Knjige – magija, mitologija, religija
Telefon: +381 (0)65 216 416 0

General Miroslav Milošević

General Miroslav Milošević o stanju u MUP-u Srbije,  ubistvu premijera Đinđića, ministru Jočiću…

SRBIJA NE VOLI URBANE PANDURE

Piše Jasna Jojič, objavljeno u Kompaniji “Novosti”,2008.
U razgovoru učestvovali urednici Milomir Marić i Srđan Škoro

Legija mi je rekao da sa ubistvom Đinđića ima veze kao ja sa ubistvom kneza Mihajla. Policija je stalno motrila i pretresala Legijinu kuću pa ne znam kako je moguće da se u njoj krio. Tužioca Prijića nije interesovala politička pozadina ubistva Đinđića

General Miroslav Milošević

General Miroslav Milošević

Dok se očekuje da Vrhovni sud donese odluku o pravosnažnosti presude ubicama premijera Zorana Đinđića,  Specijalno tužilaštvo vodi preliminarnu istragu o  naručiocima i inicijatorima tog stravičnog zločina. To se međutim, tvrdi u intervju za Reviju 92 doskorašnji  načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije general Miroslav Milošević, moglo uraditi i mnogo ranije jer neki od dokaza koji se u policiji nalaze već godinama, uopšte nisu obuhvaćeni optužnicom.

Milošević je inače bez realnih razloga prevremeno penzionisan u 50-toj godini života, i sada kao neutralan posmatrač, primećuje da policijom, pre svega beogradskom, opet manipulišu političari umesto da je vode profesionalci i da ona služi građanima i pravosuđu.

*Vaše delimično razočarenje u policiju je izazvano prošlomesečnim nemirima u Beogradu, tokom februarskih demonstracija zbog proglašenja nezavisnosti Kosmeta?

– Da, jer u svet je pored ružne slike demonstracija, huligana koji su razbijali izloge, krali i spaljivali   ambasade, otišla i ružna slika reakcije srpske policije kao nesposobne. A to nije tačno. Mogu da potvrdim da je srpska policija veoma sposobna, da spada među efikasnije u svetu, i da su probleme tokom februarskih nemira izazvali isključivo oni koji su policajcijama izdavali naloge. Za svakog profesionalca bilo je vrlo jednostavno i da spreči nerede i da sačuva imovinu Beograda, posebno ambasade za koje se moglo pretpostaviti da će biti napadnute. Trebalo je samo postaviti kordon žandarmerije pod punom opremom za razbijanje demonstracija ispred Američke ambasade. Tako bih uradio i ja, sem ukoliko neko iz vlade, premijer ili njegov šef kabineta, ne bi okrenuo “crveni telefon” i rekao mi nešto poput:”pustite narod da se isprazni?”

*Smatrate li da su te naredbe preko “crvenih telefona” i opasne i neprimerne?

– Naravno, jer kada krene masa situacija se ne može smiriti ni sa milion policajaca izvedenih na ulicu. Ali kada huligani naiđu na kordon naoružanih specijalaca itekako osete strah i odmah se otrezne.

* Vi možete da govorite i o sopstvenom iskustvu pošto ste se, čim ste došli na funkciju, suočili sa paljenjem džamije u Beogradu.

– Da, 8. marta 2004. godine, devet dana pošto sam postavljen za vd pomoćnika ministra, kao reakciju na spaljivanje pravoslavnih hramova na Kosmetu, u Beogradu su demonstranti napali džamiju. Policija je tada na žalost inače bila potpuno razbijena, dezorijentisana, ludilo totalno. Ali ministar Dragan Jočić je odmah formirao komisiju i utvrđena je odgovornost onih koji nisu dobro procenili situaciju, posebno što je četiri sata pre toga bila spaljena i džamija u Nišu a policijski funkcioneri su to znali i mogli su da predvide i nemire u glavnom gradu. Uostalom imali su iskustva jer je godinu dana pre toga bila napadnuta ambasada Hrvatske posle finalne utakmice svetskog prvenstva u vaterpolu. Zato sam ja čim sam stupio na dužnost rešio da nešto promenim. Trebalo mi je nekoliko meseci da stvorim profesionalni ambijent.

*Šta ste uočili kao najveći problem srpske policije?

–  Organizacija i pre svega broj policajaca. Pokojni premijer Zoran Đinđić je 2001. godine primetio kako mu se činilo da u Beogradu ima 100.000 policajaca a njih “nema ni petoro”. Zaista, policijska brigada gradskog SUP-a koja treba da ima hiljadu ljudi, u to je vreme imala njih 60-70. Žandarmerija je bila potpuno neorganizovana, bili su na jugu Srbije… Morao sam za dva tri meseca sve to da konsolidujem.

*Niste imali prilike da pre toga pokažete svoje sposobnosti? Bili ste u nemilosti i u vreme režima Miloševića i kasnije, iako ste imali pravni fakultet i mnogo iskustva u beogradskoj policiji?

– Slobodan Milošević je voleo da ima kontrolu nad svima i za načelnike u Beogradu obično je dovodio neke ljude iz unutrašnjosti koji nisu čak ni poznavali grad. Valjda je mislio kako “ti pastiri nemaju s' kim da se udruže i kuju zaveru protiv njega”. Stalno je sumnjao da je gradski SUP vezan za Savezni MUP i da mu spremaju “revoluciju”. Nisam se nikada uklapao u te šeme. Većina voli da im ljudi kažu kako su lepi i pametni a ja pripadam onima koji misle da pravi prijatelji treba da ukažu na mane, koje treba ispraviti.

