Jasna Jojić, novinar – zvanična prezentacija knjiga i tekstova

 

LAŽNI PROROCI DIŽU PANIKU

AL'  DREVNA PROROČANSTVA OPOMINJU

Piše Jasna Jojić, objavljeno u Kompaniji „Novosti“,januara 2009.

Srbi pomahnitalo veruju raznim astrolozima i prorocima koji svake noći sa satelitskih TV stanica seju strah, po novinama pominju Srbiju kao žrtvu inostranih teorija zavere, i nikad se ne postide svojih pogrešnih prognoza. Nasuprot tome, jedini spisi koji su definitivno bili puni realnih opomena, među njima i zapisi braće Tarabić, ranije su skrivani u policijskim arhivama.

 

1. Za vreme vladavine Milana Obrenovića policija je hapsila sve koji su pričali o Kremanskom proročanstvo jer je proreknuta smena dinastija

 

2.Milošu je sve pošlo nizbrdo i prognan je iz Srbije 1842.  kad je, mislivši da je i sam postao vizionar, proterao čoveka koji ga je do tada savetovao intuicijom

 3. Kaluđer sa Svete Gore, hodao je po Srbiji 18. veka govoreći kako će zemlja u kojoj će on biti sahranjen mnogo puta  krvariti. Umro je u Bosni!

4. Vidovnjak je pre Kosovskog boja upozorio kneza Lazara da pusti Turke da idu na Zapad a kad se iznemogli od rata vrate da ih sve potamani, ali…

Gde god da se priča o Srbiji, čak i u političkim krugovima, često se ispred njenog imena pominje jedan od dva opisna prideva, Nebeska i Zemaljska. I mada je strancima ta pojava čudna, ona, bar sa istorijske tačke gledišta, ima dobru podlogu. Naši su preci, a bogami i po neki savremenici, jedinstveni po sklonosti da mistiku, sebično, zadržimo samo za sebe. I da, sva proročanstva koja su obelodanjivana direktno povezujemo za ovu teritoriju koju naseljavamo a da opet prava upozorenja dubokoumnih i jasnovidih, krijemo po arhivama i sefovima.

Najbolji dokaz za to koliko volemo da svojatamo kojekakve teorije zavere, umesto da čitamo naše drevne mudrace,  svakako je 12 filmića postavljenih na sajtu Jutjub, u kojima se predočavaju “pakleni planove Nju Ejdža ili globalizma”, stvorenih, pre svega da se zatre seme Srba, a posebno njihova pravoslavna vera i sveštenici koji na ovoj Planeti najviše ometaju Sotonu u njegovim prljavim rabotama!

Od ovih filmova, koji postaju ultra popularni a narezani na cd-u mesecima unazad kruže Srbijom, ogradila se čak i Srpska pravoslavna crkva. Ljubomir Ranković, urednik Glasa crkve, nedavno je za Reviju 92 rekao, da takvi projekti čak smetaju pravoslavlju jer ovu veru, umesto u misiji širenja ljubavi u kojoj ona jeste, predstavljaju kao religiju koja širi strah.

Ali “Žig zveri” nije usamljen. Iako se na ovu temu ne vodi statistika, poslednjih dve decenije, od hiljada proročanstava vezanih za Srbiju, ostvarilo se tek njih nekoliko. Najzapaženije bilo je ono vlaške vračare iz zaseoka Vojvodani kod Donjeg Milanovca, Radmile Novaković koja je u “Vešernjim novostima” do udetalj, 1997. godine, predvidela NATO bombardovanje i građanske nemire. Ostala su uglavnom bila tek polovična ili zasnovana na inteligentnoj analizi geo-političkih situacija.

Da ne pričamo o četi astrologa, vizionara, proricatelja koji se po čitavu noć javljaju sa malih, satelitskih TV stanica ili u specijalnim dodacima i redovnim izdanjima pisanih medija šire najcrnje prognoze. Iz godine u godinu, toliko pogrešne da se racio pita kako ih nije stid da se oglase početkom jedne, kad se ništa od onog što su predvideli za prethodnu nije ostvarilo.         

Ipak, narod im veruje, upravo zbog navike da kod nas sve mora biti crno-belo, nebesko ili pakleno, a da opet, sve to dolazi iz nekih tamnih svetova, sa Zapada, iz vilijata danih da nerviraju baš Srbe.

