zbog te strašne srpsko-hrvatske atmosfere dao ostavku i na mesto u Predsedništvu CK KP Jugoslavije i na mesto predsednika CK KP Hrvatske. Znajući da će me optužiti da sam delila ideje političara kome sam tri godine bila veran šef kabineta, na partijskom sastanku sam, i pre nego što su oni počeli da raspravljaju o zaključcima s Briona i kasnije iz Karađorđeva, rekla da trebamo razgovarati o mom partijskom statusu. Svakome sam u CK rekla šta sam mislila da trebam i zamolila da mišljenje o mojoj idejnoj opredeljenosti zatraže od Staneta Dolanca sa kojim sam inače bila u velikim sukobima.
– Međutim, čak ni on nije mogao da slaže da ja nisam pravi komunista, pa sam ostala član partije sve dok se Komunistička partija nije raspala. Ipak donela sam definitivnu odluku da iz politike zauvek odem u novinarstvo.


Reformatorka
Pred isključenjem zbog rok’n’rola

* Više puta ste zbog svojih liberalnih ideja bili na spisku za isključenje iz Saveza komunista. Šta vam je iz današnje perspektive, najsmešnije od tih “grehova”?

– Bilo je to početkom 1965. godina kad sam po ugledu na Beograd i gitarijade koje su se u njemu održavale, želela da titogradskoj omladini priuštim malo zabave. Čitav jednogodišnji budžet Saveza omladine Crne Gore, a tu su bile i pare za plate nas zaposlenih, uložila sam da kupim instrumente za grupu učenicima Srednje muzičke škole, koji su osnovali bend Entuzijasti, i svirali rok’n’rol.
– Dala sam im svih 25.000 dinara koje je za tu godinu dobio resor za omladinu, ali sam ih uslovila da se uvežbaju, da sviraju i tako vrate novac. Oni su zaista već tog leta svirajući besplatno u hotelu Fjord u Kotoru, bez dinara, nadoknadili te pare. Ali Partija se jako ljutila zbog tog mog poteza. Kritikovali su me i zato što me ti mladi ljudi, navodno ne poštuju, oslovljavaju me sa “ti”, zovu samo Ljiljo. Probala sam da im objasnim da su ti omladinci skoro moje godište, da su pomagali Savezu omladine, i da su čak kad je pukla kanalizaciona cev i poplavila podrum s nošnjama KUD-a, izunosili kofama fekalije zajedno sa mnom. Ali nije pomoglo. Ipak me nisu isključili iz Partije a duhovi su se naknadno umirili kad su članovi benda Entuzijasti osnovali poznatu grupu Makadem i skoro svi krunisali karijere u stalnom sastavu orkestra Radio-TV Crne Gore. Jedan od njih, otac današnje zvezde Kneza, Milan??? Knežević, uvek je govorio: “Da nije bilo Ljilje ne bi od nas ništa bilo”

* Niste imali utisak da vas je Partija ukorila više zbog činjenice da ste podlegli uticaju Zapada i kroz instrumente i ozvučenja pustili njihovu kulturu na mala vrata, nego zbog tih 25.000 tadašnjih dinara?

– Sigurno da je bilo i toga. Možda je to čak i prevagnulo. Ali se iskreno nadam da su kasnije ti zadrti koji su bili u Komisijama i CK, i Gradskog komiteta KP, shvatili koliko su grešili.

Ekete-bekete
Prvi zabranjeni list u Jugoslaviji

* Ako se ikada neko usudi i skupi strpljenja da napiše realnu istoriju razvoja Komunističke partije u Jugoslabviji vi ćete ući u nju i kao prvi član Partije koji je pokrenuo časopis zabranjen već posle prvog broja. Šta se tada zaista dešavalo?

– U Titogradu smo u Domu Armije organizovali prigodan program za godišnjicu pogibije narodnog heroja Bude Tomovića. Ali najvažniji funkcioneri i njegovi ratni drugovi koje smo pozvali, Budo Šoškić, Veselin Đuranović, Vidoje Žarković, i drugi, uopšte nisu došli. Pojavili su se tek uveče na zabavu i opravdali izostanak sa komemoracije raznim glupostima, te vodili decu u bioskop, u školu…
– Pošto smo u to vreme u Titogradu već imali satirični kabare »Ekete – bekete« i u čast godišnjice rada, već pripremali prvi broj istoimenog lista, Jevrem Brković, koji je radio samnom, napisao je u prvom broju tog lista pridiku koju sam ja održala Đuranoviću, Žarkoviću i ostalima. List je odmah bio zabranjen, javni tužilac je uništio sve primerke tako da ni ja nemam taj broj. Posle toga su me smenili ali ni tada nisu uspeli da me isključe iz Partije.

