Istoričar dr Predrag Marković o budućnosti Srbije i njenim istorijskim zabludama
SRBI – NAROD IZMRCVAREN ISTORIJOM
Piše Jasna Jojić,
razgovoru prisustvovao urednik Srđan Škoro
objavljeno u Kompaniji „Novosti“,2008.
Dr Predrag Marković
Srbija je sada u uzlaznoj fazi i ima još samo demografski problem – star i sopstvenom istorijom izmučen narod. Zato je neophodno da se država okrene zdravstvenoj, mentalnoj rehabilitaciji građana.
*Političari u Srbiji se popravljaju – Palma je evoluirao od Arkanovog tigra do najboljeg predsednika opštine i Evropejca.
*Srebrenica je bila zamka u koju Srbi nisu smeli da upadnu jer nju danas potežu kao glavni argument kada god Srbiji treba naneti nepravdu.
*Beograd je jedna ogromna glava na malom telu i treba mu uspešan gradonačelnik
Aktuelna politička previranja u Srbiji za mnoge je samo pokušaj da se posle izbora, na kojima je borba između demokratskih i konzervativnih snaga bila malte ne nerešena, jaki političari uzmu vlast. Ali, istoričar dr Predrag Marković misli da je ovo jedinstvena prilika da se mesto Srbije na međunarodnoj političkoj sceni promeni na bolje, samo ukoliko ima mudrih i veštih funkcionera da to ostvare.
* Šta se to poslednjih meseci značajno promenilo, i Srbiju iz statusa države koja povlađuje uticajnim sferama, prebacilo u status države koja diktira uslove?
– Srbija je danas prvi put u situaciji da ne trči za šargarepom već da u rukama drži dve batine – prva je Kosovo a druga Rusija. Dopuštenje da se na Kosovu formira nezavisna država, u istoriji je nezapamćeni skandal, koji Srbiji daje priliku da traži mnoge privilegije. Ukoliko političari budu pametni, na račun trenutne situacije na Kosovu, od Evropske Unije mogu da izvuku mnoge koristi.
– Druga batina su specijalne veze Srbije i Rusije. Ne samo ekonomske, već i političke. Srbija je danas itekako potrebna Rusiji jer ta moćna država jedino preko nas može da iskazuje status velike sile, i da se, štiteći Kosovo kao deo Srbije, poziva na međunarodno pravo. Mi obe te okolnosti trebamo da iskoristimo maksimalno. Nema potrebe da tražimo da nam se Evropa izvinjava što je prekršila međunarodno pravo.
* Da li pri tom mislite na velike kompenzacije koje se danas pominju u nekim krugovima, poput trampe Republike Srpske i Kosova?
– Mogući su ustupci svake vrste ali se ne sme ići na kompenzacije koje je inače više puta pokušavao da izvede Slobodan Milošević. One su nam se svaki put obile o glavu. Setimo se samo pitanja Prevlake ili istočne i zapadne Slavonije, gde je u pregovorima postignut potpun promašaj jer se Srbija predstavljala kao velika sila koja se pita. Mi se samo trebamo držati principa i ne smemo koketirati sa džentlmenskim obećanjima tipa da će Srbija zauzvrat dobiti izlaz na more.
Na takve se priče ne sme nasedati jer su i daleko moćniji gubili u sličnim igrama. To se, setimo se, desilo i Mihajlu Gorbačovu. Ministar odbrane u njegovo vreme, Dmitri Jazov, u svojim memoarima piše da se Gorbačov, svojevremeno povukao iz Istočne Evrope posle dogovora sa predsednikom Ronaldom Reganom da to učine i Amerikanci. Ali, kad se se Rusi povukli, Amerikanci su odbili da to učine, s obrazloženjem da njihovo povlačenje nigde nije ugovoreno.
* Da li je Srbije do sada uopšte ostvarila neki svoj interes?