*Ta pojava urbanog policajca kakav ste vi, nije se dopadala ni DOS-u?

– Bio sam marginalizovan i posle 5. oktobra 2000. Do tada sam bio šef odeljenja za kontrolu zakonitosti na nivou gradskog SUP-a i kada je na čelo došao Milan Obradović, ostao sam samo formalno zaposlen. Dali su mi da vodim posebnu jedinicu policije koja nije faktički ni postojala,   bila je potpuno obezvređena jer formirana žandarmerija.

*Vi ste mnogo toga promenili kad ste imenovani za načelnika Resora javne bezbednosti?

– Posle protesta Crvenih beretki, odnosno Jedinice za specijalne operacije (JSO) mnogo se toga moralo menjati u policiji. Moj prvi zadatak bio je da se UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) stavi u policijski sistem. Do mog naimenovanja oni su bili regularno odgovorni direktno  ministru. Odmah sam radio na tome da se izmeni sistematizacija i da se UBPOK inkorporira u Resora javne bezbednosti, kao što je to u svim policijama razvijenih država.

*Da li je bilo otpora što se UBPOK-u oduzima ta autonomija?

– Otpori su bili i jaki i dugovečni. Pripadnici UBPOK-a do tada nikome nisu polagali račune. Nad njima su od osnivanja  bili samo ministri, a ni Dušan Mihajlović ni Dragan Jočić nisu profesionalni policajci i malo su toga znali o policiji o njenom radu. UBPOK je radio šta je želeo i neka hapšenja koja su oni sprovodili potpuno su izbrukala policiju.

*Kojim se to hapšenjima izbrukao UBPOK?

– Privođenje Čedomira Jovanovića, hapšenje Vladana Batića, afera sa Marijom Rašetom… Mnoge poslove su odrađivali bez ikakvih dokaza a ministar to ne može da uvidi. Imali su velike plate, kola, vilu u Makešu i mnoge privilegije. Ja sam u početku imao mnogo važnijih poslova u svom Resoru pa se nisam bavio UBPOK- om ali čim se sve konsolidovalo uspeo sam da UBPOK ubacim u kriminalističku policiju i prekstim ga u SBPOK Službu za borbu protiv organizovanog kriminala.

*Imate li, iz današnje perspektive, utisak da su sve te specijalne jedinice, Poskok, JSO, UBPOK… formirane kako bi nekim političarima poslužile za revanšizme i šikaniranja?

– To je bilo očigledno ne samo po nekim nebuloznim akcijama več čak i po kadrovskoj strukturi tih navodnih specijalaca. Kao što svaki ministar ima svog novinara preko kojeg plasira svoje informacije tako ima i nekoga na funkciji u policiji.

*Da li je policija bila bolja u vreme Mihajlovića ili  pod palicom Jočića?

– Mihajlović je imao jako dobru viziju reforme policije ali nije imao s kim da je realizuje. Nije imao ni kadrove a ni poverenje premijera Đinđića, u toj koalicinoj vladi DOS-a niko nikome nije verovao. Da bi držali Mihajlovića pod kontrolom, Đinđić se čak odrekao šefa svog kabineta, svoje desne ruke Nenada Milića, i postavio ga za zamenika ministra. Jočiću je bilo daleko lakše. Imao je potpunu podršku premijera Vojislava Koštunice koji ga je postavio na čelo policije, bili su iz iste političke partije, drugovi, kućni prijatelji. I imao je i sreću da je za kreiranje reforme, strategiju, kadrovska pitanja i drugo, imao mene, školovanog policajca, koji sam mu bio lični savetnik tri godine a onda i desna ruka od marta 2004. do kraja 2005. godine. Jočić je znači reforme imao sa kim da sprovede.

* Postoje glasine da vas je zvao i Mihajlović?

– Jeste, početkom 2001. Pričali smo o reformi, o projektima policajac građanin i drugom. Složili smo se oko mnogih stvari ali on nije pristao na moj uslov da sve kadrove koji treba da mi budu podređeni a važni su za sprovođenje, budu moj izbor. S druge strane ja nisam mogao da dozvolim da preuzmem tako veliku odgovornost a da oko mene budu ljudi u koje nemam poverenja. Posle toga mi se više nikada nije javio.

*Kada ste preuzeli važnu funkciju da li ste osetili neki politički pritisak?

– Ne, jer sam pre prihvatanje te funkcije rekao Jočiću da će jedini pritisak koji prihvatam biti onaj da policija profesionalno radi svoj posao.

-*Da li su vas zbog toga neki političari kritikovali?

– Ne znam, ali se dobro sećam da je Čedomir Jovanović posle mog imenovanja javno rekao da ja ne mogu biti ni pozornik u Sopotu jer sam opsednutom likom i delom Milorada Ulemeka Legije. A onda sam ja, posle godinu dana došao u sukob sa Jočićem jer sam insistirao da ministar potpiše pratnju za  Čedu i njegovu porodicu jer im je bila ugrožena bezbednost. Postupio sam profesionalno.

* Bio je to jedan u nizu sukoba s Jočićem koji su usledili?

