Izložba Kazamati u podzemlju Kalemegdana razotkrila svu surovost i naroda i policije u Srbiji 19. veka
ZLOČINCI ISTREBLJIVANI EPIDEMIJAMA
Piše Jasna Jojić
objavljeno u Kompaniji “Novosti” maja 2005
Srbija je pre 150 godina imala više ubistava godišnje nego Nemačka koja je bila 25 puta brojnija. Surov narod dobijao je za razna zlodela još surovije uslove robijanja. Hajduci pljačkali trgovce monarhije, ali i »odrađivali« prljave poslove za ondašnje liberale i radikale
Kazamati stare Srbije
Pošto su istoričari tek malo zagrebli ispod opštepoznatih činjenica, domaća javnost se u noći između 17. i 18. septembra, na manifestaciji Noć muzeja u Beogradu, susrela sa neslavnom istinom. Na izložbi Kazamati u podzemlju tvrđave Kalemegdan, publika je morala da promeni uvreženo mišljenje da se Srbija u svojoj istoriji svrstavala među civilizovanije evropske zemlje, posebno zato što je još u vreme cara Dušana imala zakonik sa kaznenim normativima.
Pošto su dakle, posle sata čekanja u redu, napokon usapevali da uđu i pogledaju postavku o starim srpskim zatvorima i uslovima robijanja, posetioci izložbe ježili su se od pomisli šta su sve trpeli kažnjavani iz raznoraznih razloga, među kojima i deca i trudnice.
Bilo je dovoljno udahnuti strašnu vlagu u kojoj su neki provodili i po 20 godina, baciti pogled na razbacanu slamu na kojoj se spavalo, tanku sukanu ćebad kojim su se pokrivali, i gvožđe kojima su im okivali ruke i noge, da bi se shvatilo koliko su zatvorske sankcije tokom 19. i početkom 20. veka u Srbiji bile pre istrebljivačke nego vaspitno-popravne.
Ambijent koji je prikupljanjem i postavkom eksponata dočarala Marija Stojić, istoričar umetnosti, za naš list, upotpunio je svojom pričom koautor izložbe Kazamati, istoričar Vladimir Jovanović.
– Posle srpsko-turskih ratova, osiromašena Srbija, ulagala je velike napore da uhvati korak s Evropom. Posebno je u tome prednjačila policija pokušavajući da razbije hajdučiju, odnosno rasprostranjeno razbojništvo ali i druga krivična dela koja su se poput epidemije širila među bahatim narodom. Zahvaljujući tim policijskim aktivnostima (njihovim metodom obelodanjivanja prekršioca zakona i pokušaja da ih uhvati), danas se može do detalja rekonstruisati i kultura onog doba. Jer policija je ostavila mnogo pisanih dokumenata a od 1897. godine vodila je i statistiku o krivičnim delima, i po vremenu (po mesecima i godinama) i po mestu izvršenja. Teoretski oni su usvojili austrougarski sistem metodologije kriminala ali je u praksi sve izgledalo mnogo drugačije – objašnjava Jovanović i ističe:
– Srbiji su nedostajali objekti, tako da su u vreme Kneza Miloša takozvane apsane bile prostorijice izdvojene u zgradicama policije ili suda. Istinit je podatak da su neki zločinci robijali čak i u podrumu Kneževe rezidencije. To je verovatno i bio razlog zašto su ljude u ono vreme držali u okovima. Bojeći se da im robijaši ne pobegnu i osvete se, prvo »komšijama« u čijoj su zgradi boravili, policija je uvela praksu okivanja. Za te potrebe uvozili su ogromne količine gvožđa iz Pančeva, a svaka apsana imala je svog lokalnog kovača. Oni su, kad je bilo uslova okove kovali na hladno, ali pošto su očigledno imali previše posla uhapšenicima su ih često stavljali vruće, odnosno zakivali su ih vatrom diretno oko njihovih nogu.
Kada se za ovako surov sistem kažnjavanja traži opravdanje, istoričari ga nalaze pre svega u zahuktaloj hajdučiji onog vremena kojoj se moralo stati na put. Krivični zakon onog vremena bio je na žalost sličan zakonu koji su Britanci imali još u srednjem veku. To je značilo da će biti ubijen ili okovan svako onaj ko ubije ili ko ukrade nešto iz tuđeg prostora. Primera radi, onaj ko je ukrao kravu s polja bio bi blaže kažnjen (ili uopšte nekažnjen) od lopova koji je ukrao pogaču sa nečijeg kućnog stola.
– Kazne su se kretale od dve do 20 godina zatvora a povratnici, posebno ukoliko su im na teret stavljana ubistva, uglavnom su streljani – kaže istoričar Jovanović- To je verovatno bio jedini način da se smanji broj zločina. Jer po statistici iz onog vremena u Srbiji je godišnje bilo od 400-500 ubistava, isto onoliko koliko ih je bilo u Nemačkoj, iako je ta država imala 25 puta više stanovnika nego Srbija.