S druge strane smo zaboravili da naš narod ima sopstvena proročanstva, drevna a ipak, pokazala je istoriju, vrlo ostvarljiva. Neka od njih nestala su simboličnim tumačenjem kosmičkih pojava, poput pomračenje Sunca i Meseca, preleta kometa i meteora, zemljotresa. Neka na osnovu sujeverja o kalendaru i vremenskim prilikama. Treća su zapisana kao spontane vizije, proročki snovi ili jasnoviđenja izuzetnih darovitih  proroka. A pojedina su opet dela sveštenika i monaha koji su dobrovoljno živeli u manastiru, u izolaciji, otvarali svoja unutrašnja čula i iz intuicije imali više desetina sjajnih pogodaka.

Ti spisi, bez imalo zla ili želje da šire strah, tek sa digresijama o mogućim dešavanjima i opasnostima, malo su, na žalost, poznati javnosti iako su neverovatno zanimljivi i mnoga proricanja iz njih su se ostvarila, što se da videti iz istorijskih činjenica.

Jedno od njih je sačuvano u predanju o kaluđeru sa Svete Gore koji je došao u Srbiju i boravio u kotlini između Šargana, Zlatibora i Tare. Mnogo pre pojave Mitra i Miloša Tarabića, on je govorio da će teško biti onoj zemlji gde on bude sahranjen. Taj kaluđer, kome se ne zna ime, našao se u današnjoj Bosni i Hercegovini, gde ga je smrt zatekla. Sahranjen je u Sjenorežotinama, nedaleko od Vardišta a šta se sve oko njegovog groba i po celoj Bosni dešavalo tokom 19. i 20. veka, svi znamo. 

I za vreme Kosovskog boja postojao je, sudeći po zapisima u Hilandaru, jedan vidoviti Kremanac. On je pre Bitke otišao u Kruševac i upozorio kneza Lazara da ne ulazi u borbu sa Turcima, već da ih pusti da idu na Zapad i sa njima ratuju, a kad se iznemogli vrate da ih sve potamani. Lazar ga, pokazala je istorija, nije poslušao.

Dragana Antonijević u eseju “Okultna istorija – predskazanja i verovanja o srpskim vladarima i znamenitim događajima u 19. veku” kaže da su skoro svi najznačajniji događaji u istoriji Srbije 19. veka, i pojedini najvažniji momenti iz života tadašnjih srpskih vladara bili – predskazani! I, da je “narod verovao da su nebeske pojave božanske poruke, znaci da bi se ljudi blagovremeno popravili i shvatili da predstoje krupni događaji i promene”.

Ova proročanstva nastala na osnovu tumačenja nebeskih pojava, tiču se najviše perioda vezanih za Prvi srpski ustanak. Njega su najavila brojna nebeska znamenja a pesma “Početak bune protiv dahija” predstavlja temelj i okosnicu tih analiza. Antonijevićeva piše da u pesmi, nadahnuti pevač navodi četiri nebeske pojave koje su sveci izazvali: “Nebom sveci staše vojevati i prilike različne metati, više Srbije po nebu vedrome” ne bi li Srbe naterali na ustanak, ali ih Srbi, izgleda, nisu shvatili i, što je važnije, nisu smeli da se dignu na oružje. Te su prilike, međutim, Turci dobro razumeli: u tepsiju su zahvatili vodu iz Dunava i u vodi gledali i hvatali simbole, potom su pročitali knjige indžijele i videli da im se dobro ne piše. Tada odlučiše da preduhitre Srbe, te posekoše sve viđenije knezove u Srbiji. Ostalo pripada poznatoj istoriji”.

Najupečatljiviji primer ostvarenog proročanstva dato je uoči Svetog Ilije, 1805. godine, za vreme opsade Užica. Na sastanku ondašnjih glavara, prišao je čovek za kojeg je vojvoda Jakov znao da je vidovit, i rekao kako će Srbija pobediti Turke i da će na kraju vojskom i državom zapovedati, tada dvadesetpetogodišnji Miloš Obrenović. Miloš je sve to čuo sedeći nedaleko na kladi i pošto se prvo jasnoviđenje ispostavilo kao tačno, Knez je za vreme Drugog srpskog ustanka i dugo godina posle njega, sve vreme tražio da vidovnjak bude uvek blizu njega i bude mu neka vrsta savetnika. Kad se na vlasti osilio i vidovnjaka zaboravio, Milošu je sve pošlo nizbrdo pa je na kraju i prognan iz Srbije 1842. godine.