– Jočić je često menjao mišljenja, bio je i povodljiv i sujetan i u suštini daleko veći političar nego ministar policije. Bilo je nekoliko izmišljenih afera i mnogo više realnih nesuglasica između nas dvojice. Prvo mi je vaša novina Revija 92 napravila problem, jer je objavila kako sam rekao da smatram da je optužnica za ubistvo Đinđića na staklenim nogama. To sam vašoj kolegnici rekao privatno, na novogodišnjem partiju u policiji, misleći pri tom da optužnica ne obuhvata organizatore i naručioce. Ali, javnost me je tada prozvala, baš kao i posle teksta da me je “penzionisala striptizeta”, koji je takođe izašao u Reviji 92. Sada koristim priliku da kažem da, kao i svaki muškarac, volim striptizete ali niti su me one penzionisale niti sam ikada u životu video ženu koja se u tom tekstu pominje.

*Pa šta su stvarni razlozi okončanja vaše karijere?

– Bezmalo dve godine u poslu su mi ruke bile potpuno odrešene ali krajem 2005. godine neki ljudi oko ministra Jočića počeli su da ga truju i kljucaju kritikujući moj rad. Onda je izbio sukob sa hapšenjem generala Milana Obradovića. Mislio sam da moramo da podnesemo krivičnu prijavu i da ga uhapsimo tek ukoliko istražni sudija izda nalog. Ali Jočić me nije poslušao. Imao sam utisak da želi da se osveti Obradoviću jer je sumnjao da je upravo on izvukao belešku i novinarima dao informaciju da je minisar u mladosti obio trafiku. Možda je u tome i bilo istine jer je po izbijanju tog skandala Obradović bio šef beogradske policije. Međutim, ja sam smatrao da se i prema Obradoviću treba odnositi profesionalno. A uz to sam  se bojao da se nepotrebno hapšenje ne protumači kao moj lični revanšizam, jer me je Obradović, kako sam vam rekao, 2001. smenio sa mesta šefa unutrašnje kontrole i vratio me deset godina unazad u karijeri.

*Obradović je bio jedina razmirica između vas i Jočića?

– Ne. Ministar mi je zamerio i niz projekata koje sam u to vreme vodio za reformu policije. Najviše mu je zasmetao “Policija u lokalnoj zajednici” koji smo radili u saradnji sa vladom Norveške. Neko mu je napumpao uši da se tako stvara neka pokrajinska policija što naravno nije tačno.

*Bilo je glasina i da se Jočić bojao da postajete miljenik DSS?

– Više puta mi je zamerao sve veću popularnost i među policijom i među političarima. Jočić je vrlo sujetan i bio je, primera radi, ljubomoran kad je video da sam bio u Belanovici i da su novine objavile sliku gde se vidi da sam u restoranu sa Koštunicom. Uz to DSS je bio podeljen po frakcijama i u vreme pre raspada SR Jugoslavije. Kada je Prvoslav Davinić bio upleten u afere oko Vojske SRJ, do mene je stigao glas kako je neka od tih frakcija DSS htela da Jočić pređe na mesto ministra odbrane, da mene postave za ministra MUP Srbije a da general Simić dođe na moje mesto. To je stiglo i do Jočića koji me je pitao šta mu to radim iza leđa. Ubrzo nas je obojicu prevremeno penzionisao, prvo mene pa onda i Simića.

* Šta je prelilo čašu?

– Mislim da je to bio moj komentar koji sam novinarima dao o akciji “sablja”. Obilazio sam SUP-ove po unutrašnjosti i u Kruševcu sam, na jedno novinarsko pitanje, odgovorio kako je “sablja” bila pozitivna jer je činjenica da je tada razbijen organizovan kriminal u Srbiji, da nema više uličnih ubistava i da je ta akcija donela mir i bezbednost posebno građanima manjih gradova. Primera radi baš Kruševcu gde se više nije strahovalo od tamošnje lokalne mafije Jotkine grupe. Zbog te izjave napali su me i Rade Bulatović šef BIA, i general Aco Tomić koji su bili u zatvoru tokom “sablje”, i naravno Jočić mi je to kao vrlo povodljiv, zamerio. Ali ne direktno, već preko zamenika šefa kabineta Nemanje Bojčića koji mi je rekao da ta izjava nije po volji ministru.

*Kada vam je isticao mandat, Jočić vam nije ni pomenuo mogućnost da se ponovo kandidujete za novootvorenu funkciju direktora policije?

– Nije, ali ja sam to učinio samostalno. Sve vreme me je izbegavao a kada je došlo vreme o donošenju odluke, mene na razgovor nije pozbvala Komisija, kao ostale, direktno Jočić. Bio je zvaničan, persirao mi prvi put, i kao da je zaboravio da sam ga ja uveo u profesiju i tri godine, dok je DSS imao vladu u senci, edukovao da postane ministar unutrašnjih poslova. Da sam mu pomogao da ne bude samo birokrata u policiji već da shvati čemu zaista ta institucija služi.  Na tom, inače našem poslednjem razgovoru, rekao mi je da sam ga strašno razočarao i da mu nisam vratio ono što je on u mene uložio. Pitao me je “šta me to preporučuje da konkurišem za direktora policije, čime sam to zaslužio?!” i dodao da ne mogu otići na svetsko prvenstvu u fudbalu gde me je kao zvaničnog gosta pozvala  FIFA. Od tada ga više nikada nisam ni čuo ni video.

*Odmah iza toga vas je prevremeno penzionisao? Konsultovao vas je pre te odluke?