PODTEKST
Ubistvo ambasadora Rolovića inicijalna kapisla srpsko-hrvatskog ili hrvatsko-hrvatskog raskola?

Kako je Bakarić smeštao Tripalu

* Rekli ste da je Tito na Brionima 1971. raspravljajući o srpsko-hrvatskim odnosima, odbio da mu republički funkcioneri pročitaju svoje govore. Vi ste međutim imali prilike da vidite govor Mike Tripala koji je najviše optuživan za ustaštvo. Da li je u njemu zaista bilo naznaka nacionalizma ili separatizma Hrvatske od SRR Jugoslavije?

– Ne. U tom govoru Tripalo je štitio CK KP Hrvatske od napada i rekao da nije istina da je bilo ikakve saradnje s ustašama.
Uostalom ja sam ga i pre toga svuda pratila i znam da nikada nije imao ni takve ideje, ni takve nastupe. Lično mislim da mu je to neko podmetao. Pretpostavljam Vladimir Bakarić. On je, bar kako sam ja videla tu situaciju u Hrvatskoj, mutio kad god je stigao a kad god je trebalo da dođe na neku važnu sednicu i kaže šta ima, on se navodno razboljevao. Bojao se Tripala, posebno kad je Miku istekla funkcija predsednika CK KP Jugoslavije. Tada su Tripala vratili u Hrvatsku i skoro pola godine držali ga bez ikakve funkcije. Miko mi je jednom prilikom sve to ispričao s naglaskom kako je zahvaljujući toj “pauzi” naučio francuski. Onda su ga ipak postavili za gradskog sekretara Partije pa ga vratili na republičku funkciju. Mislim da je baš tada nastao lom među hrvatskim komunistima.

* A Savka Dapčević. U kakvom je odnosu Miko Tripalo bio sa njom?

– Savka je u taj lom uskočila sa svom strašću svog temperamentna. Bila je intrigantna ali i iritantna osoba, agresivna. Jednom rečju – razbijač. Uzela je pod svoje Peru Pirkea???, omladinskog rukovodioca Hrvatske. Oni su jedva dočekali da Tito Tripala skloni u Beograd i da Savka preuzmu Hrvatsku.

* Mislite dakle da je Vladimir Bakarić puštao Savku Dapčević da organizuje MASPOK?

– Ne znam, ali definitivno nije smatrao da ona može ugroziti njegovu poziciju kao što je to mogao Tripalo. Sećam se dešavanja kad je pred Plenum hrvatskih komunista, Bakarić zahtevao da Tripalo podnese ostavku. U to sam vreme već bila šef Kabineta delegacije Hrvatske u Predsedništvu SFR Jugoslavije, u kojem su bili i Tripalo i Bakarić.
Na čuvenom sastanku u Karađorđevu, 1972. kad je već završeno razračunavanje oko hrvatskog nacionalizma, Tripalo nije ni bio prisutan.

* Imali ste možda saznanja o umešanosti Katoličke crkve u hrvatski nacionalistički pokret MASPOK?

– Ne. Nije bilo vidljivo da je ijedna crkva bila blizu komunista. Lično mislim da ni suštinski nisu bili umešani i da se ta sprega rodila kasnije i u Hrvatskoj i u Srbiji, i to preko četničke, odnosno ustaške emigracije koja se vraćala tek početkom osamdesetih.

* Mislite dakle da je iza MASPOK-a ipak pre svega stajala samo međusobna borba za vlast hrvatskih komunista a da je on tek kasnije dobio na ideološkom značenju?

– Tako mi se činilo jer neki od događaja nisu mogli biti čista koincidencija. Nikada neću zaboraviti ono što sam doživela u Imockom, najozloglašenijem ustaškom mestu, u kojem sam se našla u pratnji Tripala, baš na dan ubistva ambasadora Vladimira Rolovića. Tvrdilo se inače da su to ubistvo organizovale ustaše zajedno sa hrvatskim rukovodstvom. Zvala me sekretarica direktora fabrike odeće Imocko i rekla da me čeka poruka. U poruci je pisalo: “Ubijen Rolović, Tripalo treba hitno da drži govor na grobu u Beogradu”. Kad sam mu to prenela, prebledeo je i rekao: “Asti Gospo, ko mi je to smestio!?”. Odmah smo se vratili helikopterom, narod ga je kao i uvek ispratio uz usklike i aplauze. Došli smo u Beograd i ispostavilo se da je to ipak bila provokacija. Tripalo nije trebalo da govori na sahrani.

* Hrvatski narod je voleo Mika Tripala?