Ima cinika koji kažu da je Miloš propao pošto je odbacio je proroka verujući da je i sam postao vizionar.

O tome govori zanimljivo svedočanstvo i tumačenje pomračenja Sunca od 30. januara 1804, na sveta Tri jerarha. Tad je knez Miloš Obrenović, govorio (a zapisivao je Sreten L. Popović, po sećanju svoga oca Laze Popovića): “Pred naš ustanak ja sam bio u našeg subaše Turčina sprežnik da ih naranimo i napojimo, a mi da ručamo, a ono se stade sunca vatati. Turčin spazi to i zapita me: Šta je to Miloše? a ja mu reko: “Pa eto šta je, vata se sunce”. „E neće dobro biti” odgovori Turčin. Pa tako i bi, on prestade biti naš subaša, a ja njegov sprežnik”.

I dok su brojne prilike predskazale početak Prvog ustanka, bilo je, izgleda, i nekih proricanja o njegovom katastrofalnom porazu 1813. godine.

Anta Protić, bivši pukovnik i savetnik, i sekretar smederevskog kneza Vujice Vuličevića, u svojim sećanjima na Karađorđa i Prvi ustanak navodi da se pred sam slom po narodu raširio glas da sanduk, odnosno, kivot Svetoga Kralja škripi, što je siguran znak da će Srbija propasti.

Milan Đ. Milićević je takođe pisao o tome da su se poslednjih godina Karađorđeve vlade pojavili mnogi proroci i vračare koji su kazivali da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti, a Turci ponovo ovladati narodom.

Ipak, najčuvenija su svakako do danas preštampavana proročanstva braće Tarabić, poznatija i kao Kremanska. Radovan N. Kazimirović u knjizi “Tajanstvene pojave u našem narodu”, objavljene 1940. piše o svojim razgovorima s protom Zarijom Zaharićem, kumom Tarabića, vođenim 1915. godine i o prepisci sa Čedomiljom Mijatovićem, koji je mnogo od vizija braća iz Kremana beležio kad bi za njih čuo.

Mijatović je Kazimiroviću posebno skretao pažnju na “crno proročanstvo”. Inače, za vreme vladavine Milana Obrenovića o Kremanskom proročanstvu se nije smelo javno pisati, jer je policija gonila sve one koji bi se dotakli te teme. Razume se da su o tome najviše u tajnosti pričali karađorđevićevci, jer su Tarabići prorekli i smenu dinastija.

Ali postoje i dva predskazanja vezana za vreme Miloševe emigracije i njegovog ponovnog povratka na vlast. Značaj tih predskazanja nije mali kada se zna da se u Srbiji verovalo da se Obrenovići nikada više neće vratiti posle proterivanja knjaza 1839. godine, a potom i njegovog sina Mihaila. Pa ipak: 1846. “Negde oko Arada bila je na glasu neka kartara i Miloš pošalje trgovca Despinića da se kod nje raspita šta će sa njime biti. Despinić ode kod vračare,ali ne kaže odmah za koga pita. Kartara, kako razmete karte, reče: Imate li vi mnogo ovakvih prijatelja? A što? –odgovori ovaj. Zato što ovaj nije običan čovek, ovo je nekakav kralj! On misli da se u svoju zemlju, iz koje je morao silom otići, i vratiće se, ali ne tako skoro, bar ne pre 10–12 godina”

Vraćajući se u Srbiju u januaru 1859. godine, Miloš je svratio kod Despinića i rekao da se ispunilo proročanstvo, ovo je dvanaesta godina!

Druga priča vezana je za čuvenog kremanskog proroka Miloša Tarabića, koji je kada to niko nije očekivao, govorio da će iz zemlje otići knez Aleksandar Karađorđević koji je tada vladao. Po priči prote Zarije, jednom, 1854. godine, Miloš ga upita da li je stari knjaz još uvek živ. “Nije, reče prota, u novinama je pisalo, a i u narodu se pročulo, da je knjaz Miloš umro u Rumuniji i da je tamo sahranjen”.