– Jeste, s Republikom Srpskom. To je najveća tekovina, ali ona nije iznikla na kompenzaciji Slobodana Miloševića, već na principijelnom stavu. Bilo je to prvi put u istoriji da se jedna srpska država formirala s one strane Drine. To je i u međunarodnim okolnostima bio veliki uspeh. Na to ukazuje činjenica da se Republika Srpska i sada, brže i bolje razvija od ostatka Federecije Bosne i Hercegiovine.
* A kada je Srbija propustila mogućnost da profitira?
– Srbija je u Ohaju, na Dejtonskim pregovorima, imala mogućnost da otvorio i pitanje Kosova i Metohije. Ali je to za Miloševića u tom trenutku očegledno bio veliki zalogaj. Sudbina Bosne i Republike Srpske bila je važnija. Nešto kasnije, 1997. godine, Milošević je ponovo osetio priliku da ostvari srpski interes na Kosovu ali nije uspeo da ga realizuje jer su zapadni pregovarači mnogo veći mangupi nego što se ovde predpostavlja.
– On je dakle te godine započeo pregovore o Kosovu sa rukovodstvom Albanije, s tadašnjim premijerom Albanije Fatosom Nanom i ministrom spoljnih poslova Paskalom Milom. Iskoristio je prilliku jer su obojica, poreklom iz pravoslovnog dela Albanije, pa su samim tim bili daleko spremniji za rešenje kosovskog problema, nego što je to primera radi danas Salji Beriša. U važnom trenutku, kad su možda dva suseda, Srbija i Albanija, mogli sami da se dogovore, na scenu stupa OVK i počinje niz terorističkih akcija na Kosovu, koje nisu odgovarale ni Ibrahimu Rugovi, tadašnjem lideru kosovskih Albanaca. Dakle, onaj ko je te događaje kontrolisao spolja, najverovatnije Amerikanci, ko je u igru uvukao i OVK, već je tada odlučio o sudbini Kosova i Miloševićevog plana.
– Uticaj Amerikanaca vidljiv je i u rušenju Kutiljerovog, evropskog plana, o mirnom razrešenju bosansko-hercegovačke krize, početkom devedesetih godina. Teza da je tadašnji američki ambasadora u Beogradu, Vorena Cimerman, savetovao Aliju Izetbegovića da ga ne potpiše, to potvrđuje. To govori da su Amerikanci, i u slučaju Bosne, i uopšte Balkana, sve vreme vodili antievropsku politiku. Tako su Amerikanci kasnije srušili i Vens-Ovenov, opet evropski, plan, koji je takođe predviđao obustavu rata. Potvrdivši da će mir doći onda kad oni to odluče, odnosno kasnije u Dejtonu.
* Da li to znači da je Srbija sve vreme bila poligon na kome su Amerikanci dokazivali da je njihov uticaj jači od uticaja Evropsku Unije?
– Naš je problem što se sve vreme sukoba na ovim prostorima prelamaju tri politike, Američka, politika Evropske Unije i Ruska, koja je jedno vreme bila potpuno van igre. Iz svega što smo videli, ispada da je američka politika bila najprljavija, potpuno antievropska.
* Da li, iz tog ugla posmatrano, vreme rehabilituje politiku Slobodana Miloševića?
– Milošević je na našoj političkoj sceni bio dugo. Treba napraviti razliku između Miloševića početkom devedesetih godina, Miloševića kao pregovorača u Dejtonu, i Miloševića u Hagu.
* Koja od te tri uloge Slobodana Miloševića ima najveći istorijski značaj?
– Dejtonska, ali taj uspeh se ne može pripisati samo njemu. Ono međutim što je Milošević uradio braneći se pred Haškim tribunalom, bilo je impresivno. Posebno iz današnjeg ugla, dok slušamo odbranu doktora prava Vojislava Šešelja. Za razliku od Šešelja, Milošević, tokom niza godina svoje odbrane, nikada nije prebacivao krivicu na Jugoslovensku narodnu armije ili na bosanske Srbe. Čak iako je imao pravo da kaže kako se on od politike Srba iz Bosne distancirao još 1994. godine, i kako im je tada nezadovoljan zbog njihove politike u Republici Srpskoj, uveo sankcije. Ali Milošević čak ni to nije rekao. Naprotiv, kao da je želeo da se iskupi pred istorijom. Unapred je znao da će biti osuđen, pa je umesto da brani sebe, branio Srbiju. Zato je dobro što nije doživeo poniženje da bude osuđen kao ratni zločinac.
