Dragan Hadži Antić potvrđuje autentičnost stenograma
NAŠA VOJSKA POMOGLA AMERIKANCIMA DA PRISLUŠKUJU MILOŠEVIĆA
Objavljeno u Kompaniji „Novosti“, 2008.
Autentičnost transkripta prisluškivanih razgovora Slobodana Miloševića, njegove porodice i bliskih funkcionera, potvrđuje svojim sećanjima i Dragan Hadži Antić. On sumnja da je prisluškivanje u Karađorđevu omogućio general Perišić, bubicama, jer Sloba nikada nije koristio mobilne.
*Milošević je bio žrtva ozbiljne špijunaže srpske Vojske
*Policijski i vojni generali bili su deo zavere Petog oktobra
*U Rambujeu smo nudili čak i da NATO rentira neke objekte u Srbiji
Kada je Revija 92 u prošlom broju objavila transkripte prisluškivanih telefonskih razgovora Slobodana Miloševića, sočnih, zanimljivih, i politički vrlo važnih, mnogi su posumnjali u njihovu autentičnost. Ali Dragan Hadži Antić, bivši direktor “Politike”, i veliki prijatelj svih članova porodice Milošević, čiji su razgovori sa Slobom takođe prisluškivani, uopšte ih ne osporava. Prisetio se mnogih detalja, i, u intervju za naš list, izneo svoje mišljenje, ko je, kada i kako špijunirao bivšeg Predsednika.
Dragan Hadži Antić
* Hrvati koji su prvi preneli delove ovih razgovora tvrde da ih je sve snimio obaveštajac HDZ-a, posebnom američkom opremom. Smatrate li da je to moguće?
– Po delovima koje ja prepoznajem, špijunaža se mogla odvijati samo u Karađorđevu, vojnoj rezidenciji Josipa Broza Tita, u kojoj je često boravio i Slobodan Milošević sa svojom porodicom. I ja sam tamo više puta odlazio sa njima, što poslom, što radi odmora. Znam dakle kako kompleks Karađorđevo izgleda i iznutra i spolja. I dobro se sećam da u prečniku od 50-tak metara nisu mogli da se koriste mobilni telefoni. Uvek sam morao da pešačim van zdanja da bih imao signal i telefonirao. Eksperti su blokirali domet upravo zato da Milošević ne bi bio prisluškivan, iz bezbedonosnih razloga. Bilo je znači moguće razgovarati samo sa fiksnog telefona i to jedino u onom glavnom zdanju, u kome je nekada živeo Tito. Na raspolaganju su bila isključivo dva aparata, jedan u Slobodanovom kabinetu, i drugi u njegovoj spavaćoj sobi. U samoj zgradi bila je i mala kućna telefonska centrala koju je opsluživalo nekoliko operatera. Kad bi neko pozvao Miloševića, čovek iz obezbeđenja bi ga obavestio pa je on odlazio u svoj kabinet da razgovara.
* Znači li to da je izjava generala Momčila Perišića, da su Miloševića prisluškivali Hrvati, s druge strane granice, uz pomoć mobilnog »hendija«, neistinita?
– To je notorna laž. »Hendi« se nikada nije nalazio u Miloševićevoj blizini i izmišljeno je da je on voleo da šeta sa telefonom u ruci i razgovara. Slobodan je bio protiv mobilnih telefona i nikada nije hteo da ga koristi. Nerviralo ga je i kada bi ih neko u njegovom prisustvu koristio. U potpunosti je bio informisan kako se preko njih osoba može, ne samo prisluškivati, već i pratiti.
* Postoji li mogućnost da je Karađorđevo bilo ozvučeno ranije?
– Pre bih pomislio da se radi o jednoj ozbiljnoj špijunaži koju je organizovala naša Vojska. Verovatno da je kabl fiksne telefonije bio »izubušen« bubicom. Ne znam da li su to naložili Amerikanci ili Hrvati…Ali ne isključujem sumnju da je to naredio general Momčilo Perišić, koji je, videli smo posle njegovog hapšenja, sklon špijuniranju.