– Ne, iako se u prevremenu penziju odlazi na lični zahtev sa 50 godina starosti i 20 godina staža. Jočić me međutim ništa nije pitao jednostavno me sklonio. Doneo je odluku da mi uskrati pravo da radim dok još nisam napunio ni 50 godina. Bio sam i očajan i zaplašen. Poslao me je na odmor a meni je do ispunjenja uslova za staž zafalilo još pet dana posle toga. Bio sam u agoniji da mi nešto ne smeste pa da izgubim i penziju. Dolazio sam svakoga dana na posao i šetao od kancelarije do kancelarije da svi vide da sam tu. Jer sam bez svoje kancelarije ostao po Jočićevom nalogu, istog dana kada je za dva sata on odlučio da Milorad Veljović bude direktor policije a vlada je potpisala saglasnost. Dao mi je rok da ispraznim kabinet za dva sata, da pokupim sva svoja priznanja i sijaset poklona za uspešnu saradnju koje sam lično dobio od policija drugih zemalja. Uradio je sve to, nemam bolji izraz, vrlo svinjski. Nije me udostojio čak ni obrazloženja a da ne pričam o ispraćaju, poklonu i puštolju koji se daje svakom penzionisanom policajcu. Ja sam sve kolege na taj dostojan i svečan način ispratio, a sam sam iz policije otišao sa rešenjem o prevremenom penzionisanju koje mi je uručio moj dotadašnji podređeni a ne neko iznad mene, kako je to red u institucijama gde postoji statusna podela. Bukvalno su me šutnili posle 23 godine rada za policiju.

*Da li ste to oprostili Jočiću?

– Jesam ali tek pošto je doživeo ovu nestreću. Plakao sam kada sam čuo šta se desilo i odmah otišao u bolnicu. Njegova žena mi je tada rekla da ona zna da sam ja Jočiću bio retko iskren saradnik i prijatelj.

*Pošto ste penzionisani vratili ste se muzici. Otkuda vi uopšte u rok'n'rolu?

– Rođen sam u kraju koji je istorija srpskog rok'n'rola. Između Đerma i Cvetkove pijace, na Zvezdari u Beogradu. Dakle sa Liona gde su živeli i braća Božinović, pokojni Džindžer, Zvonimir i Ljuba Đukić… Rastao sam uz rokere i vrlo rano sam počeo da sakupljam ploče i odlazim na koncerte. Kad sam bio na Pravnom fakultetu osnovao sam grupu zajedno sa Đuletom Van Gogom kojeg sam znao još od špilhozni. Grupa se zvala Haos i prvi nastup smo imali na tadašnjoj Palilulskoj rok olimpijadi, gde smo osvojili drugo mesto. Đule je hteo da nastavimo ali ja sam odabrao fakultet a on je osnovao Van Gog bend. Imam ogromnu zbirku od više od 10.000 cd-a od Litl Ričarda, preko Led Cepelina do Metalike i Kleša. Mada sam pratio trendove, ukus nikada nisam promenio.

*Kako ste taj rokerski mentalitet uklopili u policiju? Da li vam je neko zamerao odlaske na koncerte i tetovaže koje imate?

– Sve vreme sam ostao veran muzici mada sam shvatao da ta rok'n'rol pasija odmaže mojoj policijskoj karijeri. Imao sam dosta zamerki pre svega od ministra Jočića. Kada je krajem 2005. godine bio koncert Andrea Bočelija u Areni, ja sam , iako pozvan sa celom vladom i pomoćnicima ministra, rešio da ne propustim svirku Stiva Vaja, čuvenog gitariste u SKC-u. Novine su objavile fotografije gde smo ja i Đorđe David, moj prijatelj i slike policijske i političke elite iz Arene  uz komentarom kako sam ja bio sa običnom rajom  dok je elita glumila poznavaoce Bočelijeve muzike.

*Zamerane su vam i posete Egzitu?

– Oni su očigledno smatrali da sam previše urban za policajca i da biti policajac znači da si neki buzdovan. Ali svi moji prijatelji su iz sveta umetnosti, ja čitam Kuelja, u kolima stalno nosim njegovu knjigu Priručnik za ratnika svetlosti, i pre svega sam individualac, nikada nisam bio član nijedne grupacije ili partije. Kao dupli Lav u horoskopu osećam potrebu za slobodom i nikada nisam imao “leđa” niti me je iko gurao. Za to, oni nisu imali razumevanja.

*Od kako pišete kolumne u “Pravdi” neko vas već vidi kao ministra policije u eventualnoj radikalskoj vladi?

– Ministar policije bih bio rado ali samo kao vanstranačka ličnost. Sada puštam kosu i u dnevniku “Pravda”  svakog ponedeljka objavljujem svoju kolumna o rok 'n 'rolu. Ali ne zato što je to novina naklonjena radikalima već zbog toga što me je glavni urednik Predrag Peca Popović pozvao da pišem, i plaća mi tu kolumnu. Trenutno osnivam i Fondaciju za preživljavanje rok'n'rola.

Gavrilović i Ćuruvija: Sporni pikavci

*Zatekli ste i otvorene predmete političkih ubistava novinara Ćuruvije i radnika Službe državne bezbednosti Gavrilovića. Da li ste nešto radili po tim slučajevima?