– Obožavali su ga. Sećam se jednog događaja iz Splita. Nas smo dvoje stigli, Tripala su dočekali ovacijama a kad smo krenuli kolima ka hotelu, s nama su se povezla i dva Stipa. Jedan je bio neki omladinski funkcioner a drugi Stipe Šuvar. Kako sam ja sedela pozadi između njih dvojice, iskoristila sam priliku da pred svima upozorim Tripala da su mi prethodne večeri moji poznanici iz studentskih dana u Beogradu, rekli kako je u Splitu sumanuti porast nacionalizma i kako maltene, niko ne sme ni da pomene Beograd. Objasnili su mi i da tu ima dosta Šuvarovog uticaja. Kad sam sve to pred njim prenela Tripalu, Šuvar me zaustavljao rečima: “Ajde Ljiljo sad ti malo s tim tvojim crnogorskim abrovima”.
– Saslušavši me Tripalo je samo prokomentarisao: “To ti je Šuvaru tek da vidiš kako je sa Crnogorkom raditi”

* Tripalo se zaista nije ni naljutio ni proverio Stipu Šuvara?

– Ma ne. On je bio laf, moderni političar. Pa i mene je preuzeo za svog šefa kabineta samo zato što je znao da sam otvorena i reformistički nastrojena. Uz to on je bio komunista i poticao je iz vrlo bogate porodice koja je tokom rata cela prišla partizanskom pokretu. Miko je imao 15 godina kad je otišao u partizane, dobio je Spomenicu, i kakva god da transformacija čoveka zadesi u životu, ne može biti do te mere drastična. Zato ja nikada nisam poverovala da je Miko Tripalo bio ustaša u svojim najzrelijim godinama

* Da li ste poverovali da je Stipe Šuvar bio ustaški nacionalista?

– Pa ne. On je mislim pre bio reformista, ali verujem da je voleo ljudima da govori iza leđa i da se nije libio ako ga je neko nagovarao da podmetne Tripalu neki trač.

* Kako se završila vaša saradnja sa Mikom Tripalom?

– Pošto se nije pojavio na tom čuvenom skupu u Karađorđevu, definitivno je rešio da se povuče s funkcija u Beogradu. Sećam se kako me je pred kraj 1972. zamolio da odem u jednosoban stan na Senjaku, koji je koristio dok je radio u Beogradu, da pokupim neke stvari ako su mu slučajno ostale, jer je očekivao da stan pretrese neka Komisija. Ništa naravno nisam našla, ni ja ni Komisija.
– Posle me je pozvao da dođem u Zagreb i pregledam sve njegove, i govore Vladimira Bakarića, i kažem mu svoje mišljenje, ko je od njih dvojice nacionalista. Bakarić je definitivno bio antijugoslovenski huškač. Sve se to dešavalo dan pred Plenum CK KP Hrvatske za koji je on već napisao ostavke na sve funkcije. Tako se u decembru 1972. godine odrekao i funkcije člana Predsedništva CK KPJ, ali i mesta CK KP Hrvatske.
– Na kraju me je zamolio da sednem i napišem pismo Titu. Bio je to drugi tekst koji sam ja napisala u njegovo ime ali najteži koji sam uopšte u životu napisala. Poslao mu je skoro originalan tekst. Dodao je samo “Dragi druže Tito” i poneku reč.
– Sve je to bilo strašno. Njegova žena Smilja, inače Srpkinja, koja je sa njihovo dvoje dece živela u Zagrebu, tada je čupala kosu i jaukala, nije verovala šta mu se desilo. I sama je bila partizanka. Zato je valjda u tim strašnim trenucima govorila: “Jao Tito, ako sve ovo nije istina dabogda ti bilo … “ ili “Jao Miko, ako je sve ovo istina dabogda ti bilo…” Ubrzo je od stresa valjda, dobila karcinom i umrla.

Stane Dolanc

Izmislio Hrvatsku do Zemuna

* Da li je Miko Tripalo imao nekog prijatelja među Titovim funkcionerima?

– Mislim da mu je Kiro Gligorov bio najverniji i možda jedini prijatelj. Tripalu se kao takav međutim nametao i Stane Dolanc, mada, lično mislim da mu je on smeštao zvrčke kod Tita.

* Da li je bilo nečeg konkretnog što je Dolanc izmislio o Tripalu i rekao Titu?

– Da. Dolanc je rekao kako je Tripalo u jednom svom govoru rekao da će Hrvatska biti do Zemuna. Tripalo me pitao da li se ja sećam toga, rekla sam mu da sam sigurna da to nikada nije izgovorio. On je inače bio zagriženi Jugosloven, mada je kad je počela podela vlasti, zaista bio zainteresovan da vlada Hrvatskom. Ali to tih ranih sedamdesetih, nikada nije izgovorio.