– Uostalom, čak i da on nije nalogodavac ove špijunaže, on je kao načelnik Generalštaba Vojske bio u obavezi da naredi potpunu kontrolu, i da zaštiti predsednika države.
* Da li vam je Milošević ikada poverio sumnju da ga špijuniraju i prisluškuju?
– Bio je uveren da je Karađorđevo potpuno zaštićeno s obzirom da je vojni objekt.
* Ali ovi transkripti evidentno dokazuju da su oni »ušli« i u taj kabl?
– Ne mogu tvrditi da su svi transkripti verodostojni, ali prepoznajem mnoge detalje iz njih, koji su vezani za moje razgovore sa Slobodanom. Dobro se sećam kada mi je rekao da tražim od Dragoljuba Milanovića, tadašnjeg direktora RTS, da o’ladi malo i da ga ne promoviše toliko po Dnevniku. Čini mi se da je razgovor tekao upravo kao što ste vi objavili.
* Iz ovih transkripatra se čini da je Milošević imao vrlo kritičan odnos prema informativnom programu RTS?
– Često smo o tome razgovarali. Tražio je da zajedno gledamo Dnevnike i komentarišemo. Da mu kažem šta mislim. Bio sam tada iskren, dosta kritičan, kao i on. Milošević nije voleo da ga uzdižu. Kad je bio na vrhuncu svoje karijere, 1989. godine o njemu su mediji govorili kao o »ocu nacije« a on je sarkastično govorio »Ja sam otac samo svoje dece, kakav bre otac nacije«. Kad je video da ljudi nose njegove fotografije na šoferšajbnama autobusa i kola, da ih drže po kućama i po kancelarijama, rekao je da je to idolopoklonstvo.
– Inače je bio možda čak i preterano rigidan kad su mediji u pitanju. Nije voleo da daje intervjue. Meni je uspelo da ih napravim nekoliko, ali više zato što mu je bilo neprijatno da me odbije kao svog prijatelja, a manje zbog toga što je želeo da nešto poruči javnosti.
* Ali, u mnogim knjigama i tekstovima o Miloševiću tvrdi se drugačije. Pominje se čak i da mu je Mira, dok su bili mladi, jednom prilikom u šetnji Zadrom, videvši Titovu sliku u nekom izlogu, rekla: »Ovako ćeš i ti Slobo jednog dana biti veličan. Svi će želeti da gledaju u tvoju sliku«
– I ja sam čuo tu priču i pitao Miru da li je istinita. Ona se nasmejala i negirala da se to ikada desilo.
* Da li je Mira volela tu vrstu publiciteta blisku idolopoklonstvu?
– Ne. Ona je bila samo komunikativnija od Slobe i spremnija za saradnju sa medijima, pre svega sa štampanim. Nije volela televizijske kamere, imala je neku blokadu prema njima. Ali je zato rado davala intervjue i sama je mnogo pisala.
* Kako je Milošević reagovao na medije koji su, poput RTS blatili opoziciju neumerenim uvredama i teorijama o unutrašnjim neprijateljima?
– Nisam siguran da mu je to uvek smetalo jer je bilo različite opozocije. I Vojislav Šešelj je bio opozicija pa je Milošević kasnije za njega rekao da mu se svideo i poželeo ga je za saradnika u vlasti. Slobodan je bio vrlo iskren i imao je definisan stav o svemu.
* Po ovim transkriptima se čini da je Milošević privatno bio neposredan i spontan, mada ga tako nikada nisu opisali ni njegovi prijatelji ni protivnici?