– Oba su predmeta već bila procesuirana a po Zakonu o krivičnom postupku policija ne može dva puta da sasluša ista lica osim po nalogu tužilaštva. Tako sam ja, da bi policiji otvorio formalno-pravni ambijent, da nastavi rad na ta dva slučaja, imao sastanak sa tužiocem Nenadom Ukropinom. Tako smo došli do pikavaca nađenih na licu mesta gde je ubijen Gavrilović a koji su dve godine čekali u fioci u kriminalističkom odelenju SUP Beograda. Optuženi su Ljubiša Buha Čume i Dragan Nikolić Teča. Milan Obradović je bio pod pritiskom da podnese krivičnu prijavu protiv njih iako je ona bila tanka. Ja sam kasnije omogućio prostor da se nastavi sa radom.

Lukić: Guri je sve zamesio

*Prati vas glas da ste vi aminovali isporuci Sretena Lukića Hagu, i izvukli ga iz bolnice u pidžami?

– To je laž. Lukića je u Hag sproveo UBPOK koji tada još nije bio u Resoru javne bezbednosti. Inače je to general koga sam dugo poznavao, pre NATO bombardovanja bio mi je neposredni šef u gradskom SUP-u punih sedam godina, i uvek me je vukao sa sobom. Kada je 1996. bio postavljen za načelnika Štaba za Kosmet pozvao je i mene. Zadužio me da kontrolišem rad policajaca. Poštovao sam njegov profesionalni i policijski rad.

*Šta je po vašem mišljenju uticalo na Dušana Mihajlovića da zadrži generala Lukića na visokoj funkciji iako se znalo da je on optužen za genocid?

– Glavnu ulogu je tu odigrao Goran Radosavljević Guri koji je bio u dobrim odnosima sa Nebojšom Čovićem i Dragoljubom Mićunovićem. Nije tajna da su se često zajedno viđali Legija, Guri i Đinđić. U to vreme se već znalo da je Rodoljub Rođa Đorđević bio optužen u Hagu i trebalo je naći novog načelnika najvažnijeg sektora, Resora javne bezbednosti. Mislim da je Guri predložio da se umesto Rođe postavi Lukić.

Teroristi: Odbili počasno ordenje Španaca

*Srpska pllicija je uhapsila i jedinog preživelog teroristu iz napada u Madridu 2004. godine?

–  Dobili smo poternicu Interpola za jedinim preživelim članom Al Kaide koji je izašao da baci đubre u trenutku kada je u stanu gde su se oni krili eksplodirala bomba. Nismo očekivali da je on iz Španije stigao do Srbije, ali pošto je izbegao i Francusku, Nemačku, Italijansku i Austrijsku policiju, mi smo ga uhapsili. Kada su mi javili da su prepoznali lice s poternice, pozvali smo generala španske policije i predložio mu da ga mi predamo, a da oni obaveste javnost da su ga sami uhapsili u Barseloni. Da bi se Srbija zaštitila od osvete terorista. Njihov ministar policije je međutim već sutradan ujutru dao svim svetskim agencijama vest u stilu “Srbija bravo”.

Nekako smo završili tu deportaciju ali nikako nisu prestajale čestitke, pisma zahvalnosti… Jednog dana nam se obratio ataše Ambasade Španije u Beogradu koji je ministru Jočiću i meni uručio poziv španskog kralja. Da  budemo njegovi počasni gosti i dobijemo odlikovanja na njegovom prijemu. Jočiću se to prvo dopalo a onda je rekao da bi bolje bilo da se toga odreknemo zbog bezbednosti naših porodica. I na žalost, nismo otišli.

POTEKST

Šta Prijić nije istražio pre podizanja optužnice za ubistvo premijera Zorana Đinđića

*Jednom prilikom ste iskazali nezadovoljstvo istragom ubistva premijera Đinđića?

– I danas mislim da optužnicom nisu obuhvaćeni svi i da je tužilac morao da obuhvati optužnicom i inicijatore i naručioce ubistva.

*Zar tužilac nije radio na osnovu informacija koje mu je davala policija?

– Tako bi trebalo da bude ali lično znam da sam tužiocu Jovanu Prijiću dao još sijaset materjala u kojima su sumnje koje nisu obuhvaćene u optužnici, niti je Prijić naložio istražnom sudiji da se o njima proširi istraga.

*Šta konkretno?

– Sve ovo što ću sada da kažem poslao sam i tužilaštvu zvanično, zavedeno je kroz protokol. Da me neko posle ne bi optuživao kako je general Milošević svoja saznanja podelio sa novinarima a ne sa pravosudnim organima. Dakle, nikada nije procesuirano pouzdano saznanje policije da je na dan ubistva premijera 12. marta ujutru u Srbiju preko granice kod Šida iz Hrvatske ušao Ivan Ica Mateković, sada prvooptuženi za otmicu sina hrvatskog generala Zagorca. Njega je na granici džipom sačekao pripadnik JSO Boško Jović jedan od najpoverljivijih Legijinih ljudi, pravnik, obrazovan i vrlo sposoban policajac. Jović ga je na isti granični prelaz doveo kasno poslepodne i on se vratio u Hrvatsku. I danas se ne zna šta je taj čovek radio u Srbiji na dan ubistva Premijera. UBPOK je saslušao Jovića, poligrafski ga testirao i na kraju valjda prihvatio njegovu priču da je to bio njegov poznanik u privatnoj poseti kod njegove braće u Bačkoj Palanci i da je sve puka koincidencija. Možda i jeste, ali mislim da je to ipak trebalo istražiti.