* Kakav je, po vašem mišljenju, Stane Dolanc zaista bio?

– Pohlepan u svakom pogledu. Sve najbolje želeo je isključivo za sebe tako da je primera radi, čak i njegov šef kabineta morao imati veću platu od šefova kabineta drugih, i kad je Dolanc napuštao Beograd, jedino je on dobio mesto predstavnika Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama.
– Inače, ja imam i lična, vrlo loša iskustva s Dolancem dok smo svi zajedno radili u zgradi SIV-a na Novom Beogradu. Jednom prilikom sam ga zamolila da me njegovim kolima vozač prebaci u Stari Beograd. To je inače bilo normalno jer smo se svi dugo poznavali. Prilikom te vožnje, u neformalnom razgovoru postavilo se i pitanje ko gde živi, ali se to ubrzo pretvorilo u ljigavi poziv Dolanca da me odveze kod njega kući. Poludela sam i insistirala da zaustavi kola da ja izađem. On se kao nešto izvinjavao ali sam ja ostala uporna. Na kraju je zaista rekao šoferu da stane. Sutradan sam sve ispričala Tripalu. On je pozvao Dolanca da popije kafu s nama i da mi se još jednom izvini. Učinio je i to ali mi se svejedno i danas gadi. Inače je stalno, kao u šali, nudio Tripalu da menjaju šefove kabineta.

* Da li ste se zaista svideli Dolancu ili je i inače bio tako primitivan prema ženama?

– Bojim se da je ipak u pitanju bio primitivizam. Mnogi od tih funkcionera živeli su u Beogradu bez svojih porodica i nisu se suzdržavali od najnižih strasti.

* Imali su bar neke kriterijume. Znamo da su neki od njih stvarali veze s poznatim glumicama, novinarkama, pevačica?

– Verovatno da su bar donekle birali društvo ali neretko su se provodili po privatnim zabavama.

* Šta se tamo dešavalo. Jesu li orgijali? Da li ste s Tripalom imali prilike da odete na neku od njih.

– Ne. Ali se sećam da je Dolanc pozvao Tripala posle jednog intervjua na sedeljku u stan voditeljke Dnevnika Danke Novović. Nismo otišli. Tripalo se uvek vadio na mene izgovarajući: “Neda mi šefica”.

Brana Crnčević
Jež koji nije smeo da ubode

* Kakav je bio odnos hrvatskih političara u Beogradu prema srpskim funkcionerima?

– Tripalo je kao njihov predstavnik zaista pokušavao da napravi dobre odnose. Sećam se da je često zvao Latinku Perović na kafu ali ona nikada nije imala vremena. Govorila bi: “Nije Miko sada vreme za kafu”. Zato su ga novinari obožavali. Frano Barbijeri, as hrvatske žurnalistike uvek je za izjavu o nekom novom previranju dolazio kod njega. Sećam se i kako je Tripalo pristao da na poziv Brane Crnčevića, tada urednika satirične, tvrdo-nacionalističke novine Jež, ode u redakciju i da im intervju. Brana Crnčević sada to malo izvrće, ali činjenica je da taj tekst nikada nije izašao što znači da je Tripalo smeo da priča a Jež nije smeo da objavi.

* Mislite li da Jež nije objavio intervju jer je Brana Crnčević posustao pred Tripalovom tolerancijom ili je bio pion u rukama srpskih nacionalista koji su mu zabranili da objavi intervju?

– Ne znam. Mi nikada nismo dobili čak ni stenogram s razgovora. Ali nije nemoguće da je sve bila neka provokacija jer smo posle intervjua Crnčević, Vučetić, Tripalo i ja, s još nekoliko novinara, otišli na večeru u Skadarliju u “Dva jelena”. Kad je Brana pitao Tripala šta bi da mu zasviraju on kaže: “E, daj ovde u srcu Srbije onu jednu moju pa nek puknu svi zlotvori”, i naruči “Marš na Drinu”. Onda mu se Brana revanširao nekom hrvatskom pesmom. Sve je bilo ok do pred kraj večere kad je Crnčević rekao: “E sad svi idemo u Klub književnika u Francuskoj”. Tripalo je navodno mene pitao za mišljenje ali ja sam videla da mu se ne ide pa sam odbila. Ni Tripalo nije otišao.

* Mislite li da su mu u Francuskoj 7, pojedini srpski književnoici, tada već nacionalistički ostrašćeni, spremali neku “sačekušu”?

– Ne znam. Bojala sam se provokacije jer je tamo inače u to doba noći bilo dosta pripitih. Neko od njih je mogao da uvredi ili napadne Tripala, kog su tada maltene već proglasili ustašom.