– U prirodi, on je zaista bio neposredan. Ja sam ga samo kao takvog i poznavao. Možda zbog toga što nisam pripadao njegovom partijskom miljeu. Nas smo dvojica potpuno drugačije komunicirali, otvoreno i prijateljski. Većina je međutim osećala strah pred njim, trudili su se da budu servilni prema njemu. Nekada mi se povraćalo od toga, pa smo Slobodan i ja smo često pravili šale na njihov račun.
* Čije mu je poltronstvo najviše smetalo?
– Dragana Tomića, predsednika Skupštine Srbije, koji ga je, uzgred rečeno, i izdao Petog oktobra. Imao je određene primedbe i na Milana Milutinovića, Zorana Lilića, na Nikolu Šainovića. Svi oko njega, otimali su se za pozicije. Za publicitet.
* Imate neku posebnu uspomenu na te »otamičane«?
– Neću zaboraviti jednu situaciju u periodu dok je Lilić bio predsednik SR Jugoslavije. Pozvala me je njegova tadašnja supruga Ljubica i pitala zašto i njoj mediji ne poklanjaju toliku pažnju kao profesorki Miri Marković, s’ obzirom da je ona »prva dama« države. Objasnio sam joj da Mira nema taj publicitet zato što je supruga Miloševića, već zato što je predsednik jedne političke partije, profesor Univerziteta, naučnik sa desetak izdatih knjiga, pisac…Bilo je mnogo sličnih slučajeva.
* U transkriptima se vidi da Milošević nije bio ni onako suvoparan i dosadan. Izražavao se vrcavo i zanimljivo.
– Upravo sam mu zbog toga i zamerao njegovu rezervisanost prema medijima. On je bio zaista sjajan govornik. Jezik mu je bio direktan, misli jasne, nije imao eufemizme, a to pali kod naroda.
* Istovremeno je, čini se, bio i vrlo sarkastičan?
– Umeo je da bude cinik. Sećam se kad smo putovali u Kinu. Leteli smo do Pekinga JAT-ovim avionom prilagođenim delegacijama. Dug put smo svi proveli u salonu aviona, komforno obučeni. Pred sletanje smo počeli da se montiramo, brijemo, vezujemo kravate. Perišić je tada otišao da se češlja ispred toaleta i kad je Slobodan prolazio pored njega, rekao je: »Šta da radim Predsedniče, meni je kosa divergentna«. Sloba mu je odgovorio: »Ne, tebi je mozak divergentan«
* Da li vam se i transkripti s inostranim diplomatama čine autentičnim? Mislite da je istinit deo razgovora u kome vas Milošević prekorava što kritikujete Klintona u »Politici«?
– Čini mi se da je potpuno autentičan. Dobro se sećam svih tih detalja pošto je Slobodan mislio da previše kritikujemo Klintona. Ali nisam odustajao. Kasnije sam preko TV Politike jedini u Srbiji, sa simultanim prevodom, satima prenosio Klintonove iskaze pred tužilaštvom SAD, u slučaju Monike Levinski.
– Poznajem Amerikance, pošto sam u nekoliko navrata boravio tamo, i vrlo sam skeptičan prema američkoj administraciji. Znao sam da će nas prevariti. Uvek. Znao sam da lažu Miloševića. Obećali su Slobodanu kule i gradove ako potpiše Dejtonski sporazum a onda su mu uveli spoljni zid sankcija, pustili su Srbiju da se vrati u sportske i kulturne međunarodne manifestacije, a ostavili su nam privredne i finansijske blokade. Tako je Srbija bila prinuđena da posluje kešom preko Kipra, Mađarske i drugih država koje su nam bile naklonjenije, pa je novi režim optužio Miloševića za pljačku. Ja znam da dinar jedan nisu uzeli.
* Da li je Milošević znao da Mihalj Kertes umesto da prihode s Carine uplaćuje u državni budžet, mnogim firmama i finmkcionerima daje keš?