-Masovna ubijanja bila su pre svega posledica zaostale hajdučije. Hajduci su uglavnom bili seljaci, odmetnuti sa svojih imanja kojima su se od proleća do jeseni, po gustim šumama, pridruživali i drugi. Zato su tada često pominjane i hajdučke družine. Njih je najviše bilo u Užičkom, Valjevskom i Rudničkom okrugu (današnji Gornji Milanovac). Slike glavešina tih družina brzo bi se našle na poslednjim stranama Policijskog glasnika u vidu poternice. Najpoznatiji po zlu bili su Nikola Jevđević i Milan Brkić. Njihove su se glave ucenjivale i to, od slučaja do slučaja, od 500 do tada neverovatnih 10.000 dinara. Ako se zna da je prosečna zarada u ono vreme bila 300 dinara godišnje, onda ne čudi što su hajduke cinkarili i njihovi rođaci i prijatelji, pa čak i njihovi jataci (koje je policija kasnije stavljala u režim zaštite, pa je neke, poput današnjih zaštićenih svedoka, preseljavala s porodicom u druge krajeve).
– Visoke ucene policija je nudila jer su hajduci bili nemilosrdni. Upadali su u bogate trgovačke kuće i pljačkali ih, otimali bi im decu i tražili otkup, presretali poštanske košije, ubijali žandarme i putnike i odnosili plen. Najveća pljačka odigrala se 1895. godine u Beogradu. Hajduci su tada presreli kočiju državne pošte u kojoj je pola u zlatnicima i srebrnjacima, pola u kešu, bilo 250.000 dinara. Vrlo brzo se ispostavilo da su pljačku osmislili pojedini poštanski radnici. Oni su cinkarili izvršioce a ovi su priznali gde su sakrili novac pošto ih je policija stavila na torturu. U sred zime su ih, u današnjoj zgradi PMF u Vasinoj ulici, polili vodom i pustili da se zaleđuju.
– Pored toga, hajduke su angažovali i politički moćnici da za njih prebiju ili opljačkaju njihovog neistomišljenika. Srbija je vrcala od prepucavanja, pokušaja prevrata u opštinskim i nahijskim, kasnijim sreskim našelništvima. Razbojnici su završavali poslove obično za liberale i radikale koji su pokušavali da sruše monarhiju – nastavlja Jovanović – Zato je policija rešila da se uozbilji, pa je pokrenula nešto poput današnjeg afisa. Fotoaparat imale su sve veće postaje tako da su čak i sitnije lopove snimali iz profila i anfasa ispisujući ispod sve njihove telersne karakteristike. Od visine, preko boje očiju do dužine ušiju ili prstiju. Pojedine poternice koje su raspisivane, ukoliko bi jednom uhvaćeni zločinac pobegao, imale su i takve detalje poput broja i rasporeda mladeža na telu kriminalca.
U to vreme, u poslednjim decenijama 19. veka, počinje i razvrstavanje kriminalaca po zatvorima. Pod udar zakona sve su više padali i korumpirani činovnici, nesavesni poreznici, pa čak i politički pobunjena gospoda. Taj viši sloj građana nije mogao u iste zatvore sa siromašnima i ubojicama. Zato se ustrojava četiri zatvorskih oblika. U takozvanom zatočenju boravili su prestupnici iz pomenutog višeg staleža. Ostali su po težini dela bili raspoređene u apsu, u kome su boravili osuđeni na kratkoročne kazne i oni koji su izdržavali policijski pritvor od 30 dana, do okončanja istrage ili početka suđenja. Potom zatvor od kojih je prvi Požarevački, osnovan 1865. godine, i u kome se prvi put odvaja ženski od muškog dela. Zatočenici ovog zatvora po nalogu prosvećenog apsolutiste kneza Mihajla, nisu morali da rade. U robijašnicama međutim, gde su bacani okrutni razbojnici i ubice, kulučilo se svakodnevno. Robijaši su bili smešteni pod užasno nehumanim uslovima, većina njih je sve vreme bila pod okovima. Hranilu su ih slabo, dnevno su dobijali 1,3 kilograma hleba ali, iako je to bilo propisano kao dnevni obrok, retko su dobijali varivo s mesom. Po zapisima koji su ostali urezani u daskama kazamata, najteže im je padala takozvana crna čorba od zagorelog crnog luka, brašna i vode, koju su dobijali svako jutro. Ona im je međutim davala kolko tolko snage da u koloni praćeni žandarmima, svakog dana izađu iz zatvora prođu kroz špalir zainteresovanih Beograđana i odu na prinudni rad. Tucali su kamen, istovarivali brodove u luci, gradili su puteve, zgrade, podizali telegrafe…
– Mnogi od njih želeli su da pobegnu. Najsuroviji su u toj nameri međutim sprečavani okovima koje im nisu skidali. A oni pod blažom kaznom, prezali su od pomisli da ih ponovo pronađu, (što je zbog visokih ucena u Policijskom glasniku bilo lako) i da ih onda čera još duža kazna – ističe istoričar Jovanović- Zato su trpeli strašne uslove a mnogi su oboljevali i umirali od epidemija. Kazamatima Srbije harale su i velike boginje, i šarlah, tifus, i tuberkuloza. Samo je od skorbuta, izazvanog jednoličnom ishranom, 1898. godine umrlo 27 prestupnika osuđenih na najblažu kaznu, dvogodišnji zatvor. Jedina reakcija vlasti u tim prvim tragedijama bio bi nalog da se oboleli izoluju u šator koji bi se širio u istoj tamnici.