PODTEKST O NOVINARSTVU

Pero koje je ubilo Fadilja Hodžu a štitilo Ratka Mladića i Radovana Karadžića

PATRIOTIZAM ILI NACIONALIZAM?

* Kad ste formalno okončali političku karijeru započeli ste novu, isto toliko uspešnu. Kako ste se uopšte opredelili za novinarstvo i pisanje?

– Posle odlaska Mika Tripala iz Beograda, još sam radila u CK KPJ i Fadilj Hodža koji je bio predsednik predsedništa SFRJ, zamolio me je da s njegovim saradnicima, napišem govor povodom smrti Džemal Bjedića. I on mi je tada, kao i mnogi pre toga savetovao da se posvetim novinarstvu. Tako od sredine sedamdesetih odlazim u Radio-televiziju Beograd. Imala sam serijal radio emisija “Savremenici svakodnevno”. Vaša “Revija 92” je nešto kasnije prenela sinopsise tih emisija jer su bili biseri. Posebno je bila zanimljiva emisija s Fadiljom Hodžom za koji se kasnije, kad sam ja počela da se bavim pisanim novinarstvom, ispostavilo da je bio otac posleratne šiptarske iredente.

»Svet«
JUL pojeo 120.000 tiraža

* Direktor »Politike« Živorad Minović, vas je i kasnije u životu »zaglavljivao«, samo ne u liftu?

– Imala sam vrlo loše iskustvo i sa njim i sa celim rukovodećim kadrom »Politike« pošto sam na jednom kolegijumu Kuće, predložila da magazin »Svet« umesto da ga ugase daju meni da ga uređujem. Vrlo brzo, otvorenim pisanjem o svim pojavama i ekskluzivnim temama, »Svet« je početkom devedesetih godina postao nedeljnik s tiražom većim od 100.000 primeraka na 120 strana. Prodavao se i van Srbije, po svetu. Bila je to sjajna novina u kojoj su objavljivali mnogi eminentni novinari i istraživači sve dok mi se u novinu nije umešala Mira Marković. Nešto pre toga zvala me je novinarka Mira Štula, tadašnji dopisnik NIN-a iz Zagreba i rekla kako ima problem s poslom jer je Mira Matrković izjavila u nekom intervju da Štula nije nikakav novinar već običan denuncijant. Počela sam da puštam Štuline tekstove i već neku nedelju kasnije pozvao me je Živorad Minović i poslao mi tekst koji mu je prosledila Mira Marković da ga objavim u »Svetu«. Bila sam iznenađena znajući da je ona do tada objavljivala samo svoje Dnevnike u »Dugi«, ali sam ipak pročitala tekst. Shvatila sam da je to taj isti intervju u kome pljuju Miru Štulu i rekla Minoviću da ne mogu da ga objavim. On je insistirao da joj maltene dam prvu uredničku stranu ako nemam mesta na drugima. Kad sam odbila sve predloge naljutio se i rekao mi da to moram sama da prenesem Miri. Dao mi je njen telefon i insistirao na tome da joj kažem i kako je on sve učinio ali nije uspeo da me nagovori da objavim njen tekst. Iz straha da mi neko ne stopira novinu, jer je SPS već vladao »Politikom«, javila sam joj se, kad je novina već bila na kioscima. Ljubazno sam se zahvalila na želji da svoj tekst objavi u novini koju uređujem ali sam joj rekla da tekst nisam mogla da pustim jer ne prenosim intervjue iz drugih novina već radimo isključivo ekskluzivne intervjue. Opravdala sam Minovića i onda predložila Miri Marković da ili ja, ili neko od mojih novinara kojeg ona odavere, za sledeći broj s njom napravimo intervju. Ona je samo ćutala i na kraju rekla: »A, ne. Molim vas da mi vratite sliku«. I spustila je slušalicu.
– To je bio posle izlaska drugog martovskog broja a »Svet« je izašao još samo dve nedelje.

* Mira Marković je zahtevala da se visokotiražni nedeljnik tek tako ugasi a rukovodstvo »Politike« je to tektako učinilo?