Tarabić mu je, međutim, odgovorio da je živ, a kako mu prota nikako nije verovao, ovaj se najzad naljuti pa reče: E, kume! I da je mrtav, on će doći ponovo da vlada! Posle je još nekoliko puta govorio da će se stari kodža Miloš vratiti, ali da neće dugo posle toga živeti. Vladaće nepune dve godine i umreće od svoje smrti”. Tako je i bilo, tada kada se prorocima teško verovalo, njihove spise čuvali su u policiji a oni su bili nepogrešivi. A ne kao danas kada svi govore i plaše i zbog toga se niti postide niti pokaju.

Karađorđe

ĐORĐE PETROVIĆ KARAĐORĐE

Car u opancima viđen još 1640.

Smatra se da je pojavu velikog Karađorđa, mnogo pre njegovog rođenja, prorekao Starac Stanj Šćekić iz Vasojevića. Starac Stanj rodio se 1640. godine u selu Babinu blizu Berana. Zvali su ga i Stanj Prozorljivac, jer je posedovao nadaleko čuvene vidovnjačke sposobnosti. Etnolog  Milan Milićević pisao je da su ga i tokom 19. veka ljudi pominjali i sećali se njegovih proročkih reči. Doživeo je duboku starost, od oko sto godina, i sahranjen je u rodnom selu Babine.

Za Starca Stanja pričalo se da je imao dugu bradu, nosio uvek uza se praznu torbu i štap, kao simbole večnog putovanja, a kada bi prorokovao, gledao je u neku knjigu. Nažalost, bio je nepismen, i ništa nije zapisao, ali se s kolena na koleno prenosilo njegovo predskazanje o Karađorđu kao o “caru u opancima”: “Javiće se jedan crni čovjek ozdo od utoka Lima. Taj čovjek će se zvati „Car u opancima”. On će mnogo srpskoga naroda osloboditi od Turaka, doći će i do nas, i željeće se sastati s jednim bradatim čovjekom od mora (a dok se oni mogu sastati mnogo će nesreća biti). Mi ćemo se Vasojevići nadati da car u opancima i nas oslobodi, ali će se on ubrzo vratiti, i nas neće osloboditi. Oni koje oslobodi, živeće lijepo, i, poslije njega, imaće svoje vladaoce. Car u opancima neće dugo živjeti…”

Reči Staraca Stanja mogu se ovako protumačiti: “Crni čovek” ili “Crni Đorđe” (Karađorđe) poreklom je zaista bio iz oblasti oko Lima, od Vasojevića. Njegovi vojni uspesi i proterivanje Turaka iz Srbije tokom ustanka su istorijske činjenice, baš kao i odnosi tadašnjih Srba i Crnogoraca. U aprilu 1806.  vožd i Sovjet obratili su se pismom crnogorskom mitropolitu Petru I Petroviću („bradati čovjek s mora”) predlažući mu savez u borbama Srba za slobodu i nezavisnost. Vožd i Sovjet su verovali da bi se zajedničkom akcijom postiglo oslobođenje i ujedinjenje Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Crnogorski mitropolit, koji je tada ratovao sa Francuzima u Dubrovačkom zalivu, odbio je da se pridruži borbi, pa je savetovao vožda da sa vojskom ostane u granicama pašaluka, sasvim suprotno od onog što su Srbi hteli.

Radoš Ljušić, je mnogo kasnije napisao da su događaji koji  su usledili pokazali da mitropolitova procena događaja nije bila dobra, jer se za dugo vremena šansa za ujedinjenjem nije pojavila.

I drugi deo proročanstva se obistinio i to 1809. kada je Karađorđe ponovo želeo ratni savez sa Crnogorcima i Hercegovcima, i osvojivši Sjenicu i Rašku, stigao na samu granicu sa Crnom Gorom. Međutim, teški srpski poraz kod Deligrada naterao ga je da promeni plan i pomogne srpskim trupama kod Ćuprije. A vekovima pre toga Starac je rekao:  „Mi ćemo se Vasojevići nadati da car u opancima i nas oslobodi, ali će se on ubrzo vratiti, i nas neće osloboditi”.