– U to vreme zbog međunarodnih sankcija, preduzeća nisu mogla da posluju preko računa, a mnogi privrednici nisu mogli da putuju. Primera radi, isti smo problem imali i mi u »Politici«. Niti sam ja kao pojedinac mogao da putujem, jer mi je ime bilo na spisku »nepoželjnih« u svetu, niti je firma mogla da uvozi šta joj treba od repromaterjala. Znači radili smo putem platnog prometa koji je privremeno bio izmešten iz zemlje. Ja ne kažem da te situacije pojedini nisu iskoristili da kradu, ali znam da je Milošević bio veliki protivnik kriminala i da ga je strogo sankcionisao. Pa u njegovo vreme uhapšena su dva ministra iz vlade Radomana Božovića, i mnogi drugi.
* Pa šta je Milošević činio da potpuno ukloni i taj spoljni zid sankcija posle Dejtona i da sredi ekonomiju?
– Posle Dejtonskog sporazuma delovalo je kao da stiže jedan ohrabrujući talas za Srbiju. Meni je to bilo posebno drago jer sam bio među malobrojnima koji je zagovarao stav da se građanski rat u Bosni mora zaustaviti. Ali sam znao da će Amerikanci, koji su se inače dugo suzdržavali, kad se budu umešali u jugoslovensku krizu, diktirati samo svoje uslove. I da će Srbija vrlo loše proći jer su oni još u Dejtonu Miloševiću pominjali Kosovo i Metohiju.
* Ali tamo su ga ipak proglasila »faktorom mira«. Šta je to tako jako kasnije destibilozovalo Milošević ugled u inostranstvu?
– Jedan od razloga svakako su bile i postizborne demonstracije 1996 i 97. godine. Ali to nije bilo fer. Pričao sam o tome sa Miloševićem i znam da on nije mislio da je strašno to što je opoziocija u nekim opštinama uzela vlast. Ni danas ne znam zašto je SPS onako reagovao i dugo nije pristajao da prizna rezultate. To je jako destabilizovalo njegovu vlast.
* Iz transkripta se vidi da je Milošević mislio da inostrani faktor, u to vreme, uopšte nije zainteresovan za izborne rezultate i lokalnu vlast već im je želja da rasture Srbiju i uzmu Kosmet?
– Pa bio je u pravu. Mi smo već 1998. godine znali da oni nas hoće da bombarduju, navodno zbog Kosova. U Rambujeu smo imali niz zvaničnih i nezvaničnih razgovora. Milan Milutinović i ja smo se sastali sa Madlen Olbrajt i u hotelu Interkontinental. Probali smo na sve načine da je odobrovoljimo. Išli smo do toga da smo u Politici objavili celu stranu teksta o detinjstvu Olbrajtove u Srbiji, o čemu nam je pričala pokojna Jara Ribnikar koja je dobro poznavala. Dali smo Olbrajtovoj primerak te novine u Parizu. Ona nam je zauzvrat otpevala neku pesmicu na srpskom dok je bila zagrljena sa Džejmsom Rubinom…Uz put rečeno, nikad nisam saznao da li joj je on bio švaler, pošto su stalno bili zagrljeni.
– Ali, ništa nije vredelo. Posle pesmice, Olbrajtova je uzela neke cedulje, podsetnik koje je držala ispred sebe, i nastavila staru priču. I nije popuštala. Ceo problem bio je u navodno u tome što mi nismo prihvatili onaj takozvani Aneks »B«, u kome je bilo jasno da NATO treba da zaposedne celokupni prostor Jugoslavije, ne samo Kosmet. Sve vazdušne luke i strateške položaje. Amerikanac Kris Hil iz pregovaračke Trojke leteo je noću u Beograd da se sastane sa Miloševićem i vraćao se u Rambuje, ali to niko nije mogao da potpiše. Kasnije u Rambujeu, Austrijancu Volfgangu Petriču, članu te Trojke, izletelo je: »Isti ovakav model koji smo vam sada predložili za Kosovo, pripremili smo vam i za Sandžak i za Vojvodinu«. Ne mislim ni da su danas odustali od te ideje. Pritisci međunarodne zajednice na Srbiju, isti su i sada kao i u vreme Miloševićevog režima.