* Dugo se mislilo da je Slobodan Milošević jedini problem Srbije. Ispostavilo se međutim da ni posle njegovog pada Srbija nije dobila milost ni Evropske Unije i Amerike?
– Da. Ispostavilo se da evropski i svetski moćnici nisu mnogo zainteresovani za unutrašnju hijerarhiju vlasti i zbog toga su demokratski lideri Srbije, čija su očekivanja bila potpuno suprotna, doživeli mnoga razočarenja. Da li će režim u Srbiji biti demokratski ili diktatorski nije ih zanimalo sve dok se ne ugrožavaju neki njihovi interesi.
* Pa šta su američki i evropski interesi kad je u pitanju Srbija?
– Problem, i njihov i naš, je u tome što ni oni sami nemaju precizno izgrađen stav, šta je njihov interes. Da se to zna, i mi bi ga do sada shvatili i ponašali bi se po tim principima. To se posebno može videti na primeru Kosova. Prvo su svi govorili kako se tamo moraju izgraditi standardi pa da im se onda da status, a sada je ispalo da standardi nisu važni već treba odmah urediti status. Kao da će nezavisnost rešiti sve probleme.
– Tako su i Albanci s Kosova naseli na naivno uverenje da će već priznavanjem nezavisnosti, stvoriti državu zadovoljnih, zaposlenih i srećnih ljudi.
* Sa sličnim rezonom, da će se zaustaviti rat na prostoru bivše SFRJ, bilo je iznuđeno i priznavanje Slovenije i Hrvatske?
– Da. Tadašnja evropska inicijativa da Ante Marković treba da pregovora sa republičkim a ne s federalnim rukovodstvom dovela je republike u status država pregovarača. Time je praktično Evropa dala pravo secesionistima da urade ono što su naumili. Da su hteli da intervenišu mogli su još 1992. godine. Tako bi sprečili sukobe. Ali oni su to uradili tek 1999. bombardujući Srbiju pod izgovorom da moraju sprečiti humanitarnu katastrofu na Kosovu. Tako su ušli u jedan rat za koji se ne zna šta je stvarni cilj osim stvaranja nezavisne države Kosovo. Zbog toga se danas kao argument povlači isključivo zadovoljenje ljudskih prava kosovskih Albanaca. Ali niko neće da kaže koje to ljudsko pravo Albanci nemaju, odnosno nisu imali u Srbiji. Koja su to njihova ljudska ili politički prava ugrožena.
* Ali na Kosovu je postojala represija Miloševićevog režima?
– Ta je represija bila i brutalna. Ipak ne treba zaboraviti ni da je albanska većina bila isto tako brutalna prema Srbima na Kosovu, ni činjenicu da Albanci nikada nisu želeli da se uključe u društveni život države Srbije. Tokom dugog mirnodopskog perioda, oni su odbijali bilo koju građansku normu, od redovnog odlaženja u školu i plaćanja struje do učestvovanja na izborima ili u političkom životu.
– Cilj dakle definitivno nije iskristalisan. I u Američkom ponašanju prema Kosovu kao i u politici prema Iraku ili Avganistanu, vidi se da Amerika nema nikakvo kolonijalno iskustvo. Ne znaju kako se stvaraju, institucije, sistem vrednosti, država koja može sama za sebe da funkcioniše, kako su to primera uradili Britanci u Indiji. Istorija je pokazala da jedna država ne može da počiva samo na kriminalu, preprodaji herpoina, kakav je sada slučaj s Kosovom.
* Da li to znači da je nezavisno Kosovo ipak samo produkt određenog lobija a ne plan moćnih državnika?