San

Sunce se pomračilo zbog smrti Crnog čoveka

Ima mnogo legendi o tome kako je Karađorđe bio predviđen za velikog mesiju srpskog naroda. Jedno od njih kaže da je on i sam imao viziju o toj misiji, i to kroz san. Navodno je sam  pričao, da je kao mladić, čuvao svinje i jednom, idući za njima, zadremao ispod drveta.  Tad mu se usnilo da mu se, među gorama, javiše dva sjajna i čudesna velika lica. Od njih se osvetlila sva okolina, i okom se nije moglo dovoljno nagledati te čudesne sjajnosti i krasote. Karađorđa u snu obuze strah, ali odmah opazi da su to bili Sveti Kralj Studenički i s njim Arhangel Gavrilo. Utom iščeznuše njihovi likovi, a Karađorđe ču umiljate i blage reči: „Čuj i hrabri se junače, s nama je Bog! Bede i tuge dosta je bilo, a ti, ako imaš tverdu nadeždu na Boga pobedićeš vraga, a hrabrost može biti s voljom božjom sodružena; današnji dan odsudiće i ukrepiti mišicu tvoju i duh tvoj, i uputiće te kuda treba iti, da tražiš gde su ostatci svetinja vaši serbski i tražićeš tam pomoći i spasenja pod blagočestivim skiptrom, koji veruju raspeće Hristovo. Osvesti se od sna!”

Kada se probudio, Karađorđe je naišao na Turčina koji ga je napao i on ga je u samoodbrani ubio. Analitičari dodaju  i  podudarnost: dva sveta lika iz sna javljaju se analogno i u dva kritična momenta za Srbiju i Karađorđa. Kada je ustanak propao 1813, po narodu se pričalo da škripi kivot Svetog Kralja Studeničkog, što se tumačilo kao loš predznak, a onda, Karađorđe je ubijen na dan letnjeg sv Arhangela Gavrila!

“Konačno, ako je rođenje velikog junaka bilo višestruko predskazano i obeleženo, ni Karađorđeva smrt nije prošla bez znamenja i proročkih vizija. Po jednom zapisu Sunce se pomračilo 1817. godine, kada je Karađorđe ubijen”.

 

Vidovnjaci

Braća iz Kremna

Najpoznatiji srpski proroci u 19. veku bili su Miloš i Mitar Tarabić iz sela Kremne na Zlatiboru. O njihovim proricanjima, kasnije kod nas poznatim kao Kremansko proročanstvo, najviše je znao Dobri Ružić, bivši ministar prosvete i crkvenih poslova. O njima su pisali i Milan Đ. Milićević pa i sam mitropolit Mihailo, neki ugledni ljudi i državnici u Srbiji i pojedini crkveni velikodostojnici. Ipak braća Tarabići svoje su vizije najradije poveravali njihovom kumu proti Zariji Zahariću, koji je ponešto zapisao a više je prenosio svom najboljem prijatelju užičkom proti Gavrilu Popoviću. Gavrilo je bio mnogo revnosniji u zapisivanju i rukopis o tim proročanstvima krio je u svojoj kući.

Među mnogim stvarima koje su Tarabići prorekli, politički najzanimljivije i najosetljivije bilo je, svakako, njihovo proricanje o sudbini dinastije Obrenović, o balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. O tome kakva će biti sudbina vladaoca iz porodice Obrenović, sve do gašenja njihove loze, prorekao je Miloš Tarabić još 1854. godine, a od njegovog sinovca Mitra zapisnik o tome je naravno uzeo užički prefekt policije 1868. godine, kada je ubijen knez Mihailo. Taj akt je prosleđen u Beograd, u Ministarstvo unutašnjih dela, gde se čuvao među tajnim spisima. Veoma značajno i uverljivo svedočanstvo, iz prve ruke, o istinitosti prorečenog ostavio je i istoričar, diplomata, narodni poslanik, ministar finansija i pisac Čedomilj Mijatović.

On je za proročanstvo prvi put čuo 1875. godine, kada je iznenada raspuštena tadašnja Skupština, od svog prijatelja, poslanika iz Užica, advokata Alekse Popovića (brata prote Gavrila Popovića). Popović mu je prišao i rekao: „Vidiš li kako se sve zbiva što je onaj prorekao”, misleći na Mitra Tarabića. O tome je odmah obavešten i kralj Milan, kod koga su u audijenciju zajedno otišli Mijatović i Aleksa Popović. Kralj je, potom, tražio da mu se pokažu tajni spisi iz Arhive. Veoma potresen i uznemiren sadržajem proročanstva, kralj Milan je te akte čuvao kod sebe u dvoru. Pomenute događaje i svoj neposredni udeo u tome Mijatović je detaljno opisao u knjizi „A Royal Tragedy” (London, 1906) povodom ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, i u svojim memoarima „The Memoirs of a Balkan Diplomat”, takođe objavljenim u Londonu 1916.