PELIN – gorka zvezda Biblije
“Gorak k’o pelin”, izreka kojom se loš život opisuje kod mnogih naroda, teško da je iole primenljiva u stvarnosti. Jer sem što ima opor ukus, napici i masti pripremljeni od ove biljke uvek imaju dobra, čak čudotvorna svojstva. A rakija od pelina, spravljena po posebnoj recepturi, u mnogim se starim spisima pominje kao nektar, piće bogova ili, kad se pomeša sa čapljinom, kao sredstvo za uspavljivanje poznato još pod nazivom “piće žive smrti”, jer se tad sanjaju predskazivački snovi.
Po botaničkim enciklopedijama, “pelin je biljka iz roda Artemisia Absinthium (Artemisia apsint), koja raste kao mirišljavi grm, a cvetovi su joj grupisani. Rod broji više od 200 vrsta koje nastanjuju severnu poluloptu, od Zapadne Evrope, preko stepskih područja Azije pa širom Severne i Srednje Amerike. U enciklopedijama botanike piše da ova biljka raste samonikla na zapuštenim mestima: uz zidove, šine i puteve, i na kamenitim obroncima. Ali, od kada je utvrđena lekovita moć pelina, on je kultiviran, pa se uzgaja i u baštama i u velikim saksijama na terasama jer su srebrnastobeli svilenkasti listovi i vrlo dekorativni”.
Vrač među zelenišem
U religijsko-magijskim knjigama, pelin je čarobnjak među biljem. Rimljani su na Kapitolu, pre svih drugih rituala priznanja i počasti, najbolje ratnike napijali napitkom od pelena, i to, kako piše u starim spisima: “ubeđeni da im je najveća nagrada nektar koji obezbeđuje dobro i večno zdravlje – najveće zemaljsko bogastvo”. Isto su činile i proročice Pihtije kad su smatrale da neko zaslužuje da ga povežu s bogovima na Olipmu.
Koliko su u antičko doba verovali u moć pelina vidi se i po imenu koji su dali ovoj biljci, jer i starogrčki i latinski naziv su isti i imaju simbolično značenje, “artemisia” – lekovit, a “apsint” – gorak. Dakle, već uz same te reči, čovek veruje da će biti zdrav i čio.
Svemogućnost pelina ipak se najviše ogleda u Bibliji. U “Knjizi otkrovenja” reč pelin pominje se kao ime zvezde i kaže se: “i treći anđeo zatrubi… tada pade s neba velika zvezda, koja goreše poput zublje; pade na trećinu reka i na izvore voda. Ime je zvezdi – Pelin. Trećina se voda pretvori u pelin i izginu mnogo ljudi od voda jer su postale gorke…”.
Po interpretacijama Biblije, Bog je na ovaj način koristeći ime, među ljudima cenjene biljke, upozorio na moguću kataklizmu usled zagađenja vode.
Postoje međutim, i drugi istorijski zapisi u kojem reč pelin ima glavnu, magijsku ulogu, jer su je mnogi narodi smatrali biljkom veštica.
Napitak alhemičara i boema
Pelin je u antičkom dobu bio biljka posvećena boginji Artemidi. U staročrčko-arapskoj medicini pominje se od 1500. godine pre Hrista. Hipokrat je prepisivao protiv trovanja pečurkama, žutice, reumatizma, anemije i menstrualnih tegoba. Starim Grcima pelin međutim nije bio samo lek, već su ga dodavali, kao mirisni dodatak vinu, posebno kad se ono pilo u Delfima gde su izvođeni rituali proricanja budućnosti.