* I pored takvih pretnji naša delegacija baš ništa nije mogla da učini u Rambujeu?
– Probali smo da nađemo neki kompromis za NATO baze. Na kraju smo im ponudili da rentiraju neke vojne objekte po Srbiji za NATO jedinice. Ali oni su rekli »No!«.
– Sve smo probali. Tih dana uopšte nismo spavali
* Rusi nam tada i pored nekih obećanja nisu pomogli. Miloševića se nije uzdao u njih ovoliko kao deo sadašnjih vlasti?
– Milošević je očekivao pomoć ali je administracija Borisa Jeljcina bila protiv njega. Danas su sasvim druge prilike i ogromna je razlika između ondašnje i sadašnje ruske vlasti. Olbrajtova nam je jednom prilikom potvrdila da su Rusi prećutno odobrili čak i bombardovanje Srbije.
* Pošto se čini se istorija ponavlja, da li po vašem mišljenju, danas, posle proglašenja nezavisnog Kosmeta, za Miloševićevu politiku ima više razumevanja?
– Čini mi se da ga gledaju u pozitivnijem svetlu i da mu zameraju još samo ekonomsku poltiku. Ali ni tu nisu u pravu, jer ne smemo da zaboravimo da je Srbija bila pod sankcijama od 1992. i da on nije mogao da privuče strani kapital. Ono međutim što je započeo, izvrsno je završio. Prilikom prodaje Telekom Grcima i Italijanama, postignuta je neverovatna cena, najviša za tu vrstu preduzeća u regionu. To je sve išlo preko Engleza. Njihova konzervativna vlada bila nam je naklonjena i tokom rata u Bosni.
* Neki tvrde da je Milošević imao dobru saradnju i sa CIA-om?
– Sa CIA-om smo imali odlične odnose tokom rata u Bosni. Naš DB je zajedno sa njima ispitivao dolazak mudžahedina na ratišta. Već smo tada imali i neke indicije da se Alija Izetbegović susretao sa Al kaidinim pripadnicima. Novinarka Slobodne Bosne me je isto pitala da li smo imali saznanja da je kod Izertbegovića lično dolazio čak i Osama Bin Laden.
– Kad sam išao u Hag kod Miloševića da pripremim svoje svedočenje i da mu pomognem oko drugih, dugo smo razgovarali nasamo. On je planirao da se sasluša više od 1600 svedoka, među njima i jednu Nemicu, koja mi je lično rekla da je videla Bin Ladena kod Izetbegovića. Njeno ime ne mogu da otkrijem jer sam pod pismenom zakletvom Haškom tribunalu
* SDB Srbije i CIA nisu imali saznanja o sprezi Izetbegovića i Bin Ladena?
– I ako su ih imali, Miloševiću to nisu preneli. Ali, moram da naglasim da naše službe špijunaže uopšte nisu bile spretne. Pa oni 1998. godine nisu imali fotografiju Hačima Tačija, nisu znali ko je on. Ja sam ga prvi put fotografisao u Rambujeu pa je izbio diplomatski skandal, on je tvrdio kako mu ugrožavam bezbednost. Tači je bio šef delegacije kosovskih Albanaca u Rambujeu, iako su svi očekivali Rugovu. To znači da mi nismo znali ko je šef separatista u Srbiji.
* Kako je tokom tih vaših razgovora u Hagu Milošević ocenjivao svoju istorijsku ulogu?
– Smatrao je da je mnogo uradio za srpski narod. Ne samo zato što je sve vreme radio za njegovu dobrobit već i zbog toga što se izborio za Republiku Srpsku. To je prvi put u istoriji da su Srbi dobili državnost preko Drine. Pola Bosne je pripalo Republici Srpskoj.