– Albanski narko karteli mogli su uticati na određene evropske i američke zvaničnike. Oni svako nisu mogli da kupe nekog od najviših državnika, ili funkcionera ameručke administracija, ali su svakako mogli da utiču sa političarima koji su bili ili su sada angažovani na Kosovu kao njihovu administratori, poput Hans Hekerupa ili Jana Petersona.
– U nekim slučajevima uticaj lobija je precenjen. Primera radi nikakve pare ne mogu promeniti američku politiku podrške prema Turskoj iako Grci konkretno imaju jedan od najvećih lobija u Americi. Ali tamo gde Amerikanci nemaju jasne ciljeve, poput dileme Srbi ili Albanci, otvara se prostor za lobiranje a samim tim i za korupciju. Ne treba poceniti ni činjenicu da nekada u tim lobiranjima, čak i mali prilog, dat u pravo vreme pravom čoveku može završiti veliki posao. Najbolji pokazatelj za to je zasipanje faksovima određenih uticajnih ljudi, gde se na jedan legalan način, pritiskom, pokušava da se promeni slika o sebi ili o drugima.
* Mislite li da je najveća greška srpsko opiranje ideji globalizma i novom svetskom poretku?
– Naša najveća greška je dugo neraskidanje sa komunizmom. Mi smo u mesecu rušenja Berlinskog zida organizovali jednopartijske izbore sa više kandidata, pričajući o tome kako je to najveći domet demokratije. Istovremeno se ovde razvijaju državne teze o takozvanom jednopartijskom pluaralizmu. Apsurd je da je Srbija zajedno sa Albanijom poslednja u Evropi organizovala višestranačke izbore, iako su i Beograd i Srbija u onoj Titovoj Jugoslaviji bili centri i izvorište demokratske misli. Time se Srbija deklarisali kao poslednji bastion komunizma koji u to vreme nije postojao čak ni u Rusiji. Tih nekoliko meseci, koštali su Srbiju decenijskih muka. Milošević je imao šanse da postane srpski Boris Jelcinj. Umesto toga on je otvoreno podržao pučiste u Rusiji, i organizovao opoziciju protiv Jelcinja. Tako je ostao bez ijednog moćnog prijatelja na svetu i otvorio put Zapadnjacima da nam kasnije javno pokažu, kako prolaze “ruski saveznici”.
*Koliko su istoričari uticala na stvaranje srpske nacionalne svesti i politike zasnovane na njoj?
– Mnogo manje nego što se misli. Iako su istoričari najviše prozivani u smislu nacionalizma, najviše su agitovali sociolozi, politikolozi i profesionalne “komitetlije”. Niko međutim, ne pominje da je Hrvate u rat poveo istoričar Franjo Tuđman, da je Nemačku ujedinio istoričar Helmut Kol a da je komunizam u Mađarskoj srušio istoričar Arpad Genc. Neopravdane su dakle, optužbe na istoričara Vasilija Krestića koji, nikada nije bio član nijednog državnog foruma, već je samo objavio jedan članak, naslovljen “Genocidom do Velike Hrvatske”, i to u niskotiražnim Književnim novinama.
– Preneglašava se i u uloga Memoranduma srpskih akademika, i Dobrice Ćosića, jer su na buđenje srpskog nacionalizma ipak najviše uticali mediji. I “Nož” Vuka Draškovića ili “Knjiga o Milutinu” Danka Popovića. Svakako da je najpogubniji uticaj, o kojem se inače najmanje priča, imao intelektualni krug okupljen oko Mire Marković.
– Treba se zapitati i zašto niko ne pominje hrvatske intelektualce i njihov nacionalizam. Primera radi Ivana Aralicu koji piše i protiv Srba i Muslimana, ili bračni par Fikretu i Ivana Jelića koji su, početkom devedesetih, ubijeni i zapaljeni u svom stanu u Zagrebu jer su kritikovali hrvatski nacionalizam i NDH.
– I danas se preuveličava značaj nekakvog Baje Malog Knindže, za koga bukvalno niko u Srbiji nije čuo. Svetlanu Cecu Ražnatović prozivaju za nacionalizam, a ona nema nijednu pesmu u kojoj se to propagira. Ali oni se stavljaju u rang jednog Marka Perkovića Tompsona koji puni trgove i hale po Hrvatskoj pozivajući na klanje i ubijanje Srba.