Rimljani su napitkom napravljenim od vode u kojoj je kuvan pelin, pojačavali snagu atletičarima, a tokom Srednjeg veka on je poprimio potpuno mistično dejstvo. Pelin ili, kako ga u Francuskoj zovu, apsint, pročuo se kao glavni sastojak likera, čiji je recept, prema legendi, veštičije delo. Zaštitni znak apsinta je kreacija Oskara Vajlda: smaragdno-zelena vila (l’heure verte) koja napijene prevodi u carstvo apsintalnih halucinacija čarobnim žezlom od opala. Vajld je inspiraciju za ovaj crtež, i mnoge stihove koje je posvetio pelinkovcu, dobio pre svega zbog spisa koji su o pelinu ostali iza mnogih alhemičara, ali i iskustvima umetnika s tom biljkom. Jer, pelin je bio omiljeno piće Vinsenta Van Goga, Pabla Pikasa, Artur Rimbada i Šarla Bodlera. Slavni slikar Tulus-Lotrek pripremao je posebne koktele pelina i konjaka koje je nazivao “potresima”. Veliki poštovalac likera od pelina bio je i Erik Maria Remark koji u mnogim romanima govori o nektaru iz te biljke, a Ernest Hemingvej je pod uticajem pelinkovca napisao knjigu “Za kim zvona zvone”.
Ritual ispijanja veštičjeg likera
Pelin ili apsint do te su mere impresionirali ljude, da su osmišljavali rituale za njegovo ispijanje. U Parizu su krajem 19. veka, bili uvedeni “zeleni sati”. Baš kao što su Englezi točili popodnevni čaj, Francuzi su imali obred večernjeg pelinkovca. Posle takvih iskustava već pomenuti pesnik Oskar Vajld, napisao mu je i “himnu”: “Posle prve čaše vidite stvari onakvim kakve bi vi želeli da budu. Nakon druge vidite ih onakvim kakve nisu. Na kraju ih vidite onakvim kakve zaista jesu, istinite”. Himnu treba izgovoriti pre isijanja likera koji se pravi po jedinstvenoj recepturi.
Liker od pelina i šećera, preteču današnjeg pelinkovca (apsinta, gorčice ili gorkog lista), prvi put je inače spremio dr Pijer Ordinair 1792. Nazvao ga je Artemisia Absinthium. Recepturu su mu osporavali alhemičari tvrdeći da je njegova “Zelena vila”, u stvari kopija “Veštičjeg likera” spravljenog u skrivenim holandskim laboratorijama tokom 16. i 17. veka. I jedni i drugi, međutim, podvlačili su da je najveća moć napitka u neverovatnom dejstvu na psihu i da njegovo konzumiranje mora biti ritualno.
LEK I AMAJLIJA
Lek s belim lukom i pelinom, koji se koristi kod lečenja migrena, može u krajnjoj fazi pripreme biti početak pravljenja moćne amajlije. Dakle, izgnječen beli luk uvije se u gazu natopljenu u svinjsku mast. Poprska se jako koncentrovanim čajem od listova pelina ili rakijom pelinkovac, i onda se trlja glava obolelom od migrene. Čim simptomi bolesti prođu, gazu sa masom treba staviti u metalnu posudicu i zapaliti je. Dok gori izgovara se: “Bol i patnja kroz beli luk i pelin prošli, u vatru došli, u pepeo se pretvorili da bi me čitav život štitili”. Nad gazom i biljem koje se pretvaraju u pepeo, ovu bajalicu treba izgovoriti devet puta. Potom se pepeo pomeša sa malo otopljenog voska crvene ili žute boje, oblikuje se dok je još topao u formu trougla, i pusti da se stegne. Amajlijicu treba nositi u maloj ali čvrstoj kutijici, jer ne bi valjalo da se slomi.
U spisima iz tog vremena podvlači se: “Za to se upotrebljavala posebna kašika, perforirana, duga i spljoštena kao špahla. Ona bi stajala na rubu visoke čaše, u kojoj se nalazio gusti, smaragdno-zeleni apsint, pelinkovac, nasut do nivoa označenog na čaši. Na kašiku bi se stavljala kocka šećera, a preko nje bi se pažljivo sipala voda, koja bi u kapljicama padala u piće. Kapi vode bi se u dodiru sa apsintom pretvarale u beličasti trag. Šećer bi ublažio gorčinu, a svaka kap vode bi izazivala pretapanje zelene u boju opala, što je proizvodilo vrlo atraktivnu vizuelnu senzaciju”… (više pročitajte u knjizi »Magija biljaka – i lek i amajlija,br.1« Jasne Jojić)