*Znači li to da ste sumnjali da je u ubistvo bila umešana međudržavna ili bar balkanska mafija?

– Mnoge stvari su ukazivale na to. Jedna od najindikativnijih, koje tužilac Prijić uopšte nije uzeo u obzir je i predmet koje sam ja iščeprkao iz arhive kada sam došao na dužnost pomoćnika ministra. Policija je, dakle, imala i saznanje da je u aprilu, ni mesec dana posle ubistva Premijera, u sedište JSO u Kuli, došla grupa ljudi koja je tražila Zvezdana Jovanovića, tadašnjeg zamenika komandanta JSO. Rekli su da su iz Državne bezbednosti BiH dobili neko naređenje da odvedu Zvezdana i da ga čuvaju jer njemu kao preti neka opasnost. Ali, pošto je Zvezdan tada već bio pritvoren, pripadnicima JSO je to bilo sumnjivo pa su ih pohapsili i pozvali redovnu policiju iz Sombora. Kada su iz Sombora obavestili Sretena Lukića, tada načelnika Resora javne bezbednosti, on je naredio da se sva ta lica predaju gradskom SUP Beograd i grupi iz UBPOK-a koja je rasvetljavala ubistvo Đinđića. Te podatke Prijić u tužilaštvu nije imao pa sam mu ja poslao beleške iz Sombora, ali beleške iz SUP-a Beograd i od grupe iz UBPOK-a nisam našao. Čak nisam uspeo da saznam ni da li je protiv njih podneta krivična prijava. Verujem da je ubistvo Đinđića imalo međunarodne razmere. I Milorad Ulemek Legija je pred Specijalnim sudom pominjao ekipu iz Bosne i njihovu vezu sa Zoranom Janjuševićem i najbližim Đinđićevim saradnicima.

*Ima li još podataka koje je Perijić trebalo da procesuira?

– U mojoj arhivi je i izjava Vukašina Volf Minića za koga su tvrdili da je lud. Međutim on je u drugoj polovini 2004. tražio da bude saslušan o okolnostima ubistva Premijera i Crvenim beretkama, odnosno JSO. Volf je plasirao tezu da je neprirodno da su Beretke ubile Đinđića jer se Đinđić trudio da sazna ko je od pripadnika Beretki na optužnici u Haškom tribunalu. I da je, pošto je saznao da je to njih 29-oro (među njima su i imena komandanata Jedinice), pokušavao da ih preko predsednika opštine Stara Pozove izvuče iz problema. Da ih skloni van zemlje. Sve sam to rekao Prijiću, on je dao zvaničan nalog za saslušanje Volfa koji je tada rekao i da je Premijer bio jako blizak sa Legijom koji ga je čak šest sedam puta posećivao u zgradi vladi Srbije. Tokom tog saslušanja bili su prisutni i Boro Banjac, tada načelnik UBPOK-a i Rođko Milović koji je vodio grupu za otkrivabnje ubica Premijera..

Treća, nedovoljno istražena priča je vezana za foto robot i izjavu fotografa koji ima radnju u Admirala Geprata. Taj Bugarski je policiji opisao osobu koja je istrčala iz zgrade odakle je pucano na Premijera i pobegao. Na osnovu njegove izjave policija je napravila foto robot koji je odmah dat na objavljivanje Večernjim novostima ali je to noćno izdanje tog broja vrlo brzo povučeno, a sutradan je osvanuo drugačiji foto robot, za koji se naknadno utvrdilo da je greška i da je u pitanju nevin muzičar kojeg je država morala da obešteti. Šta se to desilo sa prvim foto robotom, ko je naredio da se povuče i na koga je podsećao taj crtež, Prijić nikada nije naložio da se istraži.

*Da li je Prijić uopšte nešto tražio od vas?

– Od njega sam dobio samo zahtev za proveru puške kojim je ubijen Premijer. Tražio je da proverimo da li je puška koja je nađena na inače vrlo čudnom mestu, na Novom Beogradu između Arene i SIV-a na placu gde se sada zida nova crkva, pripadala JSO. Zatražio sam iz Arhive JSO godišnji popis sveg naoružanja Jedinice ali se ispostavilo da ta puška nikada nije bila u arsenalu JSO. Oni su imali jednu koja je slična ali sa drvenim a ne sa metalnim kundakom.

Obaveštajci

Monkton nogom otvarao ministarske kabinete

*Vi ste poznavali i Entoni Monktona, Engleza koji je bio obaveštajac MI6, a javnosti je predstavljan kao diplomata. U šta je sve on bio umešan? Pričalo se da je pre plišane revolucije 2000. godine organizovao atentat na Slobodana Miloševića?

– Ja sam ga upoznao posle 5. oktobra 2000. Bio je često u policiji a pričalo se da je nogom otvarao vrata kabineta Dušana Mihajlovića. Ne znam po kom je pravnom osnovu bio u policiji ali je lično pratio sva saslušavanja ubica premijera Đinđića i usmeravao istragu.

*Kada ste došli na čelo policije niste istraživali ništa oko njega?

– Ne, jer je ubistvo premijera Đinđića bilo procesuirano kod tužioca i sve što je policija posle toga mogla da ispituje moralo je, po Zakonu o krivičnom postupku, da bude inicirano iz tužilaštva.

*Nije postojala mogućnost da su nešto falsifikovali?