– Probali su oni drugačije. Frizirali su gubitak prema štampariji ali su zaposleni i rukovodstvo štamparije »Politike« rekli da je dug »Sveta« mali. Ljuba Laković, tadašnji direktor je napismeno doneo odluku Štamparije da se radnici odriču tih para i žele da otpišu dug »Svetu« jer vole tu novinu. Onda je Minović 18. aprila 1991. na Radničkom savetu, tražio da podnesem ostavku da bi postavili novog urednika. Odbila sam ali su mi oni namestili nezadovoljstvo pojedinih novinara predvođenih Lukom Marčetom, koji je pretpostavljam želeo moju uredničku fotelju. Oni su govorili da sam levičarka i da traže moju smenu. Nisam se dala ali je kap prelila čašu kad me je novinar Đorđe Dimitrijević, kog sam inače zaposlila u »Svetu« samo da bi mu pomogla jer je bio lečeni alkoholičar i bez posla, pijan spopao u mom kabinetu. Izvređao me je, pitao me da li ja čujem kako me na demonstracijama prozivaju da sam četnik i samo što me fizički nije napao. Iza njega je banuo i pokojni novinar Zoran Jovanović, i rekao mi: »Vidiš šta će se desiti ako sama ne odeš«. Tu neprijatnost je prekinuo Bora Krivokapić. Skoro da sam se ugušila od stresa, pozvali su Hitnu pomoć i to me je malo smirilo. Otkazala sam intervju koji sam za to veče zakazala sa Momirom Bulatovićem. Rekla sam mu ukratko da me koči ova demokratizacija a on kaže »Ma ajde, kakva demokratizacija sve ti je to kanalizacija, no samo digni glavu da te ne udave«. To je bio moj poslednji intervju za »Svet«, a da ironija bude veća, sutradan sam imala promociju knjige »Srpsko pitanje« koju smo uredili Aleksa Đilas i ja a autori eseja u njoj su između ostalih bili i književnik Dobrica Ćosić, filosof Kosta Čavoški, i drugi opozicionari tog vremena.

* Da li ste posle tog otkaza s kvalifikacijom da ste »Slobina udarna pesnica« videli ponovo Miru Marković?

– Od tada sam bila na belom hlebu pa sam iskoristila svoja poznanstva s mojih promocija knjiga u Rusiji i pristala da radim kao izveštač za »Opstaja Gazetu«, koji je imao milionski tiraž. Za njih sam pisala i intervju s premijerom Đinđićem, i kasnije sa Mirom Marković. Zvala sam je pošto je Milošević isporučen Hagu. Odmah je pristala. Na intervju je zakasnila i opravdala to rečima: »Bože, Bože, ovaj Sloba me stalno zove iz Haga, sve pita ‘dušo kako si’, kako je dosadan…«, onda je dodala »E, izvolte«, kao da se do tada nikada nismo ni videle ni čule. Pre početka se izvikala na tamošnju saradnicu u JUL-u Draganu Kuzmanović.
– Napravila sam intervju a sutradan joj odnela na autorizaciju kući, u Tolstojevoj 33. Bila sam šokirana kako je ta ogromna zgrada bila prazna. U sobi su bile samo plastične stolice. Mira mi je sama skuvala kafu u plastičnom kuvalu i sipala u neke šarene šoljice. I za to vreme Sloba je zvao iz Haga, oni su malo nežno cijukali, onda je ona izrazila zadovoljstvo intervjuom. Treći put sam je videla u JUL-u kad sam joj donela novine.

* Da li ste tada pitali Miru Marković da li ste bez posla ostali zbog njenog naloga ili zbog odluke rukovodstva »Politike« koje je želelo da se dodvori režimu?

– Ne, ali se ona se dosetila da me pita gde i šta radim. Kad sam joj rekla šta pišem od knjiga, posavetovala me da kad već tako lepo pišem, počnem da pišem romane. Dodala je: »Evo ja ću od sada da pišem romane!«

Govorite o čuvenom Prizrenskom procesu, aferi koju ste vi prvi otvorili. Kako ste uopšte došli do tih tada strogo poverljivih dokumenata?
– Prizrenski proces je vrlo zapetljan sudski proces koji se odigravao u istoimenom gradu, ali je karakterističan po tome što su deblji kraj umesto krivaca izvukli oni koji su krivce pronašli, odnosno pripadnici policije i obaveštajnih službu Srbije i Jugoslavije. Ljudi su stradali iako su još sredinom pedesetih otkrili zaveru kosovskih Albanaca koji su još tada pripremali nezavisnost i odcepljenje teritorije od Srbije

* Već se tada znači tiho spremao separatizam Kosova i Metohije. Ko je po vašim saznanjima bio glavni naslednik i realizator te ideje nastale čitav vek ranije u okrilju takozvane Prizrenske Lige, i ko je bio glavni krivac što su se na optuženičkoj klupi umesto Albanaca separatista našli Srbi i projugoslovenski orijentisani policajci?