– Kad se sve sabere, Srbija je ostala jedina multietnička država na Balkanu i šire, i ne računajući nekoliko incidenata, nikada nije bilo etničkog čišćenja ili organizovanog iseljavanja ljudi. Naprotiv. Ima primera da su Muslimani iz Žepe spašavali glave u Srbiji. Kamo sreće da je ta šansa pružena i Muslimanima iz Srebrenice. A ne da se sada Srebrenica poteže kao glavni argument, uvek kada se Srbiji nanosi neka nepravda.
* Zašto je dopušteno da se dogodi Srebrenica?
– U Srebrenici se dogodilo nešto potpuno netipično za Srbe i srpsku vojsku kroz čitavu njenu istoriju – streljani su ratni zarobljenici ili begunci iz ratnih zona. Srpska vojska posle proboja Solunskog fronta nije streljala nijednog Austrijanca ili Nemca koju su za sobom ostavili itekako krvave tragove u Mačvi i drugim krajevima Srbije. Ali to je bila ozbiljna vojska koja ne dopušta bilo kakve improvizacije na terenu.
U Srebrenici se desilo nešto potpuno suprotno. To se sada objašnjava osvetom pojedinaca čije su porodice istrebili Muslimani u Bratuncu i Kravici. Sigurno je da je takvih ljudi bilo ali ono što nije smelo da se dozvoli jeste da srpska vojska počini zločin koji će ubuduće uvek biti opravdanje za kažnjavanje i komadanje Srbije. Sve je više indicija da je Srebrenica nametnuta Srbima ali se čak i tada postavlja pitanje, kakva smo mi država i narod koji dozvoljava sebi da upadne u takvu zamku. Da dozvoli da Srebrenica kasnije postane glavni adut, i za sprovođenje američke i hrvatske “Oluje” nad Srbima. Proterujući Srbe, javno su govorili: “Nećemo da Bihać postane nova Srebrenica”.
* Da li to znači da Srbi sve vreme ratuju sa Amerikom, a ne protiv Hrvata, Muslimana ili Albanaca?
– Nije tajna da su Amerikanci stajali iza najvećih operacija hrvatske vojske, “Oluje” i “Bljeska”, da su u Bosni dovodili mudžahedine, i da su bili vrlo aktivni na Kosovu. U to ime su nas čak i bombardovali, tobože da bi sprečili humanitarnu katastrofu, koja je zapravo počela tek posle odlaska srpske vojske i policije i dolaska međunarodnih snaga.
* Kako su Srbi, koji su uvek bili miljenici Evrope i sveta postali tako omraženi?
– Prvi negativni stavovi izraženi su još početkom 20. veka, posle ubistva kralja Aleksandra i Drage Mašin. Loša slika pravljena je i o Balkanskim ratovima 1912. i 1913. Posle Prvog svetskog rata Srbija je rehabilitovana i poštovana. Tada smo uživali daleko više simpatija od naših suseda, Rumuna, Mađara, Bugara… Ali iz Drugog svetskog rata izašli smo kao imaginarni Jugosloveni, i od tada niko više nije govorio o Srbima. Kad su ponovo počeli da nas pominju, optužili su nas kao glavne krivce za rasturanje “male, slatke, uspešne države”. Tako su Srbi platili čak i cenu jednog lažnog mita, o Jugoslaviji kao simpatičnoj zemlji sa simpatičnim predsednikom.
* Iako istoričari nisu proroci vi imate neku pretpostavku šta će biti s Srbijom u budućnosti?
– Srbija je sada očigledno u uzlaznoj fazi. Snaga naše države se iz dana u dan povećava, ekonomski standard ide gore mimo svih očekivanja i predviđanja. Najveći proizvodni rast smo imali prošle godine, iako smo šest meseci bili bez vlade. Narodi koji su nekada imali velike države, kao naš, kad tad se ponovo vrate na istorijsku scenu jer umeju da vladaju prostorom.