Kasnije se međutim državna administracija ipak zabrinula da se zatvorske epidemije ne prošire među građanstvom. Novine onog vremena sve su više kritikovale surove uslove robijanja, posebno kada je obelodanjena priča razbojnika Mite Cenića, koji je upoređivao svoju robiju u Parizu i u Beogradu. Zato je i institucija pomilovanja korišćena sve češća, pa su mnogi lakši prestupnici puštani iz zatvora pre isteka kazne.
TORTURA
Kazne gladovanjem
Iako je tortura u Srbiji ukinuta uredbom iz 1873. godine, policija nije prezala da je i dalje koristi. Doduše broj batinjanja i bičevanja drastično je smanjen, ali ono što nisu smeli policajci radili su zatvorski čuvari u apsanama i kazamatima. Primenjivali su takozvano mokro tabanje: seljačke vunene kožuhe prelili bi vodom pa bi ih preko njih tukli. Mnoge su zatvarali i u samice i tamo ih, (iako je zakon dozvoljavao samo dve nedelje ćelije), držali i po 200 dana. A drske seljake koji bi, primera radi, pijani ispsovali policajca koji ih hapsi, sem zatvora čekale su i dodatne kazne, poput oduzimanja ionako tanušnog ćebeta ili uskraćivanje hrane. Uz tu fizičku, osumnjičeni su bili i žrtve psihičke torture. Zabeležen je slučaj sujevernog seljaka koji je priznao neko sitno delo zato što su ga inspektori postavili pred sto na kojem je bio ogroman krst . Seljak je morao nagnut nad krst s raširenim rukama i dlanovima oslonjenim na dva Jevanđela, da se zakune da je nevin. Nije mogao.
SIROČAD
Marionete bogatih
Drastičanu sliku o kriminalu u Srbiji 19. veka, pojačava statistika iz »Policijskog glasnika« da je godišnje, u apsanama i zatvorima, završavalo po 300 dečaka i 200 devojčica, siročad ili deca koje su roditelji slali u skitnju i sitne krađe. Ovaj problem narastao je iz godine u godinu, pošto su deca u zatvorima samo usavršavala razbojničke zanate. Pokušaji da o njima u zatvorima od 1851. brine učitelj, lekar i sveštenik, nije davao bolje rezultate. Zato su bogati pokušali da ga reše 1879. Tada je prvi put stigla inicijativa da se donacijama u Srbiji izgradi dom za siromašnu decu. Organizovani su balovi na kojima su sakupljani prilozi ali gde su pare odlazile niko ne zna jer u Beogradu za tu svrhu niko nije hteo da ustupi zgradu. Tako je tek 1887. kralj Milan počeo da rešava ovaj problem i smestio prvih 105 siročadi. Posebnom uredbom, tek je od 1902. bilo zabranjeno okivati decu. A poslednje godine Prvog svetskog rata, kada je u Srbiji formirano i Ministarstvo za socijalno staranje (a država se proširila preko Save i Dunava i dobila i mnoga austrougarska zdanja), socijalna slike počinje da se menja na bolje.
HRONOLOGIJA
U koži pacova
Prva, planski namenjena robijašnica u Kneževini Srbiji, izgrađena je 1851. u Topčideru i zvali su je Apseničko radište. Kako se broj robijaša uvećavao, (nisu bile dovoljne apsane pri svakoj policijskoj postoji ni zatvori u Požarevcu i Nišu) 1869. deo Beogradskog kaznenog zavoda postaje i Beogradska tvrđava, odnosno bivše turske podzemne tamnice u njoj. Tako je početkom 20. veka Beograd bio među retkim evropskim varošima na čijim su se ulicama građani svakodnevno zgražavali nad kolonom okovanih robijaša u sivim suknanim odelima. Oni su, po utiscima tadašnjih novinara, činili jedan podzemni svet prepun mržnje i netrpeljivosti prema svetu iznad zemlje. I oni koji bi uspevali da pobegnu iz te kože pacova, bili su spremni na strašne osvete