* Ali Milošević se nije slagao sa srpskim liderima u Bosni i Hrvatskoj?
– Sa njima je imao velikih problema. Većinu od njih on ne samo da nije izabrao za političke saradnike, već ih uopšte nije ni poznavao. Radovana Karadžića su za funkciju vođe izabrali Milorad Ekmečić i Dobrica Ćosić. Milošević ga uopšte nije poznavao. Baš kao ni Milana Babića i Milana Martića. Kajao se zbog mnogih loših saradnika.
* Da li ste razgovarali o novoj vlasti u Srbiji? Je li se on nadao da će oni nešto više učiniti za državu?
– Ne. On je znao da međunarodna zajednica želi da ostvari svoje interese. Zato je više puta i rekao da oni ne bombarduju Srbiju zbog Miloševića već Miloševića zbog Srbije.
Razočarenje
Rođa potegao pištolj na ministra Stoiljkovića
* Da li vam je Milošević u Hagu poverio ko ga je od njegovih saradnika najviše razočarao?
– Svi koji su ga izdali Petog oktobra. Pre svih Milutinović koji nije, iako je ostao predsednik Republike, doneo Akt o njegovoj aboliciji. Mislio je da će, ako ne pomogne Slobi, sam izbeći Hag. To mi je i sam priznao kad sam ga posetio u njegovoj rezidenciji u Užičkoj. Milutinović mi je tada pokazao prstom prema susednoj kući, Užičkoj 40, gde je bio Zoran Đinđić i rekao mi da mu je on obećao da ga neće izručiti.
* Bolela ga je i izdaja njegovih policijskih i vojnih generala?
– Mislim da ga je većina njih razočarala i pre Petog oktobra. Inače, u njihovu izdaju sam se i ja lično uverio u noći Petog oktobra. Kad se policija, pred demonstrantima povukla iz zgrade »Politike«, krenuo sam sa svojim obezbeđenjem i vozačem u MUP, da vidim šta se dešava. Kad tamo, u jednoj sobi sede svi generali, od Vlastimir Đorđevića Rođe pa nadalje, a u drugoj kancelariji potpuno sam ministar MUP-a Vlajko Stojiljković. Znoji se. Zvao je Rođu i pitao ga što je to dozvolio a Rođa je tada na Vlajka potegao pištolj.
– Još sam dakle tada video, po ponašanju nekih generala, da su oni deo zavere za rušenje Miloševića. Među njima je bio i Sreten Lukić koji je u novoj vlasti, odmah avanzovao.
* Da li je i načelnik Generalštaba Vojske, Nebojša Pavković bio deo zavere?
– Delimično. I inače sam mislio da je bilo bolje da je general Dragoljub Ojdanić postao načelnik Generalštaba. Pavković nije bio za tu funkciju baš kao što ni Rade Marković nije bio dobar izbor za šefa Službe državne bezbednosti. Prvo, jer on nije bio čovek za taj posao a i zato što je smenom Jovice Stanišića, Milošević dobio jednog ozbiljnog protivnika. Stanišićeva uloga tokom Petog oktobra nije bila mala.
Opozicija
Milošević planirao Đinđića za premijera
* Priča se da je Milošević početkom 90-ih planski formirao opozicione partije po Srbiji i dugo godina ih finansirao?
– Ne samo to, on je čak odabrao i većinu lidera tih stranaka. I za njih je planirao državne funkcije. Slobodan je Zorana Đinđića dugo video kao mladog, perspektivnog levičara i želeo je da ga postavi za premijera. Profesor Dragoljub Mićanović je trebalo da ode u Vašingtron kao ambasador. Milošević je mene lično poslao da mu to predložim, ali je Mićunović odbio jer nije govorio engleski.
– Kasnije su se veće stranke osamostalile i našle sponzore u inostranstvu.