– Policija i UDB-a su pronašli vođe pokreta za ožibvljavanjer ideja Prizrenske lige o stvaranju Velike Albanije ili kako se to danas nazova, Savezu Albanskih država.
– Kad su istražni organi prikupili sve dokaze o špijunskim aktivnostima uglednih albanskih i kosovskih funkcionera koje je predvodio Fadilj Hodža, ugledni Titov funkcioner i tada i dugi niz godina kasnije, uznemirili su se beogradski intelektualni krugovi i doneli odluku da se ta dokumenta stave pod naznaku “strogo poverljivo”. Separatiste niko nije dirao a UDB-a Srbije je teško stradala. Kad sam slučajno sredinom sedamdesetih srela ???? poznatog predratnog komunistu i prvog generala u Titovoj Jugoslaviji koji je rešio da ispovedi dušu, niko nije verovao da će to ijedna novina u tadašnjoj SFR Jugoslaviji objaviti. Ipak našla sam hrabrog saborca u kolegi Draganu Vlahoviću i Petru Iliću, sadašnjeg novinara “Politike” a tada urednika »Intervjua«, i oni su objavili sve te podatke jer su me urednici »Ekspres politike” odbili.

* »Politika ekspres« nije smela ili nije htela da objavi aferu o Prizrenskom procesu?

– Ne znam. Tadašnji urednik Slobodan Jovanović i Dragoslav Milanović zahtevali su da im otkrijem izvor podataka ali ja to naravno nisam mogla jer bi general i moji drugi sagovornici u to vreme, još uvek mogli da imaju dodatne sankcije. Prosto svi su oni već teško stradali zbog tog zataškavanje istine, i prvi put su o tome govorili posle 1964.

* »Politika« se kasnije pokajala pa je objavila knjigu o tome?

– Da. Ali je pre toga objavljen feljton u listu »Intervju« i svi smo imali problema. Gradski komitet KP na čelu sa tadašnjim izvršnim sekretarom Radmilom Kljajićem??? hteo je tada da me isključi iz partije smatrajući tada da je to napad na Tita iako ja nisam imala utisak da je njegov uticaj bio jači od uticaja ostalih visokih partijskih funkcionera.

* Vi ste se u to vreme slobodno družili i sa porodicom Milovana Đilasa koja još nije bila rehabilitovana?

– Mi smo porodični prijatelji i iz istog smo zavičaja. Čak sam kasnije otišla u Ameriku samo da bih sa Aleksom napravila prvi veliki intervju u Politikinom »Svetu«

* Pre »Sveta« ste pisali za »Ekspres« odakle vas javnost pamti po aferi sa Srpskom Akademijom Nauka i Umetnosti (SANU)

– Od 1976. do 1982. godine radila sam u »Politici ekspres« i tu naučila i šta je novinarstvo i kakve su sve nepravde u njemu. Prvu među tim nedaćama imala sam jer su vaše »Večernje novosti« prve objavile čuveni Memorandum SANU-a, a ja zadužena za taj kulturni sektor, spis nisam donela svojoj novini koja se tada takmičila da svaku vest uvek prva obelodani. Kako ni kasnijih dana nisam uspela da dođem do spisa, počela sam raspravu sa čelnim ljudioma SANU-a koji su me ubeđivali da je taj, nazovi Memorandum, tek mali deo ogromnog projekta o nacionalnom pitanju Srbije, njegovoj prošlosti u budućnosti. Bio je to istorijski projekt
– Slobodan Jovanović i Dragan Milanović, tadašnji urednici nikako mi nisu verovali da je to istrgnuto deo i pitali me kako nemogu da nađem spis koji se čak i po kafanama čita. Nisu mi dali da ga citiram i komentarišem iz »Večernjih novosti« a propao mi je i feljton koji sam priredila i htela s njim da magistriram »Sto godina SANU«. Na kraju me je Slobodan Jovanović naterao da napišem kritički tekst o SANU, i da ih izkritikujem zašto su i zbog kojih naučnih zasluga u Aklademiju primili Josipa Broza Tita.
– Da bi se posle tih sukoba izmirili, delegacija SANU je došla u »Politiku« i kad smo ih pratili iz restorana, na 10. spratu zgrade »Politike«, zaglavio se lift. Akademici su se ponovo preznojavali zbog »Politike«, i ??? Kanazir, i Dejanom Medakovićem, i Lule Isakovićem, ali ni meni ni direktoru »Politike« Žiki Minoviću, koji je tvrdio da u lift svi stajemo, nije bilo svejedno. Bili smo zaglavljeni čitavih četrdesetak minuta.
– Vrlo brzo na vlast dolazi Slobodan Milošević i mnogi su vas još od 1991. godine prozivali da ste njegov čovek. Da li je to bilo tačno?
– Naravno da nije. Ja čak nisam htela ni da uđem u Socijalističku partiju Srbije i patila sam za Komunističkom strankom. Ali se u meni budio očaj zbog rata u Jugoslaviji i aktivno sam učestvovala u mnogim dešavinjama. Kada početkom devedesetih, ni u »Politici« više nisam smela da objavljujem tekstove, počela sam da hvatam beleške i pišem knjige. Obilazila sam svoju bivšu državu, sa nesrećnim majkama izgubljenih vojnika i počela da se borim sa njima, da se pronađu i identifikuju njihova mlada deca.
– Tako sam upoznala i vrhu Vojske Jugodlovije i Ivana Gvera. On me je kasnije vodio da obilazim Vukovarsko ratište zapisivala sam sve važno, prikupljala dokumentaciju. Sve to mi je bila preporuka da kasnije dođem do Ratka Mladić i Radovana Karadžića.