– Mislim da nije. Treba reći i da je mesto i način na koji je ona pronađena čudno. Puška je bukvalno ostavljena kod nekih blokova. I ukoliko su Đinđića ubili profesionalci, potpuno je diletantski da su oni pušku tek tako ostavili, da ona bude pronađena.

*Istraživali ste i saznanja o opušcima «davidova» za koje je DNK analizom utvrđeno da pripadaju Zvezdanu Jovanoviću.

– Postojala je glasina da je njih doneo neki pripadnik JSO iz Kule, iz Jovanovićeve kancelarije i posuo ih u zgradi iz koje je pucano na Premijera.

* Da li je policija kada ste vi došli na njeno čelo istraživala gde su se krili Legija i drugi osumnjičeni?

Legijina kuća je sve vreme, od ubistva Đinđića do Legijine predaje, 2. maja 2004. bila pod nadzorom, opkoljena sa svih strana i obezbeđivanja. Njegova supruga Aleksandra je po odluci ministra Dušana Mihajlovića imala obezbeđenje koje je nju i decu pratilo svuda. Nigde nije mogla da ode ili nekoga da kontaktira a da se to ne zabeleži. Tri ili četiri puta kuća mu je bila detaljno pretresana

*Da li je Legijina kuća bila i ozvučena?

– E to ne znam. To je radila Bezbedonosno informativna agencija (BIA). Pretpostavljam da jeste jer bi ja to, da je u nadležnosti policije, sigurno naložio!

*Kako je onda moguće da se Legija tako dugo krio u kući, a da to niko nije utvrdio?

– On je navodno bio u nekom boksu iza nekog ormana. Sa njim je navodno kontaktirala samo Aleksandra. Bilo je to zaista čudno jer je policija više puta pregledavala projekte firme Geneks i saslušavala vlasnika Đorđa Antalja po pitanju glasina o tajnim tunelima. On je tvrdio da to nije ni planirano ni građeno. U isto vreme bilo je i mnogo priča da je Legija u inostranstvu da se krije van zemlje..na Tajlandu u Dominikanskoj Republici.  Ali, to su bile medijske špekulacije.

*Aleksandra je ipak izlazila iz zemlje. Da li je i tada imala pratnju?

– Ne, praćena je samo po Srbiji. Koliko ja znam ona je išla samo u Grčku, na letovanje s decom.

-*Vi ste policajac u čiju je biografiju ušla i Legijina predaja?

– Bilo je to u subotu uveče 2. maj 2004. godine. Sedeo sam u svom kabinetu i, kao i svakog vikenda gledao sam poštu. Posle devet, javio mi se na moj mobilni komandat Žandarmerije Goran Radosavljević Guri i rekao mi:”Šefe, imam za tebe jednu vest, Legija se predao”. Ja pitam kako a on kaže “Došao je do onih momaka koji čuvaju njegovu kuću i rekao da se predaje. Kaže da je bio u kući”. Kad mi je Guri rekao da je ovo javio i ministru Jočiću, obavestio sam SUP Beograd da se organizuju i da, kako to zakon nalaže, prime Legiju i upute ga u Okružni zatvor. Ali me je Guri pozvao ponovo i rekao kako je ministar Jočić naredio da mu se javim. Jočiću sam rekao kakva je procedura, da Legiji treba utvrditi identitet, da se obavesti Interpol…ali me je Jočić pitao da li mi možemo malo da sačekamo sa odvođenjem Legije u zatvor. Da bi se pripremio zatvor jer dovodimo državnog neprijatelja broj jedan a ne džeparoša sa Đeram pijace.

* Legija je doveden u vaš kabinet?

– Jočić je bio na Zlatiboru i morao sam da zadržim Legiju tih četiri sata, iako je on tražio da ga vodim u zatvor i pitao se šta će on tu sve vreme da radi. Ali bilo je posla. Prvo smo pozvali frizera da ga obrije i ošiša. Ne kako je to rekao novinar i bivši policajac Miloš Vasić, da ga ulepšamo, već da bi mogli da ga identifikujemo jer je bio kao Robinson Kruso, sav zarastao posle 16 meseci. I nije vožen u salon lepote nego smo doveli našu frizerku, iz salona za policajce u u SUP Beograd, službeno lice znači, koja ga je u mom kabinetu ošišala i obrijala. I to potkrepljuje njegovu priču da se krio u kući jer onako čupav verovatno ne bi mogao da prelazi granice.

*Ko je uveo Legiju u zgradu MUP-a?

– Vlada Ilić, komandat beogradskog odreda Žandarmerije. Vlada mi je preneo da je Legija pitao gde ga vodi i da je bio zadovoljan kada je saznao da će to biti moj kabinet. Prokomentarisao je “Super on nije nervozan policajac”, valjda se plašio da neko može nešto da iscenira pa da ga ubije. Razgovor između mene i Jočića se dešavao u Legijinom prisustvu. Posle 45 minuta iz Aranđelovca je potpuno nepozvan došao Guri. Tada je Vlada Ilić otišao, a Guri i Legija su evocirali uspomene sa ratišta. Javljali su se i mediji i ja sam sa odobrenjem ministra već davao izjave. Ulazio sam izlazio.

*Kada su stigli svi oni sporni funkcioneri za koje se mediji i danas pitaju šta su tamo tražili?