– Bitno je da je ekonomija stekla autonomiju u odnosu na politiku. To je najvažnije za dalji razvoj države. Uz to, imamo i dva krupna strateška potencijala, vodu i hranu, koji nam daju dodatnu stabilnost za budućnost. Naš najveći problem je demografski. Jako smo star i sopstvenom istorijom izmučen narod. Ophrvan raznim bolestima. Zato bi nam bilo najbolje da se okrenemo zdravstvenoj, mentalnoj rehabilitaciji građana, i to bukvalno. Jer samo tako možemo povećati demografski kvalitet.
Političari
Napokon evoluiraju u ljude
* Mislite li da je naša politička elita u neskladu s izazovima pred kojima se nalazi Srbija?
– Ona se popravlja, i personalno i kadrovski. Primera radi Dragan Marković Palma koji je evoluirao od Arkanovog tigra do najboljeg predsednika opštine i Evropejca. Setimo se i kakvi su nekada bili potpredsednici DOS-a, ili na koji su se način radikali modernizovali i postajali potpuno drugačiji od onih kakvih ih pamte devedesetih godina. Rečnik Tome Nikolića je umereniji i promišljeniji…
– Jako je dakle bitno da se na tom administrativnom novou, i u lokalnoj i u republičkoj vlasti, izvši dobra selekcija ljudi. Primera radi, ako imamo savesne građevinske ili sanitarne inspektore, onda nije bitno ko vlada. U Srbiji se već pokazalo da sve sredine gde je dobro organizovana lokalna vlast, brže napreduju. Vađno je samo koliko je efikasna administracija, i koliko su kvalitetni državni činovnici. Sa nekorumpiranim, vrednim ljudima možemo da prebrodimo sadašnju situaciju koja se može ilustrovati mojom omiljenom tezom: “U jednom selu dvesta zuba”, ili “Svako ima po nekoliko zuba ali niko dovoljno da zagrize i sažvaće”.
– Ovaj trenutak treba iskoristiti jer nam i svetske prilike idu na ruku. Iz današnje perspektive, posle ko zna koliko vremena, najprepoznatljivi Srbi u svetu su Novak Đoković i Ana Ivanović a ne Slobodan Milošević i Ratko Mladić.
* Da li je Srbija pogrešila što je sve međunarodne zahteve do Petog oktobra odbijala, a od tada ih prihvata bezrezervno?
– To su radili pojedini ministri u vladi Zorana Đinđića, dok je sam Đinđić u svojoj poslednjoj godini života uviđao greške i pokušao da napravi zaokret, braneći srpske nacionalne interese. Ali dilema jeste da li je gore biti prijatelj ili neprijatelj Amerike. Makedonija je recimo prihvatala bezuslovno sve što je od nje traženo sa Zapada i iz Amerike. Pristajali su na razna poniženja, a na kraju su ipak ostali i bez države, bez imena, zastave i prava da o bilo čemu odlučuje. Oni su još pre sedam godina potpisali sporazum s Evropskom unijom a zauzvrat nisu dobili ništa. U Makedoniju, koja je čist produkt američke i evropske politike, niko neće da uloži ni dinar. To je poguban primer za sve druge države i pokazuje da se iskrena i nesebična saradnja sa svetom ne isplati baš uvek. S druge strane Bugari, koji su imali čvrst nacionalni stav i njega su više puta pokazali kroz istoriju, postigli su sjajne rezultate. Danas su čak uspeli da se ćirilično pismo nađe i na samoj novčanici evra a da istovremeno potpišu bolji gasni sporazum sa Rusima nego Srbija.
PODTEKST
Gradonačelnici Beograda
* Ovih dana prisustvujemo pravom otimanju za fotelju gradonačelnika Beograda. Kakva je istorija te funkcije na našim prostorima?