* Šta vas je motivisalo da upoznate Ratka Mladića i Radovana Karadžića i kasnije o njima objavite i knjige?

– Do njih sam došla da bih učinila uslugu kolegama iz Korijere Dela Sera, koji su želeli da intervjuišu Mladića. Tako sam ga i ja upoznala u januaru 1995. godine. Čim sam ga videla imala sam osećaj da ga poznajem oduvek. Pre toga sam i u Bosni obišla mnoga unesrećena područja i imala potrebu da pomognem toj srpskoj deci, mladim vojnicima, kao i ranije u Sloveniji i Hrvatskoj. Zato je valjda Mladić u mojim očima bio čovek koji treba da odbrani srpski narod.
– Karadžića sam upoznala tokom referenduma u Sarajevu, kratko smo se videli i porazgovarali. Kasnije sam ga više razumela tokom dugih razgovora sa njegovom majkom, kad mi je izdavač naručio da o njemu napišem knjigu. I, mislim da je on u suštini više onakav kakav je bio u liku bioenergetičara dr Dragana Dabića, nego kao politički lider iz Bosne.

* Sve knjige o ratovima, ljudima i sudbinama tokom ratova na tlu bivše SFR Jugoslavije, pisane su znači na osnovu dokumenata a manje na osnovu ličnog reporterskog iskustva s ratišta?

– Da. I ljudi mi i danas šalju razna dokumenta koja mogu da rasvetle mnoga dešavanja. Moja dokumentacija veća je od one koju ima Tribunal za ratne zločine u Hagu. Mnoga od njih dobijala sam od timova za odbranu Srba u Haškom tribunalu a ponešto i od pojedinaca, od boraca srpskog porekla, ali i od Muslimana.

* Strepeli ste nekada da vas Služba državne bezbednosti dovede u vezu s Mladićem i Karadžićem dok je bio u bekstvu. Da li ste imali pritiske, opomene ili pretnje?

– Ne. Ali mislim da su mi njihove poruke prosleđivane preko ljubaznih upozorenja kolega novinara koji su mi govorili da bi bilo bolje da pišem romane umesto tih dokumtarnih knjiga. Mislim da sam čak bila praćena. Međutim ja živim kao i uvek. Znam da Mladića nisam ni videla ni čula od početka 1999. godine, i to je bila moja lična odluka. Ali imam potrebu da pišem onako kako mislim, baš kao što sam tokom političke karijere govorila ono što mislim. Ja prosto ne mogu da prećutim da na spomeniku muslimanskim žrtvima u Srebrenici, pre spiska imena piše: »Osveta je naša pravda«. Osveta je dakle njihov zavet pa ne razumen da se pred takvim epitafom klanjaju svi predsednici država sveta, čak i Srbije.

* Postoji li još neko iz srpske istorije koga ste upoznali a ko vas je impresionirao?

– Zoran Đinđić, pokojni premijer. Sa njim sam provela samo sat vremena kad je došao na vlast, pravila sam intervju za Ruse, i mislim da je bio veliki vođa.

* Ipak čini se da i pored toliko zalaganja vaš rad ima manje priznanja a više na vas navlači epitet ultranacionaliste? Ne bojite se da će vas istorija takvu zapamtiti?

– Ne jer mi se čini da će tek stići vreme za utvrđivanje ko je šta i zbog čega radio. Ja ni za svoj politički ni za novinarsko-publicistički ili književni rad, nisam dobila nikakva priznanja. Sem naravno, udarničkih znački i priznanje »Politike« za komercijalni podvig jer smo kao posebno izdanje objavili »Prizrenski proces« u sto hiljada primeraka

.
* Kako se osećate sada, posle 14 knjiga koje ste objavili, i ovako bogatog života?

– Znam samo da se u životu više ničega ne bojim i da me ništa ne može iznenaditi. Shvatila sam veliku istinu da ništa nije moj izbor i da nadalje trebam biti samo posmatrač.

Share

Knjige, tekstovi, intervjui…