– Oni su došli pošto je stigao Jočić. Rade Bulatović šef BIA došao je u moj kabinet a ubrzo me je zvao šef operativnog centra i rekao da su u zgradu MUP-a ušli i Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS-a, i šef kabineta premijera Vojislava Koštunice Aleksandar Nikitović. Jočić me je poslao da siđem i vidim šta hoće. Primio sam ih u kabinet dva sprata niže i Tijanić mi je rekao da su ga poslali iz vlade da preuzme zvaničnu izjavu za RTS. Išao sam da obučem uniformu i da se sredim i tih sat vremena nisam prisustvovao razgovoru Legije i Jočića.

*O čemu su oni pričali kada ste se vratili?

– Guri više nije bio tamo. Zatekao sam Jočića i Bulatovića. Dok sam ulazio Legija je završavao rečenici: “Šta ja znam šta meni tamo može da se desi. Ja hoću da se skoncentrišem na prednmet i neću da razmišljam o njima”. Pretpostavio sam da se dogovarao da se to obezbeđenje, koje je još Duško Mihajlović dao njegovoj porodici, nastavi. Jočić me je pitao šta mislim o tome i odgovorio sam da je ono potrebno, jer, gde ćemo mi ako im se nešto desi. Ipak je ta žena žigosana. Onda je ministar doneo novu pismenu naredbu o tome. To im je obezbeđenje ukinuto nekoliko dana pošto sam ja otišao a na mesto direktora došao Veljović.  Dakle laži su priče Danice Drašković, koje je proveravao i inspektorijat Vladimira Božovića, da sam ja dao obezbeđenje Aleksandri jer sam Legijin prijatelj.

*Pa da li ste stvarno bili Legijin prijatelj?

– Više sam se družio sa njegovim mlađim bratom Stanislavom Ulemekom, muzičarem. Legiju sam viđao samo povremeno. Imali smo i dosta zajedničkih prijatelja, videli smo se nekoliko puta u Kafe-kafeu na Dedinju gde su stalno sedeli pripadnici JSO  a kontaktirali smo i službeno kad je trebalo.

*Kada ste Legiju videli poslednji put?

– Poslednji put sam ga video 2001. posle intervjua koji sam dao “Nedeljnom telegrafu” o potrebi da se reformiše policija i da će moja Služba za unutrašnju kontrolu iz nje isterati narkomane, razbojnike i gejove. Posle toga neko je ispalio metak u moj prozor pa sam pozvao Dušana Maričića Gumara, zvaničnog komandata JSO, da mi pomogne. Na to me je upitio Dragan Grbović, njegov pomoćnik a moj komšija koji živi dva sprata ispod. Požalio sam se njemu jer nisam verovao u službeni nalaz policije da je to bio zalutali metak. I sam sam radio šest godina na uviđajima i locirao sam da je pucano sa krova susedne zgrade. Preko Gumara sam kontaktirao Legiju oko te pucnjave i tada smo se zadnji put videli i čuli, pre predaje naravno.

*Kakav  je po vama Legija, kao ličnost?

– Pa bio je obrazovan i svidelo mi se njegovo interesovanje za muziku. On je slušao nemački pank.

*Šta je vama lično pričao u noći predaje? Da li ste ga pitali nešto o ubistvu Premijera?

– Sam mi je rekao da je 12. marta 2003. gledao televiziju i igrao se sa ćerkicom kad je čuo za ubistvo. Rekao je Aleksandri “ja moram da palim jer će me dokačiti za ovo”. Te noći mi je podvukao i da su on i Đinđić bili prijatelji i da on ima veze sa ubistvom Premijera onoliko koliko ja imam veze sa ubistvom Kneza Mihajla Obrenovića u Topčideru. Dodao je da se predao iz tri razloga, da dokaže da nije kriv, da spere ljagu sa svoje porodice i sa svoje Jedinice. Ispričao je kako uopšte nije kriv i kako mu Aleksandra nije dala da se preda i ujela ga za ruku kada je on ipak doneo tu odluku. Zaista je imao veliku svežu ranu.

*Da li je pominjao Spasojevića i Šiptara?

– Rekao je da mu je kontakt sa njima bio dodeljen po službenoj dužnosti za potrebe Službe državne bezbednosti. I da su im tamo čak održavani neki kursevi iz oblasti bezbednosti i date im službene legitimacije.

*A_šta je sa tom Jočićevom beleškom oko koje se podigla tokika prašina?

– To je vrlo interesantan slučaj. Dan dva posle predaje Legije, Ilić, Guri i ja smo, kako nam to dužnost nalaže, napisali svoje službene beleške i predali ih ministru Jočiću. Onda me je pozvao Božović iz Inspektorata i rekao da je tužilaštvu podnešena krivična prijava zbog Jočićeve beleške. Rekao sam da ja mogu da dam na uvid svoju belešku ali da ništa ne znam o Jočićevoj koji u stvari po funkciji i nema kome da piše belešku, sem ako to od njega nije tražio premijer Koštunica kome je ministar podređan.

*Pa kakvu je to onda belešku Jočić na kraju dao medijima koji su je proglasili falsifikatom?

– Za Jočićevu belešku sam i ja saznao iz medija. Nosila je datum neki maj 2004. a pojavila se godinu dana kasnije. Nije mi jasno koji je bio smisao te beleške, ni zašto je čuvao u fioci ali rekao sam u emisiji “Insajder” B92, da je o njoj sigurno ostao neki trag u arhivi MUP-a ili pisarnici Koštunice.

zp8497586rq
Share

Knjige, tekstovi, intervjui…