Mira Marković
Stvaranje JUL-a osmislio Sloba
* Mnogi Miloševićevi saradnici smatraju da je najveće greške pravio pod jakim uticajem svoje supruge Mire Marković. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
– To nije istina. Mira uopšte nije imala jak uticaj na Slobodana. Oni su naravno razgovarali i razmenjivali mišljenja. Mira je uostalom i imala duži politički staž od njega. Ali Milošević je bio vrlo samostalan u odlučivanju. Lično je on formirao JUL jer je članstvo iz SPS počelo da se osipa. I sve kladrovske promene bila su njegova, a ne Mirina odluka.
– Nije fer svaljivati sve na tu ženu. Možda bi neke stvari bile čak i bolje da je ona mogla da donosi odluke.
*Pa šta je to onda, po vašem mišljenju, presudilo da Mira Marković bude tako satanizovana u srpskoj javnosti?
– Samo tradicija. Srbija ne voli jake žene. Ja sam Mirin prijatelj, poznajem je dobro, i iako nisam levičar kao ona, mislim da je izuzetno obrazovana, interesantna, i osoba koja zna šta hoće.
Privatnost
Sočna psovka i masna slanina
*Javnost pre objavljiljanja transkripata prisluškivanih razgovora nije znala da Milošević voli toliko da psuje. Kakav je zaista bio u privatnom životu?
– Jeste puno psovao, ali, meni to nikada nije smetalo. Kao što mi nije smetalo ni da jedemo rukama, iako nas je Mira kritikovala. On je inače bio sjajan domaćin. Mnogi puta smo posle duge priče, on i ja sami silazili u kujnu na vruću prasetinu.
– Sećam se, kad je bila ona hiperinflacija, kao direktor »Politike«, organizovao sam snabdevanje radnika hranom. Dobijali smo piletinu, pirinač.. pa i crni luk. Marija Milošević koja je tada bila zaposlena u »Ilustrovanoj politici«, odbila je da uzme luk. Ja zovem Slobu i pitam ga šta da radim s njenim lukom a on kaže: »Donesi ga bre meni«. Kad sam stigao, odmeh me poveo u kujnu, opičili smo po slanini i luku… Iz Holandije!
* Milošević dakle nije bio snob?
– Ne. On čak nikad nije pio viski, francuska vina, konjake… Uglavnom viljemovku ili lozu. I to po čašicu.
Merni je zamerao što volim ta »fina« pića i merim ih na flaše.
Dubašnica
Helikopteri nisu dovozili krilca na žaru
* Sa Miloševićem ste često išli i na Dubašnicu kod Bora?
– Sloba je u Karađorđevo odlazio praznicima i uglavnom u prolećnom i letnjem periodi. Mnogo češće smo odlazili na Dubašnicu kod Bora. U zgradicu sa starim drvenim nameštajem. Tito je to izgradio kao kuću za lov, a Sloba je voleo tamo da ode zbog čistog vazduha na nadmorskoj visini od preko 1000 metara. Čak smo i njegove rođendane slavili tamo.
* Da li je istina da su Miloševiću na Dubašnicu iz Beograda, helikopterima, dovozili vruća krilca na žaru?
– Ja za to ne znam. Tačno je da smo mi nekada išli helikopterom. Ali samo kad smo žurili. Slobodan je inače mnogo više voleo da se kroz taj divan predeo, provozamo džipom. On je tamo sam vozio »mercedes G«, pa kad naiđemo na seljane kako seku drva iz državne šume, on prokomentariše: »Pa šta da rade kad su siromašni. Moraju da kradu«
* To zdanje je i dalje policijsko i zatvoreno za javnost. Da li je tačno da je Milošević tamo izgradio tunel do vojne baze u Markovcu?
– Ma sve je isto kao u vreme Tita. Izgrađen je samo bazen i mali heliodrom da se spuste helikopteri.