– U većini zemalja gradonačelnici metropola postaju vrlo slavne i uvažene osobe. Rešavajući vrlo velike, vidljive probleme naprave uspešne karijere. Tako je bilo i kod nas. Važnost te funkcije se možda najbolje može sagledati iz činjenice da je čak i u kominuzmu, kad su se funkcioneri na svojim birokratskim položajima prosto rotirali, oni koji su vodili glavne gradove republika, ostali upamćeni i moglo bi se reći da su ušli u istoriju, poput Branka Pešića, gradonačelnika Beograda ili Vječeslava Holjevca, gradonačelnika Zagreba. On je do te mere stekao moć da je čak i njegova ćerka uspešna političarka.
* Na osnovu istorijskih pokazatelja, kakav je gradonačelnik potreban Beogradu?
– Beograd je vrlo važan grad jer se decenijama razvijao kao metropola dvadesetmilionske države sa važnim strateškim položajem u regionu. A onda je tako multikulturalan, multinacionalan, s mnogo stanovnika, ostao glavni grad daleko manje države. Beograd je danas dakle jedna ogromna glava na malom telu, baš kao što je bio slučaj sa Bečom i Budimpeštom koje su ostale metropole dve male države posle rasturanja jedne velike imperije kakva je bila Austrougarska. Beogradu zato treba čitava vojska sposobnih činovnika i čovek koji će ih voditi.
* Do komunizma gradonačelnici su uglavnom bili sposobni i bogati biznismeni?
– Najznačajniji gradonačelnik pre Drugog svetskog rata, koji je za Beograd mnogo uradio, bio je Vlada Ilić. Moćan industrijalac. U politiku je ušao kada je već bio poznat po tome što je podigao Beogradski pamučni kombinat i tekstilnu industriju Beko. Pre rata su se i inače, mnogi bogati ljudi bavili politikom i narod ih je voleo. Ali danas je drugačije.
U Srbiji se očigledno promenio ukus glasača, ne vole bogataše, vlada predrasuda da su svi oni morali da kradu ili da nezakonito profitiraju.
* Možda je ta netrpeljivost prema bogatima odraz kampanje aktuelnih političara koji žele da evakuišu sposobnu konkurenciju, poput distanciranja Vojislava Koštunice od Zorana Drakulića kad je on želeo da uđe u DSS?
– Moguće. Slično se završavao i pokušaj drugih biznismena da se angažuju u politici, poput Milana Panića ili Bogoljuba Karića. Ali je neizostavno da u Srbiji, već dugi niz godina preovladava stav da svi moraju biti isti i da su oni koji su se obogatili, maltene, nedolični.
* Praksa u svetu ipak pokazuje da su bogati ljudi poželjniji u politici jer je onda daleko manja šansa da budu korumpirani?
– U srpskoj istoriji je na žalost uvek bilo drugačije. U politiku se ulazilo da bi se obogatilo. Vuk Karadžić je napisao kako je knjaz Miloš uzurpirao monopol na mnoge proizvode pa čak i na transport. On je bukvalno uzurpirao sve skele, što znači da je posedovao potpunu kontrolu nad tadašnjom carinom, nad spoljnom trgovinom, i moglo bi se današnjim rečnikom reći, obogaćivao se na akcizima. Kasnije kad se država razvila, mnogi su se obogatili proizvodnjom za vojsku. Najčuveniji primer je Koča Popović, tada poznat kao Koča Peskar koga su optuživali da je u brašno za vojsku dodavao pesak. Najveću zaradu u istoriji Srbije napravili su članovi i simpatizeri Milana Stojadinovića, ministra finansija i predsednika vlade u predratnoj Jugoslaviji. Oni su na do tada neviđen način, unovčili obveznice koje je država izdala narodu na ime odštete iz Prvog svetskog rata. Pošto su obveznice bile bezvredne do tridesetih godina, Stojadinović je obavestio svoje stranačke kolege da po Srbiji kupuju obveznice, za češalj, za ogledalce… i kad su oni pokupili većinu obveznici, država je objavila da će ih isplatiti. Tada je vrednost obveznice bila 400 odsto veća i novac se skoncentrisao u ruke malog broja ljudi.
